Отворите главни мени

Фридрих Шилер (нем. Friedrich Schiller; Марбах ам Некар, 10. новембар 1759Вајмар, 9. мај 1805) је био немачки песник, драматург, филозоф и историчар.

Фридрих Шилер
Gerhard von Kügelgen 001.jpg
Фридрих Шилер
Пуно имеЈохан Кристоф Фридрих фон Шилер (нем. Johann Christoph Friedrich von Schiller)
Датум рођења(1759-11-10)10. новембар 1759.
Место рођењаМарбах ам Некар
Датум смрти9. мај 1805.(1805-05-09) (45 год.)
Место смртиВајмар
ШколаKarlsschule Stuttgart, Универзитет Фридрих Шилер

Потпис

Садржај

БиографијаУреди

Шилер је рођен 1759. у Марбаху на Некару. Отац му је био официр у војсци Виртемберга. Нешто касније, око 1764, породица се преселила у Лорх где су живели до 1766. Детињство и младост је провео у релативном сиромаштву. Шилер је одрастао у веома религиозној породици и провео је много времена у својој младости студирајући Библију, што је касније имало утицаја на његово писање за позориште.[1] Шилер је почео да студира право 1773, а 1775. медицину. Постао је војни доктор у Штутгарту. Анонимно је објавио драму „Разбојници“ 1781. Дело је доживело приличан успех на својој премијери, нарочито код млађе публике. Међутим, Шилер је услед револуционарних порука драме ухапшен и кратко време је провео у затвору, тако да је напустио посао у Штутгарту и прешао у Манхајм. Године 1783., радио је као библиотекар и добио уговор да ради као писац за позориште у Манхајму. Од 1783. се често селио (Лајпциг, Дрезден, Вајмар), а први пут се срео са Гетеом 1788. Крајем те године, добио је место професора историје и филозофије у Јени. Писао је историјска дела. Имао је велике симпатије за великана свога времена: Вилхелма фон Хумболта. Године 1790, оженио се Шарлотом фон Ленгенфелд. Нажалост, здравствено стање му се погоршало (вероватно од туберкулозе) и додељена му је пензија 1791. На Гетеов наговор, 1794, почео је да пише за сатиричне часописе. Револуционарна Француска му је 1792. дала француско држављанство, због његових честих чланака против тираније. Године 1799, вратио се у Вајмар где га је Гете усмерио да пише за позориште. Са њим је основао „Вајмарски театар“ који се брзо наметнуо на позоришној сцени Немачке, и допринео препороду драмског књижевног жанра. Шилер је живео у Вајмару све до смрти. Добио је племићку титулу 1802. Умро је три године касније, у 46-ој години живота.

Од 1934, Универзитет у Јени носи Шилерово име.

Књижевни значајУреди

 
Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару

Значај Шилерових дела није очигледан за истраживача у XXI веку. Његово дело је пуно реторике, и често веома осећајно.

Али теме којима се она баве, политичке, етичке или естетичке, значајно су допринеле развоју нових идеја на крају XVIII века, и нарочито су допринеле развоју романтизма. Шилер је био великан доба романтизма, и то више него Гете. Његова филозофска дела су и даље актуелна, пуна дубоких мисли, и много приступачнија него теорије његовог омиљеног узора и савременика, филозофа Канта.

Данас Шилерове представе нису често на програму позоришта. Његови позоришни комади су полетни, представљају људе и личности великог формата, и незаборавне ликове: Виљема Тела, краља Филипа II из „Дон Карлоса“, Карла из „Разбојника“, и многе друге. Био је изванредан у представљању мужевних и паћеничких темперамената, док је женске ликове обично занемаривао.

Парадоксално је да је овај велики романтичар у Немачку донео и дух класицизма, која она до тада није познавала. Превео је драму „Федра“ Жана Расина, неке драме Еурипида, и примењивао у својим делима драмске методе по узору на класичне грчке трагедије.

Својим значајем у књижевности класицизма и романтизма, Шилер заузима централно место у немачкој и европској књижевности.

Међу великим поштоваоцима шилеровог дела су Достојевски, Бетовен, Ђузепе Верди и Томас Ман.

ДелаУреди

ПоезијаУреди

  • Вече (1776)
  • Освајач (1777)
  • Елегија о смрти младића (1780)
  • Ода радости (1786)
  • Грчки богови (1789)
  • Уметници (1789)
  • Ибикови ждрали (1797) - балада
  • * Речи илузије (1799)
  • Касандра (1802)

ПозориштеУреди

  • Разбојници (Die Räuber) (1781)
  • Фијескова завера у Ђенови (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782)
  • Сплетка и љубав (Kabale und Liebe) (1783)
  • Ода радости (Ode an die Freude) (1785)
  • Дон Карлос (1787)
  • Девица Орлеанска (1801)
  • Вилхелм Тел (Wilhelm Tell) (1804)
  • немачки превод Магбета од Вилијама Шекспира (1800)
  • Алманах Муза (Musenalmanach) (1797)
  • Валенштајн (1799)
  • Мери Стјуарт (1800)
  • Вереници из Месине (1803)

ЕсејиУреди

  • О естетичком васпитању човека (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795)
  • Епиграми Ксеније (заједно са Гетеом) (1797)
  • О односу животињске природе човека са његовим разумом (1777)
  • О љупкости и достојанству (1793)
  • О наивном и сентименталном песништву (1796)

Историјска делаУреди

  • Историја отпадништва уједињене Низоземске (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
  • Истоија Тридесетогодишњег рата, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)

ПисмаУреди

  • Писма Кернеру, Вилхелм фон Хумболту, Гетеу, итд.

РеференцеУреди

  1. ^ Simons, John D (1990). „Frederich Schiller”. Dictionary of Literary Biography, Volume 94: German Writers in the Age of Goethe: Sturm und Drang to Classicism. ISBN 9780810345744. 

ЛитератураУреди

  • Lahnstein, Peter (јануар 1984) [1981]. Schillers Leben. Frankfurt am Main: Fischer. ISBN 978-3-596-25621-1. 
  • Engel, Manfred: "Schiller und wir – Ferne aus großer Nähe". Oxford German Studies 37 (2008) 1: 37–49

Шилерови комплетни радови су објављени у следећим издањима:

  • Historical-critical edition by K. Goedeke (17 volumes, Stuttgart, 1867–76)
  • Säkular-Ausgabe edition by Von der Hellen (16 volumes, Stuttgart, 1904–05)
  • historical-critical edition by Günther and Witkowski (20 volumes, Leipzig, 1909–10).

Друга значајна издања су:

  • the Hempel edition (1868–74)
  • the Boxberger edition, in Kürschners National-Literatur (12 volumes, Berlin, 1882–91)
  • the edition by Kutscher and Zisseler (15 parts, Berlin, 1908)
  • the Horenausgabe (16 volumes, Munich, 1910, et. seq.)
  • the edition of the Tempel Klassiker (13 volumes, Leipzig, 1910–11)
  • Helios Klassiker (6 volumes, Leipzig, 1911).

Documents and other memorials of Schiller are in the Goethe- und Schiller-Archiv in Weimar.

Спољашње везеУреди