Википедија

Rio Tinto (корпорација)

Англо-аустралијска мултинационална рударска компанија

Rio Tinto Group је британско-аустралијска међународна корпорација и друга по величини корпорација метала и руда на свету која производи руду гвожђа, бакар, дијаманте, злато и уранијум.[3][4] Предузеће је основано 1873. године, када је међународни конзорцијум инвеститора купио од шпанске владе комплекс рудника на реци Рио Тинто у Уелви. Од тада, предузеће је порасло кроз дугу серију спајања и аквизиција како би се сврстало међу светске лидере у производњи многих прерађевина, као што су алуминијум, руда гвожђа, бакар, уранијум и дијаманти.[5] Иако је првенствено фокусиран на вађење минерала, Rio Tinto такође има значајне операције у преради, посебно за рафинацију боксита и руде гвожђа. Rio Tinto има централе у Лондону (глобално и „plc”) и Мелбурну („Limited” — Аустралија).[6][7]

Rio Tinto Group
Rio Tinto plc и Rio Tinto Limited
предузеће са двоструким листингом [en]
Делатностметали и рударство
Основано29. март 1873.; пре 151 године (1873-03-29)
СедиштеЛондон (глобално седиште и Rio Tinto Plc)
Мелбурн (Rio Tinto Limited)
Руководиоци
Производируда гвожђа, боксит, глиница, алуминијум, бакар, молибден, злато, дијаманти, уранијум, титанијум диоксид, борате, со, талк
ПриходПад 54,041 милијарда $ (2023)[1]
Оперативни приход
Пад 15,498 милијарди $ (2023)[1]
ПрофитПад 9,953 милијардe $ (2023)[1]
Укупна активаРаст 103,549 милијардe $ (2023)[1]
Укупан капиталРаст 56,341 милијарда $ (2023)[1]
Број запослених
57.000 (2024)[2]
Веб-сајтwww.riotinto.com

Rio Tinto је предузеће са двоструком берзом којом се тргује и на Лондонској берзи, где је компонента индекса FTSE 100, и на Аустралијској берзи хартија од вредности, где је компонента индекса S&P/ASX 200. Поред тога, америчким депозитарним признаницама британске филијале, предузеће се тргује на Њујоршкој берзи,[1][8] што му даје листинг на укупно три главне берзе. На листи Forbes Global 2000, Rio Tinto је рангиран као 114. највеће јавно предузеће на свету.[9]

Оснивање

уреди
 
Име предузећа потиче од реке Рио Тинто у југозападној Шпанији, која је поцрвенела откако је тамо почело рударење пре око 5.000 година, због дренаже киселина из рудника.

Још од антике, на локалитету дуж реке Рио Тинто у Уелви, копају се бакар, сребро, злато и други минерали.[10] Око 3000 година пре нове ере, Ибери и Тартешани су почели да рударе ово место, а затим Феничани, Грци, Римљани, Визиготи и Маври. Након периода напуштања, рудници су поново откривени 1556. године, а шпанска влада је поново почела да их користи 1724. године.[10]

Међутим, рударске операције Шпаније тамо су биле неефикасне, а сама влада је иначе била ометена политичком и финансијском кризом,[11] што је навело владу да прода руднике 1873. по цени за коју је касније утврђено да је знатно испод стварне вредности.[12] Купце рудника предводио је Matheson & Company Хјуа Матесона, који је на крају формирао синдикат који се састоји од Deutsche Bank (56% власништва), Матесона (24%) и грађевинске фирме Clark, Punchard and Company (20%).[13] На аукцији коју је шпанска влада одржала за продају рудника 14. фебруара 1873, група је победила са понудом од 3,68 милиона фунти (92,8 милиона пезета). У понуди је такође прецизирано да ће се Шпанија трајно одрећи било каквог права да тражи ауторске накнаде за производњу рудника. Након куповине рудника, синдикат је покренуо Rio Tinto Company и регистровао је 29. марта 1873.[11] Крајем 1880-их, контрола над фирмом је прешла на породицу Ротшилд, која је повећала обим својих рударских операција.[11]‍:188

 
Хју Матесон је водио куповину рудника Рио Тинто од Шпаније и био је први председник предузећа.

Подружнице

уреди

Предузеће послује на шест континената, али је углавном концентрисано у Аустралији и Канади, и поседује своја рударска посла кроз сложену мрежу подружница у потпуном и делимичном власништву.

  • Energy Resources of Australia — 68,4%
  • Hathor Exploration — 100%
  • QIT-Fer et Titane — 100%
  • Dampier Salt — 68,4%
  • Iron Ore Company of Canada — 58,7%
  • Pacific Aluminum — 100%
  • Richards Bay Minerals — 74%
  • Turquoise Hill Resources — 51%
  • Rio Sava Exploration d.o.o. — 100%
  • Рио Тинто Exploration Dunav d.o.o. — 100%

Контроверзе

уреди

У мају 2020. године, да би проширио рудник Брокман 4, Рио Тинто је срушио свету пећину у клисури Џуукан, која је имала доказе о 46.000 година непрекидне људске насеобине и која се сматрала јединим налазиштем у унутрашњости Аустралије које показује знакове сталног људског присуства кроз последње ледено доба. Рио Тинто се касније извинио за насталу непогоду, а извршни директор Жан-Себастјен Жак је касније поднео оставку.

 
Рио Тинто поседује 40% удела у руднику Грасберг у Индонезији; био је у фокусу бриге о животној средини.

Рио Тинто је био широко критикован од стране еколошких група, као и владе Норвешке због утицаја рударских активности на животну средину: тврдње о озбиљној еколошкој штети у вези са ангажовањем предузећа у руднику Грасберг у Индонезији навеле су Владин пензијски фонд Норвешке да искључи Рио Тинто из свог инвестиционог портфеља. Фонд, за који се наводи да је други по величини пензиони фонд на свету, продао је акције компаније у вредности од 855 милиона долара да се избегне допринос еколошкој штети коју је проузроковала компанија.[14]

Након што је бивши рудник бакра и злата Пангуна у Бугенвилу, Папуа Нова Гвинеја, који је Рио Тинто напустио 1989. године, изазвао поплаве, загађење бунара и тровање река, становници региона су у септембру поднели захтев за истрагу влади Аустралије 2020. године.[15]

Као део Закона о овлашћењу за националну одбрану, Сједињене Државе су се 2014. године сложиле да предају Оак Флат у Аризони предузећу Рио Тинто за изградњу рудника. Предлог је наишао на значајну реакцију еколога и племена Апача, тврдећи да би пројекат, ако се настави, урушио регион 3,2 километра широк око Оак Флата и 340 метара дубине, уништавајуће свето и еколошки осетљиво земљиште. Пројекат би такође исцрпио и контаминирао ионако ограничено снабдевање подземним водама Аризоне.[16] Амерички представник Раул Гријалва је у четири наврата изнео предлог за заустављање преноса земљишта, последњи пут у марту 2021. након што је администрација Џоа Бајдена паузирала пренос земљишта.[17]

Према Гвардијану, Рио Тинто је један од 100 највећих произвођача индустријских гасова стаклене баште у свету, који чини 0,75 одсто глобалних индустријских емисија гасова стаклене баште између 1988. и 2015. године.[18] У 2016, Рио Тинто је проценио да је произвео 32 милиона тона еквивалента угљен-диоксида у сопственом извештају о климатским променама.[19]

У марту 2018. институционални инвеститори су позвали Рио Тинто да постави нова правила која захтевају од компаније да се придржава циљева Париског споразума да ограничи глобално загревање на 1,5°, укључујући детаљне планове за смањење обима 1 до 3 емисије.[20] Највиши руководиоци Рио Тинта одбацили су резолуцију, тврдећи да је компанија постигла велики напредак у смањењу емисије гасова стаклене баште и да постоје одговарајући планови за суочавање са климатским променама.[21]

Академски посматрачи су такође изразили забринутост [22] у вези са операцијама Рио Тинта у Папуи Новој Гвинеји, за које тврде да су биле катализатор грађанског рат у Богенвилу.[23] Британска добротворна организација за борбу против сиромаштва такође је критиковала Рио Тинто због његовог саучесништва у озбиљним кршењима људских права која су се догодила у близини рудника у Индонезији и Папуи Новој Гвинеји.[24]

Дана 31. јануара 2010, Рио Тинто је затворио скоро 600 радника из рудника у Борону, Калифорнија, САД.[25]

Рио Тинто је такође оптужен за планирање и финансирање убиства активисткиње Шехле Масуда у Бопалу у Индији. Протестовала је против илегалног ископавања дијаманата које је урадио Рио Тинто у сарадњи са владиним службеницима. Званично, међутим, није утврђена никаква веза са Рио Тинтом, иако их јавно мњење још увек доживљава као могућег кривца.[26][27][28][29]

Кинеске власти су 2009. године почеле да истражују оптужбе против Рио Тинта. То је укључивало подмићивање руководилаца из 16 највећих кинеских челичана да би дошли до тајних информација [30] Дана 29. марта 2010. четворица запослених у Рио Тинту, укључујући и аустралијског држављанина Стерна Хуа, проглашени су кривима по овим оптужбама и за примање милионских долара мита.[31] Наложено им је да плате стотине хиљада долара новчане казне, а осуђени су на затворске казне од 7 до 14 година.[32]

Рио Тинто је уплетен у бројне оптужбе за корупцију због куповине удела у руднику за гвожђе Симанду у Гвинеји. Оптужбе се односе на исплату мита од 10,5 милиона долара François de Combret [fr], француском банкарском консултанту, који је био пријатељ и саветник председника Алфе Кондеа.[33][34][35]

Rio Tinto у Србији и протести

уреди
Главни чланак: Еколошки протести у Србији 2021—2022.

Године 2017, Влада Републике Србије на челу са Александром Вучићем, потписала је уговор о реализацији „Пројекта Јадар”, којим би Рио Тинто добио дозволу за експлоатацију минерала јадарита. У новембру 2021. године Скупштина Републике Србије усвојила је Закон о референдуму и народној иницијативи и измене Закона о експропријацији, који су наишли на снажно противљење јавности и доведени су у везу са пројектом Јадар. Све то је изазвало низ еколошких протеста у Србији током 2021. и 2022. године.

Током 2021. године у Србији је избила серија масовних протеста против изградње рудника литијума у западној Србији од стране корпорације Рио Тинто.[36] Демонстранти су блокирали главне путеве и мостове у Београду и другим већим градовима.[37] У граду Шапцу дошло је до инцидента када је припадник владајуће странке напао демонстранте багером, а потом је демонстранте претукла наоружана група хулигана.[38] Литијумски пројекат Јадар вођен је недостатком литијума, пошто потражња за металом који се користи у електричним возилима и зеленим технологијама наставља да расте, посебно у Северној Америци и Европи. Пројекат би Србију учинио највећим светским произвођачем литијума и обезбедио сировине за више од милион електричних аутомобила.[39]

Од 11. децембра 2021. и даље трају протести са захтевима да се заустави и трајно забрани било каква рударска активност у јадарском региону. Активиста Еколошког устанка, један од истакнутих организатора протеста, рекао је локалним медијима да ће „протести бити настављени док се не испуни основни захтев, а то је протеривање Рио Тинта из Србије и усвајање закон о забрани експлоатације литијума у Србији“.[40]

У децембру 2021. године, Рио Тинто је рекао да разматра забринутост становника западне Србије након што је скупштина општине Лозница одустала од плана за доделу земљишта за пројекат литијума.[41]

У јуну 2024. Уставни суд је поништио одлуку владе да Рио Тинто избаци из пројекта, а председник Србије А. Вучић је најавио да очекује да ће компанија у јулу открити своје коначне планове за рудник и да би рудник могао да буде изграђен до 2028. године. Јавност Србије није била задовољна таквим развојем догађаја.[42][43] У јуну је одржан протест против Рио Тинта у Лозници, а уследили су протести у Београду и Ваљеву. Премијер Србије је 16. јула 2024. године у интервјуу рекао да је отказивање пројекта грешка и да је за то што је компанија присутна у Србији крива претходна влада. Владајућа странка СНС не показује иницијативу да обустави пројекат.[44]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ „Annual Report 2023” (PDF) (на језику: енглески). Rio Tinto. Приступљено 23. 7. 2024. 
  2. ^ „About”. riotinto.com (на језику: енглески). Приступљено 22. 7. 2024. 
  3. ^ Hotten, Russell (12. 7. 2007). „History of Rio Tinto”. The Telegraph. London: Telegraph Media Group Limited. Приступљено 30. 5. 2020. 
  4. ^ „Rio Tinto sells its last Australian coalmine for $2.25bn”. The Guardian (US изд.). New York City: Guardian News & Media Limited. Reuters. 28. 3. 2018. Приступљено 6. 5. 2020. 
  5. ^ „Rio Tinto Chartbook” (PDF). 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 4. 2019. г. Приступљено 31. 12. 2018. 
  6. ^ „Contact Us.” Rio Tinto Group. Retrieved 9 April 2010. Архивирано 28 март 2010 на сајту Wayback Machine
  7. ^ „Suburbs & Postcodes Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јун 2023).” City of Melbourne. Retrieved 5 April 2010.
  8. ^ „Shareholder Information”. www.riotinto.com. 
  9. ^ „Forbes Global 2000”. Forbes. Приступљено 31. 10. 2020. 
  10. ^ а б Bordenstein, Sarah. „Rio Tinto, Spain”. Science Education Resource Center. Carleton College. Приступљено 3. 3. 2009. 
  11. ^ а б в Harvey, Charles E. (1981). The Rio Tinto Company: An Economic History of a leading international mining concern, 1873—1954 . Alison Hodge Publishers. стр. 10–11, 23, 52, 89, 202, 207–215, 314–324. ISBN 978-0-906720-03-5. 
  12. ^ „Huelva Province – Rio Tinto”. Andalucia.com. Andalucia.com. Приступљено 3. 3. 2009. 
  13. ^ „Clark, Punchard and Co”. Grace's Guide to British Industrial History. Grace's Guide Ltd. Приступљено 9. 3. 2017. 
  14. ^ Finansdepartementet (2008-09-09). „Statens Pensjonsfond trekker seg ut av gruveselskap”. Regjeringen.no (на језику: норвешки букмол). Приступљено 2024-07-24. 
  15. ^ Albeck-Ripka, Livia (30. 9. 2020). „Abandoned Rio Tinto Mine Is Blamed for Poisoned Bougainville Rivers”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 30. 9. 2020. 
  16. ^ „This land is sacred to the Apache, and they are fighting to save it”. Washington Post. Приступљено 19. 6. 2021. 
  17. ^ Sahar Akbarzai (18. 3. 2021). „Arizona Democrat reintroduces bill to protect sacred Apache site from planned copper mine”. CNN. Приступљено 19. 6. 2021. 
  18. ^ Riley, Tess (10. 7. 2017). „Just 100 companies responsible for 71% of global emissions, study says”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 25. 9. 2019. 
  19. ^ „Climate change report” (PDF). Rio Tinto. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 6. 2017. г. 
  20. ^ „Rio asks shareholders to vote against emissions resolution”. Reuters (на језику: енглески). 18. 3. 2019. Приступљено 25. 9. 2019. 
  21. ^ Gray, Darren (2. 5. 2018). „Rio Tinto delivers strong defence of its climate change stance”. The Sydney Morning Herald (на језику: енглески). Приступљено 25. 9. 2019. 
  22. ^ Regan, Anthony J. (2014). „Bougainville: Large-scale Mining and Risks of Conflict Recurrence”. Security Challenges. 10 (2): 71—96. JSTOR 26467882. 
  23. ^ See Lea, David (1999). „Corporate and Public Responsibility, Stakeholder Theory and the Developing World”. Business Ethics: A European Review. 8 (3): 151—162. doi:10.1111/1467-8608.00143. 
  24. ^ Curtis, Mark (новембар 2007). „Fanning the Flames” (PDF). War on Want. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 12. 2009. г. Приступљено 10. 4. 2009. 
  25. ^ „Locked-out Rio Tinto borax miners in U.S. get support”. Reuters. 25. 2. 2010. Приступљено 24. 2. 2010. 
  26. ^ „Shehla Masood case solved: Twitterati slams Congress”. dailybhaskar. 29. 2. 2012. 
  27. ^ „Letters by Shehla Masood on Illegal mining”. Архивирано из оригинала 2012-09-01. г. 
  28. ^ „"I Fear For My Life, But I'll Go On" | Outlook India Magazine”. Outlookindia.com. 5. 2. 2022. 
  29. ^ „RTI activist shot dead”. The Times of India. Архивирано из оригинала 2012-11-06. г. 
  30. ^ „Rio Tinto bribery case advances in China - CNN.com” (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2017. 
  31. ^ Barboza, David (29. 3. 2010). „Stiff Sentences Given to Rio Tinto Employees in China”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 14. 4. 2017. 
  32. ^ „TRACE Compendium - RIO TINTO GROUP”. traceinternational.org. Приступљено 14. 4. 2017. 
  33. ^ „SEC Said to Probe Rio Tinto on Mozambique Deal Impairments”. Bloomberg.com. 28. 11. 2016. Приступљено 14. 4. 2017. 
  34. ^ „French claims Rio's consultant working 'hand in hand' with officials in Guinea”. Australian Financial Review (на језику: енглески). 2. 12. 2016. Приступљено 14. 4. 2017. 
  35. ^ EJOLT. „Bauxite Mines on the Sangaredi Plateau & Kamsar port installations, involving the multinationals Alcoa, Rio Tinto and Dadco, Guinea | EJAtlas”. Environmental Justice Atlas (на језику: енглески). Приступљено 19. 11. 2020. 
  36. ^ „Rio Tinto lithium mine: thousands of protesters block roads across Serbia”. The Guardian (на језику: енглески). 2021-12-05. Приступљено 2021-12-08. 
  37. ^ Vasovic, Aleksandar (2021-12-05). „Thousands block roads across Serbia in anti-government protest”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-08. 
  38. ^ „Man who stopped excavator from running through protesters ordered into custody”. N1 (на језику: српски). 2021-11-28. Приступљено 2021-12-08. 
  39. ^ "Thousands Protest In Serbian Capital Against Lithium Mine, Environmental Problems".
  40. ^ "Jovanović Ćuta: The blockade succeeded, we will continue until Rio Tinto is expelled".
  41. ^ „Rio Tinto pledges public dialogue over $3.3b Serbian lithium mine”. Australian Financial Review (на језику: енглески). 2021-12-23. Приступљено 2021-12-28. 
  42. ^ „Pre dve godine sve stopirano, sada Vučić najavljuje rudnik: Da li je Rio Tinto zvanično dobio "zeleno svetlo" za Projekat Jadar? - Ekonomija - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2024-06-18. Приступљено 2024-07-16. 
  43. ^ Evropa, Radio Slobodna (2024-07-11). „Ustavni sud ukinuo odluku Vlade Srbije o zaustavljanju projekta Jadar”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2024-07-16. 
  44. ^ Tatalović, Žaklina (2024-07-16). „"Ponovo radi Rio Tinto": Brnabić za sve krivi bivšu vlast, Nemci stižu da se "sporazumemo o litijumu"”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2024-07-16. 

Додатна литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rio_Tinto_(корпорација)&oldid=28503249”