Rio Tinto (корпорација)

Англо-аустралијска мултинационална рударска компанија

Rio Tinto Group англо-аустралијска је међународна корпорација и друга по величини корпорација метала и руда на свету, иза BHP-ја, која производи руду гвожђа, бакар, дијаманте, злато и уранијум.[4][5] Предузеће је основано 1873. године, када је међународни конзорцијум инвеститора купио од шпанске владе комплекс рудника на реци Рио Тинто у Уелви. Од тада, предузеће је порасло кроз дугу серију спајања и аквизиција како би се сврстало међу светске лидере у производњи многих прерађевина, као што су алуминијум, руда гвожђа, бакар, уранијум и дијаманти.[6] Иако је првенствено фокусиран на вађење минерала, Rio Tinto такође има значајне операције у преради, посебно за рафинацију боксита и руде гвожђа. Rio Tinto има централе у Лондону (глобално и „plc”) и Мелбурну („Limited” — Аустралија).[7][8]

Rio Tinto Group
Rio Tinto plc и Rio Tinto Limited
предузеће са двоструком берзом
Делатностметали и рударство
Основано1873. год.; пре 151 године (1873)
СедиштеЛондон (глобално седиште и Rio Tinto Plc)
Мелбурн (Rio Tinto Limited)
Руководиоци
  • Сајмон Томпсон (председник)[1]
  • Јакоб Стаусхолм[2]
Производируда гвожђа, боксит, глиница, алуминијум, бакар, молибден, злато, дијаманти, уранијум, титанијум диоксид, борате, со, талк
ПриходРаст 44,611 милијарди долара (2020)[3]
Оперативни приход
Раст 16,829 милијарди долара (2020)[3]
ПрофитРаст 10,400 милијарди долара (2020)[3]
Укупна активаРаст 97,390 милијарди долара (2020)[3]
Укупан капиталРаст 47,054 милијарди долара (2020)[3]
Број запослених
45.000 (2020)[3]
Веб-сајтwww.riotinto.com

Rio Tinto је предузеће са двоструком берзом којом се тргује и на Лондонској берзи, где је компонента индекса FTSE 100, и на Аустралијској берзи хартија од вредности, где је компонента индекса S&P/ASX 200. Поред тога, америчким депозитарним признаницама британске филијале, предузеће се тргује на Њујоршкој берзи,[3][9] што му даје листинг на укупно три главне берзе. На листи Forbes Global 2000, Rio Tinto је рангиран као 114. највеће јавно предузеће на свету.[10]

У мају 2020. године, да би проширио рудник Брокман 4, Rio Tinto је срушио свету пећину у клисури Џуукан, која је имала доказе о 46.000 година непрекидне људске насеобине и која се сматрала јединим налазиштем у унутрашњости Аустралије које показује знакове сталног људског присуства кроз последње ледено доба. Rio Tinto се касније извинио за насталу непогоду, а извршни директор Жан-Себастјен Жак је касније поднео оставку.

Rio Tinto је био широко критикован од стране еколошких група, као и владе Норвешке због утицаја рударских активности на животну средину: тврдње о озбиљној еколошкој штети у вези са ангажовањем предузећа у руднику Грасберг у Индонезији навеле су Владин пензијски фонд Норвешке да искључи Rio Tinto из свог инвестиционог портфеља.

Академски посматрачи су такође изразили забринутост у вези са операцијама предузећа у Папуа Новој Гвинеји, за које тврде да су биле један катализатор грађанског рат у Богенвилу. Такође је било забринутости због корупције: у јулу 2017, Канцеларија за озбиљне преваре објавила је покретање истраге о превари и корупцији у пословној пракси предузећа у Гвинеји.

Године 2017, Влада Републике Србије на челу са Александром Вучићем, потписала је уговор о реализацији „Пројекта Јадар”, којим би Rio Tinto добио дозволу за експлоатацију минерала јадарита. У новембру 2021. године Скупштина Републике Србије усвојила је Закон о референдуму и народној иницијативи и измене Закона о експропријацији, који су наишли на снажно противљење јавности и доведени су у везу са пројектом Јадар. Све то је изазвало низ еколошких протеста у Србији током 2021. и 2022. године.

Оснивање уреди

 
Име предузећа потиче од реке Рио Тинто у југозападној Шпанији, која је поцрвенела откако је тамо почело рударење пре око 5.000 година, због дренаже киселина из рудника.
 
Хју Матесон је водио куповину рудника Рио Тинто од Шпаније и био је први председник предузећа.

Још од антике, на локалитету дуж реке Рио Тинто у Уелви, копају се бакар, сребро, злато и други минерали.[11] Око 3000 година пре нове ере, Ибери и Тартешани су почели да рударе ово место, а затим Феничани, Грци, Римљани, Визиготи и Маври. Након периода напуштања, рудници су поново откривени 1556. године, а шпанска влада је поново почела да их користи 1724. године.[11]

Међутим, рударске операције Шпаније тамо су биле неефикасне, а сама влада је иначе била ометена политичком и финансијском кризом,[12] што је навело владу да прода руднике 1873. по цени за коју је касније утврђено да је знатно испод стварне вредности.[13] Купце рудника предводио је Matheson & Company Хјуа Матесона, који је на крају формирао синдикат који се састоји од Deutsche Bank (56% власништва), Матесона (24%) и грађевинске фирме Clark, Punchard and Company (20%).[14] На аукцији коју је шпанска влада одржала за продају рудника 14. фебруара 1873, група је победила са понудом од 3,68 милиона фунти (92,8 милиона пезета). У понуди је такође прецизирано да ће се Шпанија трајно одрећи било каквог права да тражи ауторске накнаде за производњу рудника. Након куповине рудника, синдикат је покренуо Rio Tinto Company и регистровао је 29. марта 1873.[12] Крајем 1880-их, контрола над фирмом је прешла на породицу Ротшилд, која је повећала обим својих рударских операција.[12]:188

Подружнице уреди

Предузеће послује на шест континената, али је углавном концентрисано у Аустралији и Канади, и поседује своја рударска посла кроз сложену мрежу подружница у потпуном и делимичном власништву.

  • Energy Resources of Australia — 68,4%
  • Hathor Exploration — 100%
  • QIT-Fer et Titane — 100%
  • Dampier Salt — 68.4%
  • Iron Ore Company of Canada — 58.7%
  • Pacific Aluminum — 100%
  • Richards Bay Minerals — 74%
  • Turquoise Hill Resources — 51%
  • Rio Sava Exploration d.o.o. — 100%
  • Rio Tinto Exploration Dunav d.o.o. — 100%

Референце уреди

  1. ^ Rio Tinto (4. 12. 2017). „Simon Thompson to succeed Jan du Plessis as chairman” (PDF) (Саопштење). Rio Tinto. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 3. 2018. г. 
  2. ^ Rio Tinto (17. 12. 2020). „Rio Tinto appoints Jakob Stausholm as chief executive” (Саопштење). Rio Tinto. 
  3. ^ а б в г д ђ е „Annual Report 2020” (PDF). Rio Tinto. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 01. 2022. г. Приступљено 26. 2. 2021. 
  4. ^ Hotten, Russell (12. 7. 2007). „History of Rio Tinto”. The Telegraph. London: Telegraph Media Group Limited. Приступљено 30. 5. 2020. 
  5. ^ „Rio Tinto sells its last Australian coalmine for $2.25bn”. The Guardian (US изд.). New York City: Guardian News & Media Limited. Reuters. 28. 3. 2018. Приступљено 6. 5. 2020. 
  6. ^ „Rio Tinto Chartbook” (PDF). 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 4. 2019. г. Приступљено 31. 12. 2018. 
  7. ^ "Contact Us." Rio Tinto Group. Retrieved 9 April 2010. Архивирано 28 март 2010 на сајту Wayback Machine
  8. ^ "Suburbs & Postcodes." City of Melbourne. Retrieved 5 April 2010.
  9. ^ „Shareholder Information”. www.riotinto.com. 
  10. ^ „Forbes Global 2000”. Forbes. Приступљено 31. 10. 2020. 
  11. ^ а б Bordenstein, Sarah. „Rio Tinto, Spain”. Science Education Resource Center. Carleton College. Приступљено 3. 3. 2009. 
  12. ^ а б в Harvey, Charles E. (1981). The Rio Tinto Company: An Economic History of a leading international mining concern, 1873–1954 . Alison Hodge Publishers. стр. 10–11, 23, 52, 89, 202, 207–215, 314–324. ISBN 9780906720035. 
  13. ^ „Huelva Province – Rio Tinto”. Andalucia.com. Andalucia.com. Приступљено 3. 3. 2009. 
  14. ^ „Clark, Punchard and Co”. Grace's Guide to British Industrial History. Grace's Guide Ltd. Приступљено 9. 3. 2017. 

Додатна литература уреди

Спољашње везе уреди