Петрило (војвода)
Петрило је био војвода из друге половине 11. века, који је ратовао у служби српских владара Михаила и Бодина из династије Војислављевића. За време словенског устанка против византијске власти (1072) заповедао је делом Бодинове војске. Након пропасти устанка вратио се у Михаилову државу.[1][2][3]
.png)
Биографија
уредиНакон великог пораза Византије у бици код Манцикерта (1071), у јужнословенским областима под царском влашћу почео се припремати устанак изазван пореском политиком логотета Нићифорице. Главни извор за историју тог устанка је дело анонимног Скиличиног настављача. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина, сина српског владара Михаила Војислављевића, који је устаницима послао одред од 300 српских војника под војсковођом Петрилом. Устаничке вође су се окупиле у Призрену, где је дошао и Ђорђе Војтех из Скопља, најугледнији првак међу тамошњим устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар. Византијски стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници су заузели Скопље, након чега се устаничка војска дели у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је и Костур, али је поражен, те се морао спасити бекством у Дукљу, код Михаила. Неки старији истраживачи су покушали да поистовете војводу Петрила са Петриславом, који се у позном Летописа попа Дукљанину помиње као син Михаила и брат Бодина, али то поистовећивање није наишло на шире прихватање у науци.[4][5][6]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Радојчић 1966, стр. 177-186.
- ^ Ћирковић 1981, стр. 190.
- ^ Fine 1991, стр. 214.
- ^ Радојчић 1927, стр. 1-13.
- ^ Ковачевић 1967, стр. 299, 392.
- ^ Живковић 2009, стр. 291-292.
Литература
уреди- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Радојчић, Борислав (1966). „Скиличин Настављач”. Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. стр. 173—187.
- Радојчић, Никола (1927). „Како су називали Србе и Хрвате византински историци XI и XII века Јован Скилица, Никифор Вриеније и Јован Зонара?” (PDF). Гласник Скопског научног друштва. 2 (1926): 1—13.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.