Константин Бодин

српски краљ из династије Војислављевића

Константин Бодин (Дукља, око 1050Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Био је син и наследник краља Михаила I Војислављевића. Као млади принц учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овенчан царским достојанством. На пролеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноиталијанског рада Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и области Рашке и Босне, чиме је објединио готово све српске земље.[1][2]

Константин Бодин
Држава Војислављевића у 11. веку
Лични подаци
Пуно имеКонстантин Бодин
Датум рођењаоко1050.
Место рођењаДукља
Датум смртиоко1099.
Место смртиСкадар, Дукља
Гробцрква Св. Сергеја и Вакха
Породица
СупружникЈаквинта Баријска
ПотомствоМихаило II Војислављевић, Ђорђе Бодиновић, Архириз и Тома
РодитељиМихаило I Војислављевић
ДинастијаВојислављевићи
Цар Бугарске
Периодсептембар/октобар 1072 — јануар 1073.
Краљ Дукље
Период1081—око1099.
ПретходникМихаило I Војислављевић
НаследникМихаило II Војислављевић

Од јужнословенских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро 1100. или 1101. године. Нека новија истраживања указују на могућност да је умро већ око 1099. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра.

Младост

По Летопису попа Дукљанина, Бодинов отац Михаило имао је једанаест синова, седам из првог брака с ћерком бугарскога цара Самуила, четири из другог брака. Бодинова браћа су Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил и Мирослав, а полубраћа из другог Михаиловог брака с рођаком византијског цара Константина IX су Доброслав, Петрислав, Нићифор (Никефор) и Теодор.[3] Постојао је ту и извесни Радослав, али непознато је да ли је Радослав заправо био Бодинов брат или стриц. Бодинова браћа из првог брака су изгинула током рата са Византијом 1072 — 1075 године.[4] Ана Комнина потврђује тај податак будући да се 1081. године, превртљиви дука Драча, Мономахат, на вест о доласку новог дуке из Цариграда, Георгија Палеолога, склонио код Бодина и Михаила.[5] Изгледа да је био савладар оца, што је могуће јер су му остала браћа била мртва. Отуда Дукљанин о смрти Бодинове браће доноси тачан податак.[6]

Бодин је још као младић предводио дукљанску војску током рата са Византијом 1072 — 1075. године, што ће на њега имати велики утицај, који ће се показати у његовој владавини.[4][6]

За време краља Михаила и Бодина у државној управи су се појављивали сатници који су били заповедници војних одреда од преко 100 ратника, владари су њима поверавали цивилне односе различите садржине.[7]

Учешће у устанку из 1072/73. године

 
Окупиране територије устанака (црвено)

Константин Бодин је био син првог српског краља Михаила. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије.

Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом Петрилом у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар, што је разбеснело цара Византије. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док се у другим изворима спомиње да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Бугарском.[8][9][10][11]

Владавина

Савез са Норманима и освајања

На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо.

У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према споразуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа.[12] Ана Комнин то образложује са разлогом. То је зато што је Бодин прво хтео да види да ли ће византијска војска да изгуби па да се повуче, што се и десило, али је зато слао снаге да узнемиравају Нормане. Заиста се византијска војска код Драча распала, јер су се помоћни турски одреди разбежали, а ни сам цар није хтео да учествује у бици, јер је био рањен, а ни Бодин није хтео да се придружи борби.[13] Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није био учврстио.[14][15]

Ипак су се ти догађаји десили после неколико месеци после очеве смрти, а Бодинов стриц Радослав, који је тада управљао Травунијом и Захумљем, представљао му је опасност за наследство престола, па је то и још један разлог зашто је повукао војску, па је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи. Поп Дукљанин записује да је Михаила наследио Радослав и када је наследио престо сазнао је да је Бодин жив и да је заточен у Антиохији из које је био уз помоћ спретних људи извучен. Радослав је Бодину дао Грбаљ и Будву, али се 16. године Радослављеве владавине побунио и узео престо уз помоћ своје браће, а Радослав се повукао у Требиње где је умро у дубокој старости.[16][17]

Владавину краља Радослава не записују други извори. Ана Комнин јасно помиње да је 1081. године, када је и Михаило умро, Бодин био савладар. Његове владавина не може хронолошки да се уметне, једино ако се подразумева савладарство са Михаилом, када је Бодин отишао у рат 1081. године и оставио Радослава да влада својим областима Травунијом и Захумљем. Вероватно је зато и повукао своју војску из Драча, да би завршио сукоб са Радославом, који је вероватно завршен већ 1082. године.[18][19]

 
Дукљанска Србија и Држава Нормана

Изгледа да Бодин ова освајања није вршио ради стицања привремене превласти или ратног плена, већ је то последица дугорочне планиране стратегије, која се вероватно развијала у Бодиновој глави још од пораза 1072. године, вероватно му је то дало одлуку на који начин да управља освојеним земљама. Тако је Бодин, крунисан за бугарског цара, доживео издају Ђорђа Војтеха, бугарског бољара који га је позвао у устанак против Ромеја. Изгледа да Бодина током ове кампање становници тих области нису сматрали за легитимног владара. Потврда о овоме би се могла наћи у томе да је крштено име Константин хтео да промени у Петар, највероватније зато што се Симеонов син звао Петар, како би задобио симпатије становника на тим просторима. Освајања 1083. године требала су да имају стални карактер, а да би се то постигло морало се другачије поступити со освојеним територијама, зато је 1083. године поставио двојицу жупана из Дукље, Стефана у Босни и Вукана и Марка и Рашкој, и да тамо успоставе нову династију.[20][21] И како Дукљанин пише, заклели су се да ће поштовати њега, његове синове и наследнике.[20] Изгледа да Стефан није рођен у Дукљи, већ је био домаћи великаш, који је требало да помогне Бодину у Босни.[22]

Напад на Драч

Пошто је Бодин 1083/1084. године завршио освајања према унутрашњости и држећи јако своје вазале у Рашкој и Босни, окренуо се ка јужној граници. Нормани су се и даље јако држали у Драчу, што је и омогућило Бодину да освоји Рашку и Босну. Преко своје жене Јаквинте, Норманке и Барија, успео да преговара са Норманима и да склопи савез. Јула 17. 1085. године Робер Гвискард је изненада умро и расуло је настало између Норманима, што је довело до безвлашћа на јужној граници Дукље. То је Бодину омогућило да осваја територије у правцу Драча, и како Дукљанин пише, освојио је и сам град Драч.[23][24] Међутим Византијци су решили своје проблеме и кренули у противофанзиву. Ана Комнин наводи да је Јован Дука, шурак цара Алексија, добио јаку војску како би победио Далмате у Драчу тј. Бодина, јер је Бодин освајао градове и трговишта и припајао их својим територијама. Јован Дука је успео да заузме тврђаве које су припадале Вукану, да би на крају победио и заробио Бодина.[25] Ана Комнин наводи да је Бодин био ратоборан и пун подлости, јер је нападао стално најближа трговишта и градове, иако је и сам хтео да обнови добре односе са Византијом. Тај епитет је добио дипломатском активношћу против византијских интереса.[26]

Када је Јован Дука око 1090. године поразио и заробио Бодина, он се врло брзо нашао на слободи, али од пораза никада се није потпуно опоравио. Овог пута је склопљен мир којим је Бодин био обавезан да врати Византији све поседе са драчког темата. Већ 1091. године, Бодин је хтео да прекрши договор, као и његов вазал Вукан, али се овог пута преусмерио ка византијском Дубровнику.[27][28]

Константин Бодин, под утицајем своје супруге, хтео је да ојача своје синове, уз помоћ њихове везе. Средином 90-их година, најстарији од њих могао је да има више од 15 година. Постојала је могућност да у случају краљеве смрти пре него што они достигну зрелост, синови могу да изгубе власт над државом, и да то иде у корист владара у Травунији, Радославовог најстаријег сина, Бранислава. Бранислав је прихватио да влада у Травунији после смрти оца, али је приговарао против признања краљевског суверенитета.[9]

Црквена политика

 
Кривотворена исправа у облику повеље анти-папе Климента III из наводне 1089. године

Бодинова држава је обухватала разне просторе на којима су се преплитали утицаји источног и западног хришћанства, што је представљало посебан изазов у области вођења верске, односно црквене политике. У приморским областима, преплитали су се утицаји православне Драчке митрополије и римокатоличке Дубровачке надбискупије, која је такође претендовала и на унутрашњост (Босна и Рашка), сучељавајући се на тм просторима са надлежношћу православне Охридске архиепископије, под чијом су јурисдикцијом биле епископије у Расу, Липљану и Призрену. Упоредо са постепеним сузбијањем византијске власти у српским земљама за време владавине Михаила и Бодина, у питање је доведена и надлежност византијских црквених центара у Охриду и Драчу, а на то се надовезао и низ сложених питања која су проистицала из недавног Великог раскола (1054) између Рима и Цариграда.[29][30]

Римокатоличке бискупије у Бодиновој држави биле су под јурисдикцијом Дубровачке надбискупије, а једна од најзначајнијих била је Барска бискупија. Тадашњи барски бискуп Петар био је једна од најистакнутилих личности у држави двојице Војислављевића, Михаила и Бодина. У историјографији је поводом тадашњег статуса Барске бискупије покренуто неколико сложених питања, која се односе на наводно оснивање барске надбискупије управо за време Бодинове владавине. Та пиања проистичу из спорне повеље која се приписује противпапи Клименту III, а која је датирана 8. јануаром 1089. године. Иако поједини истраживачи сматрају да је ријеч о аутентичном документу, новије анализе су потврдиле ранију претпоставку да се ипак ради о фалсификату, који је настао током 13. века, а сачуван је само у веома позном препису, који потиче тек из 16. века.[31][32]

Први изричити и неспорни подаци о званичном признању Барске надбискупије од стране Рима потичу тек са краја 12. века, односно из времена владавине Вукана Немањића, када је уз учешће папских легата одржан црквени сабор у Бару (1199), на коме је довршен процес озваничења Барске надбискупије.[33]

Јачање Раса

На слабљење Дукље утицало је нагло јачање Рашке. Требало је да прође 100 година док је земља Раса са суседним крајевима прерасла у државну заједницу, за коју ће бити везано име Србије. Византија се још 1091. прибојавала заједничких напада Бодина и Вукана, а касније само од Вукана. Било је разлога за то, јер је Вукан вршио притисак у правцу Косова, па су његови ратници продирали на византијску територију. Да би спречили упаде Алексије I Комнин (1081—1118) утврдио је погранични појас 1092. године, на сектору који се звао „Зигос”, који се простирао између византијског Липљана на југу и српског Звечана на северу. Граница је била слабо утврђена, па ја Вукан 1093. године продрао до Липљана и запалио га. Византијски цар је успео да спречи даљи продор. Вукан није хтео да послуша Византинце, а на крају их је и претукао. Вукан је и даље ратовао, па је заузео Липљан и опустошио околину града. Тада је кренуо према Скопљу, где је њега опустошио па је кренуо на Врање, што је исто и њему урадио. Вукан се усмерио на правцу истока, па је запосео трајно долине Лаба, Топлице и Расине. После успешног продора на исток, Границе Рашке су се помериле из долине Ибра низ Топлицу до обала Јужне Мораве.[34]

Бодинова опсада Дубровника

Према Попу Дукљанину, када је склопио мир са византијским царем, Бодин се са Јаквинтом договорио да убију све рођаке који би могли засметати наследству њихових синова. Када су Бранислав, син Бодиновог стрица Радослава, и његов брат Гојислав и Предихна, дошли у посету код њега у Скадар, Бодин их је на Јавинтино навлачење, ухватио и бацио у тамницу. Када су остали синове Радослава сазнали за ово, они су одлучили да се склоне у Дубровник, где су приспели са 400 људи са оружјем.[23][35][36] Када је ово сазнао Бодин, он је одлучио да нападне Дубровник. Током борбе под бедемима, опседнути су чинили знатне штете Бодиновој војсци, а током једног испада Кочапар копљем је усмртио неког Козара, кога је Јаквинта јако волела.[37][35][38][39] На наговор жене, у знак одмазде, Бодин је наредио да се под Дубровником одруби глава Браниславу, Гојиславу и Предихни.[35] Тада је унутар зидина дошло до колебања и неки су почели да размишљају о предаји града. Стога су Бодинови рођаци одлучили да се укрцају у брод и побегну у Сплит,[40] одатле у Апулију, па из Апалије у Цариград.[41] Тада је Бодин заузео Дубровник, у близини града је подигао тврђаву и вратио се у Скадар. На једном цртежу Дубровника из 12. века, који је сачуван у познаној копији, приказана је и Бодинова тврђава (Rocca di Bodino), која се налазила тачно насупрот градских бедема на обали тадашњег залива, а на данашњој страни Страдуна према брду Св. Ђорђа.[42] Овим положајем је ова утврда затварала пролаз Дубровчанима до копна у правцу подножја Срђа, а између ње и градских бедема се налазио мост. Анонимни дубровачки летописац приписује изградњу ове тврђаве Стефану, кнезу Босне, што вероватно значи да је и он учествовао у тој опсади.[43][44][45]

Како Поп Дукљанин пише, до овога је дошло је зато што су Радослављеви синови себе сматрали за наследнике, јер им је како они тврде, престо непоштено отет и његови потомци су почели да размишљају како да свргну Бодина. Најснажнији Бодинови противници су били синови Бранислава, Предихна, Петрислав, Градихна, Тврдислав, Драгило, Драгихна и Гребуша.[46] Да би Бодин осигурао да не дође да устанка, он је бацио Бранислава, његовог брата Градислава и сина Предихну у тамницу.[47] Поп Дукљанин пише да је то зато да би Бодинова деца имала сигурно наследство. Ипак могуће је да се и то Византија умешала. Византија је тражила како да укине Бодина са престола због сукоба у Драчу, о том правом разлогу ћути Дукљанин упирујући мржњу на Јаквинту. Одлазак Бодинових рођака у Дубровник значило да је Византија од почетка помагала тј. Византија је њега неутралисала дипломатском вештином и њега Ана Комнин не помиње после 1091. године. Са опсада Дубровника трајала је од 1092. до 1094. године.[48]

Сусрет са крсташима

 
Пролазак крсташа кроз Дукљу.

Бодин после неуспеле опсаде Дубровника више није ни ратовао са Византијом. Последње вести о њему преносе византијски извори када је једно одељење крсташа пролазило путем Далмације и прошло кроз Дукљу у позну јесен 1096. године. Тада су се вође крсташа сусреле са Бодином. Ту су склопљени уговори и заклетве да крсташка војска неће бити ометана од Бодинових људи и да ће бити обезбеђено снабдевање намирницама и другим потрепштинама. Гроф Рајмунд од Пија чак се и братимио са Бодином, давши му богате дарове. Изгледа да овај договор баш и није био одржан, јер су крсташе у јужној Дукљи непрекидно нападале разбојничке скупине.[49][50]

Немогуће изоставити, да је Бодин због боравка у заробљеништву и вишегодишње борбе са Византијом, могао да се послужи као Реимонов доушник. У знак захвалности од стране команданта крсташа, долази до поновне комуникације оба владара. То је последњи познати потез Бодина, убрзо после тог догађаја је умро. Изгледа да тада није имао више од 50 година.[9]

Проблем титулације и назив државе

Једини члан династије Војислављевића чија се држава у којој је владао називала Дукља био је Стефан Војислав, у периоду од 1018. до 1034. Друга Војислављева држава, која је обухватала и Травунију, Хум и Подгорје, већ се звала Србија, како је званична титула Стефана Војислава била "кнез Србије" у том периоду. Михаило је такође имао титулу "кнеза Срба", али и "протоспатар Срба", а након 1078. "краљ Трибала и Словена", а Византинци су за Србе користили егзоним Трибал, о чему сведоче Никефор Григора, Јован Кантакузин и Лаоник Халкокондил. Ана Комнина Михаила такође зове "Егзарх Србије" Бодин је на почетку владавине такође могао имаоти титулу "протоспатра Срба", али након поновног успостављања краљевине 1085, "краљ Срба". Стога, Бодинова држава се вероватно није ни звала Дукља, већ Србија.

Ипак, новије студије показују да је титула Константина Бодина вероватно заправо била "Краљ Дукље и Србије" [51] То се на неки начин може објаснити померањем епицентра српске културе из Дукље назад у Рашку, тако да није више само Дукља имала права да се назове једноставно "Србијом". Плус, Рашка није била "дукљанска" територија, него само њен вазал. Тако да је Бодиново право да своју државу назове једноставно "Србија" полако опадало.

Подела државе

Територија је била подељена између краљеве браће и синова. Једна извршена подела је могла постати трајна, као што се Србија поделила на Босну и Рас у виду географске области, а касније у виду државе. Подела државе је имала јак утицај у Дукљи, али извршена подела није била трајна. Владар је имао право да државне територије да на управу члановима своје породице, али да притом задржи врховни власт у држави. Тако су у неким областима владали браћа или синови. То се јављало још и код Михаила. Када је избавио сина Бодина из заробљеништва

поново му повери врховну власт

— Скиличин Настављач

То нам указује да је Бодин већ седамдесетих година владао неким територијама Дукље. Једино се тиме може објаснити његова самосталност политичке делатности док му се отац налазио у животу.[52]

Бодинов печат

 
Бодинов печат са представама светог Теодора и светог Ђорђа

Бодинов печат је пронађен у Археолошком музеју у Истанбулу, а јавности је приказан 2008. године, што је представљало прворазредни догађај за проучавање српске средњовековне сфрагистике. На првој страни налази се натпис са именом Светог Теодора, који је представљен као свети ратник који у десној руци држи копље, а у левој штит, у чијем је средишту бисер од којег се према рубовима штита шире зраци. На истој страни започиње натпис који се наставља и на другој страни, на којој се налази представа светог Ђорђа.[53]

Натпис је делимично оштећен, а у реконструкцији гласи:

Κύριε βοήθει Kωνσταντίνῳ πρωτοσεβαστῷ καὶ ἐζουσιαστῇ Διοκλίας καὶ Σερβίας

Натпис у преводу гласи:

Боже спаси Константина, протосеваста и ексусијаста Дукље и Србије

Титуле протосеваста и ексусијаста

Од јужнословенских владара једини је Бодин био носилац високе византијске титуле протосеваста (грч. πρωτοσέβαστος), која је настала за време владавине цара Алексија I Комнина (1081-1118). Ова титула је била виша од титуле протоспатра коју је носио Бодинов отац Михаило. У доба династије Комнина, титула протосеваста је додељивана царским сродницима и највишим достојанственицима, што сведочи о Бодиновом високом месту у хијерархији византијског света.[54] Титула ексусијаста (грч. ἐζουσιαστής) је такође имала посебан значај, пошто су тим појмом означавани суседни владари који су били у посебном односу са Византијским царством,[55] а постоји могућност да је та титула у Бодиновом случају била употребљена и као одраз његовог краљевског достојанства.[56]

Смрт

У 26. години и петом месецу Бодинове владавине, у Скадру, његовој престоници, Бодин је умро. Тачан месец и година смрти може се одредити на основу податка да је крунисан за бугарског цара септембра/октобра 1072. године.[57] Бодин је стога преминуо фебруара/марта 1099. године и сахрањен је у манастиру Светог Сергеја и Вакха, који је служио као гробно место дукљанских краљева. Смрт краља Бодина означавало је и крај успона дукљанске државе. Дуго негована политика о осамостаљивању Дукље је прешла у потпуни преокрет. На вест Бодинове смрти из Цариграда су се Браниславови потомци искрцали у Драчу. Бодинов престо је наследио његов син Михаило, који је убрзо био збачен и престо је припао Доброславу, полубрату Бодина. То описују и последње странице дукљановог летописа. После његове смрти је дошао утицај Византије и Рашке. Стога се може рећи да је после Бодинове смрти Дукља изгубила посебну улогу коју је имала половином 11. века. На развалинама Бодиновог система вазалних држава - Рашке, Босне, Травуније и Захумља - уздигнуће се нове снаге.[58]

Наслеђе

 
Бодинова Србија у поређењу са савременом Србијом
 
Романтичарска представа краља Бодина

Његов син Михаило је хтео да наследи трон, али због злобности своје мајке није успео, тако да га је наследио Доброслав.[59] Михаило је сигурно исто отрован као и Доброслав.[23] Ђорђе, Бодинов син, је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). Са својом мајком Јаквинтом је покушао обновити државу, али није успео. Византија је то спречила и извела војни напад на Дукљу, где је освојен Скадар, војска је успела да зароби Ђорђа и да га одведе у Цариград.[60]

Локрумски фалсификат

Међу познатим мљетским, односно локрумским фалсификатима, који су настали ради доказивања наводних права и поседа бенедиктинског реда на острвима Мљету и Локруму, налази се и кривотворена исправа која је уобличена као наводна повоља краља Бодина, из наводне 1100. године. Научном анализом је утврђено да је реч о знатно познијем фалсификату, који је заједно са осталим лажним исправама из исте мљетско-локрумске групе настао путем прераде података на старијих извора, међу којима је био и Летопис попа Дукљанина.[61][62][63]

Познија традиција

Андрија Качић Миошић у свом најпознатијем делу Разговори угодни народа словинскога о Михаилу и Бодину пише: На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин. [64]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Војислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило Војислављевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Самуило (цар)
 
 
 
 
 
 
 
10. ?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Неда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин Бодин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Теодосије Мономах
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. ? Мономахина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

Референце

  1. ^ Ковачевић 1967.
  2. ^ Ћирковић 1981.
  3. ^ Мијушковић 1988, стр. 94.
  4. ^ а б Мијушковић 1988, стр. 95.
  5. ^ Leib 1937, стр. 138: 27-29.
  6. ^ а б Живковић 2006, стр. 114. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  7. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 74.
  8. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 68.
  9. ^ а б в Живковић 2006. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  10. ^ „Васил Н. Златарски История на българската държава презъ срѣднитѣ вѣкове.”. promacedonia. Промакедонија. Приступљено 12. 4. 2018. 
  11. ^ „ГЕОРГИ ВОЙТЕХ ОТ РОДА НА КАВХАНИТЕ”. liternet. Литернет. Архивирано из оригинала 21. 01. 2014. г. Приступљено 12. 4. 2018. 
  12. ^ Leib 1937, стр. 155: 20-23.
  13. ^ Leib 1937, стр. 162:24-163:5.
  14. ^ Leib 1943, стр. 60: 14-16.
  15. ^ Живковић 2006, стр. 115. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  16. ^ Мијушковић 1988, стр. 95 — 96.
  17. ^ Живковић 2006, стр. 115 — 116. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  18. ^ Ако је Бодин уклонио 1082. године, значи да је савладарство Михаила и Радослава почело од 1066. године
  19. ^ Живковић 2006, стр. 116. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  20. ^ а б Мијушковић 1988, стр. 96 — 97.
  21. ^ Мавро Орбин овај део текста доноси у нешто другачијем значењу наглашавајући да је Бодин поделио Рашку на два дела и тамо послао Марка и Вукана упор. Orbin 233. Занимљиво да је Орбинов део запис на маргини да је у другим изворима овај Марко познат и по имену Мавро. Међутим, данас сачувани изворе не донесе податке о овом Мавру.
  22. ^ Живковић 2006, стр. 116 — 117. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  23. ^ а б в Мијушковић 1988, стр. 97.
  24. ^ Бодин вероватно није заузео Драч, али је сигурно дошао у непосредну близину Драча и можда преговарао о његовој предаји.
  25. ^ Leib 1943, стр. 115: 10-20.
  26. ^ Живковић 2006, стр. 116-118. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  27. ^ Leib 1943, стр. 147: 7-9.
  28. ^ Живковић 2006, стр. 119. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  29. ^ Калић 1979, стр. 27-53.
  30. ^ Ћирковић 1981, стр. 195.
  31. ^ Коматина 2016, стр. 132-149, 221-226.
  32. ^ Митровић 2017, стр. 52, 65-73.
  33. ^ Коматина 2016, стр. 221-226.
  34. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 81-82.
  35. ^ а б в Orbin, стр. 234
  36. ^ Поп Дукљанин помиње 40 људи, а Мавро 400 војника.
  37. ^ Мијушковић 1988, стр. 98.
  38. ^ Ragnina, стр. 206.
  39. ^ Козару називају блиским рођаком Јаквинте.
  40. ^ До 1097. године је Сплит припадао Византији, све док се није припојио Млетачкој републици.
  41. ^ Orbin, стр. 234 — 235
  42. ^ Orbin, стр. 235.
  43. ^ Anonymi, стр. 26.
  44. ^ Ragnina, стр. 27.
  45. ^ Живковић 2006, стр. 119-120. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  46. ^ Мијушковић 1988, стр. 96.
  47. ^ Још у XVI/XVII. веку постојала је пословица у Дубровнику за жену која је била „пуна беса и окрутности”: „довољно је да је иста као Јаквинта”, упор. Luccari, 16.
  48. ^ Живковић 2006, стр. 120-121. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  49. ^ Новаковић, Основи, 202, нап. 1.
  50. ^ Живковић 2006, стр. 121 — 122. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  51. ^ „Коматина, Предраг "Византијска титула Константина Бодина" (2011) Византолошки институт САНУ, Београд”. www.academia.edu. Академија. Приступљено 12. 4. 2018. 
  52. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 75-76.
  53. ^ Cheynet 2008, стр. 89-97.
  54. ^ Cheynet 2008, стр. 94-95.
  55. ^ Cheynet 2008, стр. 93-94.
  56. ^ Коматина 2011, стр. 61-76.
  57. ^ Scyl. Cont . 163.13 – 16
  58. ^ Живковић 2006, стр. 122-123. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  59. ^ Доброслав је био најстарији син краља Михаила из његовог другог брака са византијском принцезом.
  60. ^ Живковић 2006, стр. 147. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЖивковић2006 (help)
  61. ^ Шишић 1928, стр. 234.
  62. ^ Klaić 1967, стр. 185-234.
  63. ^ Ћирковић & Михаљчић 1999, стр. 39.
  64. ^ Kačić Miošić, Andrija. Razgovor ugodni naroda slovinskoga. 

Извори и литература

Извори
Литература

Спољашње везе


Краљ Дукље и Србије
(1081. — око 1099)
Титуларни цар Бугарске
(1072 — 1073)