Епископ шабачки Лаврентије
Лаврентије (световно Живко Трифуновић; Богоштица, код Крупња, 27. јануар 1935 — Шабац, 23. јануар 2022[1]) био је епископ шабачки. Такође је био епископ шабачко-ваљевски (1989—2006), епископ западноевропски (1973—1989), епископ западноевропски и аустралијски (1969—1973) и викарни епископ моравички (1967—1969).
Лаврентије (Трифуновић) | |
---|---|
Основни подаци | |
Помесна црква | Српска православна црква |
Епархија | Епархија шабачка |
Чин | епископ |
Титула | епископ шабачки |
Седиште | Шабац |
Године службе | 2006—2022. |
Претходник | Епархија настала поделом Епархије шабачко-ваљевске |
Претходна епархија | Епархија шабачко-ваљевска |
Године службе | 1989—2006. |
Претходник | Јован Велимировић |
Наследник | Епархија подељена на Шабачку и Ваљевску |
Претходна епархија | Епархија западноевропска |
Године службе | 1973—1989. |
Претходник | Епархија настала поделом Епархије западноевропске и аустралијске |
Наследник | Дамаскин (Давидовић) |
Лични подаци | |
Световно име | Живко Трифуновић |
Датум рођења | 27. јануар 1935. |
Место рођења | Богоштица, код Крупња, Краљевина Југославија |
Датум смрти | 23. јануар 2022.86 год.) ( |
Место смрти | Шабац, Србија |
Биографија
уредиРођен је у селу Богоштици код Крупња, област Рађевина, на дан Светог Саве 27. јануара 1935. године. Његово световно име било је Живко. Основну школу је завршио у Крупњу, а два разреда гимназије у Лозници, православну Богословију и Богословски факултет завршио је у Београду.
У чин јерођакона рукоположен је 1958, а у чин јеромонаха 1961. године. Две године био је духовник Цркве Ружице на Калемегдану (Београд), после тога парохијски свештеник на Купресу. Две и по године био је професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима. У епископски чин изабран је 1. јуна 1967, а хиротонисан 16. августа 1967. у Саборној цркви у Београду. Од 1967. до 1969. године био је викарни епископ моравички у Београду.
Епископ
уредиГодине 1969. постављен је за епископа западноевропског и аустралијског и устоличен марта 1969. у Лондону. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, постављен је за Епископа у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар. Прво је откупио за Српску православну цркву једну већ саграђену цркву, ту је затим основао штампарију и издао дела Св. владике Николаја Велимировића и многе друге теолошке књиге. У то време дела Владике Николаја нису могла бити штампана у тадашњој Југославији. Године 1985. у Лондону је венчао принца Александра Карађорђевића и принцезу Катарину.
После пуних двадесет година епископског стажа у дијаспори Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је 1989. године за епископа шабачко-ваљевског. Устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. На том положају наследио је упокојеног епископа Јована Велимировића. Наставио је започету делатност свог претходника кроз мисионарску издавачку кућу „Глас Цркве“ Епархије шабачко-ваљевске, штампали су велики број књига, успоставили православну радио и тв станицу.
Посветио је велику пажњу обнављању и зидању нових цркава, основао је нови манастир Соко у подножју Соко града. У склопу ове његове задужбине налази се и музеј посвећен Св. Владици Николају. Његовим залагањем пренете су мошти Св. Владике Николаја из Америке у Србију 12. маја 1991. у манастир Лелић. Радио је на зближавању деце из дијаспоре са децом из Србије, у оквиру акције „Моба“ која се одржава сваке године почев од 2001. године.
У помоћ око манастира се придружила и Војска која је направила пут до манастира 2001. године, а генерал Небојша Павковић је отворио пут и унапредио поручника Ђорђа Бојића у чин капетана.
Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог архијерејског синода од 2002. до 2004. године.
Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Уредник је листа „Православни мисионар“ (од 1998), а написао је и више чланака верско-поучне садржине.
На његов предлог Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању у мају 2006. поделио велику Епархију шабачко-ваљевску на две епархије: Шабачку са седиштем у Шапцу и Ваљевску са седиштем у Ваљеву. Од тада је господин Лаврентије шабачки епископ, а за ваљевског епископа постављен је Милутин Кнежевић, до тада аустралијско-новозеландски.
Завештао је органе јануара 2011. године у Лозници.[2] Сакупио је медицинску помоћ у Европи где је раније службовао као епископ, у виду кревета и апарата за дијализу за шабачку болницу 2012. године.[3]
Учествовао је у пројекту припреме и објављивања сабраних дела Светог Владике Николаја, у 13 томова на преко 10.000 страница.[4][5]
Добио је Орден Светог Арсенија Сремца Епархије сремске 2016. године[6] и Светог Саве првог степена 2017. године. Свечано је обележио пола века архијерејске службе у јулу 2017. године.[7][8] Одликован је орденом Светог Владике Николаја Епархије ваљевске.[9] Од 20. септембра 2019. је почасни грађанин Крупња.[10]
Дана 31. марта 2020. постављен је за администратора Епархије ваљевске[11]. Са 54 године архијерејског стажа најдуже је био у том чину у Српској православној цркви.[12]
Преминуо је 23. јануара 2022. године у Шапцу. Патријарх Порфирије нагласио је да је епископ Лаврентије био из плејаде српских епископа који су током патријарха Германа „очували виноград Божији”.[13] Сахрањен је 26. јануара 2022. године источно од манастирске цркве у Манастиру Светог Николаја Српског на Соко Граду код Љубовије, који је био његова задужбина.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Преминуо епископ шабачки Лаврентије”. РТС. Приступљено 23. 1. 2022.
- ^ Владика Лаврентије завештао органе (РТС, 22. јануар 2011), Приступљено 10. 4. 2013.
- ^ Епископ Лаврентије: Опрема за болнице („Вечерње новости“, 12. новембар 2012), Приступљено 10. 4. 2013.
- ^ „Сабрана дела Светог владике Николаја | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]”. arhiva.spc.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-02-21.
- ^ Mijušković, Miroljub (2019-04-29). „Vladika Lavrentije: Novi čovek je temelj nove Srbije”. Miroljub Mijušković (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-21.
- ^ „Орден Светог Арсенија Сремца епископу Лаврентију (СПЦ, 10. мај 2016)”. Архивирано из оригинала 11. 05. 2016. г. Приступљено 10. 05. 2016.
- ^ „Пола столећа архијерејске службе Епископа Лаврентија (СПЦ, 29. јул 2017)”. Архивирано из оригинала 31. 07. 2017. г. Приступљено 30. 07. 2017.
- ^ „Патријарх Иринеј: Преосвећени Лаврентије је Епископ којим се поносимо и на кога треба да се угледамо! (СПЦ, 30. јул 2017)”. Архивирано из оригинала 30. 07. 2017. г. Приступљено 30. 07. 2017.
- ^ „Одликовање узорном пастиру Цркве Божје (СПЦ, 30. октобар 2017)”. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. Приступљено 30. 10. 2017.
- ^ „КРУПАЊ ОБЕЛЕЖИО СВОЈ ДАН - Владика Лаврентије почасни грађанин”. Лозничке новине. 20. 9. 2019. Архивирано из оригинала 25. 09. 2019. г. Приступљено 25. 9. 2019.
- ^ Марић, Марина. „Епископ Лаврентије – администратор Епархије ваљевске”. РадиоИсточник (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 06. 2020. г. Приступљено 14. 06. 2020.
- ^ „Владика Лаврентије: Живот посвећен Богу и Светом Сави (СПЦ, 25. август 2021)”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2021. г. Приступљено 16. 10. 2021.
- ^ Преминуо епископ шабачки Лаврентије
Литература
уреди- Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1-2): 87—96. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 06. 2019. г. Приступљено 25. 03. 2018.
Спољашње везе
уреди- Биографија на презентацији епархије шабачке Архивирано на сајту Wayback Machine (30. новембар 2017)
- Разговор са епископом шабачким Лаврентијем („Православље“, 15. октобар 2009)
- Дан када је Бог постао човек („Вечерње новости“, 7. јануар 2016)
- Већ пола века на трону („Вечерње новости“, 30. јануар 2017)
- Лаврентије - празник светлости тихе (18. септембар 2017)
- Душа човекова је по природи хришћанка - интервју (СПЦ, 7. новембар 2017) Архивирано на сајту Wayback Machine (8. новембар 2017)
- Вече са оцем Љубомиром Ранковићем посвећено владици Лаврентију (11.2.2022) на сајту YouTube