Георгије Магарашевић

За другу употребу, погледајте страницу Ђорђе Магарашевић (1857-1931).

Георгије (Ђорђе) Магарашевић (Адашевци, 10. септембар/22. септембар 1793Нови Сад, 6. јануар/18. јануар 1830) био је професор, књижевник, оснивач Сербског Летописа у Будиму.[1]

Георгије Магарашевић
Georgije Magarašević 1.jpg
Георгије Магарашевић
Датум рођења(1793-09-10)10. септембар 1793.
Место рођењаАдашевци
 Хабзбуршка монархија
Датум смрти6. јануар 1830.(1830-01-06) (36 год.)
Место смртиНови Сад
 Аустријско царство
Потпис
Georgije Magarašević signature.jpg

БиографијаУреди

Рођен је од оца Лазара, свештеника, и мајке Јованке Магарашевић.[2] Основну школу је завршио у Адашевцима, гимназију у Сремским Карловцима а филозофију у Пешти. Након тог је учио богословију у Сремским Карловцима и ту је 1813. године постао привремени професор на гимназији а 1817. године је прешао у Нови Сад. У новосадској гимназији је предавао до смрти,[3][1] предмет „красноречје”.

Магарашевић је био књижевник који се није бавио белетристиком и имао је смисао да забележи све што је имало значаја за историју Срба и има карактер културно-историјског документа. Превео је и комплетирао књиге: „Нове историјоческе памјатодостојности живота Наполеона Бонапарте“ (1822), „Историја најважнии политични Европејски прикљученија отвијенскога мира“ (1823). 1831. године, после његове смрти, издала је Матица српска његову „Кратку всемирну историју“ и др. Но његова је највеће заслуга што је 1825. године у Будиму покренуо Сербску Летопис. [1]Већ крајем 1825. године су настале тешкоће са штампањем, а да би се Летопис одржао основана је Матица српска 4. фебруара 1826. Тако је Магарашевић својим Летописом изазвао оснивање Матице српске.

Магарашевић је у свом књижевном послу био је марљив, савестан и напредан, одан науци и њеном напретку. Био је ретко жива духа и хумани човек, чак и по погледу на језик и тако је бранио и препоручивао народни језик, као услов за улазак Срба у заједницу просвећених народа. О српском језику писао је овако:

Свештенство и многи други који се с науком у Србији занимају јесу тог чудноватог мненија, да њихов отачествени језик, којим јежедневно говоре, није ништа друго, већ Кириловог црквеног језика преображени, с турским речима са свим покварени дијалект, који би требало оставити по правди пастирима и простацима. Ово се предрасуђење оснива које на недостаточном познању оба ова дијалекта, старо-славенског и српског, које пак на конечном невежеству тога што мртви и живи језици могу бити и шта треба да буду.[4]

Кад би многи народи изображеног света, којима је литератаура сада у најбољем цвету, имали овако богаторечиви, многообразни и благородни језик, који се савијати даје, као што је овај на који се толико виче, пастирски под јужним небом јужно благогласни српски језик![4]

Магарашевић се женио два пута. Први пут крајем 1818. или почетком 1819. године извесном Софијом, која је била родом из Темишвара.[1]

Магарашевић се по други пут оженио 1828. године са Катарином, са којом није имао деце.[1] Умро је о Богојављењу 1830. године у Новом Саду.[5]

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д „Георгије Магарашевић”. istorijskabiblioteka.com. Приступљено 3. 2. 2022. 
  2. ^ Радован Сремац: Порекло и породица Георгија Магарашевића, оснивача Летописа Матице српске (Порекло, 25. децембар 2020)
  3. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 446—447. 
  4. ^ а б Ур. Гавриловић, Андра (1901). Знаменити Срби XIX века I том. Загреб: Наклада и штампа Српске штампарије. стр. 39—40. 
  5. ^ "Србски летопис", Будим 1830. године

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди