Отворите главни мени

Демократска опозиција Србије (ДОС) је била политичка коалиција која је настала 10. јануара 2000. године на иницијативу Српског покрета обнове и сачињавало ју је 19 странака које су биле опозиција тадашњем југословенском режиму Слободана Милошевића. Најјаче странке у ДОС-у биле су Српски покрет обнове и Демократска странка, али је након атентата на Вука Драшковића у Будви, 18 странака ДОС-а одбацило споразум који су потписали сви лидери странака ДОС-а осим Момчила Перишића и одлучило да се ипак иде на изборе без СПО-а.[тражи се извор] Кандидат ДОС-а на председничким изборима био је Војислав Коштуница из Демократске странке Србије.

Демократска опозиција Србије
ДОС
DOS logotip.jpg
ЛидериЗоран Ђинђић,
Војислав Коштуница,
Небојша Човић,
Велимир Илић,
Драгољуб Мићуновић,
Владан Батић,
Жарко Кораћ,
Јожеф Каса
Слоган"Брига за државу и нацију"
Основана10. јануарa 2000.
Распуштена18. новембра 2003.
ПретходникСрпски покрет обнове, Савез за промене, Савез демократских партија, Демократска странка Србије и други
СедиштеБеоград
 СРЈ
Млади огранакНародни покрет Отпор (де факто)
Идеологијавелики шатор
Веће грађана Савезне скупштине СРЈ
58 / 138
Веће република Савезне скупштине СРЈ
10 / 40
Народна скупштина Србије
176 / 250

(2000—2003)

Поред ДС и ДСС, ДОС су чинили Демократска алтернатива, Нова Србија, Грађански савез Србије, Демохришћанска странка Србије, Лига социјалдемократа Војводине, Социјалдемократска унија, Савез војвођанских Мађара, Реформисти Војводине, Санџачка демократска партија, Коалиција Војводина, Социјалдемократија, Покрет за демократску Србију, Лига за Шумадију, Нова демократија и Демократски центар. Уз ДОС су тада били Г-17+ и Отпор.[1]

Чланови коалицијеУреди

Назив странке или покрета Лидер Број посланика
након избора 2000.
Демократска странка др Зоран Ђинђић
45 / 250
Демократска странка Србије др Војислав Коштуница
45 / 250
Грађански савез Србије др Горан Свилановић
9 / 250
Социјалдемократија генерал Вук Обрадовић
9 / 250
Нова демократија Душан Михајловић
9 / 250
Нова Србија мр Велимир Илић
8 / 250
Демохришћанска странка Србије др Владан Батић
7 / 250
Лига социјалдемократа Војводине Ненад Чанак
6 / 250
Савез војвођанских Мађара Јожеф Каса
6 / 250
Демократска алтернатива др Небојша Човић
6 / 250
Покрет за демократску Србију генерал Момчило Перишић
5 / 250
Демократски центар др Драгољуб Мићуновић
4 / 250
Социјалдемократска унија др Жарко Кораћ
4 / 250
Коалиција Војводина др Драган Веселинов
4 / 250
Реформисти Војводине Миодраг Исаков
4 / 250
Санџачка демократска партија Расим Љајић
2 / 250
Лига за Шумадију Бранислав Ковачевић
1 / 250
Отпор! Срђа Поповић
1 / 250
Асоцијација слободних и независних синдиката Драган Миловановић
1 / 250
Г17 плус др Мирољуб Лабус
0 / 250

Победа 2000. годинеУреди

На редовним изборима за Скупштину СРЈ, локалну самоуправу Србије, и ванредне изборе за председника СРЈ, 24. септембра 2000. године, ДОС је однео танку победу у првом изборном кругу .[тражи се извор] Кандидат Војислав Коштуница, вођа једне од чланица ДОС-а (Демократске странке Србије) победио је кандидата СПС-а и ЈУЛ-а и тадашњег југословенског председника Слободана Милошевића. Иначе, ДОС је победио у око 90% општина на територији Србије. Власт је одбила да призна опозициону победу. Током десет дана протеста широм целе земље, догодио се централни митинг ДОС-а у Београду, 5. октобра 2000. Тада је испред савезне Скупштине протестовало око милион људи. Већину демонстраната чинили су незадовољни грађани, а учествовале су и разне навијачке групе(Звезде и Партизана највише), организација ОТПОР и други. Током поподнева, маса је упала у Скупштину, и том приликом су на згради настала одређена оштећења, а у гужви је нестао и један број гласачких листића који се налазио у згради. Демонстранти су заузели и зграду државне телевизије и остале државне институције.[1]

ДОС је дошао на власт. Војислав Коштуница положио је заклетву 7. октобра и ступио на дужност председника Савезне Републике Југославије. ДОС је на савезном нивоу био у коалицији са Социјалистичком народном партијом, до избора 2000. коалиционог партнера Социјалистичке партије Србије. Премијер СРЈ је постао Зоран Жижић, а након његове оставке, премијер је постао Драгиша Пешић. Драгољуб Мићуновић је био председник Већа грађана Савезне скупштине, а Срђа Божовић (СНП) председник Већа република.

Ђинђићева владаУреди

 
Зоран Ђинђић

Након пораза на савезним изборима, републичка влада Мирко Марјановића је поднела оставку, па су прелазну владу до избора чинили ДОС, СПО и СПС. Председник привремене владе је био социјалиста Миломир Минић.

Дана 23. децембра 2000. године, одржани су ванредни избори за Скупштину Србије. ДОС је освојио 176 посланичких места (од 250) и имао двотрећинску већину у скупштини. ДС и ДСС су имале по 45 мандата, док је остатак припао преосталим странкама. За шефа посланичког клуба ДОС-а је постављен Чедомир Јовановић, а Драган Маршићанин је постао председник Народне скупштине.

Крајем јануара 2001. године, формирана је Влада Србије на челу са Зораном Ђинђићем, вођом Демократске странке. Ова Влада је извршила низ радикалних економских и друштвених промена. Почела је приватизација предузећа, као и спровођење проевропских и продемократских промена.

Дана 1. априла ухапшен је отмицом бивши југословенски председник Слободан Милошевић. Он је 28. јуна изручен Хашком трибуналу за ратне злочине за које није доказано да је икада починио или учествовао.

Дана 3. августа у Београду је убијен бивши радник Службе државне безбедности Србије, Момир Гавриловић.

ДСС је оптужио Владу Србије да је умешана у ово убиство. Две недеље касније, 17. августа, ДСС је напустила републичку Владу и владајућу коалицију, оптужујући их да су повезани са организованим криминалом.

Септембра 2002. године, на изборима за председника Србије, владајући ДОС је за кандидата истакао Мирољуба Лабуса. Тада најјача опозициона партија, ДСС, истакла је Коштуницу. Он је у другом кругу освојио више гласова од Лабуса, али није изабран због недовољног броја изашлих бирача.[1]

Крај ДОС-аУреди

Фебруара 2003. године, укинута је СРЈ и проглашена Државна заједница Србија и Црна Гора. Тиме је Коштуница изгубио државну функцију и његова партија је прешла у опозицију. ДОС је учврстио своју власт. Међутим, 12. марта, испред зграде Владе, убијен је у атентату Зоран Ђинђић, председник Владе и главни лидер владајуће коалиције. Сахрањен је три дана касније, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. И поред тога што је власт била озбиљно уздрмана, ДОС је успео да задржи премијерску позицију. За новог председника Владе изабран је Зоран Живковић, тадашњи заменик председника Демократске странке и савезни министар полиције.

Његов кабинет, који се разликовао од Ђинђићевог само по избору новог потпредседника Владе — Чедомира Јовановића, био је током те 2003. године на доста климавим ногама. Афере су се низале, и опозиционе странке (ДСС, Српска радикална странка, Социјалистичка партија Србије) почеле су да јачају. Октобра месеца, Скупштина Србије почела је расправу о изгласавању неповерења Влади, коју је иницирала опозиција. У сред те расправе, 13. новембра, тадашња в. д. председника Републике, Наташа Мићић, распустила је парламент и расписала ванредне скупштинске изборе за 28. децембар.

Демократска странка одлучила је да самостално иде на изборе и за носиоца листе истакла Бориса Тадића, потпредседника странке. То је био крај ДОС-а, јер странке из те коалиције нису заједнички наступиле на изборима.

На изборима, Српска радикална странка освојила је највише посланичких места — 82. Коштуничин ДСС освојио је 53, ДС 37, Г17 плус 34, а СПС и коалиција Српски покрет обнове — Нова Србија по 22.[1]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Flags of the World: Democratic Opposition of Serbia, Tomislav Todorović, 22 Novembar 2005

Спољашње везеУреди