Отворите главни мени
Српски грађански законик 1844, дело Јована Хаџића

Српски грађански законик је најважнији, најпознатији и најдуговечнији српски правни акт у новијој историји. Донет је 25. марта 1844 . године за време владавине Уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића. Законик је саставио Јован Хаџић (на том послу је радио од 1837. године) по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804., аустријског из 1811. и холандског из 1838.), а пошто је Србија у то доба била самоуправна кнежевина у Османском царству сматра се за првим савременим закоником у оријенталном свету. У Србији тога доба није био остварен ниједан од услова који су неопходни за кодификацију. О правној науци и законодавној пракси није било ни говора јер је и писменост била тек у повоју. Важио је пуних 100 година, а многа његова правила важе и данас кроз друге законе који су донети касније.

СтруктураУреди

Српски грађански законик, према преовлађујућем схватању, представља скраћену верзију Аустријског грађанског законика (од 1592, на 950 параграфа у Српском грађанском законику). Скраћивање је имало за последицу да су многи правни институти непотпуно регулисани, а сажимање више одредаба у једну довело је до бројних нејасноћа.

У породичном и наследном праву је нешто оригиналнији (ослања се на породично право) али испод квалитета решења у свом изворнику. Тако нпр. породичну задругу која је била стуб одржавања српске традиције и културе, као и услов опстанка под Турцима, Хаџић је регулисао на нејасан и недоследан начин, час као правно лице, а час као заједничку својину. Жена је била изједначена са старијим малолетником, па је за пуноважност правних послова које је она склапала, био потребан пристанак мужа.

У наследном праву, жена није могла, после смрти мужа да се јави као наследник, већ је имала право плодоуживања до краја живота. Женска деца нису наслеђивала равноправно са мушком, већ су имала право на издржавање, снабдевање и пристојно удомљење (члан 397)

ИсторијатУреди

 
Фотографија кнеза Александра Карађорђевића.

Рад на доношењу Српског грађанског законика иницирао је кнез Милош Обреновић, који уз помоћ аустријских власти ангажује правника и књижевника Јована Хаџића на изради грађанског законика. Хаџић је у изради СГЗ користио Аустријски грађански законик у скраћеној верзији, уз уношење установа из Савиног Законоправила и српског обичајног права. Тако је СГЗ изграђен на основама римског права и преко Аустријског грађанског законика и преко Савиног Законоправила. Хаџић је израдио нацрт СГЗ који је прихваћен од стране законодавне комисије. Првобитни текст законика више пута је мењан и допуњаван. Најважније измене су настале уношењем прописа о паулијанској тужби 1864. године, о старатељству 1872. године и о форми тестамента 1911. године. Законик је важио и у оним крајевима који су припали Србији после Берлинског конгреса и после балканских ратова, бивши окрузи: нишки, пиротски, топлички, врањски, кумановски, скопски, тетовски, охридски, битољски, тиквешки, брегалнички, белопољски, косовски, метохијски и призренски. После 1945. године поједини прописи СГЗ су примењивани као правна правила имовинског права на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 06. 04. 1941. године и за време непријатељске окупације, донетог 25. 10. 1946. године, и то само ако нису били у супротности са важећим прописима и начелима уставног поретка ФНРЈ и њених република. Пошто социјалистичка власт после Другог светског рата није донела нови грађански законик, прописи СГЗ који нису били у супротности са новим друштвеним поретком су се и даље примењивали у пракси. То стање је трајало све до доношења Закона о облигационим односима 1978. године. Овај закон је у великом делу заснован на прописима Српског грађанског законика. Тако СГЗ постоји у пракси и данас, само кроз нове законе.

ЗначајУреди

И поред свих недостатака, Српски грађански законик је представљао значајан корак у успостављању законитости у новонасталој држави. Ослaњајући се на Аустријски грађански законик, наше право се повезало са римским правом. Исто тако, преко Аустријског грађанског законика, у српско право су ушле идеје природноправне школе које су за ондашњу Србију имале непроценњив значај:

  • једнакост и равноправност субјеката
  • приватна својина
  • слобода уговарања
  • личне слободе

Као и његов извнорник, Српски грађански законик је установио и заштитио право индивидуалне својине, као основно право, чиме је радикално измењен дотадашњи својински систем. Српски грађански законик је омогућио да се премости дубок јаз који је постојао између нашег и европског права. Његово доношење било је велики подстицај за развој правне науке код нас.

ЛитератураУреди

Радмила Ковачевић Куштримовић, Мирослав Лазић, Увод у грађанско право, Ниш, 2008.

Види јошУреди

Спољашње везеУреди