Ajnhard
Ajnhard (775 — 14. mart 840) bio je franački naučnik, pisac i dvoranin. Bio je sluga Karla Velikog i njegovog sina Ludviga Pobožnog. Ostao je upamćen po svom najvećem delu - biografiji Karla Velikog „Vita Caroli Magni“, koja predstavlja jedno od najvećih književnih zaveštanja ranog srednjeg veka.[1]
| Ajnhard | |
|---|---|
 Hroničar Ajnhard (ranosrednjovekovna iluminacija) | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 770e |
| Mesto rođenja | Fulda, Franačka |
| Datum smrti | 14. mart 840. (64/65 god.) |
| Mesto smrti | Zeligenštat, Franačka |
| Obrazovanje | Fulda monastery |
| Književni rad | |
| Najvažnija dela | Vita Caroli Magni |
Biografija uredi
Javni život uredi
Ajnhard potiče iz istočnog nemačkog govornog područja Franačkog kraljevstva. Rođen je u porodici relativno niskog statusa. Roditelji su ga poslali da se školuje za monaha u Fuldi - jednoj od najimpresivnijih prosvetnih centara Franačke države u to doba. Poslali su ga na ovaj poziv verovatno zbog njegovog malog rasta zbog koga nije mogao da jaše konja i rukuje borbenim mačem. Zbog toga je Ajnhard koncentrisao svoju energiju na učenje, posebno na ovladavanje latinskim jezikom. Uprkos njegovom skromnom poreklu, bio je primljen u izuzetno bogat dvor Karla Velikog između 791. i 792. Karlo je dugo tragao za učenim ljudima koje je na kraju okupio oko sebe i formirao kraljevsku školu na čelu sa nortambrijskim učiteljem Alkuinom. Ajnhard je verovatno bio dobar arhitekta i graditelj, pošto ga je Karlo zadužio da završi nekoliko kompleksa palata, uključujući i Ahenu i Ingelhajm. Godine 814, kada je umro Karlo Veliki, njegov sin i naslednik Luj Pobožni imenovao je Ajnharda za svog privatnog sekretara. Ajnhard se povukao sa dvora kada je došlo do svađe između Luja i njegovih sinova u proleće 830.
Umro je u Zeligenštatu, 840. godine.
Privatni život uredi
Bio je oženjen Emom, o kojoj se veoma malo zna (kao i o većini žena iz tog perioda). Postoji mogućnost da su oni imali sina Vusina. Njihov brak je bio veoma liberalan. Ema je bila aktivna koliko i Ajnhard, ako ne i više, u upravljanju njihovom imovinom.[2] Govori se da su se u kasnijim godinama braka Ema i Ajnhard uzdržavali seksualnog odnosa i umesto toga svoju pažnju posvetili religijskim obavezama. Iako joj je nesumnjivo bio privržen, Ajnhard nije ništa napisao o svojoj ženi pre njene smrti. Prvi put ju je pomenuo 13. decembra 835. u svom pismu prijatelju u kome piše da se seća nje “svaki dan, šta god radio, u svakom poduhvatu, dok radim kućne poslove, u svemu što se postavlja između mojih religijskih i zemaljskih dužnosti”.[3]
Dela uredi
Ajnhard je pisac iz IX veka poznat pre svega po tome što je napisao biografiju Karla Velikog pod nazivom „Vita Caroli Magni“. Delo je napisao posle smrti Karla Velikog, u periodu između 817. i 830. i pruža direktu informaciju o životu Karla Velikog. Pri pisanju ugledao se na Svetonijevo delo „Biografija Avgusta“ iz koga je prepisivao čitave rečenice, mada je važno naglasiti i Ajnhardovu originalnost, to jest, prilagođavanje modela i izvora za svoje potrebe. U delu ima netačnosti, ali je prikaz Karlove ličnosti svestran, plastičan i pored panegiričkog karaktera objektivan. Delo je važan istorijski izvor i za južnoslovenske narode, pošto se u njemu pominju Srbi, i Karantanija (Slovenija).
Ovo delo je napisano kao pohvala Karlu Velikom, koga je smatrao drugim ocem i kome je bio dužnik “u životu i smrti”. Rad na taj način sadrži razumljiv stepen pristrasnosti, jer je Ajnhard vodio računa da opravda Karla u nekim stvarima, ne pominjući neke probleme sramne za Karla, poput moralnosti njegovih ćerki. Međutim, nasuprot tome, on je u delu pomenuo i neke zanimljive stvari, poput Karlovih konkubina.
Za istoriju Ludviga Pobožnog važna su Ajnhardova pisma. Napisao je i niz manjih dela, poput dela „Prenos moštiju i čuda mučenika Marcelina i Petra“ i „Obožavanje krsta“.[4][5] Posle smrti Karla Velikog, ostao je na dvoru Luja Pobožnog gde se brinuo o obrazovanju njegovog sina Lotara. Pred smrt se povukao u manastir.
Srbi u Dalmaciji 822. godine uredi
Kao jedini narod koji početkom 9. veka franački anali (u poznatom Ajnhardovom delu Vita Caroli Magni nastalom između 817. i 830. godine) navode u Dalmaciji su Srbi. Navode se kao Sorabi, a tadašnja Dalmacija je pored današnje Dalmcije bila i veći deo Bosne i Hercegovine, Crne Gore i zapadne Srbije. U Ajnhardovim analima za Srbe piše da su „narod koji drži veliki deo Dalmacije“ (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[6] [7] Hrvati se u tim analima ne pominju, kao ni u drugim izvorima vezanim za Dalmaciju tog vremena. Analizu ovog istorijskog izvora daje dr Relja Novaković u knjizi "Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka" (str. 23-38, izdanje Istorijskog instituta u Beogradu 1981). U to vreme, tj. nakon Ahenskog mira 812. godine, Venecijom, Istrom, dalmatinskim ostrvima i primorskim gradovima uključujući Zadar, Trogir, Split, Dubrovnik i Kotor i dalje je vladalo Istočno rimsko carstvo (Vizantija) zahvaljujući svojoj apsolutnoj nadmoći na moru.
Reference uredi
- ^ Hodgkin 1897, str. 222.
- ^ Smith 2003, str. 58.
- ^ From Einhard’s letter of April 836 to Lupus of Ferrieres. Qtd. in Smith 55.
- ^ Thorpe 1969.
- ^ Müller 2009, str. 252.
- ^ Pertz 1845, str. 83.
- ^ Ajnhardovi Anali, pod 806., 816., 822., 823. i 826. g. pominje Srbe.
Literatura uredi
- Živković, Tibor (2011). „Vreme nastanka Ajnhardovog dela Vita Caroli Imperatoris” (PDF). Istorijski časopis. 60: 25—56.
- Pertz, Georg Heinrich, ur. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
- Hodgkin, T. (1897). Charles the Great. London: Macmillan.
- Smith, Julia (mart 2003). „Einhard”. Transactions of the Royal Historical Society: 55—77.
- Müller, Bianca (2009). Persönlichkeit Karl des Großen nach Einhards Vita Karoli Magni. GRIN Verlag. ISBN 978-3-640-47253-6.
- Thorpe, Lewis G.M. (1969). Einhard and Notker the Stammerer: two lives of Charlemagne. London: Penguin. ISBN 978-0-14-044213-7. Pristupljeno 25. 3. 2010.
