Отворите главни мени

Родбина (старословенски родъ, индоевропски уородх – расти, ницати) назив за све особе које потичу од заједничког претка – међусобно у крвној вези. Својту чине особе које су дошле у међусобну везу женидбом. Женина и мужева родбина је тазбина. Родбину чине рођаци. [1]

Родбинска припадностУреди

Не постоји и није могућа прецизна дефиниција шта је и ко је род. Друштвена структура и схватања унутар заједница одређују границе које подразумијевају родбинску припадност. Сродству по крви еквипарира веза настала грађанским актом усвојења (посинити, покћерити) , неким вјерским или народним боичајем (кумство, побратимство), дојењем туђег дјетета (мајка по млијеку) итд. Осјећај родбинске повезаности у неким заједницама је врло јак. Он сеже даље од родбине у правом смислу те ријечи (гдје се по памћењу може реконструисати пријекло од заједничког претка) и прелази на читаво братство, племе и сл. (Ову повезаност код Срба идентификује и овјерава више – мање успјешно, заједничка слава одређене групе људи). У патријахалним системима истичу се права и обавезе очевих рођака, а у матријахалним системима мајчиних рођака (нарочито ујака). У генитилном уређењу чланови рода везани су највише економском нуждом. Настанком класног друштва, родовско се уређење распада, али се његово некадашње постојање још назире у родбинским називима (род „по дебелој крви“ , очев род, и род „по танкој крви“, род са мајчине стране). На патријахалном принципу темеље се и наше задруге. Њеним распадом на индивидуалне инокосне породице (отац, мајка, дјеца) знатно је ослабљен осјећај родбинске повезаности. Код нас, као и код већине евро-азијских народа постоји велики број назива за родбину и својту. За ближа кољена називи су стриц, ујак, а за даља описни називи (нпр. жена брата моје свекрве). Код других народа постоји врло издиференциран рјечник родбинских веза и назива. Рецимо код Кинеза постоји посебан назив и посебне норме понашања за млађег и старијег брата, за тетку по оцу и тетку по мајци, у Банту језику за мајчину млађу и старију сестру итд. Опет код неких народа, као рецимо у Океанији ових назива има много мање него код нас. Мајком се називају и тетке па чак и друге жене из племена које припадају мајчиној генерацији; слично вриједи и за баку, кћер и унуку. Постоје и називи од миља остали још од прасловенства као што су: брацо, брале, бураз, сеја, сека итд. [1]

ПородицаУреди

Најближа родбинаУреди

Мајка, отац, кћер, син, брат, сестра.

Ближа родбинаУреди

Бака, дјед, тетка, стриц, ујак , па слиједе братанци и сестричине.

Остала родбинаУреди

Свекрва, свекар, ташта, таст, дјевер, заова, јетрва, шурак, пашанац, свастика, свак, и др.

Права мушка сродничка линијаУреди

  • Отац
  • Дјед
  • Прадјед
  • Чукундјед
  • Наврндјед – бијеле челе
  • Курђел
  • Аскурђел
  • Курђуп
  • Курлебало
  • Сукурдов
  • Сурдепач
  • Омжикур
  • Курајбер[2]

Родбинске обавезеУреди

Међу рођацима постоје извјесне „неписане“ моралне и друге обавезе међусобног помагања, особито у невољи, а у неким срединама и строга обавеза крвне освете. Родбински односи подразумијевају и правне обавезе и посљедице (насњеђивање, туторство, уздржавања и свједочења, право родбинског прекупа, левиратски брак, женидбена запрека итд.)[1]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Лексикографски завод, Загреб, 1962.г.
  2. ^ Група аутора, Социолошки речник, Просвета, Београд, 1989.г.