Предак је крвни рођак, сродник по очевој или мајчиној линији у даљој прошлости. Као што има много назива за родбину и рођаке, српски језик познаје и много речи за претке у различитим степенима сродства.

Најближи преци су баба и деда, њихови родитељи су прабаба и прадеда, пре њих чукунбаба и чукундеда (родитељи прабабе и прадеде, или бабини или дедини баба и деда, или мамини и татини прадеда и прабаба). У српској традицији крвно сродство рачуна се 16 колена уназад,[1] тако да пре чукунбабе и чукундеде претходе следећи преци:

  • наврдеда и наврбаба,
  • курђел и курђела,
  • аскурђел и аскурђела,
  • курђун и курђуна,
  • курлебало и курлебала,
  • сукурдол и сукурдола,
  • сурдепач и сурдепача,
  • парђупан и парђупана,
  • ожмикура и ожмикурка,
  • сајкатава и сајкатавка,
  • бели орао и бела пчела, као шеснаесто колено предака.

Бела пчела у неким крајевима означава и пети степен потомства, или се рачуна да су беле пчеле свака осамнаеста генерација. Понегде се под аскурђелом подразумева прапредак, родоначелник – далеки предак од којег потиче читав род, и који по њему носи презиме.

Вера и обичајиУреди

Стари народи, укључујући Словене, имали су, пре примања хришћанства, развијен култ предака. Веровали су да после смрти душе предака одлазе на други свет, одакле се старају о потомцима. Многи елементи култа предака очували су се до данас, нарочито у погребним обичајима. У славском култу место митског претка заузео је хришћански светитељ. Уобичајено је да припадници истог рода имају исту славу.

УметностУреди

Преци се приказују на породичном стаблу. Чувене су фреске са представом линије наслеђа средњовековне владарске породице Немањића у манастирима Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија.

Види јошУреди

РеференцеУреди