Законоправило

Законоправило, Крмчија или Номоканон Светог Саве[1] (грч. номос — „грађански закон”, канон — „црквено правило”) зборник је грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века. Први је српски правни акт и писан је на народном језику.

Законоправило Светог Саве, Иловички препис из 1262.

ИсторијатУреди

Током владавине династије Немањића (1166—1371), српска средњовековна држава развијала се у сфери политике, религије и културе. Изграђен је велики број манастира, много више него у претходним вековима. Држава се ширила на пространству између три мора, а градски живот достигао је високи степен развоја. Трговина, рударство и мануфактура су знатно напредовале. Подизање државе из ранга кнежевине у ранг краљевине (1217) и стицање црквене аутокефалности (1219) последица су екстензивног политичког напора Стефана Немање (родоначелник динасије) и његових синова Стефана Немањића (првог српског краља) и Растка Немањића-Саве (првог српског архиепископа). Да би поставили трајни темељ за ову новонасталу независну држву, било је неопходно створити правни систем који установљава прописе за српску краљевину и цркву. Током овог периода, само цар је могао да установи законе и остале праве акте. Како је држава напредовала, напредовала је и индустрија тако да је правни систем морао да регулише разноврсне правне односе. Пре ере Немањића Србијом није владао цар, тако да претходни владари нису могли створити законске кодексе који би регулисали односе у држави и цркви. Српски владари управљали су државом појединачним правним актима. Да би превазишао овај проблем и организовао правни систем након стицања црквене независности, Свети Сава је објавио Законоправило 1220. године. Законоправило је нераздвојно повезано са стицањем црквене аутокефалности. Свети Сава се 1219. године упутио у Никеју са циљем да од васељенског патријарха покуша да издејствује независност Српске православне цркве. Претпоставља се да је номоканон већ тада био готов, јер је тешко поверовати да би патријарх прихватио стварање српске аутокефалности, а да претходно није имао увид у књигу која би регулисала функционисање нове цркве. Након тога, при повратку у Србију, Свети Сава кратко се задржао у Солуну где је завршио рад на номоканону. Највероватније је започео са писањем Законоправила 1208. године док је био на планини Атосу (Света гора, Халкидики).

Византијски номоканониУреди

Први пут се овакав црквени зборник помиње 451. године у вези са одлукама Халкидонског сабора. У овај зборник укључени су скраћени текстови свих правила — синопсис. Састављање овог зборника приписује се Стефану Ефеском, по коме је и назван Синопсис Стефана Ефеског. Састављање црквено-грађанског зборника, у коме се материја излаже систематски према правним питањима која обрађује, приписује се цариградском патријарху Јовану III Схоластику. Овај зборник садржи и делове 12 новела цара Јустинијана који се односе на црквено-правну проблематику. Познат је као Номоканон Јована Схоластика (око 550), а негде га зову Синтагма Јована Схоластика. Уколико су у зборнику номоканонског типа изложена само правила без тумачења он се назива синтагма. Почетком 7. века у време патријарха Сергеја (610—638) настаје црквени зборник Канонска Синтагма, коју је правник Јулијан спојио са збирком закона из Јустинијановог законодавства (Collectio tripartita), непознатог састављача из истог раздобља. Тако је настао Номоканон у 14 наслова. У овај номоканон су 883. унета правила Трулског и Другог Никејског сабора, затим правила помесних Цариградских сабора и великог броја световних сабора. Патријарх Фотије је за овај номоканон написао предговор и он је назван по њему. Фотијев номоканон је 920. одлуком Цариградског сабора, коме је присуствовало четири патријарха источних цркава, постао и званичан правни акт хришћанске цркве. Сваки номоканон садржи:

  1. правила светих апостола,
  2. правила десет помесних сабора,
  3. правила шест васељенских сабора,
  4. правила светих отаца.

Методијев номоканонУреди

Први словенски номоканон саставио је Методије (око 868. године). To би био Liber Sclavorum qui dicitur Methodius, поменут у Краљевству Словена, делу попа Дукљанина из Бара, написаном између 1167. и 1173. године. Своје име законик је носио по словенском просветитељу Методију, који је био његов састављач. Састојао се од Методијевог превода Номоканона Јована Схоластика око 550. и из Закона судњи људем (словенска прерада Еклоге). Еклога[тражи се извор] (избор закона) је византијски зборник из 740. године, донет за време царева Лава III и Константина V. То је скраћена верзија Јустинијановог зборника. Методијев номоканон (како је био назван овај законик) је вероватно израђен пред Методијев полазак у Доњу Панонију, код кнеза Коцеља и његових Словенаца (869—870. и 873874) и био је намењен свим Словенима.

Садржина ЗаконоправилаУреди

 
Фреска Светог Саве, Краљева црква у манастиру Студеница, из 1314.

Свети Сава је 1220. године саставио номоканон под називом Законоправило. Неки аутори тврде како се Законоправило може сматрати првим српским уставом[2] (нпр. Миодраг Петровић), међутим, већина истиче да се овај модерни термин не може применити у односу на средњовековни писани акт. Законоправило или Крмчија[3] је регулисало веома велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских. Део који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова (Фотијев номоканон), Номоканон у 50 наслова, тумачења канониста Аристина и Зонаре….Док је део који се односио на Грађанско право садржао: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[4][5] и Прохирон[6] (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Законоправило је била потупуно нова компилација световног и црквеног права, преузета из византијских извора, али прилагођена друштвеном локалном контексту Србије. Српско средњевековно право није познавало правне нетранспланте јер су сви прописи преузети из римско-византијског права. Србија је постала део европске и хришћанске цивилизације. У Србији, светосавски номоканон назива се и божанским законом.

Законоправило има 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права. Законоправило није само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вредност. Сава је у своје Законоправило унео бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва.[тражи се извор] Сава је у Законоправилу нагласио складан однос између духовне и световне власти. Тако је, захваљујући Сави, у Србију пресађена теорија симфоније (сагласја) у двоструком погледу: равноправност између државе и цркве, а не државна власт над црквом и равноправност између православних цркава, а не хегемонија Цариградске патријаршије.

Сачувано је више преписа Савиног Законоправила.

  • Иловички препис је настао 1262. године у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, данашњи манастир Светих Арханђела код Тивта, где се налазило седиште Зетске епископије. Писан је на пергаменту и има 398 листова. Чува се у библиотеци Хрватске академије знаности и умјетности у Загребу.
  • Рашки препис је настао 1305. године у Петровој цркви у Расу. Писан је на пергаменту и има 427 листова. Чува се у Историјском музеју у Москви.
  • Дечански препис је настао око 1340. године. Писан је на танком пергаменту и има 284 листова. Чува се у библиотеци манастира Дечани.
  • Пчињски препис је настао око 1370. године. Писан је на хартији, у кожном је повезу и има 305 листова. Чува се у Српској Академији Наука и Уметности у Београду.
  • Морачки препис је настао око 1615. године. Писан је на хартији и има 347 листова. Чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду.
  • Сарајевски препис настао је у XIV веку.
  • Хиландарски препис настао је у XIV веку.
  • Београдски препис настао је у XV веку.
  • Пећки препис настао је у XVI веку.
  • Савински препис настао је у XVI веку.
  • Законик Јована Злокруховића настао је у XVII веку.
  • Номоканон из Сентандреје настао је у XVII веку.

Још у 13. веку Законоправило је пренето у Бугарску, a затим у Русију. Штампано је у Москви 1650. и 1653. године (под називом Крмчија), a затим прештампавано у 18. и 19. веку. Последње издање је из 1914. године. За прво издање је нађено да је погрешно, a друго је растурено у 1.200 примерака, па је допрло и до Срба. Од 17. века Срби се служе Савиним Законоправилом у руским штампаним издањима. Од Руса примљен је назив Крмчија, који указује да се Номоканоном крмари брод црквени. Тако да се римско-византијско право пресађивало у Источну Европу посредством Законоправила.

Законоправило је послужило као основа законодавству српских владара, укључујући и Душанов Законик[7] из 1349. и 1354. године (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Првобитно у Савином Законоправилу нису били Закон судњи људем и Суд цара Леона и Константина (словенске прераде Еклоге). Штампани текст их садржи. Законоправило је постало први законик обновљене Србије, и то почетком маја 1804, тек што је почела Српска револуција. Прота Матеја Ненадовић је тиме настављао Методијев и Савин законодавни рад. На Законоправило наилазимо и у Српском грађанском законику из 1844. године (чланови 93 и 94). У 19. веку је продужено оно што је започето још у 9. веку.

И поред вишевековног прекида државности Срби су сачували своју снагу изграђивања и чувања законског поретка.

Садржај ЗаконоправилаУреди

Законоправило састојало, дакле, од следећих 7 уводних глава:

  1. Слово о седам светих и васељенских сабора
  2. Тумачење следећег стиха: „Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас”
  3. Тумачење Символа вере, то јест: Верујем у једнога Бога
  4. Тумачење молитве којом Господ Исус Христ научи ученике своје, а са њима у нас научи, учи нас да се молимо и говоримо „Оче наш који си на небесима”
  5. Пролог, тј. предговор сводитеља светих правила у 14 грана
  6. Номоканон у 14 наслова
  7. Увод у Номоканон

Затим следи преосталих 63 глава:

  1. Апостолска и отачка правила прожета тумачењем Алексеја Аристина
  2. Правила светог апостола Павла
  3. Правила оба света и врховна апостола, Павла и Петра
  4. Правила свих светих апостола заједно
  5. Одлуке и правила Првог васељенског сабора
  6. Правила светог помесног сабора у Анкири
  7. Правила светог сабора у Новој Кесарији
  8. Правила светог помесног сабора у Гангри
  9. Правила светог помесног сабора у сиријској Антиохији
  10. Правила светог помесног сабора у фригијској Лаодикији
  11. Одлуке и правила Другог васељенског сабора
  12. Одлуке и правила Трећег васељенског сабора
  13. Одлуке и правила Четвртог васељенског сабора
  14. Правила светог помесног сабора у Сардикији
  15. Правила светог и помесног сабора у Картегини
  16. О ономе што се догодило у Константитнопољу, о Агапу и Гавадију
  17. Одлуке и правила Шестог васељенског сабора
  18. Одлуке и правила Седмог васељенског сабора
  19. Правила Првог и другог сабора, одржаног у Константинопољу у цркви Светих апостола
  20. Три правила сабора сабрана у Константинопољу, у цркви Свете Софије
  21. Правила из посланица Светог и Великог Василија, упућених Амфилохију, Диодору и неким другима
  22. 26 правила Василија Великог о времену за сагрешење
  23. Правила Василија Великог о томе колика су и каква места зепрећенима
  24. Поука Василија Великог презвитеру о божанственој служби, причешћу и оним који се старају о запрећенима
  25. Писмо Васлија Великог, Григорију Богослову о монашком устројству
  26. Правила из посланице светог Тарасија, римском папи Адријану, о томе да се не рукополаже за новац
  27. Правила светог Дионисија
  28. Правила светог Петра
  29. Правила светог Григорија Чудотворца
  30. Правила Атанасија Великог
  31. Правила из посланице Атанасија Великог, епископу Руфинијану
  32. Правила из беседе светог Георгија Богослова
  33. Правила светог Григорија Ниског
  34. Правила светог Тимотеја
  35. Теофилалово објашњење Богојављања кад падне у недељу
  36. Правила из посланице Кирила
  37. Правила Кирила о правоверју 12 глава против Несторија
  38. Правила из посланице Генадија
  39. Правила из посланице сабора у Константинопољу Мартирију, епископу антиохијском, о томе како примати јеретике који прилазе Саборној цркви
  40. Главе велике цркве, тј Свете Софије, запечаћене златним печатом цара Јустинијана, о робовима који прибегавају у цркву
  41. Правила Димитрија, кизичког митрополита
  42. Правила о богомилима
  43. Посланица архиепископа Петра, антиохијском венецијаснком архиепископу
  44. Посланица Блаженога Нила Црнорисца, презвитеру Хариклију
  45. Зборник Јована Схоластика у 87 глава
  46. Новела благочастивог Алексија Комнина
  47. Грана новела цара Јустинијана
  48. Одредбе Мојсијевог законодавства
  49. Посланице Никите монаха против Латина, осуђивање увођења поста суботом
  50. Исто, осуђивање увођења безбрачности за свештенство
  51. Исто, о Францима и другим Латинима
  52. Исто
  53. Исто
  54. Исто
  55. Превод Прохирона
  56. Правила о забрањеним и дозвољеним браковима
  57. Исто
  58. Исто
  59. Исто
  60. Исто
  61. Чланци о јереси
  62. Исто
  63. Исто

Социјална правдаУреди

Како је горе већ наведено, једна од најпознатијих прописа која се налазе у Законоправилу, али и поприлично модерна за то доба јесу правила о социјалној правди. Свети Сава значајно проширује оквире социјалне правде и супротставља се нормама византијског грађанског права и робовласничког друштва. Истиче хришћанско учење о социјалној правди оправдавајући то тиме што норме треба да послуже човеку а не државном интересу. Постоји много прописа о социјалној правди у Законоправилу, али најзначајнији и најпознатији је пропис из 4. уводне главе који је преузет из тумачења молитве „Оче наш” светог Јована Златоустог и гласи: „Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да нема ништа више од другог: ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез од онога над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неученог, јер свима је подарио једну благодарност”.[8] Овај пропис прокламује једнакост свих људи независно од њиховог финансијског стања и положаја у друштву, не допушта угњетавање и тежи благостању. У потпуној је супротности начелима робовласничког друштва тог времена.

Заштита сиромашних и улога „часних домова”Уреди

Заштита сиромашних и улога „часних домова” у Законоправилу су смештени у 48. глави под одељком „о суду и правди” узетом из 3 и 5 Мојсијеве књиге. Оно што је Сава желео да истакне овим преузетим одељком је „човекољубље”. Он наглашава да би требало више пажње да се придаје законима него речима, и да се закони тумаче у циљу што већег човекољубља. Заштита и помоћ најугроженијима (сиромашним) дефинисала се као морална и праведна, док је повођење за богатима и моћнима било неетично и недопустиво. Из појединих одредби Крмчије сазнаје се која су лица и институције биле најпозваније и од којих се највише очекивало да ће у духу човекољубља заштитити најслабије — епископи, ђакони и презвитери(црква као институција у основи). У Законоправилу налазе се два канона која о томе говоре на следећи начин:

  • 59. апостолски канон предвиђа екскомуникацију (изопштење)из цркве за епископе или презвитере који не дају сиромашном клирику оно што му треба, а рашчињавање ако остану немилостиви („јер су убице брата свог”)
  • 7. канон Сардикијског сабора обухвата не само сиромашне, већ и незаштићене над којима се врши насиље, који тако угрожени могу тражити помоћ од епископа који је дужан да помогне колико може или да се лично запути ка цару и моли га за помоћ ако је то потребно.

Како је долазило до раста броја становника, долазило је и до раста сиромаштва и несташице. Епископи, пошто су морали да обављају своје црквене дужности, нису могли да заштите толики број немоћника од насилника или глади. Решење тога било је установљавање службе црквених екдика (заступника) које је постављао цар. Едикци, поред тога што су били црквени извршиоци, били су у извесном смислу и судије јер се од њих очекивало да заступају интересе цркве, па макар и у судници. Ипак, неки едикци нису били задужени само за црквена питања. О томе се зна из неких царских указа, на пример: цар Теодосије I је 385. године писао цариградском екдику и указао му да треба да чува свој народ, да не дозволи угњетавање земљорадника и грађана порезима, да помаже у сузбијању дрскости архоната и да чува свој народ као своју децу. Због те важне улоге коју поседује, законом је предвиђено да у избору екдика учествују угледнији грађани, на челу са епископом и свештенством. Још један од механизама заштите и помоћи сиромашних налази се у 2. глави Крмчије преузетој из Прохирона и гласи: „Ако се самохрани суди са својим старатељем, нужно је да тражи себи помоћника.”. Прохирон такође пружа одговор на питање ко се то сматра сиромашним човеком — „сиромашан је онај који нема 50 златника имовине”.[9]

Један од најважнијих начина заштите сиромашних и беспомоћних јесте изградња „часних домова” (цркве, манастири, станопријемнице или гостионице, кухиње сиромашних, обитавалишта убогих, болнице). У Крмчији се помињу прописи везани за часне домове који су углавном преузети из Зборника од 87 глава Јована Схоластика или Јустинијанових новела. Неки од њих су следећи:

  • ако завешталац писмено изрази жељу за оснивањем часног дома епископ или старешина те области је у обавези да то реализује у року од 5 година и да учини све како је завешталац одредио у завештању (нпр. ако је одредио подобне станопријемнике или друге управитеље).
  • Имовина коју наслеђује црква намењена је за исхрану сиромашних.
  • Лицима који траже своју имовину која је већ додељена за исхрану сиромашних натраг, никада се не прашта.

Часни домови могли су се дати у закуп али под строгим надзором да не би дошло до злоупотребе и наношења штете дому јер свака штета неизбежно погоршава стање сиромашних. Закуп се могао давати на неограничено време. Уједно се прописују начини склапања уговора о закупу, нпр. полагањем заклетве управног особља часног дома пред епископом како се не би нанела никаква штета.

Старе, немоћне и са телесним манама особеУреди

Свети Сава пажњу посвећује и старим, немоћним и лицима са телесним манама. Пошто је старост углавном пропраћена другим мукама као што су болест, немоћ, туга… аутор Законоправила је овој категорији социјалних случајева настојао да обезбеди поштовање и законску заштиту. Зато у 48. глави Крмчије у заглављу „о поштовању седих стараца” налази се пропис из Мојскијевих књига: „Пред лицем седога устани и поштуј лице старца…”. Према немоћним лицима и лицима са телесним манама тражи се беспрекорно опхођење док је за ругање и непоштовање предвиђена казна. Свети Сава је на ту тему написао тумачење на основу пуног текста канона и Аристинових коментара, притом додавајући нешто своје: „Ако који клирик изиграва, или се подсмева слепцу, глувом или хромом, или оболелом на другим удовима тела — такав да се одлучи јер чини увреду Богу који је тога створио.”. Још један механизам заштите оваквих лица је могућност да бивају наследници. Поред тога, да би их наследили, сродници морају управљати њиховом имовином или у супротном не могу да је наследе. Такође, слепима је законом омогућено да тестаментом одреде себи наследника усмено уз присуство 7 или 5 сведока.

Узајамне обавезе родитеља и децеУреди

Још један важан сегмент Законоправила у оквиру теме социјална правда су узајамне обавезе родитеља и деце. Законодавац је тежио да истакне значај породице у којој се развија живот и буди социјална свест. Истицао је поштовање према родитељима као једну од највиших вредности у оквиру породице. Зато онима који то не поштују, који злостављају мајку или оца следи најстрожа казна — смртна казна. У Прохирону су те казне нешто блаже — лишавање наследства. Деца имају обавезе према родитељима и у случају болести. Када је неко од родитеља угроженог менталног или физичког здравља, деца која су законски наследници треба да се брину и старају о оболелом оцу или мајци, а уколико то не ураде могу бити лишени свог законског дела наследства по вољи завешталаца. Везано за наследно право, деца имају још једну обавезу према родитељима а то је да не остављају своје родитеље без насеђа и да им не отуђују имовину коју могу да завештају јер је то стриктно забрањено осим у следећим случајевима: када родитељи предају своју децу на погубљење, ако родитељи бају или враџбинама раде против своје деце, ако отац заведе своју снају или наложницу свог сина и ако родитељи угрожавају једно другом живот. Деца која оставе своје родитеље саме под изговором побожности, не указавши никакво поштовање биће проклети. Исто важи у обрнутој ситуацији (када родитељи напуштају своју децу пре пунолетства). Под утицајем ових канонских норми установљени су одређени грађански прописи. Не дозвољава се родитељима да децу, нити деци да родитеље лише свог наследног дела када одлазе да живе у манастир због неког узрока који се догодио пре монашког живота. Законоправило такође уређује како треба да се дели имање онога ко ступа у монашки живот. Лице које се замонашило, ако има децу, може да се завешта пре одласка у манастир, и након одласка у манастир тако да не умањи законски део ниједном детету, а уколико умре пре завештања, деца узимају свој законски део док се остатак имовине додељује манастиру. Законоправило прописује правила наслеђивања након очеве смрти (који није живео у манастиру) када су наследници деца са сиромашном мајком или маћехом. У том случају, ако de cuius није имао више од троје деце жена добија ¼ имовине, било да су деца њена или из првог покојниковог брака, а ако је имао више од троје деце, супруга узима онолики део колики припада једном детету на коришћење (власници те имовине су њихова заједничка деца).

Положај женаУреди

Положај жена заправо представља један од најбитнијих показатеља степена социјалне свести у једном друштву. Римско брачно право предвиђало је релативно лако раскидање брака писменом изјавом (labellum repudii) или договором (divortium ex consensu). Византијско брачно право тешко се ослобађало наслеђа из римског брачког права док цар Јустинијан 542. године није унео у новеле битна ограничења која су касније пренета у Номоканон у 14 наслова, односно у 47. главу Законоправила. Брачна сигурност жена учвршћена је овим закоником и у свештеничким и световним породицама. Што се тиче свештениких породица, Крмчија прописује да ће презвитер или ђакон који отера своју супругу (нпр. под изговором побожности) и одлучи да је не врати бити лишен свог чина. У световним породицама важи правило да муж који остави своју жену, мимо законом установљених разлога, и узме другу или се ожени распуштеницом бива одлучен, док жена која оставља мужа бива проклета. Као једини оправдан разлог за развод брака, по канонском учењу, узима се прељуба. Међутим, Свети Сава није могао да остане у оквирима канонског учења када су у питању разлози за развод брака. Он преузима пропис из новеле цара Лава Мудрог који говори да неко ко има бесну или умоболну жену има право да се разведе од ње ако не оздрави у року од 3 године, затим 11. глава Прохирона набраја узроке због којих жена може оправдано тражити развод брака: ако муж ради против државе или зна да неко други то чини и не открива, ако ради нешто да науди жени на било који начин, ако наводи супругу на прељубу… За прељубу жене није довољна само сумња да би дошло до развода, већ и докази. Ако се утврди да је жена била неверна, мужу остају предбрачни поклон и мираз, али ако се докаже супротно, жена може да се разведе и узме натраг свој мираз, предбрачни дар и уколико нису имали деце, другу имовину од мужа која је једнака трећини предбрачног поклона. У случају прељубе мужа, законодавац дозвољава жени да се не разведе уколико њен супруг након једне или две опонеме прекине да живи са другом. У сллучају када су у прељубу уплетени роб или робиња, казне су мало ригорозније:

  • Када супруг изврши прељубу са робињом, дело се обелодањује, муж се кажњава батинама, а робиња продаје у другу област.
  • Када удата жена учини прељубу са својим робом, неверница се кажњава батинама, шишањем, одсецањем носа, протеривањем из града и конфисковањем имовине, а роб се кажњава мачем.

Овде је очигледна неједнакост у кажњавању жене и мушкарца који су учинили исто девијантно дело. Међутим, постоје ситуације у којима им се једнако суди — када муж покуша да угрози живот жени или обрнуто, злочин бива обелодањен и захтева се законска одмазда.

Црква је удовице и сиромашне девојке сврставала у социјално најугроженију групу и пружала им највећу могућу заштиту. У Законоправило пренета је одредба из Мојсијеве друге књиге која гласи: „Не чините зло ниједној удовици и сиротама, а ако им нанесете зло те вапијући повичу к мени, чућу глас њихов и разгњевићу се јарошћу, и убићу вас мачем, и биће жене ваше удове и деца ваша сирота.”.[10] Први начин заштите удовице је наследни део који добија (ако њен преминули муж има до три детета), односно ¼ мужевљеве имовине који не сме да буде већи од сто литара злата. Други начин заштите је могућност удовица да се хране у цркви која ће се старати о њима. Подједнако као удовице штићене су и сироте девојке. Према царској књизи, лицу које је обесчастило девицу следи казна одсецања носа и предавања трећине имовине оштећеној девојци. Прохирон налаже да ономе ко обљуби малолетницу млађу од 13 година следи казна одсецања носа и обештећење жртве половином своје имовине. Лице које отме заручену девојку дужно је да је остави заручнику, а уколико је девојка незаручена, отмичар је у обавези да је врати њеној породици (родитељима, браћи, стратељима..) која ће потом одлучити да ли ће је удати за лице које ју је отело. Ово је пропис предвиђен 11. каноном на Анакирском сабору у који је новине унео 22. каноном свети Василије. Међутим, царска књига и Прохирон нису у сагласности са идејом удавања девојке за свог отмичара, чак то изричито забрањују (према Прохирону родитељ који је пожелео да је уда за њега биће заточен на друго место). Грађанско законодавство у Крмчији прописује и случај када неко обесчасти невину (заручену или незаручену) девојку уз њен пристанак, али без пристанка родитеља. Када је девојка незаручена, онај ко је обесчастио може да ступи у брак са њом ако то пожели и ако се њени родитељи сложе са тим, али уколико се не сложе, ако је напасник богат дужан је да девојци уручи литру злата, ако је сиромашан, да јој да половину свог имања, а ако је убог он бива изударан, ошишан и протеран. Уколико је реч о зарученој жени која је пристала на тај чин, напаснику следи казна одсецање носа, али ако је пристанак девојке изостао, поред одсецања носа, дужан је да да девојци трећину својег имања. Што се тиче сиротих девојака, Законоправило их штити следећим одредбама:

  • Уколико на самрти родитељи одреде својој ћерки старатеља, он је не може удати или поништити ранији брак без њене воље.
  • Склапање брака између старатеља (и његових најближих сродника) и сироте девојке је забрањено како би се она заштитила од злоупотреба лица којима је остављена на чување.

Заробљеници, изгнаници и заточенициУреди

Заробљеници су се сматрали социјално најугроженијим јер је за њихово ослобођење било дозвољено продати и свештене сасуде. Колики је значај придаван ослобађању заробљеника види се из прописа који налаже непраштање лицу посвећеном монашком животу које приликом напуштања манастира потражује своју имовину која је употребљена за ослобађање заробљеника. Свако лице могло је да завешта своју имовину заробљенима зарад њиховох ослобођења. Наследници заробљеника (првенствено деца) законом се обавезују да ће наслеђену имовину искористити зарад његовог ослобађања, а ако то не учине и занемаре заробљеног, црква преузима имовину старајући се да овај буде ослобођен. Уколико се деси да деца занемарују свог заробљеног родитеља и не потруде се да га ослободе, а он успе сам да се ослободи, има право да бира хоће ли их убацити у тестамент или не, а ако не успе да се ослободи и умре у заробљеништву због нехата деце, они бивају лишени наслеђа, а сва имовина се пописује цркви да се употреби за откупљивање заробљеника. Слично се поступа са сродницима који су тестаментарни наследници који бивају искључени из тестамента ако занемаре заробљеног. Када је дете одведено у заробљеништво, обавезе родитеља су сличне. Родитељима не припада ништа од имовине детета уколико оно умре у заробљеништву због родитељског нехата. Зарад ослобађања заробљеника било је дозвољено да лице (уколико има 18 година) узме на зајам злато, а у залог остави своју имовину или имовину заробљеника. Малолетном сину се не поставља старатељ док му је отац у заробљеништву, већ само чувар његовог имања. По повратку оца из заробљеништа, син је поново налази под његовом влашћу. у заробљеништву се могла наћи и жена, а онај ко је откупи може живети са њом као са женом и деца из такве заједнице бивају законита. Ратник на издисају је такође социјално угрожено лице. У ситуацијама када ратник примети да му се приближава смрт може се завештити и пред двојицом сведока и завештај ће се сматрати валидним. Поред заробљеника, изгнани и заточени спадају у социјално угрожену групу о којима би требало бринути. Жена је могла да отуђи мираз како би изгнаног оца, мужа, брата нахранила. Они који су привремено лишавани слободе нису губили право на наслеђе.

РобовиУреди

Многи прописи у Законоправилу сведоче о великој супротности између робовласничког система и хришћанског учења. Хришћанско учење прокламује слободу и једнакост свих људи, па и господара и робова. Међутим, корени робовласништва су били толико јаки да је било потребно више векова да се на роба више не гледа као ствар (res). Прохирон, односно 55. глава Крмчије дефинише робовласништво као нешто што је у супротности са природним законом, јер је потчињавање робова господару контрадикторно природни која је све учинила слободним, али замисао о ратовима донела је робовласништво, пошто ратни закон налаже да победници робују губитницима. Такође, робови се или тако рађају или постају (из заробљеништва) и нема поделе међу њима, сви су једнаки и нико није више или мање роб. Робови поред тога што су лишени слободе, над њима је дозвољена и тортура, мучење од господара одакле произилази да је најстрожа казну за роба ако угрози живот господара. Господар може бити осуђен као убица уколико прекомерно мучи свог роба пре смрти, међутим ако га убије без мучења, господар пролази некажњено. Из Мојсијевог законодавства унето је у Крмчију правило по коме господар који је усмртио роба сопственом руком бива кажњен и правило по коме се роб новчано процењује. Због те новчане вредности роба, већа је одговорност ударити њега него слободно лице. То иде у прилог и господару — који њим може и да тргује, али и робу — штити га од телесних повреда које би му умањиле радну способност, а самим тим и снизиле цену. Мало повољније прописе о робовласништву у корист робова пружају канонски прописи. У њима се одмереним тоном помињу робовласници како би се њихов гнев према потчињенима редуковао, док се робови не позивају на устанак и крвопролиће већ да буду верни и служе својим господарима како би пробудили у њима идеју о давању слободе. Робови могу бити постављени за свештенике али само уз сагласност својих господара, коју, ако добију, постају слободни, али ако не, господар може да узме роба натраг у року од годину дана „ако напусти свештеничку службу и пређе у световни живот”. Сагласност господара је била потребна чак и када је роб желео да започне монашкии живот. Осуђивани су били и они који су подстицали робове да под изговором побожности одлазе од својих робовласника, а роб који би то учинио бивао би проклет. Тај пропис приказује опрезност и строгост робовласничког система о питању ослобађања робова, али и очувања чистоте мотива побожности. Ослобађање робова дуго је било могуће само у царским тремовима док на Картагенском сабору „оци тог сабора” нису затражили од цара да ослобађање буде омогућено и у црквама. Следећа одредба којом су робови заштићени налага је да када господар ослободи свог роба пред два сведока, више није дозвољено да га ико поробљава. У Крмчији налази се глава (40.) под насловом: „Главе Велике цркве то јест Свете Софије, запечаћене златним печатом цара Јустинијана о робовима који прибегавају цркви” у оквиру које се налази 6 правила од којих се једно не односи на робове.

  1. Ако је неко ко је слободан поробљен и прибегне цркви, његов господар ће бити позван, а ако не дође, одбегли добија слободу.
  2. Ако господар или неко други угњетава роба глађу или голотињом, и господар не спречи то, роб се мора продати неком другом како не би умро од глади.
  3. Није везано за робове.
  4. Ако роб безразложно прибегне цркви, бива кажњен и предат свом господару.
  5. Ако би роб који је прибегао цркви тражио да господар дође по њега лично, а овај уместо себе одреди посланика, без обзира на изречену жељу одбеглог, црква је дужна да га преда посланику (нпр. највернији слуга господара).
  6. Господаре робова који су одбегли у цркву увек треба известити да дођу по њих јер је бежање увредљиво и захтева казну.

Један од важних искорака у успостављању хуманијег односа према робовима је могућност која им је дата — да буду наследници. Наследник је могао да буде сопствени роб али и туђи роб. Поправља се социјални статус роба и у породичном праву. Дете зачето блудом слободне мајке и оца роба, при рођењу је слободно јер му је мајка слободна за време порођаја, па чак и ако је за време зачећа била робиња. Такође важи да ако је мајка била слободна при зачећу, а при порођају робиња, дете добија статус слободног лица. Новелом цара Алексеја I Комнина (46. глава Законоправила) 1095. године робови престају да се дефинишу и важе као ствар и њихов брак се изједначава са браком слободних. До тада су робови склапали бракове без црквеног обреда јер су се њихови господари плашили да на тај начин потчињени постају слободни. Цар уводи да склапање брака буде једнообразно и за робове, тј. потврђује се црквеним обредом без којег је брачна заједница блудочинство. Алексеј ову своју одлуку образлаже на следеђи начин: „Један је Господ свих, једна вера, једно крштење и роба и господара, а колика је разлика у веровању — не знамо; дакле, сви смо такође робови онога који нас је избавио из ропства”.[11]

Подунавски законикУреди

Подунавски законик је био само нацрт, који никада није ступио на снагу. Ипак, он је једно сведочанство o вечитој тежњи Срба да законима уреде своје односе. Срби у Средњем Подунављу (Војводина) су се послужили штампаном Крмчијом да би дошли до свог законика. Назвали су га Суд цара Леона и Константина, као што се у Крмчији назива Еклога (Византијски зборник, скраћена верзија Јустинијановог зборника). Законик је имао 27 чланова. Они у рукопису нису обележени бројевима. Обележавање је извршио Александар Соловјев, који је приредио издање Законика и написао правно-историјски коментар у Гласу Српске академије наука (бр. 157, (1933). стр. 110—151). У члану 16 се казује одакле су узети поједини чланови Законика: из Закона судњег, из Закона градског (Прохирона) и из Суда цара Лава и Константина (Еклоге). Сви се ти закони налазе у штампаној Крмчији. Чланови су више или мање прерађени. Језик је замењен народним, a тек је остао по који траг црквенословенског.

Законик Срба у Средњем Подунављу дописан је другим рукописом после раваничког преписа Душановог законика и Јустинијановог закона (српски скраћени превод Јустинијановог зборника). Рукопис је 1686/87. године био у манастиру Раваници. Подунавски законик је из времена после Сеобе Срба, кад су српски ратници били на Дунаву и кад је имало смисла уносити члан 7, којим се одређује смртна казна за онога ко Турке учи да праве лађе. Вероватно је писан у доба између 1690. и 1697. године, док су Раваничани били у Сент Андреји. „И придохом в некоје место више Будима зовомо Сент Андрија”, — каже даскал Стефан Раванички (према шишатовачком тексту). „Тамо всели се патријарх. Тамо же и ми житељи монастира Раванице в том месте саградихом хиже (колибе) и церков воздвигохом от древа близ брега (обале) дунавског и ту положихом мошти св. Лазара” (кнеза). Патријарх Арсеније III Црнојевић је тада над Србима имао у извесној мери и световну власт. Седмог јуна 1692. године у Сент Андреји је потврдио неког Живка за капетана тителског, a четвртог јануара 1694. године из Баје је писао Суботичанима да „лепо почитују и слушају” новога капетана „хаџи кир Радована, зовомог Хајваза”. У рукопису је пре Подунавског законика једна страна празна, a има празних страна и после њега. Затим долази „Прилевак из трпезах”, молитва c поменима српских светаца, међу којима је и „ млади царевић Урош в Неродимљи”. Урошеве мошти су пренете у фрушкогорски манастир Јазак 1705. године, што значи да је молитва настала раније. Изгледа да је написана 1686/87. године. Из тог времена би била и многолетствија, која се нижу иза молитава (доноси их П. Сирку, Летопис Матице српске бр. 195, (1898). стр. 104—106). Помиње се и Митрополит београдски и сремски Симеон (први пут се јавља у изворима из 1682. године). Он је 1690. године оставио своју епархију и отишао у манастир Савину, код Херцег Новог у Боки которској. Рукопис којим су писане молитве и многолетствија различит је од рукописа којим су писани Душанов законик и Јустинијанов закон, и од рукописа којим је записан Подунавски законик. У препису су откривена још три рукописа, тако да их укупно има шест.

Рукопис је набавио Павле Шафарик пред крај свога бављења у Новом Саду (1831). Сад је у његовој збирци рукописа у Народном музеју у Прагу.

ЗанимљивостиУреди

Свети Сава у Законоправилу користи ријеч тисућу[12], а не хиљаду, као уосталом и сви Немањићи у својим повељама.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Номоканон — Историјска Библиотека”. Istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 17. 10. 2012. 
  2. ^ Wayback Machine
  3. ^ „miodrag petrovic — zakonopravilo sv.save.zip — 4shared.com — online file sharing and storage — download”. 4shared.com. 11. март 2008. Приступљено 17. 10. 2012. 
  4. ^ „S. P. Scott: The Civil Law”. Constitution.org. 19. јун 2002. Приступљено 17. 10. 2012. 
  5. ^ Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. новембар 2015). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Приступљено 19. 11. 2015. 
  6. ^ http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0584-9888/2004/0584-98880441099S.pdf
  7. ^ „Dusanov Zakonik”. Dusanov Zakonik. Архивирано из оригинала на датум 02. 09. 2012. Приступљено 17. 10. 2012. 
  8. ^ Петровић, Миодраг (7. 7. 1990). Крмчија Светог Саве (прво изд.). Београд: Драгомир Антонић. стр. 7. ISBN 86-81455-02-8. 
  9. ^ Петровић, Миодраг (7. 7. 1990). Крмчија Светог Саве. Београд: Драгомир Антонић. ISBN 86-81455-02-8. 
  10. ^ Петровић, Миодраг (7. 7. 1990). Крмчија Светог Саве. Београд: Драгомир Антонић. ISBN 86-81455-02-8. 
  11. ^ Петровић, Миодраг (7. 7. 1990). Крмчија Светог Саве. Београд: Драгомир Антонић. ISBN 86-81455-02-8. 
  12. ^ Немањић, Сава (2004). Законоправило Светог Саве на српскословенском и српском језику, pp. 15. 

ЛитератураУреди

[1][2][3][4][5]

Спољашње везеУреди

  1. ^ Петровић, Миодраг (7. 7. 1990). Крмчија Светог Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених. Беофрад: Драгомир Антонић. ISBN 86-81455-02-8. 
  2. ^ Мирковић, Зоран (2017). Српска правна историја (друго изд.). Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. 
  3. ^ Брагојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића. Београд. 
  4. ^ Димитријевић, Владимир (2014). Светосавље и србоцид. Горњи Милановац. 
  5. ^ Аврамовић и Станимировић, Сима и Војислав (2015). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет.