Властимировићи

Властимировићи (негде Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.

Властимировићи
Држава	Кнежевина Србија
Владарска титула	кнез
Оснивач	Вишеслав (Војислав)
Посљедњи владар	Часлав
Владавина	631—960.
Националност	српска
Вјера	паганизам православље

Порекло

Главни чланак: Српске земље у раном средњем веку

Српске земље у 9. веку

Цар Константин VII Порфирогенит у свом делу De administrando imperio посвећује осам поглавља досељавању Срба и Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји О Србима и земљи у којој сада обитавају и говори о пореклу, постојбини и познатим члановима владарске породице. Врховни поглавар Срба у Белој Србији је имао два сина од којих је један узео пола народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му подари земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца влада Белом Србијом. Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци њиховог вође (син, потом унук и тако редом), а први владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780. године. После њега влада његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој. До тог времена, Срби су већ увелико овладали знатним делом јадранског залеђа, а на шири просторни опсег српских земаља у раном средњем веку први је указао франачки хроничар Ајнхарда, који је у својим Аналима Франачког краљевства (лат. Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

Држава

Српске земље у 10. веку

Главни чланак: Кнежевина Србија у раном средњем веку

Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина. Средином 9. века, формира се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир (9. век — 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. године) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза („архонта”). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине 10. века. Властимира наслеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852—888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије” 879. године. Последњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију из Бугарске (где је провео готово цео дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић. који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9. века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969—976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава. После његове смрти, Србија се распала.

Назив и значај

Печат кнеза Стројимира из 9. века

Назив династије, Властимировићи, створили су историчари према првом владару из ове династије који је створио независну државу (до тада је Србија била у саставу Византије) кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у своје време.

Понекад, мада доста ретко, ова се владарска породица назива Вишеславићи или Вишеслављевићи, према првом владару чије нам је име познато, кнезу Вишеславу.

Значај Властимировића је у томе што су створили прву српску независну државу на Балкану и што је за време њихове владавине постојала врховна власт над свим српским областима на Балкану. Смрћу Часлава Клонимировића та врховна власт престаје да постоји и више никада неће бити обновљена, већ ће се српске области након тога често наћи у отвореном сукобу или на различитим зараћеним странама.

Владари

• Непознати кнез, кнез (око 610—641+)
• Вишеслав (Војислав), кнез (око 780)
• Радослав Вишеславић, кнез (804—822)
• Просигој, кнез (822—836), Радославов син
• Властимир, кнез (836 — око 850), Просигојев син
• Мутимир, кнез (око 850—891), Властимиров син
• Прибислав Мутимировић, кнез (891—893), Мутимиров син
• Петар Гојниковић, кнез (892—918), син Мутимировог брата Гојника
• Павле Брановић, кнез (око 917—921), Мутимиров унук, син Брана
• Захарија Прибислављевић, велики жупан (921—924), Прибиславов син
• Часлав Клонимировић, кнез (927—960), Властимиров праунук, од сина Клонимира

Породично стабло

Породично стабло Властимировића

Напомена: Родослов династије Властимировића је рађен према делу Порфирогенит, Константин VII (950е). De administrando imperio — преко Викизворника. .

Види још

• Историја Срба у раном средњем веку
• Печат кнеза Стројимира

Извори и литература

Извори

• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrade: The Institute of History. 
• Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 
• Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover. 
• Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press. 

Литература

• Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126. 
• Благојевић, Милош (1997). „Српске удеоне кнежевине”. Зборник радова Византолошког института. 36: 45—62. 
• Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Бубало, Ђорђе (2008). „Властимировићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 187—189. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (1997). „Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века” (PDF). Гласник Етнографског института САНУ. 45 (1996): 89—100. 
• Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ. 
• Живковић, Тибор (2001). „О северним границама Србије у раном средњем веку”. Зборник Матице српске за историју. 63—64: 7—17. 
• Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History, Čigoja štampa. 
• Живковић, Тибор (2012). „О такозваној „Хроници српских владара” из списа De administrando Imperio цара Константина VII Порфирогенита”. Византијски свет на Балкану (PDF). 2. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 313—332. 
• Коматина, Предраг (2015). „О српско-бугарској граници у IX и X веку”. Зборник радова Византолошког института. 52: 31—42. 
• Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-37-4. 
• Максимовић, Љубомир (1979). „О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 14 (1): 69—76. 
• Максимовић, Љубомир (1982). „Структура 32. главе списа De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 21: 25—32. 
• Максимовић, Љубомир (1996). „Покрштавање Срба и Хрвата”. Зборник радова Византолошког института. 35: 155—174. 
• Максимовић, Љубомир (2009). Византијски свет и Срби. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес. 
• Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт. 
• Оболенски, Д., Византијски комонвелт, Београд 1996.
• Острогорски, Георгије (1949). „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци”. Историски часопис. 1 (1948): 24—29. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета. 
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
• Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1981). „Образовање српске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 141—155. 
• Ћирковић, Сима (1981). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века (The Lexicon of Serbian Middle Ages). Београд: Knowledge. 
• Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. 
• Ферјанчић, Б., Византија и Јужни Словени, Београд 2009.

Викизворник

• Константин Порфирогенит, „De administrando Imperio” (О управљању Царством) (глава 32)

Спољашње везе

• Трибина „Српске земље пре Немањић” — нова открића рано-средњовековне историје (ТВ Бечеј — Званични јутјуб канал)
• Историјска библиотека: Властимировићи
• Историјска библиотека: Средњовековни српски владар
• „Где се налазила Србија од VII до XII века”. Пројекат Раско. Архивирано из оригинала 06. 07. 2013. г. Приступљено 2015-02-01. 
• „Успони и падови у средњем веку”. Пројекат Раско. Архивирано из оригинала 01. 02. 2015. г. Приступљено 2015-02-01. 
• „Срби између Византије, Хрватске и Бугарске”. Приступљено 2016-05-08.