Отворите главни мени

Данило Медаковић

Данило Медаковић (Зрмања, 26. јануар 1819Загреб, 5. новембар 1881[1]) је био српски историчар, публициста, штампар и издавач. Био је секретар кнеза Михаила и кнеза Милоша Обреновића у Бечу. Од 29. јула 1864. године био је дописни члан Српског ученог друштва.

Данило Медаковић
Danilo Medakovic.jpg
Данило Медаковић
Датум рођења(1819-01-26)26. јануар 1819.
Место рођењаЗрмања
Аустријско царство
Датум смрти5. новембар 1881.(1881-11-05) (62 год.)
Место смртиЗагреб
Аустроугарска

БиографијаУреди

Данило је име добио из православног календара, по Св. пророку Данилу, јер је рођен на тај дан. Био је син трговца Михајла Медаковића, који се често бавио у Карловцу и учествовао у јавном и културном животу, био пренумерант књига.[2] Основну школу завршио је у Грачацу, гимназију у Задру (1838) - све на немачком језику.

Након школовања долази 1840. године у Кнежевину Србију, где се запослио као кнежев чиновник у Крагујевцу. Био је испрва и домаћи учитељ и пратилац Милошевој деци - кнежевићима. Са кнезом Милошем је прешао у Аустрију и постао његов секретар. Захваљујући материјалној помоћи кнеза Милоша завршио је права у Бечу и историју на Филозофском факултету у Берлину. Докторирао је историју (филозофију) 1847. године у Берлину.[3]

По повратку из Немачке позајмио је новац од Јеврема Обреновића и отворио штампарију у Новом Саду 1847. године. У Медаковићевој штампарији прво је штампан лист "Вјесник" Константина Богдановића, који дотад излазио у Пешти.

Због проблема (са властима) са радом у Новом Саду пренео је тајно штампарију (половину) 1848. године у Карловце. Остатак штампарије и словоливница новосадске разграбљени су 12. јуна 1849. године.[4] Власник куће у којој је била штампарија сапунџија Јован Јефтић је мало тога успео да спасе. Основао је Данило и био први председник Друштва српског напретка у Сремским Карловцима. Ово друштво му је помогло да покрене лист Напредак (14.новембра 1848). То је био први лист који је штампан Вуковим правописом. У уверењу да су новине најбоље средство да виде „чега се треба чувати, за чим ваља ићи и шта уобште радити ваља“, Медаковић и његови пријатељи поставили су пред себе задатак да се боре за слободу, независност и уједињење српског народа у засебној и самосталној држави. Медаковић је у Напретку без околишења констатовао да су Срби узалуд лили крв за одбрану Аустрије и заштиту царских интереса, и да треба да војују против свих „душмана Словенства“, а „за народ, слободу и краља народног“. Када се критички оборио на српско Правитељство (владу), тај број новина му је заплењен.

ДелатностУреди

У својој штампарији штампао је велики број књижевних дела значајних за српску културу: сабрана дела Доситеја Обрадовића у 10 књига, Даничићев превод Мурављевих Писма о служби божјој, први део Петрановићеве Историје књижевности. Издавао је календаре Годишњак и Ласта а после забране Напретка часопис Јужна пчела (18511852), књижевни додатак Седмица (1852—1858) и Напредак (18481864). Када је Јужна пчела насилно угушена, Данило Медаковић је остао без посла у својој штампарији и поднео је захтев новом гувернеру Јохану Коронинију да издаје политички лист под именом Србски дневник Уплатио је кауцију од 2.500 форинти и добио дозволу: 3. јула 1852. изашао је први број, а убрзо и књижевни додатак Седмица, за коју је речено да је „дала крила српској белетристици“. Као тумач српске национално-политичке мисли, Србски дневник постао је најзначајнији и најчитанији лист у Српству тога доба и стекао велику популарност у народу, а власти су га због смелог писања у корист српских интереса плениле и забрањивале. Заморен од непрестане борбе, Медаковић се после седам година повукао, уредништво препустио 1859. Јовану Ђорђевићу, а штампарију (печатњу) с брзотиском продао епископу Платону Атанацковићу.

Био је саиздавач листа Позорник Војводства Србије а краће време и уредник Вестника. Медаковић је помагао бугарску емиграцију у њеним националним стремљењима, а како се радило о пропаганди која је негирала све српско на југу, то је ишло на штету српским националним интересима. Данило је био 1857. године издавач, одговорни уредник и штампач, њиховог листа Българска дневица.[5] Уз тај лист Медаковић "издаје и одговара" и за бугарски часопис као додатак "за науку и забаву" - Дунавскиј Лебед (лабуд), који се појавио исте 1857. године такође у Новом Саду. Изабран је за дописног члана Друштва српске словесности. У Београду је 1860. године био професор Лицеја.[6] Поред уредничко-издавачког рада бавио се и књижевношћу и проучавањем историје. У проучавању историје значајна му је књига Повјесница србског народа од најстаријих времена до 1850. године (1-4, Нови Сад, 1851 — 1852).

Била је то славна, образована и предузетна породица Медаковић, чији су припадници чинили друштвену елиту, у срединама у којима су деловали. Данилом брат био је Милорад Медаковић (1824—1897), син Богдан Медаковић (1852—1923), а праунук Дејан Медаковић (1922—2008).

РеференцеУреди

  1. ^ Данило Медаковић на сајту САНУ[мртва веза]
  2. ^ Јевта Поповић: "Свеславије или Пантеон", Будим 1831. године
  3. ^ "Отаџбина", Београд 1882. године
  4. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1936.
  5. ^ "Българска дневица", Нови Сад 1857. године
  6. ^ Вук Ст. Караџић: "Правитељствујушћи совјет Сербски за времена Карађорђева...", Беч 1860. године

ИзвориУреди

Спољашње везеУреди