Википедија

Резолуција Савета безбедности ОУН 1244

Резолуција Савета безбедности Организације уједињених нација 1244,[2] усвојена је 10. јуна 1999. године, након опозива резолуција 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) и 1239 (1999), којом је одобрено међународно војно и цивилно присуство у Савезној Републици Југославији[3][4] и успостављање Привремене административне мисије ОУН на Косову (УНМИК).[5] Уследила је након сагласности председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића на услове које су предложили председник Републике Финске Марти Ахтисари и председник Владе Руске Федерације Виктор Черномирдин, који подразумевају повлачење Војске Југославије са Косова и Метохије (анекс 2).

Резолуција
Савета безбедности
ОУН 1244
Yugoslavia 1999 UN map.png
Савезна Република Југославија, 1999.
Датум10. јун 1999.
Бр. заседања4.011
КодS/RES/1244 (Документ)
Дневни редСитуација на Косову и Метохији
Преглед гласања
За: 14
Против: Нико
Уздржано: 1
Резултатусвојена
Састав Савета безбедности
Сталне чланице
Изабране чланице

Усвојена је са 14 гласова за и ниједним против. Кина је остала уздржана због критиковања НАТО агресије, нарочито због бомбардовања њене амбасаде. Залагала се да сукоб треба да реше Савезна влада Савезне Републике Југославије и њен народ, те се противила спољној интервенцији. Међутим, како је Савезна Република Југославија прихватила мировни предлог, Кина није искористила право вета.[5]

Косово је 2008. године једнострано прогласило независност. Србија и многе друге државе чланице УН нагласиле су да Резолуција 1244 остаје правно обавезујућа за све стране.[6]

РезолуцијаУреди

ЗапажањаУреди

У преамбули Резолуције 1244, Савјет безбједности је изразио жаљење због неусаглашености са претходним резолуцијама.[7] Одлучено је да се ријеши озбиљна хуманитарна ситуације и жеља да се све избјеглице безбједно врате. Осуђује се насиље над цивилним становништвом, као и терористички акти, и подсјећа се на надлежност и мандат Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ). Такође се подсјећа на суверенитет и територијални интегритет СРЈ и других држава у региону и потврђује позив за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово и Метохију.[8]

АктиУреди

Резолуција је усвојена у складу са поглављем VII Повеље Организације уједињених нација.

Савет безбједности је одлучио да се рјешење косовске кризе заснива на договореним принципима садржаним у анексима резолуције.[9] Поздравља се југословенско прихватање принципа и других елемената потребних за њихово спровођење. У исто вријеме, Савјет тражи од Југославије да прекине са насиљем на КиМ и отпочне постепено повлачење;[10] након повлачења мањем броју припадника војске и полиције биће омогућен повратак, уколико добију одобрење међународних војних снага, како би спровеле функције садржане у анексу 2. резолуције.

Резолуцијом је одобрено међународно цивилно и војно присуство на Косову и Метохији. Од Генералног секретара је затражено да именује специјалног представника који би координисао спровођењем међународног присуства. Савјет је овластио земље и међународне организације како би успоставило присуство снага безбједности на КиМ, потврђујући потребу за непосредним ангажовањем међународног цивилног и војног присуства. Одговорност међународних безбједносних снага укључивала је одвраћање од нових непријатељстава, надгледање повлачења СРЈ, демилитаризацију Ослободилачке војске Косова и других албанских формације, као и обезбјеђивање окружења у које се могу вратити избјеглице.

Генерални секретар је добио овлашћење да успостави међународно цивилно присуство на КиМ, како би омогући рад привремене администрације на Косову — до рјешења коначног статуса — кроз успостављање привремених институција самоуправљања. Главне одговорности међународног присуства укључивале су промоцију аутономије за Косово, вршење цивилних административних функција, надгледање развоја институција, одржавање избора, одржавање реда и мира, заштита људских права и сигуран повратак избјеглица.

Савјет је нагласио потребу за обезбјеђивањем хуманитарне помоћи и подстицао је све државе и међународне организације да допринесу привредном и друштвеном опоравку. Све стране, укључујући и међународно присуство, морале су сарађивати са МКСЈ. То је значило да се од оружаних албанских формације захтјева да окончају своје нападе.

ПрегледУреди

У првом ставу Резолуције се позива на сврху и начела Повеље Организације уједињених нација и првенствену одговорност Савета безбедности уједињених нација за очување међународног мира и безбедности. У другом ставу Резолуција 1244 се позива на раније резолуције Савета безбедности и то: Резолуцију бр. 1160 од 31. марта 1998. године; Резолуцију бр. 1199 од 23. септембра 1998. године; Резолуцију бр. 1203 од 24. октобра 1998 и Резолуцију бр. 1239 од 14. маја 1999. године којима се Савезној Републици Југославији признају пуни суверенитет и територијални интегритет рачунајући и Аутономну покрајину Косово и Метохију.

Главни циљеви Резолуције 1244 су:

  • Смештање Косова и Метохије под привремену управу Организације уједињених нација (тренутно ту дужност обавља Привремена административна мисија ОУН на Космету, УНМИК), док је Србији остављена могућност да врати своје институције када се за то буду стекли услови.
  • Овлашћене мировне снаге предвођене НАТО-ом (КФОР);
  • Управљање УНМИК-а да успостави привремене институције локалне самоуправе на Космету;
  • Реафирмисање територијалног интегритета Савезне Републике Југославије (нпр, Космет би остао део СРЈ, чија је Србија сада призната земља континуитета (између СРЈ, односно ДЗ Србија и Црна Гора и Републике Србије постоји знак једнакости);
  • Овлашћивање ОУН да покрене политички процес како би се установио будући статус Космета (овај процес је почео крајем 2005).

У резолуцији исто тако стоји да ће одређеном броју српског особља бити дозвољено да се врате и да одржавају присуство на:

  1. српским историјским локалитетима
  2. граничним прелазима

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ http://www.ustavni.sud.rs/page/predmet/sr-Cyrl-CS/11165/?NOLAYOUT=1
  2. ^ „S/RES/1244(1999) - E”. undocs.org (на језику: енглески). 1999. Приступљено 11. 8. 2018. 
  3. ^ „Profile: Serbia and Montenegro” (на језику: енглески). 5. 6. 2006. Приступљено 11. 8. 2018. 
  4. ^ „Member States | United Nations”. www.un.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2018. »Serbia - date of admission 1 November 2000, The Federal Republic of Yugoslavia was admitted as a Member of the United Nations by General Assembly resolution A/RES/55/12 of 1 November 2000. On 4 February 2003, following the adoption and promulgation of the Constitutional Charter of Serbia and Montenegro by the Assembly of the Federal Republic of Yugoslavia, the official name of "Federal Republic of Yugoslavia" was changed to Serbia and Montenegro. In a letter dated 3 June 2006, the President of the Republic of Serbia informed the Secretary-General that the membership of Serbia and Montenegro was being continued by the Republic of Serbia, following Montenegro's declaration of independence.« 
  5. ^ а б „SECURITY COUNCIL, WELCOMING YUGOSLAVIA'S ACCEPTANCE OF PEACE PRINCIPLES, AUTHORIZES CIVIL, SECURITY PRESENCE IN KOSOVO | Meetings Coverage and Press Releases”. www.un.org (на језику: енглески). 10. 6. 1999. Приступљено 11. 8. 2018. 
  6. ^ „General Assembly GA/10980”. United Nations. 9. 9. 2010. Приступљено 11. 8. 2018. 
  7. ^ Reka, Blerim (2003). UNMIK : as an international governance in post-war Kosova: NATOś intervention, UN administration and Kosovar aspirations (на језику: енглески). Skopje [u.a.]: Logos-A. стр. 167. ISBN 978-9989-58-096-3. 
  8. ^ Mitra, Saumya, ур. (2001). Kosovo : economic and social reforms for peace and reconciliation (на језику: енглески). Washington, DC: World Bank. стр. 7. ISBN 978-0-8213-4942-7. 
  9. ^ Buonomo, Giampiero (2002). „Non sempre la guerra "offre" giurisdizione extraterritoriale: l'occasione mancata del caso Bankovic”. Diritto&Giustizia edizione online. »The Security Council Resolution n. 1244/1999 could give pardon to NATO intervention - by reference to the armistice agreements between NATO and the Yugoslav government, made into paragraph 10 of its Annex 2 – only if the prohibition of the use of force (provided in Article 2 paragraph 4 UN Charter) is seen as a rule which can be waived with the consent of the international community.« [мртва веза]
  10. ^ „UN Security Council votes in favour of Kosovo peace plan”. RTE.ie (на језику: енглески). 10. 6. 1999. Приступљено 11. 8. 2018. 

Спољашње везеУреди

 
Резолуција Савета безбедности ОУН 1244 на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Резолуција_Савета_безбедности_ОУН_1244&oldid=25232753”