Павле Брановић
Павле Брановић (грч. Παυλος) је био српски кнез из династије Властимировића, која је у Кнежевини Србији владала од 7. до 10. века. Право на српски престол полагао је као унук кнеза Мутимира. На власт је дошао око 917/918. године, уз подршку бугарског цара Симеона (893—927). Потом је обновио добре односе са Византијом, услед чега је дошао у сукоб са бугарским царем. Власт је изгубио око 921/924. године, а наследио га је рођак Захарија Прибислављевић.[1]
| Павле Брановић | |
|---|---|
.png) Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 9. век |
| Датум смрти | након 924. |
| Породица | |
| Родитељи | Бран |
| Династија | Властимировићи |
| Период | 917/918—921/924 |
| Претходник | Петар Гојниковић |
| Наследник | Захарија Прибислављевић |
Порекло и породица
уредиПавле је рођен током осме деценије IX века,[2] највероватније између 870. и 874. године, када се узима да су рођени први српски принчеви, који носе хришћанска имена (Стефан, Павле и Петар).[3] Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира. У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Павлов отац Бран је 895/896. године[1] покушао да из Хрватске освоји власт. Он је у сукобу са Петром Гојниковићем поражен и заробљен, након чега је ослепљен.[4]
Владавина
уреди
Константин Порфирогенит као титулу кнеза Павла и других припадника династије Властимировића користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза.[1][5] Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.[1]
Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године[6] послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.
Референце
уреди- ^ а б в г Ферјанчић 1959.
- ^ Живковић 2006.
- ^ Веселиновић & Љушић 2008.
- ^ Ћирковић 1981. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЋирковић1981 (help)
- ^ У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да су српски владари тог доба носили титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
- ^ Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита.
Извори и литература
уредиИзвори
уреди- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Литература
уреди- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Бубало, Ђорђе (2008). „Властимировићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 187—189.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2012). „О такозваној "Хроници српских владара" из списа De administrando Imperio цара Константина VII Порфирогенита”. Византијски свет на Балкану (PDF). 2. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 313—332. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 12. 2017. г. Приступљено 23. 07. 2018.
- Коматина, Предраг (2015). „О српско-бугарској граници у IX и X веку”. Зборник радова Византолошког института. 52: 31—42.
- Острогорски, Георгије (1949). „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци”. Историски часопис. 1 (1948): 24—29.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета.
- Ћирковић, Сима (1981). „Образовање српске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 141—155.
- Ћирковић, Сима (1981). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Викизворник
уреди
