Ропство је однос међу људима, групама људи или народима темељен на економској, правној, моралној, идејној, политичкој или верској зависности и покорности.[1] У свом ужем смислу представља формалну институцију крајње зависности једног од стране другог човека који је темељ друштвеног система званог робовласништво. Особа која је роб нема никаква права, односно представља власништво другог човека или групе - господара. Она је присиљена да обавља рад и друге услуге за свог господара, а за то није овлаштена примити никакву накнаду (иако из практичних разлога може очекивати најосновнију храну и преноћиште). Господар има пуно право да располаже с робом како хоће, укључујући телесне казне, сакаћење, па и убиство. Ропство је данас забрањено међународним конвенцијама, иако се у одређеним облицима практикује. Уз ропство се везује појам присилни рад, али не у случају када је присилни рад последица обвеза које прописује и регулише држава као што је случај с војном обавезом, осудом за казнена дела и сл.[2] Ропство такође ваља разликовати од неких других односа личне зависности као што су кметство или уговорно ропство.

Густав Буланжерова слика Пијаца робова.
Пијаца робова у источној Европи у раном средњем веку. Слика Сергеја Иванова

Ропство је званично илегално у свим земљама,[3][4] али се процењује да још увек око 20 до 36 милиона људи живе као робови широм света.[5][6][7] Мауританија је била задња надлежност да званично прогласи ропство незаконским (у 1981/2007), мада се процењује да 10% до 20% њеног становништва још увек живи у ропству.[8][9]

Ропство је постојало пре писане историје и постојало је у многим културама.[10] Већина робова у данашње време су дужнички робови, углавном у јужној Азији, који су под дужничком наметом зеленаша, понекад и током више генерација.[11] Трговина људима се примарно користи за присиљавање жена и деце на рад у секс индустрији.[12]

Терминологија уреди

Енглеска реч slave долази од старофранцуске sclave, од средњовековне латинске речи sclavus, од византијско грчке σκλάβος, која заправо потиче од речи етнонима Slav, пошто су у раним средњовековним ратовима многи Словени заробљени и поробљени.[13][14] Једна старија теорије повезује ту реч са грчким глаголом skyleúo - скинути закланог непријатеља.[15]

Реч за ословљавање робова се такође користи за изражавање опште зависности од неког.[16][17] У многим случајевима, као на пример у античкој Персији, могуће је да су ситуација и животи таквих робова били бољи него код обичних грађана.[18]

Дефиниције уреди

Ропство у правном смислу је илегално и недопустиво у скоро свим друштвима данашњице, а државе у којима је законом дозвољено, тешко да се могу наћи.

Ако на њега гледамо не као на правну категорију већ као на уврежену праксу, ситуација је нешто другачија.

Међународна организација рада (енгл. International Labor Organization - ILO) дефинише принудни рад као „сваки рад или услугу било које особе под претњом какве казне а за коју се особа није добровољно пријавила“, са изузецима: војне службе, осуђеника, ванредног стања и одслуживања казне кроз друштвено корисни рад.[19]

Постанак и развој уреди

Робовско друштвено уређење почиње распадом првобитне заједнице, на пријелазу из четвртог у трећи миленијум п. н. е, а завршава настанком феудализма у петом веку. У раздобљу које је трајало готово 4 000 година настале су велике промене у људском друштву, тако да се ни данашњи односи међу људима не могу разумети без познавања робовласништва. Настајању овог друштва претходиле су промене у првобитној заједници. Појединци се почињу издвајати те се почиње производити више него је потребно за голи опстанак. Човек почиње да искориштава другог човека. Појединци не морају ни да раде, ни да производе, али учествују у расподели добара. Нема више избора поглавара, већ то постаје наследно право. Породице почињу да живе на тешком раду робова који немају никаква права и даје им се тек колико је потребно за живот. У античким временима, ропство је свој врхунац достигло у грчком свету и Римском царству. Робови су израђивали највећи део производа, а паралелно су радили и у кући и на земљи. Нису имали готово никаква права, мада су неки стекли слободу па чак и висок друштвени положај.

Типови уреди

 
Фотографија дечака роба у Занзибару, око 1890. године

Традиционално ропство уреди

Покретно имовинско ропство, или традиционално ропство, се тако назива јер се људи третирају као лична имовина власника и купују се и продају као роба. Мада је било доминантно у многим друштвима у прошлости, ова форма ропства је формално укинута и врло је ретка данас. Чак и када се може рећи да је преживела, она није подржана од стране правног система било које међународно признате владе.[20]

Дужнички рад уреди

Залога, иначе позната као зајемчински рад или дужничко ропство је један облик неслободног рада при коме се особа залаже себе због кредита.[21] Услуге које су потребне за отплату дуга, и њихово трајање, могу да буду недефинисане.[21] Дужничко ропство може да буде пренето са генерације на генерацију, при чему се од деце захтева да отплате дугове њихових родитеља.[21] Ово је најраспрострањенија форма ропства у данашње време.[11] Дужничко ропство је најзаступљеније у јужној Азији.[22]

Принудни рад уреди

Принудни рад, или неслободни рад, означава облик ропства у коме је особа принуђена да ради против своје воље, под претњом насиља или другог вида казне.[11] мада се у општем случају термин неслободни рад такође користи за описивање поседничког ропства, као и било које друге ситуације у којој је особа принуђена да ради против своје воље и кад је њена способност продуктивног рада у потпуности под контролом друге особе. Тиме такође могу да буду обухваћене институције које се обично не класификују као ропство, као што су кметство, регрутација и казнени рад. Док неки неслободни радници, попут кметова имају знатна, de jure правна и/или традиционална права, они немају могућност прекидања аранжмана под којима раде, и често су изложени разним облицима принуде, као што су претње и насиље, и њихове активности и кретање ван радног места су ограничени.

Трговина људима, пре свега, обухвата жене и децу који су приморани на проституцију.[12] и то је најбрже растућа форма присилног рада.[11] Тајланд, Камбоџа, Индија, Бразил и Мексико су идентификовани као водећа жаришта комерцијалне сексуалне експлоатације деце.[23]

Принудни брак уреди

Принудни брак се може сматрати формом ропства једног или више учесника у браку, као и људи који посматрају брак. Од људи присиљених на брак се може захтевати да узму учешћа у сексуалним активностима или обављању кућних послова или другог рада, без икакве личне контроле. Обичаји цене невесте и мираза који постоје у многим деловима света могу да доведу до куповине и продаје људи у брак.[24][25] Принудни брак се и даље практикује у појединим деловима света, укључујући неке делове Азије и Африке. Принудни бракови се исто тако могу јавити у имигрантским заједницама у Европи, Сједињеним Државама, Канади и Аустралији.[26][27][28][29] Брак путем отмице се јавља у многим местима света у данашње време. Етиопија има национални просек од 69% бракова путем отмице.[30]

Међународна организација рада дефинише дечије и присилне бракове као форме модерног ропства.[31]

Историја ропства уреди

Најранији извор у коме се помиње ропство је Хамурабијев законик (Месопотамија, око 1800. п. н. е.) из кога се види да је већ тада било широко распрострањено и прихваћено.

Историја ропства у античком свету је блиско повезана са ратовањем. Извори из Месопотамије, Египта, Израела, античке Грчке, старог Рима, Персије, Кине, цивилизација Маја, Астека и Индије обилују поменом ропства у ратном контексту. Ратни заробљеници су најчешће завршавали као робље на имањима победника.

У многим заједницама, број робова је далеко премашивао број слободних људи. Према робљу се свуда поступало окрутно, али не и крајње сурово јер су били „скупоцена роба“. Ропство се појављује пре писане историје на свим континентима. После усвајања писане речи, примери ропства (укључујући и сексуално робље) бележе се међу разним племенима Арапа, Индијанаца, у Африци, на Новој Гвинеји, Новом Зеланду, Германа и Викинга.

Дужничко ропство се такође појављује јако рано. У Хомеровој Грчкој било је ретко али законито да господар бије или убије роба.

Стари Египат уреди

Египћани су робље доводили из ратних похода или су их куповали. У Египту није било много робља. Земљу су обрађивали слободни сељаци а упркос раширеном веровању, пирамиде су градили слободни радници. Сви робови су били у власништву Фараона и нису продавани осталим грађанима. Фараони су међутим имали обичај да покањају робље свештеницима и војсковођама. У Библији се помиње превођење „деце Израиља“ из окова у обећану земљу.

Стари Рим уреди

У римској Републици и раном римском царству око 15% до 20% популације били су робови, а до 2. века када су донети закони о заштити робља, робовласник је свог роба могао некажњено да убије. Због високе цене, ово је ипак била реткост, а касније је уведена и новчана казна за убиство роба. Положај роба је зависио и од врсте посла којим се бавио, те су робови који су радили у господаревој кући били у знатно бољем положају од робова земљорадника. Робови у Риму који су учествовали у побунама често су завршавали на распећу.

У античко време, ропство се често доводи у везу са чедоморством. Нежељена деца су бивала бачена а трговци би их неретко налазили, прихватали и одгајали не би ли их продали у робље. Најчешћи основ ропског положаја било је заробљавање, а касније рођење од мајке робиње. Римљани су познавали институт ослобађања од ропства, и то се најчешће постизало ослобађањем или тестаментом.

Античка Кина уреди

Живот роба у древној Кини је био изузетно тежак. Многе имућне кинеске фамилије су робове користиле за сваки тежи рад у пољу и кући. На двору кинеских царева било је и више хиљада робова.

Грчка уреди

Византија је бројала значајну популацију робова „неверника“ и „отпадника од вере“ све до 12. века који су радили како за појединце тако и за државу. Тада се јавља отпор али не добија на већем значају. Робови су често бивали кастрирани.[32]

Арабија уреди

Арапи су налазили робље првенствено по насеобинама и лукама источне Африке. Ово је један од најстаријих познатих путева трговине робљем и стотинама је година старији од трансатлантске трговине коју су вршили Европљани. Робови ухваћени на обалама источне Африке завршавали су у Арабији, на блиском истоку, Персији и на индијском полуострву.

Процене броја Африканаца који су овако одведени са континента крећу се од 11 до 17 милиона од 650. to 1900. Број робова које су Европљани одвели у Америку је око 11-12 милиона од око 1500. до касних 1860их.[33]

 
Место трговине робљем у Европи; Лагос, Португал

Османско царство уреди

У Османском царству, после битака, поражени се често кастрирају као израз надмоћи. Овако кастрирани мушкарци — евнуси постају део посебног друштвеног слоја и користе се као чувари харема. Робиње су служиле често само као средство за продужетак лозе Султана, рађајући му синове и тиме јачајући његову моћ али само ако су биле за њега венчане.

Турци су у робље одводили балканске народе и народе са простора јужне Русије. Будући да је гробља у Турској било хришћанске вере, ропство је превасходно имало религијску а не расну конотацију. Елитне трупе турске војске били су јаничари и готово сви су пореклом са Балкана.

Европска трговина робљем уреди

 
Главне руте трговине робљем, "троугао" између западне Африке, Европе и Америке (између 16. и 19. века)

Открићем Америке и стварањем првих колонија почиње око 1500. и трансатлантска трговина робљем из Африке за Америку. Одвођена су и продавана читава племена и села са простора западне Африке које чине данашње државе Гвинеја, Конго и Ангола. Укупно се ради о око 11 милиона деце, жена и мушкараца. Познати су случајеви преко 250 побуна Африканаца робова на бродовима који су их одводили у далеки Нови Свет.

Европске земље које су учествовале у овој трговини биле су Француска, Британска империја, Португал, Шпанија, Белгија, Холандија а у многим су другим државама постојале фирме које су се тиме бавиле.

Ефекти ропства у САД уреди

 
Избичеван роб, Батон Руж, 2. април 1863.

Робови су одиграли изузетно важну улогу, нарочито у економском смислу, у свим робовласничким друштвима. Таква је ситуација и са земљама као што су Бразил, Бермуда, Куба, Хаити, Јамајка, Доминиканска Република и САД.

Увоз робова у САД је забрањен 1808. до када их је неких 300.000 већ увезено. Сви каснији робови су рођени на територији САД. Нетрпељивост између робовласничког југа и напреднијег севера око питања ропства сматра се једним од узрока Америчког грађанског рата 1861.

Покрети за укидање ропства уреди

Током историје чињени су разни покушаји ослобађања од ропства појединих група или целога народа. Мојсије је по Библији и Тори извео из Египта сав јеврејски народ. Ово је вероватно први забележени случај ослобађања од ропства.

 
Виктор Хјуз проглашава укидање ропства у Гвадалупе, 1. новембар 1794.

Када је у САД ропство укинуто, процес ослобађања све брже се ширио планетом. Међутим, тек је Конвенција о ропству коју је организовала Лига народа 1926. донела потпуни преокрет. Члан 4. Опште декларације људских права, усвојене у Уједињеним нацијама 1948. стриктно и експлицитно забрањује ропство. Ропство је проглашено као злочин против човечности Француским законом из 2001.[34]. Уставом Србије из 2006. ропство је код нас забрањено највишим правним актом.

Савремени случајеви ропства уреди

 
Проценат популације по државама у савременом ропству. Према подацима организације Walk Free Fondation, највећи број од близу 14 милиона робова има Индија, затим Кина са 2,9 милиона, Пакистан са 2,1 милион, а следе их Нигерија, Русија, Тајланд, Демократска Република Конго, Мјанмар и Бангладеш

Удружење за борбу против ропства (енгл. Anti-Slavery Society) тврди да „Иако више не постоји ни једна држава која правно познаје ропство или која би уважила тврдње неке особе о власништву над другом особом, укидање ропства не значи да га више нема“. Постоје милиони људи широм света који живе и раде — нарочито деца — у условима сличним ропству.[35] Критичари ове организације кажу како ово представља искривљивање значења речи ропство као правне категорије.

Модерно ропство се најчешће јавља у облику дужничког ропства, принудног рада и у виду трафикинга. По проценама међународне организације рада из 2005. постојало је приближно 12,3 милиона случајева принудног рада у свету.

Трговина људима — трефикинг уреди

 
Трговина женама (трефикинг) у свету

Како су већина жртава трговине људима жене и деца која се терају на проституцију, трговина људима (која се често назива „трефикинг“ или „секс трефикинг“ па и трговина белим робљем), није исто што и кријумчарење људи. Кријумчар ће некога уз новчану надокнаду илегално увести у неку земљу али су они од тог тренутка слободни. Жртве трефикинга су поробљене. Оне на то нису пристале већ су преварене разним лажним обећањима или су приморане милом или силом.

Тачне бројке жртава трговине људима нису познате али процена је америчке владе да међународне границе пређе до 900.000 њих годишње. У овај број не улазе оне којима се тргује унутар једне земље.

Хронологија укидања ропства уреди

Држава Датум Информације
Јапан 1588 Тојотоми Хидејоши наређује укидање ропства.
Канада 1810 Укида ропство 1793. под влашћу Сер Џон Грејвс Синкоа, али није ослободила све робове до 1810
Чиле 1823 Конгрес усваја потпуну прохибицију ропства
Велика Британија 1807-1834 1807. укинута трговина робљем у матици; 1834. у целом царству
Србија 1835 Сретењским уставом укинуто ропство
Тринидад и Тобаго, Јамајка, Барбадос, 1838
Француска 1794, 1848
Венецуела 1854
САД 1791-1865
Португал 1761-1869 укинуто у европском делу 1761. У афричким колонијама 1869.
Русија 1861 Еманципација Цара Александра II
Куба 1886 док је још увек била шпанска колонија
Бразил 1888 Последњи из северне и јужне Америке
Саудијска Арабија 1962
Мауританија 1981 Извештаји говоре да још постоји [36]

Познати људи који су били робови уреди

Референце уреди

  1. ^ Brace 2004, стр. 162.
  2. ^ „Religion & Ethics – Modern slavery: Modern forms of slavery”. BBC. 2007. Приступљено 16. 6. 2009. 
  3. ^ Bales 2004, стр. 4 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFBales2004 (help)
  4. ^ White, White & Korgen 2014, стр. 43
  5. ^ „Slavery's Global Comeback”. The atlantic. 19. 12. 2012. 
  6. ^ „Inaugural global slavery index reveals more than 29 million people living in slaverz”. Global Slavery Index 2013. 4. 10. 2013. Архивирано из оригинала 7. 4. 2016. г. Приступљено 17. 10. 2013. 
  7. ^ „Almost 36m people live in modern slavery - report”. BBC. 17. 11. 2014. Приступљено 17. 11. 2014. 
  8. ^ „Mauritanian MPs pass slavery law”. BBC News. 9. 8. 2007. 
  9. ^ „Slavery's last stand - CNN.com”. CNN. 
  10. ^ "Historical survey: Slave-owning societies Архивирано на сајту Wayback Machine (10. април 2017)". Encyclopædia Britannica.
  11. ^ а б в г „Slavery in the 21st century”. Newint.org. Архивирано из оригинала 27. 5. 2010. г. Приступљено 29. 8. 2010. 
  12. ^ а б „Experts encourage action against sex trafficking”. Voice of America. 15. 5. 2009. Архивирано из оригинала 25. 04. 2010. г. Приступљено 29. 8. 2010. 
  13. ^ Oxford English Dictionary, 2nd edition 1989, s. v. 'slave'
  14. ^ Encyclopædia Britannica, History of Europe – Middle Ages – Growth and innovation – Demographic and agricultural growth
  15. ^ F. Kluge, Etymologisches Wörterbuch der deutschen Sprache. 1891, s. v. 'Sklave'.
  16. ^ Chatterjee, Indrani; Richard Eaton (2006). Slavery and South Asian History. Indiana University Press. стр. 3. ISBN 9780253116710. 
  17. ^ M. A. Dandamayev, BARDA and BARDADĀRĪ in Encyclopedia Iranica
  18. ^ Farazmand, Ali . "Persian/Iranian Administrative Tradition", in Jay M. Shafritz (Editor), . International Encyclopedia of Public Policy and Administration. Boulder, CO: Westview Press. 1998. стр. 1640––.  – Excerpt: "Persians never practiced mass slavery, and in many cases the situations and lives of semi-slaves (prisoners of war) were in fact better than the common citizens of Persia." (pp.) 1642
  19. ^ International Labour Organisation
  20. ^ „Traditional or Chattel Slavery”. FSE Project. The Feminist Sexual Ethics Projec. Приступљено 31. 8. 2014. 
  21. ^ а б в Bales 2004, стр. 15–18 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFBales2004 (help)
  22. ^ Bales, Kevin (2004). New Slavery: A Reference Handbook. ISBN 9781851098156. 
  23. ^ „RIGHTS-MEXICO: 16,000 Victims of Child Sexual Exploitation”. ipsnews.net. 13. 8. 2007. Приступљено 11. 2. 2016. 
  24. ^ „BBC – Ethics – Slavery: Modern slavery”. bbc.co.uk. Приступљено 11. 2. 2016. 
  25. ^ „Report of the Special Rapporteur on contemporary forms of slavery, including its causes and consequences, Gulnara Shahinian” (PDF). ohchr.org. United Nations Human Rights Council. 10. 7. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 9. 2013. г. Приступљено 14. 10. 2015. 
  26. ^ „Two-year-old 'at risk' of forced marriage”. BBC News. 5. 3. 2013. 
  27. ^ „Honor Diaries : Child/Forced Marriage : Factsheet” (PDF). Honordiaries.com. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2015. г. Приступљено 29. 9. 2015. 
  28. ^ „Forced marriages rampant in Ontario”. thespec.com. Архивирано из оригинала 26. 03. 2017. г. Приступљено 09. 04. 2017. 
  29. ^ „WITHOUT CONSENT: FORCED MARRIAGE IN AUSTRALIA” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 06. 2015. г. Приступљено 09. 04. 2017. 
  30. ^ „UNICEF supports fight to end marriage by abduction in Ethiopia”. reliefweb.int. 9. 11. 2004. Приступљено 29. 8. 2013. 
  31. ^ „Nigeria's child brides: 'I thought being in labour would never end'. The Guardian. 9. 9. 2013. 
  32. ^ "A History of Private Life: From Pagan Rome to Byzantium." | Ed. Paul Veyne, trans. Arthur Goldhammer. | Harvard College Press. 1987.. |From Byzantium in the Tenth and Eleventh Centuries, by Evelyne Patlagean.
  33. ^ Mintz, S. Digital History Slavery, Facts & Myths
  34. ^ (језик: француски) „Loi n° 2001-434 du 21 mai 2001 tendant à la reconnaissance de la traite et de l'esclavage en tant que crime contre l'humanité”. French National Assembly. 21. 5. 2001. Приступљено 26. 4. 2006. 
  35. ^ „Does Slavery Still Exist?”. Архивирано из оригинала 12. 03. 2007. г. Приступљено 27. 01. 2007. 
  36. ^ http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/africa/4091579.stm, Приступљено 24. 4. 2013.

Литература уреди

Основни извори уреди

САД уреди

Ропство данас уреди

  • Tom Brass, Marcel van der Linden, and Jan Lucassen, Free and Unfree Labour. Amsterdam: International Institute for Social History, 1993
  • Tom Brass, Towards a Comparative Political Economy of Unfree Labour: Case Studies and Debates, London and Portland, OR: Frank Cass Publishers, 1999. 400 pages.
  • Tom Brass and Marcel van der Linden, eds., Free and Unfree Labour: The Debate Continues, Bern: Peter Lang AG, 1997. 600 pages. A volume containing contributions by all the most important writers on modern forms of unfree labour.
  • Bales, Kevin (2004). Disposable People. New Slavery in the Global Economy. Revised Edition, University of California Press. ISBN 978-0-520-24384-2. 
  • Bales, Kevin, ур. (2005). Understanding Global Slavery Today. A Reader. University of California Press. ISBN 978-0-520-24507-5. 
  • Nazer, Mende; Lewis, Damien (2003). Slave: My True Story. PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-212-1.  Mende is a Nuba, captured at 12 years old. She was granted political asylum by the British government in 2003.

Спољашње везе уреди

Видео и аудио уреди