Институт за политичке студије

Институт за политичке студије или ИПС у Београду је научна установа из области друштвених наука[1], која од 1978. године делује самостално. Стални је члан Заједнице института у Србији.[2] Бави се истраживањем и објављивањем научних радова везаних за политичке науке, посткомунистичку транзицију и балканске студије.[3] У оквиру научно-истраживачких активности сарађује са универзитетима, бави се школовањем кадрова[4] и пружа истраживачко-развојне услуге, као што су: консултантске услуге, истраживање јавног мњења, медија и сл.[5]

Институт за политичке студије
научно-истраживачка институција
Делатностполитичке науке
Основано1968. (самосталан од 1978.)
СедиштеСветозара Марковића 36
11000 Београд, Србија
Руководиоци
Директор: Живојин Ђурић,
Председник научног већа: Радослав Гаћиновић
Веб-сајтwww.ipsbgd.edu.rs

ИсторијаУреди

Институт за политичке студије у Београду је 4. јануара 1968. године основала Висока школа политичких наука, као своју посебну научно-истраживачку јединицу. После процеса прерастања Високе школе политичких наука у Факултет политичких наука Универзитета у Београду (ФПН), Законом о Факултету, Институт је регистрован код Окружног привредног суда у Београду као Институт за политичке студије Факултета политичких наука. После раздвајања (уговорног)од ФПН, Институт за политичке студије је од 1978. године стекао статус самосталне установе.[6]

Почетком деведесетих година 20. века ИПС је остварио следеће макропројекте:

  • Конституисање Србије као модерне правне државе, у периоду од 1990-1995;
  • Политички живот и политичке институције у Србији на прелазу из 20. у 21. век (период од 1995. до 2000);
  • Социјална политика, породица и деца у Србији на прелазу из 20. и 21. век (реализован до краја 2000).

У оквиру ових истраживачких пројеката Института настало је више обимних монографија,[7] као и значајан број чланака и прилога.[8]

Значајнији резултатиУреди

Као важнији резултати у периоду од 1968. до 1990. издвајају се:

  1. Проблеми и остваривање делегатског система, 1979. године, као први научни зборник са прилозима више десетина аутора, заснован највећим делом на резултатима дугорочних емпиријских истраживања политичких процеса и са критиком постојећег система репрезентације у Југославији и Србији као и са предлозима за демократске уставне реформе у области изборног и представничког система.
  2. Политичке свеске, као први периодични зборник либерално-демократске оријентације код нас, са широким кругом истакнутих сарадника, који се залагао за наставак започетих процеса демократизације економског и политичког поретка у ери стварања великих производних и пословних система у Србији и двогодишњег видљивог успона економије.

У раздобљу од 1990—2000. године већи део истраживачке делатности Института, остваривао се путем реализације два петогодишња пројекта: Конституисање Србије као модерне правне државе (1990—1995. заједно са Правним факултетом у Београду) и Политички живот и политичке институције у Србији на прелазу из 20. и 21. века, на којима је настало више десетина монографија и велики број истраживачких чланака у научним зборницима. Овде као најзначајније доприносе издвајамо следеће научне студије [9]:

  1. Нове странке Србије - документи нових политичких странака и група у Србији, изд. 1990, проф. Вукашина Павловића, проф. Слободана Антонића, др Живојина Ђурића и др Србобрана Бранковића.
  2. Рађање јавног мњења и политичких странака у Србији, изд. 1992. проф. Мирослава Печујлића, проф. Владимира Милића и др Србобрана Бранковића.
  3. Либерализам, популизам и демократија, изд. 1992. проф. Милана Матића.
  4. Србија између ауторитаризма и демократије, изд. 1994., проф. Слободана Антонића, др Дарка Маринковића и др Милана Јовановића.
  5. Политички систем — теорије и принципи, изд. 1994. проф. Милана Матића и проф. Милана Подунавца.
  6. енгл. Serbia at War with Itself, изд. 1995. др Србобрана Бранковића.
  7. Социолошке теорије, изд. 1994, проф. Михаила Пешића.
  8. Локална самоуправа, изд. 1998. проф. Радивоја Маринковића.
  9. Српска политичка традиција, изд. 1998. проф. Милана Матића.
  10. Српске политичке странке и покрети у 19. и 20. веку, изд. 2000. др Драгана Суботића и др Живојина Ђурића.

Уз ове постигнути су и други научни резултати на страним језицима.[10] Поред тога, ИПС је био активан и у одржавању међународних и домаћих конференција и скупова.[11]

Садашња делатностУреди

Данашња истраживања обухватају разматрања демократских и националних капацитета институција Србије, посебно у процесима међународних интеграција. Анализа се посебно усмерава на функционисање политичког система, односно на истраживање друштвених, политичких и међународних детерминанти, варијабли, фактора и капацитета установа, посебно политичких, за постизање стратешких циљева, нарочито оних усмерених на очвање националих интереса и процес интеграције. Основни постављени циљеви данашњих анализа и прочавања се односе на процесе модернизације, услађувања законодавства са Европским, проблематику очувања и развоја националног и државног идентитета и анализе угрожавања националног интереса и националне безбедности. Овде у новије време посебно место, поред традиционално анализа у оквирима политичког система и друштвених односа, добија и проучавање дипломатије и спољне политике Србије. У оквиру пројекта Министарства за просвету и науку [12], међу више књига, урађена је и објављена 2013. г. монографија Дипломатија аутора Миодрага Д. Перића и Игор Јанева.[13][14]

Часописи ИнститутаУреди

ИПС издаје следеће часописе:

  • Политичка ревија[15], првобитно „Политичке свеске“ почеле су да излазе још 1968. године. Средином 1990-их поново су покренуте у форми годишњака. Почетком 21. века часопис добија данашњи назив. Објављује резултате истраживања јавног мњења, радове из новије политичке историје, комуникологије и других области модрених политичких наука.[16]
  • Српска политичка мисао (енгл. Serbian Political Thought) са уредником др Живојином Ђурићем. Излази од 1994. године.[17]
  • Национални интерес[18], са уредницима Миланом Матићем, Живојином Ђурићем. Часопис је покренут 2004. године, поводом 200 годишњице савремене српске државности. Излази три пута годишње.[19]

ИзвориУреди

  1. ^ Министарство просвете, науке и технолошког развоја: „Списак акредитованих института“[мртва веза], стр. 3, приступ 29. март 2013
  2. ^ Заједница института Србије: „Институти чланови Заједнице института Србије“ Архивирано на сајту Wayback Machine (25. март 2013), приступ 30. март 2013
  3. ^ Град Београд: „Институти“, Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ Институт за политичке студије: „Сарадња са институцијама“, приступ 30. март 2013
  5. ^ Институт за политичке студије: „Маркетинг института“, приступ 30. март 2013
  6. ^ Институт за политичке студије: „Реч директора“, Живојин Ђурић
  7. ^ види историјат ИПС
  8. ^ види каталог ИПС [1], Приступљено 8. 4. 2013.
  9. ^ види резултате [2], Приступљено 8. 4. 2013.
  10. ^ види неке радове на енглеском [3], Приступљено 8. 4. 2013.
  11. ^ види [4], Приступљено 8. 4. 2013.
  12. ^ види пројекат Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција
  13. ^ види исто [5][мртва веза], Приступљено 8. 4. 2013.
  14. ^ види исто
  15. ^ ИПС: „Политичка ревија“, приступ 29. март 2013
  16. ^ Политичка ревија: „Мисија часописа“ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јун 2013), приступ 29. март 2013
  17. ^ Српска политичка мисао: „Мисија часописа“ Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2013), приступ 29. март 2013
  18. ^ ИПС: „Национални интерес“, приступ 29. март 2013
  19. ^ Национални интерес: „Мисија часописа“ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2013), приступ 29. март 2013

Спољашње везеУреди