Nomokanon Svetog Save

Zakonopravilo, Krmčija ili Nomokanon Svetog Save (grč. nomos — „građanski zakon”, kanon — „crkveno pravilo”) predstavlja recepciju vizantijskog prava i Nomokanona. Iako preuzeta iz vizantijskih izvora, Zakonopravilo je bila potpuno nova kompilacija svetovnih i crkvenih normi. Arhiepiskop Sava je u Zakonopravilo utkao svoj autorski pečat tako što je norme iz vizantijskog prava prilagodio društvenom kontekstu Srbije. Smatra se da je Zakonopravilo Svetog Save nastalo početkom 13. veka (1219. ili 1220. godine), posle dobijanja autokefalnosti srpske crkve. Prvi je srpski pravni akt i pisan je na narodnom jeziku.

Zakonopravilo Svetog Save, Ilovički prepis iz 1262.

Kao izvori za pisanje Zakonopravila, arhiepiskopu Savi su poslužili: Nomokanon u 50 naslova, Nomokanon u 14 naslova (tzv. Fotijev nomokanon), tumačenja uglednih pravnika Aristina i Zonare, kao i prevod Prohirona (pod nazivom „Zakon gradski”).

Istorijat

Tokom vladavine dinastije Nemanjića (1166—1371), srpska srednjovekovna država razvijala se u sferi politike, religije i kulture. Izgrađen je veliki broj manastira, mnogo više nego u prethodnim vekovima. Država se širila na prostranstvu između tri mora, a gradski život dostigao je visoki stepen razvoja. Trgovina, rudarstvo i manufaktura su znatno napredovale.

Podizanje države iz ranga kneževine u rang kraljevine (1217) i sticanje crkvene autokefalnosti (1219) posledica su ekstenzivnog političkog napora Stefana Nemanje (rodonačelnik dinastije) i njegovih sinova Stefana Nemanjića (prvog srpskog kralja) i Rastka Nemanjića-Save (prvog srpskog arhiepiskopa). Da bi postavili trajni temelj za ovu novonastalu nezavisnu državu, bilo je neophodno stvoriti pravni sistem koji ustanovljava propise za srpsku kraljevinu i crkvu. Tokom ovog perioda, samo car je mogao da ustanovi zakone i ostale prave akte. Kako je država napredovala, napredovala je i industrija tako da je pravni sistem morao da reguliše raznovrsne pravne odnose. Pre ere Nemanjića Srbijom nije vladao car, tako da prethodni vladari nisu mogli stvoriti zakonske kodekse koji bi regulisali odnose u državi i crkvi. Srpski vladari upravljali su državom pojedinačnim pravnim aktima. Da bi prevazišao ovaj problem i organizovao pravni sistem nakon sticanja crkvene nezavisnosti, Sveti Sava je objavio Zakonopravilo 1220. godine.

Zakonopravilo je nerazdvojno povezano sa sticanjem crkvene autokefalnosti. Sveti Sava se 1219. godine uputio u Nikeju sa ciljem da od vaseljenskog patrijarha pokuša da izdejstvuje nezavisnost Srpske pravoslavne crkve. Pretpostavlja se da je nomokanon već tada bio gotov, jer je teško poverovati da bi patrijarh prihvatio stvaranje srpske autokefalnosti, a da prethodno nije imao uvid u knjigu koja bi regulisala funkcionisanje nove crkve. Nakon toga, pri povratku u Srbiju, Sveti Sava kratko se zadržao u Solunu gde je završio rad na nomokanonu. Najverovatnije je započeo sa pisanjem Zakonopravila 1208. godine dok je bio na planini Atosu (Sveta gora, Halkidiki).

Vizantijski nomokanoni

U nomokanonima su bili prikupljeni carski zakoni (nomoi), crkveni propisi (kanoni), tumačenja uglednih pravnika.

Prvi put se ovakav crkveni zbornik pominje 451. godine u vezi sa odlukama Halkidonskog sabora. U ovaj zbornik uključeni su skraćeni tekstovi svih pravila — sinopsis. Sastavljanje ovog zbornika pripisuje se Stefanu Efeskom, po kome je i nazvan Sinopsis Stefana Efeskog. Sastavljanje crkveno-građanskog zbornika, u kome se materija izlaže sistematski prema pravnim pitanjima koja obrađuje, pripisuje se carigradskom patrijarhu Jovanu III Sholastiku. Ovaj zbornik sadrži i delove 12 novela cara Justinijana koji se odnose na crkveno-pravnu problematiku. Poznat je kao Nomokanon Jovana Sholastika (oko 550), a negde ga zovu Sintagma Jovana Sholastika.

Ukoliko su u zborniku nomokanonskog tipa izložena samo pravila bez tumačenja on se naziva sintagma. Početkom 7. veka u vreme patrijarha Sergeja (610—638) nastaje crkveni zbornik Kanonska Sintagma, koju je pravnik Julijan spojio sa zbirkom zakona iz Justinijanovog zakonodavstva (Collectio tripartita), nepoznatog sastavljača iz istog razdoblja. Tako je nastao Nomokanon u 14 naslova. U ovaj nomokanon su 883. uneta pravila Trulskog i Drugog Nikejskog sabora, zatim pravila pomesnih Carigradskih sabora i velikog broja svetovnih sabora. Patrijarh Fotije je za ovaj nomokanon napisao predgovor i on je nazvan po njemu. Fotijev nomokanon je 920. odlukom Carigradskog sabora, kome je prisustvovalo četiri patrijarha istočnih crkava, postao i zvaničan pravni akt hrišćanske crkve.

Svaki nomokanon sadrži:

1. pravila svetih apostola,
2. pravila deset pomesnih sabora,
3. pravila šest vaseljenskih sabora,
4. pravila svetih otaca.

Metodijev nomokanon

Prvi slovenski nomokanon sastavio je Metodije (oko 868. godine). To bi bio Liber Sclavorum qui dicitur Methodius, pomenut u Kraljevstvu Slovena, delu popa Dukljanina iz Bara, napisanom između 1167. i 1173. godine. Svoje ime zakonik je nosio po slovenskom prosvetitelju Metodiju, koji je bio njegov sastavljač. Sastojao se od Metodijevog prevoda Nomokanona Jovana Sholastika oko 550. i iz Zakona sudnji ljudem (slovenska prerada Ekloge). Ekloga (izbor zakona) je vizantijski zbornik iz 740. godine, donet za vreme careva Lava III i Konstantina V. To je skraćena verzija Justinijanovog zbornika. Metodijev nomokanon (kako je bio nazvan ovaj zakonik) je verovatno izrađen pred Metodijev polazak u Donju Panoniju, kod kneza Kocelja i njegovih Slovenaca (869—870. i 873—874) i bio je namenjen svim Slovenima.

Sadržina Zakonopravila

Freska Svetog Save, Kraljeva crkva u manastiru Studenica, iz 1314.

Sveti Sava je 1220. godine sastavio nomokanon pod nazivom Zakonopravilo. Neki autori tvrde kako se Zakonopravilo može smatrati prvim srpskim ustavom (npr. Miodrag Petrović), međutim, većina ističe da se ovaj moderni termin ne može primeniti u odnosu na srednjovekovni pisani akt.

Zakonopravilo ili Krmčija je regulisalo veoma veliku oblast društvenih odnosa, kako crkvenih tako i građanskih. Deo koji se odnosio na crkveno pravo sačinjavali su: Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Sholastika, Nomokanon u 14 naslova (Fotijev nomokanon), Nomokanon u 50 naslova, tumačenja kanonista Aristina i Zonare….Dok je deo koji se odnosio na građansko pravo sadržao: Izvode iz Novela Justinijanovih (oko 550), pravni zbornik koji je sastavio Jovan Sholastik, Collectio tripartita, zbirku zakona iz Justinijanovog zakonodavstva i Prohiron (Zakon gradski) iz 879. godine, zbornik vizantijskog građanskog, krivičnog i procesnog prava.

Zakonopravilo je bila potupuno nova kompilacija svetovnog i crkvenog prava, preuzeta iz vizantijskih izvora, ali prilagođena društvenom lokalnom kontekstu Srbije. Srpsko srednjevekovno pravo nije poznavalo pravne netransplante jer su svi propisi preuzeti iz rimsko-vizantijskog prava. Srbija je postala deo evropske i hrišćanske civilizacije. U Srbiji, svetosavski nomokanon naziva se i božanskim zakonom.

Zakonopravilo ima 70 glava: 6 uvodnih, 44 crkvenog prava i 20 svetovnog prava. Zakonopravilo nije samo puki prevod vizantijskih građanskih i crkvenih pravnih akata, nego sadrži i tumačenja kanonista Aristina i Zonare. Zbog toga Zakonopravilo ima svoju originalnost i vrednost. Sava je u svoje Zakonopravilo uneo brojne propise o zaštiti siromašnih, obespravljenih i ugroženih slojeva društva. Sava je u Zakonopravilu naglasio skladan odnos između duhovne i svetovne vlasti. Tako je, zahvaljujući Savi, u Srbiju presađena teorija simfonije (saglasja) u dvostrukom pogledu: ravnopravnost između države i crkve, a ne državna vlast nad crkvom i ravnopravnost između pravoslavnih crkava, a ne hegemonija Carigradske patrijaršije. Zakonopravilo je jedinstveno među nomokanonima iz sledećih razloga: arhiepiskop Sava je pri sastavljanju Zakonopravila koristio tumačenja istaknutih pravnika istaknutih vizantijskih kanonista Aristina i Zonare, pri čemu je prednost data Zonari i sadržao je Prohiron (pod nazivom „Zakon gradski”).

Sačuvano je više prepisa Savinog Zakonopravila.

• Ilovički prepis je nastao 1262. godine u manastiru Svetog Arhanđela Mihaila na Ilovici, današnji manastir Svetih Arhanđela kod Tivta, gde se nalazilo sedište Zetske episkopije. Pisan je na pergamentu i ima 398 listova. Čuva se u biblioteci Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.
• Raški prepis je nastao 1305. godine u Petrovoj crkvi u Rasu. Pisan je na pergamentu i ima 427 listova. Čuva se u Istorijskom muzeju u Moskvi.
• Dečanski prepis je nastao oko 1340. godine. Pisan je na tankom pergamentu i ima 284 listova. Čuva se u biblioteci manastira Dečani.
• Pčinjski prepis je nastao oko 1370. godine. Pisan je na hartiji, u kožnom je povezu i ima 305 listova. Čuva se u Srpskoj Akademiji Nauka i Umetnosti u Beogradu.
• Morački prepis je nastao oko 1615. godine. Pisan je na hartiji i ima 347 listova. Čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
• Sarajevski prepis nastao je u XIV veku.
• Hilandarski prepis nastao je u XIV veku.
• Beogradski prepis nastao je u XV veku.
• Pećki prepis nastao je u XVI veku.
• Savinski prepis nastao je u XVI veku.
• Zakonik Jovana Zlokruhovića nastao je u XVII veku.
• Nomokanon iz Sentandreje nastao je u XVII veku.

Zakonopravilo je poslužilo kao osnova zakonodavstvu srpskih vladara, uključujući i Dušanov Zakonik iz 1349. i 1354. godine (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Prvobitno u Savinom Zakonopravilu nisu bili Zakon sudnji ljudem i Sud cara Leona i Konstantina (slovenske prerade Ekloge). Štampani tekst ih sadrži. Zakonopravilo je postalo prvi zakonik obnovljene Srbije, i to početkom maja 1804, tek što je počela Srpska revolucija. Prota Mateja Nenadović je time nastavljao Metodijev i Savin zakonodavni rad. Na Zakonopravilo nailazimo i u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine (članovi 93 i 94). U 19. veku je produženo ono što je započeto još u 9. veku.

I pored viševekovnog prekida državnosti Srbi su sačuvali svoju snagu izgrađivanja i čuvanja zakonskog poretka.

Sadržaj Zakonopravila

Zakonopravilo sastojalo, dakle, od sledećih 7 uvodnih glava:

1. Slovo o sedam svetih i vaseljenskih sabora
2. Tumačenje sledećeg stiha: „Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas”
3. Tumačenje Simvola vere, to jest: Verujem u jednoga Boga
4. Tumačenje molitve kojom Gospod Isus Hrist nauči učenike svoje, a sa njima u nas nauči, uči nas da se molimo i govorimo „Oče naš koji si na nebesima”
5. Prolog, tj. predgovor svoditelja svetih pravila u 14 grana
6. Nomokanon u 14 naslova
7. Uvod u Nomokanon

Zatim slede preostale 63 glave:

1. Apostolska i otačka pravila prožeta tumačenjem Alekseja Aristina
2. Pravila svetog apostola Pavla
3. Pravila oba sveta i vrhovna apostola, Pavla i Petra
4. Pravila svih svetih apostola zajedno
5. Odluke i pravila Prvog vaseljenskog sabora
6. Pravila svetog pomesnog sabora u Ankiri
7. Pravila svetog sabora u Novoj Kesariji
8. Pravila svetog pomesnog sabora u Gangri
9. Pravila svetog pomesnog sabora u sirijskoj Antiohiji
10. Pravila svetog pomesnog sabora u frigijskoj Laodikiji
11. Odluke i pravila Drugog vaseljenskog sabora
12. Odluke i pravila Trećeg vaseljenskog sabora
13. Odluke i pravila Četvrtog vaseljenskog sabora
14. Pravila svetog pomesnog sabora u Sardikiji
15. Pravila svetog i pomesnog sabora u Kartegini
16. O onome što se dogodilo u Konstantitnopolju, o Agapu i Gavadiju
17. Odluke i pravila Šestog vaseljenskog sabora
18. Odluke i pravila Sedmog vaseljenskog sabora
19. Pravila Prvog i drugog sabora, održanog u Konstantinopolju u crkvi Svetih apostola
20. Tri pravila sabora sabrana u Konstantinopolju, u crkvi Svete Sofije
21. Pravila iz poslanica Svetog i Velikog Vasilija, upućenih Amfilohiju, Diodoru i nekim drugima
22. 26 pravila Vasilija Velikog o vremenu za sagrešenje
23. Pravila Vasilija Velikog o tome kolika su i kakva mesta zaprećenima
24. Pouka Vasilija Velikog prezviteru o božanstvenoj službi, pričešću i onim koji se staraju o zaprećenima
25. Pismo Vasilija Velikog, Grigoriju Bogoslovu o monaškom ustrojstvu
26. Pravila iz poslanice svetog Tarasija, rimskom papi Adrijanu, o tome da se ne rukopolaže za novac
27. Pravila svetog Dionisija
28. Pravila svetog Petra
29. Pravila svetog Grigorija Čudotvorca
30. Pravila Atanasija Velikog
31. Pravila iz poslanice Atanasija Velikog, episkopu Rufinijanu
32. Pravila iz besede svetog Georgija Bogoslova
33. Pravila svetog Grigorija Niskog
34. Pravila svetog Timoteja
35. Teofilalovo objašnjenje Bogojavljanja kad padne u nedelju
36. Pravila iz poslanice Kirila
37. Pravila Kirila o pravoverju 12 glava protiv Nestorija
38. Pravila iz poslanice Genadija
39. Pravila iz poslanice sabora u Konstantinopolju Martiriju, episkopu antiohijskom, o tome kako primati jeretike koji prilaze Sabornoj crkvi
40. Glave velike crkve, tj Svete Sofije, zapečaćene zlatnim pečatom cara Justinijana, o robovima koji pribegavaju u crkvu
41. Pravila Dimitrija, kizičkog mitropolita
42. Pravila o bogomilima
43. Poslanica arhiepiskopa Petra, antiohijskom venecijasnkom arhiepiskopu
44. Poslanica Blaženoga Nila Crnorisca, prezviteru Harikliju
45. Zbornik Jovana Sholastika u 87 glava
46. Novela blagočastivog Aleksija Komnina
47. Grana novela cara Justinijana
48. Odredbe Mojsijevog zakonodavstva
49. Poslanice Nikite monaha protiv Latina, osuđivanje uvođenja posta subotom
50. Isto, osuđivanje uvođenja bezbračnosti za sveštenstvo
51. Isto, o Francima i drugim Latinima
52. Isto
53. Isto
54. Isto
55. Prevod Prohirona
56. Pravila o zabranjenim i dozvoljenim brakovima
57. Isto
58. Isto
59. Isto
60. Isto
61. Članci o jeresi
62. Isto
63. Isto

Socijalna pravda

Kako je gore već navedeno, jedno od najpoznatijih propisa koja se nalaze u Zakonopravilu, ali i poprilično moderna za to doba jesu pravila o socijalnoj pravdi. Sveti Sava značajno proširuje okvire socijalne pravde i suprotstavlja se normama vizantijskog građanskog prava i robovlasničkog društva. Ističe hrišćansko učenje o socijalnoj pravdi opravdavajući to time što norme treba da posluže čoveku a ne državnom interesu.

Postoji mnogo propisa o socijalnoj pravdi u Zakonopravilu, ali najznačajniji i najpoznatiji je propis iz 4. uvodne glave koji je preuzet iz tumačenja molitve „Oče naš” svetog Jovana Zlatoustog i glasi: „Jer, ne reče Oče moj, već Oče naš… te niko nipošto da ne brine samo o sebi, nego i o bližnjem, i niko da nema ništa više od drugog: ni bogataš od siromaha, ni gospodar od sluge, ni knez od onoga nad kojim vlada, ni car od vojnika, ni premudri od neučenog, jer svima je podario jednu blagodarnost”. Ovaj propis proklamuje jednakost svih ljudi nezavisno od njihovog finansijskog stanja i položaja u društvu, ne dopušta ugnjetavanje i teži blagostanju. U potpunoj je suprotnosti načelima robovlasničkog društva tog vremena.

Zaštita siromašnih i uloga „časnih domova”

Zaštita siromašnih i uloga „časnih domova” u Zakonopravilu su smešteni u 48. glavi pod odeljkom „o sudu i pravdi” uzetom iz 3 i 5 Mojsijeve knjige. Ono što je Sava želeo da istakne ovim preuzetim odeljkom je „čovekoljublje”. On naglašava da bi trebalo više pažnje da se pridaje zakonima nego rečima, i da se zakoni tumače u cilju što većeg čovekoljublja. Zaštita i pomoć najugroženijima (siromašnim) definisala se kao moralna i pravedna, dok je povođenje za bogatima i moćnima bilo neetično i nedopustivo. Iz pojedinih odredbi Krmčije saznaje se koja su lica i institucije bile najpozvanije i od kojih se najviše očekivalo da će u duhu čovekoljublja zaštititi najslabije — episkopi, đakoni i prezviteri(crkva kao institucija u osnovi). U Zakonopravilu nalaze se dva kanona koja o tome govore na sledeći način:

• 59. apostolski kanon predviđa ekskomunikaciju (izopštenje)iz crkve za episkope ili prezvitere koji ne daju siromašnom kliriku ono što mu treba, a raščinjavanje ako ostanu nemilostivi („jer su ubice brata svog”)
• 7. kanon Sardikijskog sabora obuhvata ne samo siromašne, već i nezaštićene nad kojima se vrši nasilje, koji tako ugroženi mogu tražiti pomoć od episkopa koji je dužan da pomogne koliko može ili da se lično zaputi ka caru i moli ga za pomoć ako je to potrebno.

Kako je dolazilo do rasta broja stanovnika, dolazilo je i do rasta siromaštva i nestašice. Episkopi, pošto su morali da obavljaju svoje crkvene dužnosti, nisu mogli da zaštite toliki broj nemoćnika od nasilnika ili gladi. Rešenje toga bilo je ustanovljavanje službe crkvenih ekdika (zastupnika) koje je postavljao car. Edikci, pored toga što su bili crkveni izvršioci, bili su u izvesnom smislu i sudije jer se od njih očekivalo da zastupaju interese crkve, pa makar i u sudnici. Ipak, neki edikci nisu bili zaduženi samo za crkvena pitanja. O tome se zna iz nekih carskih ukaza, na primer: car Teodosije I je 385. godine pisao carigradskom ekdiku i ukazao mu da treba da čuva svoj narod, da ne dozvoli ugnjetavanje zemljoradnika i građana porezima, da pomaže u suzbijanju drskosti arhonata i da čuva svoj narod kao svoju decu. Zbog te važne uloge koju poseduje, zakonom je predviđeno da u izboru ekdika učestvuju ugledniji građani, na čelu sa episkopom i sveštenstvom. Još jedan od mehanizama zaštite i pomoći siromašnih nalazi se u 2. glavi Krmčije preuzetoj iz Prohirona i glasi: „Ako se samohrani sudi sa svojim starateljem, nužno je da traži sebi pomoćnika.”. Prohiron takođe pruža odgovor na pitanje ko se to smatra siromašnim čovekom — „siromašan je onaj koji nema 50 zlatnika imovine”.

Jedan od najvažnijih načina zaštite siromašnih i bespomoćnih jeste izgradnja „časnih domova” (crkve, manastiri, stanoprijemnice ili gostionice, kuhinje siromašnih, obitavališta ubogih, bolnice). U Krmčiji se pominju propisi vezani za časne domove koji su uglavnom preuzeti iz Zbornika od 87 glava Jovana Sholastika ili Justinijanovih novela. Neki od njih su sledeći:

• ako zaveštalac pismeno izrazi želju za osnivanjem časnog doma episkop ili starešina te oblasti je u obavezi da to realizuje u roku od 5 godina i da učini sve kako je zaveštalac odredio u zaveštanju (npr. ako je odredio podobne stanoprijemnike ili druge upravitelje).
• Imovina koju nasleđuje crkva namenjena je za ishranu siromašnih.
• Licima koji traže svoju imovinu koja je već dodeljena za ishranu siromašnih natrag, nikada se ne prašta.

Časni domovi mogli su se dati u zakup ali pod strogim nadzorom da ne bi došlo do zloupotrebe i nanošenja štete domu jer svaka šteta neizbežno pogoršava stanje siromašnih. Zakup se mogao davati na neograničeno vreme. Ujedno se propisuju načini sklapanja ugovora o zakupu, npr. polaganjem zakletve upravnog osoblja časnog doma pred episkopom kako se ne bi nanela nikakva šteta.

Stare, nemoćne i sa telesnim manama osobe

Sveti Sava pažnju posvećuje i starim, nemoćnim i licima sa telesnim manama. Pošto je starost uglavnom propraćena drugim mukama kao što su bolest, nemoć, tuga… autor Zakonopravila je ovoj kategoriji socijalnih slučajeva nastojao da obezbedi poštovanje i zakonsku zaštitu. Zato u 48. glavi Krmčije u zaglavlju „o poštovanju sedih staraca” nalazi se propis iz Mojskijevih knjiga: „Pred licem sedoga ustani i poštuj lice starca…”.

Prema nemoćnim licima i licima sa telesnim manama traži se besprekorno ophođenje dok je za ruganje i nepoštovanje predviđena kazna. Sveti Sava je na tu temu napisao tumačenje na osnovu punog teksta kanona i Aristinovih komentara, pritom dodavajući nešto svoje: „Ako koji klirik izigrava, ili se podsmeva slepcu, gluvom ili hromom, ili obolelom na drugim udovima tela — takav da se odluči jer čini uvredu Bogu koji je toga stvorio.” Još jedan mehanizam zaštite ovakvih lica je mogućnost da bivaju naslednici. Pored toga, da bi ih nasledili, srodnici moraju upravljati njihovom imovinom ili u suprotnom ne mogu da je naslede. Takođe, slepima je zakonom omogućeno da testamentom odrede sebi naslednika usmeno uz prisustvo 7 ili 5 svedoka.

Uzajamne obaveze roditelja i dece

Još jedan važan segment Zakonopravila u okviru teme socijalna pravda su uzajamne obaveze roditelja i dece. Zakonodavac je težio da istakne značaj porodice u kojoj se razvija život i budi socijalna svest. Isticao je poštovanje prema roditeljima kao jednu od najviših vrednosti u okviru porodice. Zato onima koji to ne poštuju, koji zlostavljaju majku ili oca sledi najstroža kazna — smrtna kazna. U Prohironu su te kazne nešto blaže — lišavanje nasledstva.

Deca imaju obaveze prema roditeljima i u slučaju bolesti. Kada je neko od roditelja ugroženog mentalnog ili fizičkog zdravlja, deca koja su zakonski naslednici treba da se brinu i staraju o obolelom ocu ili majci, a ukoliko to ne urade mogu biti lišeni svog zakonskog dela nasledstva po volji zaveštalaca. Vezano za nasledno pravo, deca imaju još jednu obavezu prema roditeljima a to je da ne ostavljaju svoje roditelje bez nasleđa i da im ne otuđuju imovinu koju mogu da zaveštaju jer je to striktno zabranjeno osim u sledećim slučajevima: kada roditelji predaju svoju decu na pogubljenje, ako roditelji baju ili vradžbinama rade protiv svoje dece, ako otac zavede svoju snaju ili naložnicu svog sina i ako roditelji ugrožavaju jedno drugom život. Deca koja ostave svoje roditelje same pod izgovorom pobožnosti, ne ukazavši nikakvo poštovanje biće prokleti. Isto važi u obrnutoj situaciji (kada roditelji napuštaju svoju decu pre punoletstva).

Pod uticajem ovih kanonskih normi ustanovljeni su određeni građanski propisi. Ne dozvoljava se roditeljima da decu, niti deci da roditelje liše svog naslednog dela kada odlaze da žive u manastir zbog nekog uzroka koji se dogodio pre monaškog života. Zakonopravilo takođe uređuje kako treba da se deli imanje onoga ko stupa u monaški život. Lice koje se zamonašilo, ako ima decu, može da se zavešta pre odlaska u manastir, i nakon odlaska u manastir tako da ne umanji zakonski deo nijednom detetu, a ukoliko umre pre zaveštanja, deca uzimaju svoj zakonski deo dok se ostatak imovine dodeljuje manastiru. Zakonopravilo propisuje pravila nasleđivanja nakon očeve smrti (koji nije živeo u manastiru) kada su naslednici deca sa siromašnom majkom ili maćehom. U tom slučaju, ako de cuius nije imao više od troje dece žena dobija ¼ imovine, bilo da su deca njena ili iz prvog pokojnikovog braka, a ako je imao više od troje dece, supruga uzima onoliki deo koliki pripada jednom detetu na korišćenje (vlasnici te imovine su njihova zajednička deca).

Položaj žena

Položaj žena zapravo predstavlja jedan od najbitnijih pokazatelja stepena socijalne svesti u jednom društvu. Rimsko bračno pravo predviđalo je relativno lako raskidanje braka pismenom izjavom (labellum repudii) ili dogovorom (divortium ex consensu). Vizantijsko bračno pravo teško se oslobađalo nasleđa iz rimskog bračkog prava dok car Justinijan 542. godine nije uneo u novele bitna ograničenja koja su kasnije preneta u Nomokanon u 14 naslova, odnosno u 47. glavu Zakonopravila.

Bračna sigurnost žena učvršćena je ovim zakonikom i u svešteničkim i svetovnim porodicama. Što se tiče sveštenikih porodica, Krmčija propisuje da će prezviter ili đakon koji otera svoju suprugu (npr. pod izgovorom pobožnosti) i odluči da je ne vrati biti lišen svog čina. U svetovnim porodicama važi pravilo da muž koji ostavi svoju ženu, mimo zakonom ustanovljenih razloga, i uzme drugu ili se oženi raspuštenicom biva odlučen, dok žena koja ostavlja muža biva prokleta.

Peti i 48. apostolski kanon prve glave uzimaju ženu u zaštitu. Kao jedini opravdan razlog za razvod braka, po kanonskom učenju, uzima se preljuba, čak i „Ako ko ima besnu ženu, koja i okove nosi - drugu ne uzima.” (34. glava) Međutim, Sveti Sava nije mogao da ostane u okvirima kanonskog učenja kada su u pitanju razlozi za razvod braka. On preuzima propis iz novele cara Lava Mudrog koji govori da neko ko ima besnu ili umobolnu ženu ima pravo da se razvede od nje ako ne ozdravi u roku od 3 godine, zatim 11. glava Prohirona nabraja uzroke zbog kojih žena može opravdano tražiti razvod braka: ako muž radi protiv države ili zna da neko drugi to čini i ne otkriva, ako radi nešto da naudi ženi na bilo koji način, ako navodi suprugu na preljubu… Za preljubu žene nije dovoljna samo sumnja da bi došlo do razvoda, već i dokazi. Ako se utvrdi da je žena bila neverna, mužu ostaju predbračni poklon i miraz, ali ako se dokaže suprotno, žena može da se razvede i uzme natrag svoj miraz, predbračni dar i ukoliko nisu imali dece, drugu imovinu od muža koja je jednaka trećini predbračnog poklona. U slučaju preljube muža, zakonodavac dozvoljava ženi da se ne razvede ukoliko njen suprug nakon jedne ili dve opomene prekine da živi sa drugom. U slučaju kada su u preljubu upleteni rob ili robinja, kazne su malo rigoroznije:

• Kada suprug izvrši preljubu sa robinjom, delo se obelodanjuje, muž se kažnjava batinama, a robinja prodaje u drugu oblast.
• Kada udata žena učini preljubu sa svojim robom, nevernica se kažnjava batinama, šišanjem, odsecanjem nosa, proterivanjem iz grada i konfiskovanjem imovine, a rob se kažnjava mačem.

Ovde je očigledna nejednakost u kažnjavanju žene i muškarca koji su učinili isto devijantno delo. Međutim, postoje situacije u kojima im se jednako sudi — kada muž pokuša da ugrozi život ženi ili obrnuto, zločin biva obelodanjen i zahteva se zakonska odmazda.

Crkva je udovice i siromašne devojke svrstavala u socijalno najugroženiju grupu i pružala im najveću moguću zaštitu. U Zakonopravilo preneta je odredba iz Mojsijeve druge knjige koja glasi: „Ne činite zlo nijednoj udovici i sirotama, a ako im nanesete zlo te vapijući poviču k meni, čuću glas njihov i razgnjeviću se jarošću, i ubiću vas mačem, i biće žene vaše udove i deca vaša sirota.”. Prvi način zaštite udovice je nasledni deo koji dobija (ako njen preminuli muž ima do tri deteta), odnosno ¼ muževljeve imovine koji ne sme da bude veći od sto litara zlata. Drugi način zaštite je mogućnost udovica da se hrane u crkvi koja će se starati o njima. Podjednako kao udovice štićene su i sirote devojke. Prema carskoj knjizi, licu koje je obeščastilo devicu sledi kazna odsecanja nosa i predavanja trećine imovine oštećenoj devojci. Prohiron nalaže da onome ko obljubi maloletnicu mlađu od 13 godina sledi kazna odsecanja nosa i obeštećenje žrtve polovinom svoje imovine.

Lice koje otme zaručenu devojku dužno je da je ostavi zaručniku, a ukoliko je devojka nezaručena, otmičar je u obavezi da je vrati njenoj porodici (roditeljima, braći, stvarateljima..) koja će potom odlučiti da li će je udati za lice koje ju je otelo. Ovo je propis predviđen 11. kanonom na Anakirskom saboru u koji je novine uneo 22. kanonom sveti Vasilije. Međutim, carska knjiga i Prohiron nisu u saglasnosti sa idejom udavanja devojke za svog otmičara, čak to izričito zabranjuju (prema Prohironu roditelj koji je poželeo da je uda za njega biće zatočen na drugo mesto). Građansko zakonodavstvo u Krmčiji propisuje i slučaj kada neko obeščasti nevinu (zaručenu ili nezaručenu) devojku uz njen pristanak, ali bez pristanka roditelja. Kada je devojka nezaručena, onaj ko je obeščastio može da stupi u brak sa njom ako to poželi i ako se njeni roditelji slože sa tim, ali ukoliko se ne slože, ako je napasnik bogat dužan je da devojci uruči litru zlata, ako je siromašan, da joj da polovinu svog imanja, a ako je ubog on biva izudaran, ošišan i proteran. Ukoliko je reč o zaručenoj ženi koja je pristala na taj čin, napasniku sledi kazna odsecanje nosa, ali ako je pristanak devojke izostao, pored odsecanja nosa, dužan je da da devojci trećinu svojeg imanja. Što se tiče sirotih devojaka, Zakonopravilo ih štiti sledećim odredbama:

• Ukoliko na samrti roditelji odrede svojoj ćerki staratelja, on je ne može udati ili poništiti raniji brak bez njene volje.
• Sklapanje braka između staratelja (i njegovih najbližih srodnika) i sirote devojke je zabranjeno kako bi se ona zaštitila od zloupotreba lica kojima je ostavljena na čuvanje.

Zarobljenici, izgnanici i zatočenici

Zarobljenici su se smatrali socijalno najugroženijim jer je za njihovo oslobođenje bilo dozvoljeno prodati i sveštene sasude. Koliki je značaj pridavan oslobađanju zarobljenika vidi se iz propisa koji nalaže nepraštanje licu posvećenom monaškom životu koje prilikom napuštanja manastira potražuje svoju imovinu koja je upotrebljena za oslobađanje zarobljenika. Svako lice moglo je da zavešta svoju imovinu zarobljenima zarad njihovog oslobođenja. Naslednici zarobljenika (prvenstveno deca) zakonom se obavezuju da će nasleđenu imovinu iskoristiti zarad njegovog oslobađanja, a ako to ne učine i zanemare zarobljenog, crkva preuzima imovinu starajući se da ovaj bude oslobođen. Ukoliko se desi da deca zanemaruju svog zarobljenog roditelja i ne potrude se da ga oslobode, a on uspe sam da se oslobodi, ima pravo da bira hoće li ih ubaciti u testament ili ne, a ako ne uspe da se oslobodi i umre u zarobljeništvu zbog nehata dece, oni bivaju lišeni nasleđa, a sva imovina se popisuje crkvi da se upotrebi za otkupljivanje zarobljenika.

Slično se postupa sa srodnicima koji su testamentarni naslednici koji bivaju isključeni iz testamenta ako zanemare zarobljenog. Kada je dete odvedeno u zarobljeništvo, obaveze roditelja su slične. Roditeljima ne pripada ništa od imovine deteta ukoliko ono umre u zarobljeništvu zbog roditeljskog nehata. Zarad oslobađanja zarobljenika bilo je dozvoljeno da lice (ukoliko ima 18 godina) uzme na zajam zlato, a u zalog ostavi svoju imovinu ili imovinu zarobljenika. Maloletnom sinu se ne postavlja staratelj dok mu je otac u zarobljeništvu, već samo čuvar njegovog imanja. Po povratku oca iz zarobljeništva, sin je ponovo nalazi pod njegovom vlašću. u zarobljeništvu se mogla naći i žena, a onaj ko je otkupi može živeti sa njom kao sa ženom i deca iz takve zajednice bivaju zakonita.

Ratnik na izdisaju je takođe socijalno ugroženo lice. U situacijama kada ratnik primeti da mu se približava smrt može se zaveštati i pred dvojicom svedoka i zaveštaj će se smatrati validnim. Pored zarobljenika, izgnani i zatočeni spadaju u socijalno ugroženu grupu o kojima bi trebalo brinuti. Žena je mogla da otuđi miraz kako bi izgnanog oca, muža, brata nahranila. Oni koji su privremeno lišavani slobode nisu gubili pravo na nasleđe.

Robovi

Mnogi propisi u Zakonopravilu svedoče o velikoj suprotnosti između robovlasničkog sistema i hrišćanskog učenja. Hrišćansko učenje proklamuje slobodu i jednakost svih ljudi, pa i gospodara i robova. Međutim, koreni robovlasništva su bili toliko jaki da je bilo potrebno više vekova da se na roba više ne gleda kao stvar (res). Prohiron, odnosno 55. glava Krmčije definiše robovlasništvo kao nešto što je u suprotnosti sa prirodnim zakonom, jer je potčinjavanje robova gospodaru kontradiktorno prirodni koja je sve učinila slobodnim, ali zamisao o ratovima donela je robovlasništvo, pošto ratni zakon nalaže da pobednici robuju gubitnicima. Takođe, robovi se ili tako rađaju ili postaju (iz zarobljeništva) i nema podele među njima, svi su jednaki i niko nije više ili manje rob. Robovi pored toga što su lišeni slobode, nad njima je dozvoljena i tortura, mučenje od gospodara odakle proizilazi da je najstroža kaznu za roba ako ugrozi život gospodara.

Gospodar može biti osuđen kao ubica ukoliko prekomerno muči svog roba pre smrti, međutim ako ga ubije bez mučenja, gospodar prolazi nekažnjeno. Iz Mojsijevog zakonodavstva uneto je u Krmčiju pravilo po kome gospodar koji je usmrtio roba sopstvenom rukom biva kažnjen i pravilo po kome se rob novčano procenjuje. Zbog te novčane vrednosti roba, veća je odgovornost udariti njega nego slobodno lice. To ide u prilog i gospodaru — koji njim može i da trguje, ali i robu — štiti ga od telesnih povreda koje bi mu umanjile radnu sposobnost, a samim tim i snizile cenu. Malo povoljnije propise o robovlasništvu u korist robova pružaju kanonski propisi. U njima se odmerenim tonom pominju robovlasnici kako bi se njihov gnev prema potčinjenima redukovao, dok se robovi ne pozivaju na ustanak i krvoproliće već da budu verni i služe svojim gospodarima kako bi probudili u njima ideju o davanju slobode.

Robovi mogu biti postavljeni za sveštenike ali samo uz saglasnost svojih gospodara, koju, ako dobiju, postaju slobodni, ali ako ne, gospodar može da uzme roba natrag u roku od godinu dana „ako napusti svešteničku službu i pređe u svetovni život”. Saglasnost gospodara je bila potrebna čak i kada je rob želeo da započne monaški život. Osuđivani su bili i oni koji su podsticali robove da pod izgovorom pobožnosti odlaze od svojih robovlasnika, a rob koji bi to učinio bivao bi proklet. Taj propis prikazuje opreznost i strogost robovlasničkog sistema o pitanju oslobađanja robova, ali i očuvanja čistote motiva pobožnosti. Oslobađanje robova dugo je bilo moguće samo u carskim tremovima dok na Kartaginskom saboru „oci tog sabora” nisu zatražili od cara da oslobađanje bude omogućeno i u crkvama. Sledeća odredba kojom su robovi zaštićeni nalaga je da kada gospodar oslobodi svog roba pred dva svedoka, više nije dozvoljeno da ga iko porobljava. U Krmčiji nalazi se glava (40.) pod naslovom: „Glave Velike crkve to jest Svete Sofije, zapečaćene zlatnim pečatom cara Justinijana o robovima koji pribegavaju crkvi” u okviru koje se nalazi 6 pravila od kojih se jedno ne odnosi na robove.

1. Ako je neko ko je slobodan porobljen i pribegne crkvi, njegov gospodar će biti pozvan, a ako ne dođe, odbegli dobija slobodu.
2. Ako gospodar ili neko drugi ugnjetava roba glađu ili golotinjom, i gospodar ne spreči to, rob se mora prodati nekom drugom kako ne bi umro od gladi.
3. Nije vezano za robove.
4. Ako rob bezrazložno pribegne crkvi, biva kažnjen i predat svom gospodaru.
5. Ako bi rob koji je pribegao crkvi tražio da gospodar dođe po njega lično, a ovaj umesto sebe odredi poslanika, bez obzira na izrečenu želju odbeglog, crkva je dužna da ga preda poslaniku (npr. najverniji sluga gospodara).
6. Gospodare robova koji su odbegli u crkvu uvek treba izvestiti da dođu po njih jer je bežanje uvredljivo i zahteva kaznu.

Jedan od važnih iskoraka u uspostavljanju humanijeg odnosa prema robovima je mogućnost koja im je data — da budu naslednici. Naslednik je mogao da bude sopstveni rob ali i tuđi rob. Popravlja se socijalni status roba i u porodičnom pravu. Dete začeto bludom slobodne majke i oca roba, pri rođenju je slobodno jer mu je majka slobodna za vreme porođaja, pa čak i ako je za vreme začeća bila robinja. Takođe važi da ako je majka bila slobodna pri začeću, a pri porođaju robinja, dete dobija status slobodnog lica. Novelom cara Alekseja I Komnina (46. glava Zakonopravila) 1095. godine robovi prestaju da se definišu i važe kao stvar i njihov brak se izjednačava sa brakom slobodnih. Do tada su robovi sklapali brakove bez crkvenog obreda jer su se njihovi gospodari plašili da na taj način potčinjeni postaju slobodni. Car uvodi da sklapanje braka bude jednoobrazno i za robove, tj. potvrđuje se crkvenim obredom bez kojeg je bračna zajednica bludočinstvo. Aleksej ovu svoju odluku obrazlaže na sledeći način: „Jedan je Gospod svih, jedna vera, jedno krštenje i roba i gospodara, a kolika je razlika u verovanju — ne znamo; dakle, svi smo takođe robovi onoga koji nas je izbavio iz ropstva”.

Podunavski zakonik

Podunavski zakonik je bio samo nacrt, koji nikada nije stupio na snagu. Ipak, on je jedno svedočanstvo o večitoj težnji Srba da zakonima urede svoje odnose. Srbi u Srednjem Podunavlju (Vojvodina) su se poslužili štampanom Krmčijom da bi došli do svog zakonika. Nazvali su ga Sud cara Leona i Konstantina, kao što se u Krmčiji naziva Ekloga (Vizantijski zbornik, skraćena verzija Justinijanovog zbornika). Zakonik je imao 27 članova. Oni u rukopisu nisu obeleženi brojevima. Obeležavanje je izvršio Aleksandar Solovjev, koji je priredio izdanje Zakonika i napisao pravno-istorijski komentar u Glasu Srpske akademije nauka (br. 157, (1933). str. 110—151). U članu 16 se kazuje odakle su uzeti pojedini članovi Zakonika: iz Zakona sudnjeg, iz Zakona gradskog (Prohirona) i iz Suda cara Lava i Konstantina (Ekloge). Svi se ti zakoni nalaze u štampanoj Krmčiji. Članovi su više ili manje prerađeni. Jezik je zamenjen narodnim, a tek je ostao po koji trag crkvenoslovenskog.

Zakonik Srba u Srednjem Podunavlju dopisan je drugim rukopisom posle ravaničkog prepisa Dušanovog zakonika i Justinijanovog zakona (srpski skraćeni prevod Justinijanovog zbornika). Rukopis je 1686/87. godine bio u manastiru Ravanici. Podunavski zakonik je iz vremena posle Seobe Srba, kad su srpski ratnici bili na Dunavu i kad je imalo smisla unositi član 7, kojim se određuje smrtna kazna za onoga ko Turke uči da prave lađe. Verovatno je pisan u doba između 1690. i 1697. godine, dok su Ravaničani bili u Sent Andreji. „I pridohom v nekoje mesto više Budima zovomo Sent Andrija”, — kaže daskal Stefan Ravanički (prema šišatovačkom tekstu). „Tamo vseli se patrijarh. Tamo že i mi žitelji monastira Ravanice v tom meste sagradihom hiže (kolibe) i cerkov vozdvigohom ot dreva bliz brega (obale) dunavskog i tu položihom mošti sv. Lazara” (kneza). Patrijarh Arsenije III Crnojević je tada nad Srbima imao u izvesnoj meri i svetovnu vlast. Sedmog juna 1692. godine u Sent Andreji je potvrdio nekog Živka za kapetana titelskog, a četvrtog januara 1694. godine iz Baje je pisao Subotičanima da „lepo počituju i slušaju” novoga kapetana „hadži kir Radovana, zovomog Hajvaza”. U rukopisu je pre Podunavskog zakonika jedna strana prazna, a ima praznih strana i posle njega. Zatim dolazi „Prilevak iz trpezah”, molitva c pomenima srpskih svetaca, među kojima je i „ mladi carević Uroš v Nerodimlji”. Uroševe mošti su prenete u fruškogorski manastir Jazak 1705. godine, što znači da je molitva nastala ranije. Izgleda da je napisana 1686/87. godine. Iz tog vremena bi bila i mnogoletstvija, koja se nižu iza molitava (donosi ih P. Sirku, Letopis Matice srpske br. 195, (1898). str. 104—106). Pominje se i Mitropolit beogradski i sremski Simeon (prvi put se javlja u izvorima iz 1682. godine). On je 1690. godine ostavio svoju eparhiju i otišao u manastir Savinu, kod Herceg Novog u Boki kotorskoj. Rukopis kojim su pisane molitve i mnogoletstvija različit je od rukopisa kojim su pisani Dušanov zakonik i Justinijanov zakon, i od rukopisa kojim je zapisan Podunavski zakonik. U prepisu su otkrivena još tri rukopisa, tako da ih ukupno ima šest.

Rukopis je nabavio Pavle Šafarik pred kraj svoga bavljenja u Novom Sadu (1831). Sad je u njegovoj zbirci rukopisa u Narodnom muzeju u Pragu.

Zakonopravilo u slovenskom svetu

Zakonopravilo arhiepiskopa Save doživelo je turneju po slovenskom svetu. Još u 13. veku Zakonopravilo je preneto u Bugarsku, a zatim u Rusiju. Štampano je u Moskvi 1650. i 1653. godine (pod nazivom Krmčija), a zatim preštampavano u 18. i 19. veku. Poslednje izdanje je iz 1914. godine. Za prvo izdanje je nađeno da je pogrešno, a drugo je rastureno u 1.200 primeraka, pa je doprlo i do Srba. Od 17. veka Srbi se služe Savinim Zakonopravilom u ruskim štampanim izdanjima. Od Rusa primljen je naziv Krmčija (krmanoška knjiga) - knjiga koja upravlja životom verujućeg, ukazuje da se Nomokanonom krmari brod crkveni. Tako da se rimsko-vizantijsko pravo presađivalo u Istočnu Evropu posredstvom Zakonopravila.

Zakonopravilo arhiepiskopa Save spada u red izuzetnih dela toga vremena - Srbija je pomoću Savinog Zakonopravila postala deo hrišćanske i evropske civilizacije. Koliko je Zakonopravilo bilo kvalitetno govori i to da je bilo izvor crkvenog i svetovnog prava do kraja postojanja srpske srednjovekovne države, a primenjivalo se i u vreme tuđinske (osmanske, habzburške, mletačke) vlasti u okviru autonomnih nadležnosti Srpske crkve. Osim toga, na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1939. godine doneta je odluka da Zakonopravilo važi kao pozitivno pravo Srpske pravoslavne crkve.

„Srpsku državnu misao nemanjićke države stvorio je fizički Nemanja, a intelektualno Sava.”

Zanimljivosti

Sveti Sava u Zakonopravilu koristi riječ tisuću, a ne hiljadu, kao uostalom i svi Nemanjići u svojim poveljama. Matija Nenadović u Memoarima piše da je imao Kormčiju. Sad trebalo je narodu sud ostaviti. Ja sam imao Kormčiju i čitao zakone Justinijanove i Mojsejevu strogost nad Jevrejima i ispišem nekoliko paragrafa iz kormčije. Kormčije je od kormilo, upravljanje Crkvom, mističnom lađom spasenja.

Vidi još

• Dušanov zakonik
• Zakon Svetog Simeona i Svetog Save
• Srpsko carstvo
• Istorija Srbije u srednjem veku
• Justinijanov zbornik
• Ustavna istorija Srbije
• Ustavi Srbije

Literatura

• Bogdanović, Dimitrije (1981). „Preobražaj srpske crkve”. Istorija srpskog naroda. knj. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 315—327. 
• Zorić, Petar. Zakonopravilo Svetoga Save i pravni transplanti. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 36-37.
• Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 24-25.
• Ćorović, Vladimir (2011). Istorija Srba. Beograd: AKIA M. PRINC. str. 144.

Spoljašnje veze

• O zakonopravilu
• Zakonopravilo Svetoga Save