Душанов законик

Душанов законик, један од старијих преписа, Призренски препис из прве четвртине 16. века. Данас се налази у Народном музеју у Београду.
Хиландарски препис Душановог Законика из прве трећине или друге четвртине 15. века

Душанов законик[1] (у старијим преписима се назива "Закон благоверног цара Стефана") је најзначајнији извор српског средњовековног права уз Законоправило[2][3][4] Светог Саве. Он је такође и најзначајнији културни споменик српске средњовековне државе.

Донет је на два државна сабора властеле и црквених великодостојника. Први део Законика донет је на сабору одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, када је донето 135 чланова.[5]

Други део Законика донет је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу и тада је допуњен са још 66 чланова, као допуна постојећим члановима или као нове одредбе због потребе да се регулишу новонастале правне ситуације.[6]

Законик се састоји од укупно 201 члана, а писан је на старосрпском језику.

Душаново царство обухватало је велике територијалне просторе на којима је требало успоставити владавину права, па доношењем законика долази до успостављања јединственог правног система који важи подједнако за све на целој територији царства.

О значају Душановог законика сведоче бројни преписи, а оригинал Законика није сачуван.

Душанов законик највише се бави државним правом – регулисањем односа међу сталежима и њиховом односу према цару, организацијом судства и судског поступка, ауторитетом судија, начелом законитости, борбом против разбојника и лопова, кривичним правом, а најмање говори о грађанском праву.

У преписима Душанов законик никада се не јавља сам, већ на трећем месту после Скраћене Синтагме солунског калуђера Матије Властара и Закона цара Јустинијана, који тако у потпуности регулишу правни живот средњовековне Србије.[7]


Прилике пре доношења ЗаконикаУреди

Пре Душановог законика правни живот у средњовековној Србији био је регулисан углавном неписаним обичајним правом. Поред обичајног права, као правни извори у српској средњовековној држави јављају се: међународни уговори, који су углавном закључивани између српских владара и Дубровника, затим повеље, статути средњовековних градова и византијски законици који су у правни живот Србије улазили путем црквеног права.

Пре Душановог законика у српској средњовековној држави није постојао ниједан световни правни зборник, осим Законоправила Светог Саве које је донето 1219. године и које је регулисало црквено право, а које и данас важи у Српској Православној Цркви. Још приликом оснивања аутокефалне српске цркве, Свети Сава је превео византијски зборник црквеног права Номоканон (Законоправило), који је садржао и одредбе имовинског права, прописе о грађењу и друго. У Србији се преко Законоправила Светог Саве већ 130 година примењивало римско-византијско право.

Постојала су и два мања правна текста: Земљораднички закон и Закон цара Јустинијана преведена са грчког, који су регулисали односе земљорадника и нека питања о наслеђивању. Законску снагу су имале и повеље Душанових претходника.

Краљ, а потом цар Стефан Душан владао је од 1331-1355. године. Носио је прво титулу краља, а од 1346. године титулу цара.[8]

Детињство је већим делом провео у Цариграду, где је његов отац Стефан Дечански био прогнан. 1320. године са оцем и породицом враћа се у Србију, а убрзо после смрти његовог деде краља Милутина Душанов отац, Стефан Дечански на празник Богојављења, 6. јануара 1322. године је крунисан за краља. Тада је Душан добио титулу младог краља и тако је званично постао престолонаследник.

Душану је отац на управу поверио приморске земље (Зету, Травунију и Хум) око 1325. године. Али Душан није само управљао тим областима, већ је врло брзо, уз наклоност свога оца Стефана Дечанског почео и да учествује у вршењу врховне власти у држави. Истакавши се као успешан војсковођа у бици код Велбужда 1330. године, већ следеће, 1331. године, по наговору локалне властеле, Душан свргава са власти свога оца и затвара га у тврђави Звечан, где је Стефан Дечански и умро.[9]

Исте године, на празник Мале Госпојине, Душана за краља крунише српски архиепископ Данило II. Како би решио сукобе са Бугарском и учврстио дугорочни мир Душан се 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, са којом је добио сина Уроша.

Стефан Душан желео је да прошири српску државу, што је и учинио 1345. године на рачун Византије, коју су тада потресали унутрашњи немири. Душан је тада освојио читаву долину Вардара, град Сер и тако стигао до Солуна. Под његовом влашћу нашла се и Света Гора. На тај начин прикључио је византијске области српској држави.

Децембра 1345. године краљ Душан се у Серу проглашава за цара и самодршца Срба и Грка.

На Васкрс, 16. априла 1346. године на државном сабору у Скопљу, пошто је претходно архиепископа Јоаникија уздигао у ранг патријарха, уз присуство породице, црквене и световне властеле Стефан Душан је свечано крунисан за цара.[10]


Доношење ЗаконикаУреди

За време владавине цара Стефана Душана Србија је заузимала највеће пространство, а у економском, војном и културном погледу била је најјача држава Балкана. Душан је желео да Србија преузме византијско место и постане највеће православно царство. Узевши царску титулу, Душан је морао да преузме и законодавну делатност. Током првих година његове владавине, долази до снажне рецепције византијског права. Како је само цар могао да доноси законе, Стефан Душан је започео рад на кодификацији права, али и на реорганизацији управе како би што боље повезао различите делове своје царевине. Хтео је да регулише однос између српског обичајног права и писаног византијског права које је важило у новоосвојеним областима.

На Спасовдан, 21. маја 1349. године на државном сабору у Скопљу проглашен је први део „Закона благоверног цара Стефана“, у присуству цареве породице, српског патријарха Јоаникија, црквених великодостојника и властеле. Тада је донето 135 чланова.

Византијски зборници који су преведени у Србији највише говоре о грађанском, кривичном и црквеном праву, а најмање о државном праву и судском поступку. У својих 135 чланова Душанов законик се највише односи на државно право – регулише односе међу сталежима и њихове односе према цару, тј. регулише њихова права и обавезе према држави.[11]

Половина законика се бави тим питањима, тако да неки научници сматрају Душанов законик за Устав средњовековне српске државе.[12] Други чланови Законика садрже различите правне одредбе, као што су на пример: одредбе о судском поступку, који је слабо регулисан византијским зборницима, а који се доста разликовао у српским и византијским областима, затим одредбе кривичног права, док најмање говори о грађанском и црквеном праву, који су детаљно регулисани у византијским зборницима преведеним у Србији.

Иако се Душан у свом законодавном раду угледао на цара Константина и цара Јустинијана, његов Законик је самостално дело српског законодавца. Приликом састављања Законика цар Стефан Душан је користио српско обичајно право, право из повеља и међународних уговора, као и византијско право. За 60 чланова Законика је утврђено да су преузети из Василика, тако што су прерађени и прилагођени тадашњим потребама српске царевине.[13]

Законодавна делатност цара Стефана Душана после 1349. године није престала. Он је и после тога издавао разне повеље и законске наредбе.

У пролеће 1354. године, на државном сабору за који се не зна тачно место где се одржао, али се претпоставља да је био у граду Серу, донет је и други део Законика (од члана 136 до 201). Он је донет у облику новела.

Новине које доноси други део Душановог законика су: наглашена борба против разбојника и лопова, одредбе о поротном суђењу, јача се ауторитет судија и закона. Начело законитости које се налази и у првом делу Законика, у другом делу је још наглашеније.

У случају да нека правна питања нису била регулисана Закоником, важило је обичајно право.


Садржина и систематизација Душановог ЗаконикаУреди

Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[14]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника[15][16].

Законик благоверног цара Стефана Душана садржао је укупно 201 члан, иако се број чланова разликује у различитим преписима Законика.

Известан систем може да се уочи у прва 83 члана Законика. После тога прописи нису систематизовани, осим неких изузетака где се мањи број одредаба односи на исти правни проблем.


Од 1 до 38. члана налазе се одредбе о правима и обавезама Цркве, о њеном положају, надлежностима, обавезама према цару, судској власти... Ове одредбе јој додељују велике привилегије и имунитетна права.

Поштовање вере и цркве је била прва дужност хришћанског владара, стога не чуди што прве одредбе Законика говоре баш о цркви, као најјачем културном носиоцу који је у свим средњовековним државама заузимала повлашћен положај.

Црква заузврат подржава цара, а њена подршка додатно ојачава његов ауторитет. За разлику од католичке цркве, где су често избијали сукоби између папе и владара око превласти, Православна црква је дозволила цару, као „чувару вере“ да утиче и на црквене послове, што му даје предност у владању.

Законик прописује обавезан црквени брак, права Цркве да вернике кажњава духовним казнама, садржи одредбе о борби против католичанства и јереси. Забрањује се католичка пропаганда, али је дозвољено исповедање католичке вере. Свим православним поданицима царства је забрањен прелазак у католичанство, а кажњава се католички свештеник који преведе православног у католичку веру. Мешовит брак између православних и католика није дозвољен, осим уколико муж не пређе у православље. Јеретике прогања и кажњава телесним казнама. Забрањена је продаја православног роба иновернима.

Законик такође садржи и многе одредбе о манастирима, о начину калуђерског живота, манастирским повластицама – које прописују да су манастири и цркве ослобођени свих давања и терета према држави, да имају искључиво право да суде зависном становништву које живи на њиховом имању, да је духовни суд потпуно независан. За разлику од световних судова који немају право да суде духовне парнице, црквени судови су могли да суде и неке световне предмете. Црквени судови суде и читавом свом клиру (свештенству).

Поред права цркве, Законик садржи и њене обавезе, које су се огледале у бризи о сиромашнима и благом поступању са зависним становништвом које живи на манастирским и црквеним поседима.[17]

 
Цар Душан, фреска из манастира Лесново, око 1350.
 
Србија у време цара Душана, око 1350.

Од члана 39 до 63. Законик говори о правима и обавезама другог повлашћеног сталежа – о властели. Ове одредбе Законика им гарантују неприкосновеност баштине и разне друге повластице. Говоре о пронији, обавезама према владару, поштовању судија и суда, итд.

Срби и Грци једнаки су пред законом, а баштина постаје наследна не само у директној линији, већ и у бочној (до 8. степена сродства), баш као и у Византији. Из Византије је преузето и правило да ћерка добија право да наследи оца после његове смрти.[18] Ове одредбе предвиђају да властелин има право да ослободи свог роба (отрока), а може и да му суди. Баштине властеле ослобођене су свих давања, осим у случају војне обавезе када је властелин дужан да учествује и о свом трошку опреми одређен број људи који је био потребан цару за поход, као и у случају плаћања соћа (пореза).

Све ове повластице је властела и раније уживала, само су оне сада потврђене и гарантоване законом. Повлашћен положај властеле највише се огледа у томе што је она имала бољу кривичноправну заштиту у односу на зависно становништво.

Законик предвиђа и обавезе властеле. Властела има обавезу ратовања и плаћања соћа, а такође и обавезу верне службе. За неверу властелину је следила смртна казна и конфискација целокупне имовине. Обавеза властелина крајишника је да чува границу од непријатеља и хајдука, а у случају нехата мора да надокнади штету.

Властела је дужна да се потчини закону и суду, као и да поштује ауторитет судија. Властелин не сме претерано да експлоатише своје зависне сељаке - овом одредбом цар Стефан Душан штити сељака од самовоље његовог господара.

Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.

У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој, где је у исто време цар Карла IV покушао да донесе законик. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina буде усвојена у Сејму.

Од члана 64 до 83. Законик се бави правима и обавезама зависног становништва. Поред одредби које забрањују претерану експлоатацију зависног становништва од стране њиховог господара, Законик прецизно регулише и обавезе зависног становништва према њиховом властелину. Имали су обавезу да господару раде одређен број дана у години (радна рента), као и да плаћају духовни бир свештеницима.

Строго се забрањује њихов прелазак на друга имања. Забрањују се зборови сељака на којима не присуствује властела. Зависном становништву се забрањује да пљачка напуштена властеоска имања.[19]

Законик предвиђа право зависног себра да тужи сваког господара, па и самог цара уколико му је учињена нека неправда.


После 83. члана следе одредбе о градском сталежу и трговцима, о кривичној одговорности града и градске земље, о одговорности војника, итд.


Одредбе другог дела Законика нису систематизоване као што је то урађено у првом делу. Други део Законика садржи одредбе о борби против лопова и разбојника, о пороти, а велики број чланова односи се на судове, њихову организацију и надлежност, ауторитет судија и судски поступак (позивање на суд, расправа пред судом, о помоћним судским органима и извршењу пресуде).

Овде је наглашено начело законитости, које предвиђа да је закон јачи и од самог цара.

Цар Душан је извршио целокупну реорганизацију судства. Увео је институцију пороте, која је бројала 6, 12 и 24 поротника у зависности од кривичног дела. Постојали су црквени суд, патримонијални – властелински суд, државни судови, владаочев суд као највиши суд у земљи, аутономни судови у приморским градовима Будви и Котору и мешовити судови који су судили у међусобним споровима између Срба и странаца.[20]

У току судског поступка коришћена су бројна доказна средства. Најјачи доказ било је хватање кривца на делу или проналажење предмета кривичног дела код окривљеног или средства којим је оно извршено. Поред тога ту су били и сведоци, међу којима и пристав – помоћни судски орган, који сведочи о низу правних чињеница, чијем се исказу поклањало пуно поверење, затим јавне и приватне исправе, признање и заклетва. Постојао је и божји суд (ордалије), у два облика - котао (мазија) и железо.

Законик садржи доста одредби кривичног права, док је најмање прописа о грађанском праву.

У кривичном праву Законика, кривична дела се деле према објекту, тј. добру које се штити, стога она могу бити:



1) кривична дела против државе и феудалног поретка (невера, непокоравање владаочевим наредбама, неплаћање соћа – пореза, насиље над сељацима, фалсификовање повеља, тајно ковање новца, бекство меропаха, збор себара и освета меропаха),

2) кривична дела против судства (самосуд, престој – неодазивање на уредан судски позив, одбој – одбијање извршења судске пресуде, увреда судије)

3) кривична дела против вере и цркве ( јерес, католичанство и враџбине),

4) кривична дела против личности (убиство, телесна повреда, силовање, увреда – речју и делом)

5) кривична дела против имовине (крађа и разбојништво, паљевина, потка и попаша).[21]

Душанов законик познаје колективну и индивидуалну кривичну одговорност. Разликује убиство из нехата и убиство са умишљајем, али и убиство из самоодбране, код ког се искључује кривичноправна одговорност.[22]

Највеће новине су ипак у погледу казни. У Душановом законику је преузет суров византијски систем телесних и смртних казни. Честа казна је новчана глоба (вражда), а честе имовинске казне су биле казна конфискације имовине и расељавање села, као колективна казна за зависно становништво. Такође су честе и смртне казне – вешањем или спаљивањем. Законик познаје и телесне казне, у које спада батинање, казне сакаћења (одсецање ушију, носа, језика, руку), ослепљивање – само у два случаја, смуђење косе и браде, док је жигосање сматрано као начин евиденције преступника, а не као телесна казна. Постојала је и казна затвора, тј. бацања у тамницу.[23]

Строгост византијског права ублажена је правом на азил – уточишта на царевом или патријарховом двору или цркви.

Једино цар има право помиловања. Он може олакшати казну или је опростити, што је такође преузето из византијског права.

Изражена је правна неједнакост сталежа. За исто кривично дело различито су кажњавани припадници различитих сталежа, а разликује се и њихова кривичноправна заштита. И поред тога Законик је предвиђао казне за тешка кривична дела, која су важила за све без обзира на сталешку припадност.

Законик садржи прописе о трговцима и варошанима, од којих су већину чинили странци (Дубровчани, Саси, Которани, романско становништво, византијско становништво), али су они обично имали своје статуте, тако да им цар Стефан Душан даје велике повластице – зајемчена им је потпуна слобода трговине и кретања.

Закон се налази изнад самог цара, сви су обавезни да га поштују укључујући и цара и његову породицу, а свака судска пресуда или царска одлука која је у супротности са Закоником сматра се ништавом. Принцип највишег ауторитета закона који стоји изнад цара преузет је из Византије, односно из римско-византијског права.

Многе одредбе Законика спадају у административно право и говоре о државној управи.

О издањима Душановог законикаУреди

Прва вест о препису Душановог законика потиче од митрополита Јована Рајића који га спомиње у својој Историји. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијалци у Карловцима, али пошто су то били скорашњи преписи, нису му уливали поверења. Издавач Историје Стефан Новаковић је, без Рајићевог знања, прикључио његовом делу и један препис Душановог законика, који се налазио у поседу браће Текелија. Ово издање је рађено на основу лошег преписа, али је оставило велики утисак у тадашњем ученом свету. Њега је на немачки превео Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик, па му је и превод врло лош, пробудио је интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим преписима Душановог законика прво је пронађен Раковачки препис, који је објавио Георгије Магарашевић, а које је дало основу за даље проучавање других преписа.

Словак Павел Јосеф Шафарик је 1831. описао три преписа Душановог законика (Раковачки, Раванички и Ходошки). Ускоро је штампао Законик на ћирилици и латиници, као и немачки превод Раковачког преписа, са извесним допунама из Ходошког. Ово издање је послужило Стојану Новаковићу као узор за проучавање нових откривених преписа Душановог законика. До средине 19. века знало се за десет преписа. Нови полет у проучавању Законика је донело откривање Призренског преписа. Стојан Новаковић је 1870. штампао Душанов законик према овом препису, али не у распореду какав је затекао, већ га је сложио у логички ред, чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, Теодор Зигељ је већ 1872. штампао Душанов законик на основу истог преписа. То је било одлично издање за оно време. Призренски препис ће дуго остати главна основа за утврђивање текста Законика. Тимотеј Флорински је 1888. написао обимно дело о Душановом законику, у коме је штампао Законик према Струшком препису уз опширне коментаре.

Стојан Новаковић је 1898. штампао своје друго издање Законика, поново према Призренском препису, уз додатак 12 чланова из Раковачког, али и са многим допунама из других преписа (које је сматрао мање вредним од Призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање је до данас остало основа за проучавање, па се увек понавља број чланова и ред којим су поређани, јер су се бројеви повезали са прописима. Последње је издање Николе Радојчића из 1960, који се усредсредио на реконструкцију текста, која ће бити ближа оригиналу.


Преписи Душановог законикаУреди

Оригинал Законика благоверног цара Стефана није сачуван. Претпоставља се да је његов текст био исписан на дугачком свитку са висећим златним царским печатом.[24]

Науци је до сада познато 25 рукописа (преписа) Душановог законика, од којих је 24 рукописа сачувано до данас. Они су настали у периоду од 14 до 19. века. Руднички (Београдски) препис изгорео је у пожару Народне библиотеке, који се тамо чувао 6. априла 1941. године, када је Немачка бомбардовала Београд.

Преписи Законика потичу из различитих времена и места, а и међусобно се разликују. Десет преписа припада тзв. старијој редакцији (временски су ближи времену доношења оригинала), а петнаест припада тзв. млађој редакцији (временски су удаљенији од времена настанка оригинала, обично су настали у 18 и 19. веку).

У најстарије преписе спадају:

У млађе преписе спадају:

  • Раванички, Раковачки, Софијски, Руднички, Борђошки, Теклијин и Стратимировићев рукопис, који су настали у 17. веку,
  • Ковиљски, Паштровићки, Патријаршијски, Карловачки и Грбаљски, који потичу из 18. века,
  • Јагићев, Богишићев и Попиначки препис, који датирају из 19. века.

Од старијих преписа, најзначајнији је за науку Призренски рукопис, настао крајем 15. века. Сматра се да је он препис са оригинала, а послужио је 1898. године Стојану Новаковићу за издање Душановог законика.

Од рукописа који припадају тзв. млађој редакцији, најзначајнији је Раковачки препис, настао 1700. године у једном од фрушкогорских манастира, који садржи 196 чланова, од којих 15 чланова не постоји ни у једном другом препису. Такође, он је једини рукопис који садржи и цареву повељу о законодавном раду из 1346. године.

Преписи Законика цара Стефана Душана добијали су називе по местима где су пронађени или по истраживачима и научницима који су их пронашли и изучавали.


Однос Душановог законика и византијског праваУреди

У Душановом законику уочава се велики утицај византијског права, које се потврђује чињеницом да је 60 чланова Законика директно преузето из Василика. Пример за то су чланови 171 и 172, који говоре о томе да су цареве наредбе које су у супротности са Закоником ништаве и да судије треба да суде искључиво по закону, а не по царевој наредби. Овим члановима регулише се принцип највишег ауторитета закона, тј. начело законитости.

Из византијског права преузет је суров систем телесних и смртних казни.


Примена Законика после смрти цара ДушанаУреди

Цар Стефан Душан умро је брзо након доношења Законика, већ 1355. године.

Нема много података о примени Душановог законика после његове смрти. Са сигурношћу се може тврдити да је он био примењиван за време његове владавине.

После његове смрти и распада земље потпуна примена законика престаје, али постојање великог броја преписа Законика потврђује да су се неке његове одредбе и даље наставиле да важе. То потврђују повеље цара Уроша из 1356 и 1357. године, где се он позива на Законик, а вероватно га је свечано и потврдио на сабору у пролеће 1357. године.

Под османском влашћу Душанов законик је коришћен у окриљу цркве, а примењиван је и у неким областима које су сачувале аутономију под туђинском влашћу (Паштровићи, Грбаљ).[25]


Циљ доношења Законика и његов значајУреди

Душанов законик има за циљ очување друштвене равнотеже међу сталежима, због тога се цар Душан труди да што прецизније дефинише права и обавезе свих поданика царства.

Овим Закоником цар је хтео да и новоосвојеним грчким областима олакша прелаз под српску хегемонију. Закоником је загарантовао и потврдио сва права и повластице грчких градова, властеле и цркве које су они раније добили од византијских царева.

Цар Стефан Душан желео је да донесе један целовит, јединствен правни зборник који ће важити на читавој територији царства, како за Србе, тако и за Грке и све странце. Он је желео да његова држава буде правна монархија у којој ће закон бити јачи од самовоље појединаца и сталешких борби.[26]

Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт.

Одредбе Душановог Законика показују високо развијену правну свест.

Најзначајније студије у проучавању Душановог законика писали су Стојан Новаковић, Александар Соловјев, Димитрије Богдановић, Стојан Новаковић и други.[27]


Види јошУреди


РеференцеУреди

  1. ^ Dusanov Zakonik, Приступљено 1. 4. 2013.
  2. ^ Номоканон — ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА, Приступљено 1. 4. 2013.
  3. ^ Wayback Machine
  4. ^ miodrag petrovic — zakonopravilo sv.save.zip — 4shared.com — online file sharing and storage — download, Приступљено 1. 4. 2013.
  5. ^ Соловјев, Александар (1998). Историја словенских права - Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка. Београд: Службени лист СРЈ.  стр. 197-198
  6. ^ Александар Соловјев, "Постанак и значај Душанова законика", Београд, 2001. страна 35
  7. ^ Стојан Новаковић, "Закон Стефана Душана цара српског", Београд, 2004. стр. 39
  8. ^ Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат.  стр. 155-168
  9. ^ Ђорђе Бубало и Петар Крестић, „Владари Србије – једанаест векова државотворства“, Београд, 2016. стр. 109-128
  10. ^ Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, Нови Сад, 2005. стр. 231
  11. ^ Александар Соловјев, "Историја словенских права - Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка", Београд, 1998. стр.198
  12. ^ Александар Соловјев,"Постанак и значај Душанова законика", Београд, 2001. страна 19
  13. ^ Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.  стр. 26
  14. ^ Wayback Machine
  15. ^ S. P. Scott: The Civil Law, Приступљено 1. 4. 2013.
  16. ^ ::: The Roman Law Library (Last Update : July 20, 2012 ), Приступљено 1. 4. 2013.
  17. ^ Соловјев, Александар (1998). Историја словенских права - Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка. Београд: Службени лист СРЈ.  стр. 199-201
  18. ^ Александар Соловјев,"Постанак и значај Душанова законика", Београд, 2001. страна 26
  19. ^ Старчевић, Дубравка (уредник) (2002). Душанов законик — закон благовереног цара Стефана, Бистрички препис. Београд: ЕТХОС. ISBN 978-86-84077-02-0. 
  20. ^ Тарановски, Теодор (1996). Историја српског права у Немањићкој држави. Београд: Службени лист СРЈ.  стр. 675-782
  21. ^ Кркљуш, Љубомирка (2015). Правна историја српског народа. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.  стр. 61-70
  22. ^ Тарановски, Теодор (1996). Историја српског права у Немањићкој држави. Београд: Службени лист СРЈ.  стр. 376-381
  23. ^ Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.  стр. 62-63
  24. ^ Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.  страна 27
  25. ^ Кркљуш, Љубомирка (2015). Правна историја српског народа. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.  стр. 40-41
  26. ^ Соловјев, Александар (1998). Историја словенских права - Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка. Београд: Службени лист СРЈ.  стр. 207-208
  27. ^ Старчевић, Дубравка (уредник) (2002). Душанов законик — закон благовереног цара Стефана, Бистрички препис. Београд: ЕТХОС. ISBN 978-86-84077-02-0.  стр. 8


ЛитератураУреди


Новија издања Душановог законикаУреди

  • Законик цара Стефана Душана, Београд, 1975.
  • Законик цара Стефана Душана (струшки и атонски препис) књига 1, Београд, 1975.
  • Законик цара Стефана Душана (студенички, хиландарски, ходошки и бистрички препис) књига 2, Београд, 1981.
  • Законик цара Стефана Душана (барањски, призренски, шишатовачки, раковачки, раванички и софијски препис) књига 3, Београд, 1997.
  • Душанов законик (бистрички препис), Београд, 1994.
  • Душанов законик, пр. Ђ. Бубало, Завод за уџбенике-Службени гласник, Београд 2010.


Спољашње везеУреди