Војислављевићи
Војислављевићи су били српска средњовјековна династија, која је током 11. и 12. вијека владала над разним српским земљама, почевши од Дукље и Травуније, преко Захумља, до Босне и Рашке. Најзнаменитији владари из ове династије били су: кнез Стефан Војислав, који је ослободио земљу од византијске власти, његов син Михаило I, који је проширио државну власт и стекао краљевско достојанство и Михаилов син, краљ Бодин који је владао готово свим српским земљама, а претходно је као вођа великог словенског устанка против византијске власти (1072) био проглашен и за цара.[1][2][3][4][5]
Војислављевићи | |
---|---|
Држава | Дукља, Травунија, Захумље, Босна, Рашка |
Владарска титула | кнез, краљ |
Оснивач | Стефан Војислав |
Посљедњи владар | Михаило III Војислављевић |
Владавина | 1018—1186 |
Националност | српска |
Вјера | православна, католичка |
Током прве половне 12. вијека, династија је била оптерећена честим унутрашњим сукобима, што је довело до сужавања власти, губитка краљевске титуле и поновног јачања византијског утицаја у приморју. Последњи изданак династије, кнез Михаило III владао је уском приморском облашћу.[6]
Након 1180. године, главну улогу у борби за протјеривање византијске власти из српског приморја преузео је сродник Војислављевића, српски велики жупан Стефан Немања, који је управу над приморским областима повјерио свом најстаријем сину Стефану Вукану. Тековине из вријемена династије Војислављевића неговане су и у држави Немањића, а некадашња држава Војислављевића је помињана и као старо, односно велико краљевство од прва.[7][8][9]
Историја
Династија Војислављевића је у историографији добила име по свом оснивачу, травунском кнезу Стефану Војиславу, који је био сродник светог Јована Владимира, владара Дукље. Када је Византија око 1018. године успоставила врховну власт над српским земљама, знатан део српског приморја потпао је под управу проширене Драчке теме. Око 1035. године, српски великаши са простора Травуније и Дукље подигли су устанак против византијске власти, а на челу устанка налазио се кнез Стефан Војислав, који је током наредних година успео да ослободи земљу, проширивши власт и на суседне области, чиме су постављени темељи за успон нове српске династије Војислављевића.[10]
Стефана Војислава је око 1050. године наследио његов син Михаило I, који је проширио државну власт и стекао краљевско достојанство. Њега је 1081. године наследио син Бодин, који је као краљ владао од 1081. до око 1100. године. На врхунцу своје владавине, краљ Бодин је био господар готово свих српских земаља, од Дукље и Травуније, преко Захумља, до Босне и Рашке.[2][11]
Након Бодинове смрти, око 1100. године, непрестане борбе за власт између његових насљедника знатно су ослабиле државу. У међувријемену је дошло до стварања новог државног центра у унутрашњости српских земаља, на челу са великим жупаном Вуканом, тако да се власт Војислављевића поново свела само на приморске области, док су великожупанском Србијом надаље владали Вукановићи.[12]
Хронологија династичких сукоба међу Војислављевићима током прве половине 12. вијека позната је првенствено на основу вијести забиљежених у позном Љетопису попа Дукљанина, који поред поузданих података садржи и казивања која није могуће додатно провјерити, усљед недостатка историјских извора. Иако се на основу пронађеног печата зна да је Бодинов син Ђорђе био стварна историјска личност, хронологија његових долазака на власт и осталих збивања из поменутог периода позната је само на основу казивања из поменутог љетописа.[6]
Средином 12. вијека, за вријеме владавине византијског цара Манојла I Комнина (1143-1180) дошло је до поновног успона византијске власти, која се проширила и на знатан дио српског приморја, тако да су посљедњи чланови династије Војислављевића владали као обласни кнезови, под врховном византијском влашћу. Посљедњи од њих, кнез кнез Михаило III владао је око 1186. године само уском приморском облашћу. У међувријемену, византијску власт је из српског приморја протјерао сродник Војислављевића, српски велики жупан Стефан Немања. Управу над приморским областима повјерио је свом најстаријем сину Стефану Вукану.[13]
Историјске и политичке тековине из вријемена династије Војислављевића неговане су и у држави Немањића, а некадашња држава Војислављевића је у изворима из епохе Немањића помињана и као старо, односно велико краљевство од прва.[7][8][9]
Најзначајнији чланови династије
Потврђене историјске личности
- Кнез Стефан Војислав (око 1018 — око 1050)
- Краљ Михаило Војислављевић (око 1050—1081)
- Краљ Константин Бодин (1081—око 1100)
- Краљ Ђорђе Бодиновић (1114—1118, 1125—1131)
- Кнез Михаило III Војислављевић (око 1180—1186)
- Кнегиња Десислава (1186—1189)
Личности познате само из Летописа попа Дукљанина
- Кнегиња Неда (око 1043 — око 1046)
- Кнез Гојислав (око 1043 — око 1046)
- Краљица Јаквинта (окрај 11. и почетак 12. вијека)
- Краљ Михаило II Војислављевић (1099—1102)
- Краљ Доброслав II (1099—1102, 1102)
- Краљ Кочапар (1102—1103)
- Краљ Владимир Војислављевић (1103—1114)
- Кнез Грубеша (1118—1125)
- Краљ Градихна (1131—1148)
- Кнез Радослав Градишнић (1146—1162)
Видјети још
Референце
- ^ Ковачевић 1967, стр. 279-444.
- ^ а б Ћирковић 1981, стр. 180-196.
- ^ Благојевић & Медаковић 2000.
- ^ Бубало 2008, стр. 194.
- ^ Бубало 2013, стр. 650-651.
- ^ а б Живковић 2006, стр. 451-466. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
- ^ а б Ковачевић 1955, стр. 291-294.
- ^ а б Благојевић 2011, стр. 7-24.
- ^ а б Бубало 2011, стр. 79-93.
- ^ Живковић 2004.
- ^ Живковић 2005, стр. 45-59.
- ^ Калић 1981, стр. 197-211.
- ^ Ћирковић 1970, стр. 3-93.
Извори и литература
- Извори
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Leib, Bernard, ур. (1937). Anne Comnène: Alexiade (règne de l'empereur Alexis I Comnène 1081-1118) (PDF). 1. Paris: Les Belles Lettres.
- Leib, Bernard, ур. (1943). Anne Comnène: Alexiade: Règne de l'empereur Alexis I Comnène (1081-1118) (PDF). 2. Paris: Les Belles Lettres.
- Leib, Bernard, ур. (1945). Anne Comnène: Alexiade: Règne de l'empereur Alexis I Comnène (1081-1118) (PDF). 3. Paris: Les Belles Lettres.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт.
- Thurn, Hans, ур. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter.
- Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ур. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
- Wortley, John, ур. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press.
- Литература
- Благојевић, Милош (2011). „Немањићи и државност Дукље-Зете-Црне Горе” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 7—24.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Бубало, Ђорђе (2008). „Војислављевићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 194.
- Бубало, Ђорђе (2011). „Титуле Вукана Немањића и традиција Дукљанског краљевства”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 79—93.
- Бубало, Ђорђе (2013). „Војислављевићи”. Српска енциклопедија. 2. Београд: Завод за уџбенике. стр. 650—651.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2005). „Два питања из времена владавине краља Бодина”. Зборник радова Византолошког института. 42: 45—59.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2006). „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века”. Зборник радова Византолошког института. 43: 451—466.
- Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History.
- Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
- Ковачевић, Јован (1955). „Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића”. Историски часопис. 5: 291—294.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Коматина, Предраг (2011). „Византијска титула Константина Бодина”. Зборник радова Византолошког института. 48: 61—76.
- Коматина, Предраг (2012). „Србија и Дукља у делу Јована Скилице”. Зборник радова Византолошког института. 49: 159—186.
- Коматина, Предраг (2014). „Идентитет Дукљана према De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 51: 33—46.
- Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.