Конкубинат
Конкубинат (лат. concubinatus) је појам се односи на стање парова који заједно живе у неформалној заједници без икаквих правних обавеза.[1] Према модерним законима деца рођена у неформалним браковима, уз признање родитеља, имају иста права као и деца рођена у браку, а парови стичу одређена права слична брачним после одређене дужине заједничког живота (обично 2-5 година).[2]
Израз потиче од латинског concubinatus, институције у старом Риму која је регулисала заједнички живот слободних грађана који нису хтели да ступе у брак, слично данашњим грађанским заједницама.[3] Из овог традиционалног значења које се налази у римском праву долази савремена употреба конкубината као синонима за грађанску заједницу, која се користи у правном контексту. У неким земљама, попут Француске, конкубинат је службени назив који закон даје грађанским унијама.[4]
Конкубинација је постојала у свим културама, иако је преваленција конкубинације, као и права и очекивања укључених особа донекле варирали, као и права потомака рођених из таквих односа. Конкубинација се може успоставити добровољно, због недостатка укључених страна у склапање пуноправног брака, или ненамерно (нпр. ропство).[1] У робовласничким друштвима већина конкубина биле су робиње, често називане „робиње конкубине”.[5] Такав конкубинат се кроз историју практиковао у патријархалним културама.[6]
У прошлости је жена која је била укључена у конкубинат називана конкубина, мушкарац као „љубавник или „покровитељ” (у зависности од асиметрије пара). Посебно међу краљевском породицом и племством, жена у таквим односима обично се описивала као љубавница. У данашњем енглеском језику, термин „конкубина” се типично односи или на сексуалну робињу или љубавницу.[7]
Историјат уреди
Конкубинат је посебан облик брачне везе који је постојао у старом Риму. Узрок његове појаве вероватно је забрана, коју су издали у 6. и 7. веку представници виших сталежа у Риму, да се ступа у потпун римски брак са лат. personae infames, али им је било дозвољено са таквима ступати у непотпуни брак, конкубинат. У споразуму о конкубинату су се налазила схватања о оцу, мајци и деци. У њему су такође признати и имовински односи, тако да деца рођена у конкубинату наслеђују оца и мајку.
Са развојем хришћанства, конкубинат се изједначује са развратом, чак се против њега уводе и казнене мере, које Рим није познавао. То је трајало до краја 19. века, када наступају неке промене у односу према конкубинату и одговарајуће измене у законодавству.
Древни Блиски исток уреди
Месопотамија уреди
У Месопотамији је био обичај да стерилна жена мужу даје робињу као конкубину да рађа децу. Статус таквих конкубина био је двосмислен; обично се нису могле продати, већ су остајале супругине робиње.[8] Међутим, у касном вавилонском периоду постоје извештаји да би се конкубине могле продати.[8]
Асирија уреди
Генерално, брак је био моногаман.[9] „Ако након две или три године брака супруга није родила дете, мужу је било дозвољено да купи робињу (коју је могло да изабере и супруга) како би произвео наследнике. Ова је жена, међутим, остала робиња и никада није стекла статус друге супруге.”[9]
- Средњи асирски период (14–11 век пне)
У средњем асирском периоду главна супруга (ассату) носила је вео на улици, као и конкубина (есирту) ако је била у пратњи главне супруге или ако је била удата.[10][11] „Ако мушкарац у јавности прикрије велом своју конкубину, декларишући „она је моја жена“, та жена ће бити његова супруга.”[10] Било је незаконито да неудате жене, проститутке и робиње да носе вео на улици.[10] „Деца конкубине била су нижег ранга од потомака супруге, али су могла да наследе, ако је брак остао без деце.[10]
Египат уреди
Док је већина старих Египћана била моногамна, мушки фараон би поред велике царице имао и друге, ниже жене и конкубине. Овај аранжман би омогућио фараону да ступи у дипломатске бракове са кћеркама савезника, како је то био обичај древних краљева.[12] Конкубинажа је била уобичајено занимање жена у старом Египту, посебно талентованих жена. У захтеву за четрдесет конкубина од стране Аменхотепа III (око 1386-1353. п. н. е.) човеку по имену Милкилу, кнезу од Гезера, наводи се:
„Ево, послао сам вам Хању, комесара стрелаца, са робом како би имао лепе конкубине, тј. ткаље. Сребро, злато, одећу, све врсте драгог камења, столице од слоноваче, као и све добре ствари, вредно 160 дебена. Укупно: четрдесет конкубина - цена сваке конкубине је четрдесет сребра. Зато пошаљите веома лепе конкубине без мане.”[13][14]
Конкубине би се држале у фараоновом харему. Аменхотеп III је држао своје конкубине у својој палати у Малкати, која је била једна од најраскошнијих у историји Египта. Сматрало се да је краљ заслужан многих жена све док се бринуо и за своју Велику краљевску супругу.[14]
Референце уреди
- ^ а б The Oxford Encyclopedia of Women in World History 2008.
- ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- ^ Stocquart 1907, стр. 304.
- ^ Article 515-8 of the Civil Code defines "concubinage" as "a de facto union, characterized by a shared life and a character of stability and continuity, between two persons of different or same sex, who live as a couple" ("une union de fait, caractérisée par une vie commune présentant un caractère de stabilité et de continuité, entre deux personnes, de sexe différent ou de même sexe, qui vivent en couple"). See also Concubinage en France (in French).
- ^ Klein, Martin A. „Concubines and Concubinage”. Historical Dictionary of Slavery and Abolition. Rowman & Littlefield. стр. 122. „CONCUBINES AND CONCUBINAGE. In almost all slave-using societies, the highest prices are paid for beautiful young women. Some became high-priced prostitutes or companions, but most became concubines...Not all concubines were slaves but most were.”
- ^ Rodriguez, Junius P. (ур.). „Concubines”. Slavery in the Modern World: A History of Political, Social, and Economic Oppression. ABC-CLIO. стр. 203.
- ^ The Oxford Encyclopedia of Women in World History 2008, стр. 467-468: "In twenty-first-century parlance, 'concubine' refers either to a mistress or to a sex slave."
- ^ а б Peterson, Orlando. Slavery and Social Death. Harvard University Press. стр. 230. „Many societies in addition to those advocating Islam automatically freed the concubine, especially after she had had a child. About a third of all non-Islamic societies fall into this category.”
- ^ а б Michel, Cécile (2017), „Chapter 4. Economy, Society, and Daily Life in the Old Assyrian Period”, Ур.: Frahm, Eckart, A Companion to Assyria, Wiley-Blackwell, стр. 85, ISBN 978-1444335934
- ^ а б в г Jacob, Stefan (2017), „Chapter 7. Economy, Society, and Daily Life in the Middle Assyrian Period”, Ур.: Frahm, Eckart, A Companion to Assyria, Wiley-Blackwell, стр. 157—8, ISBN 978-1444335934
- ^ Fales, Frederick Mario (2017), „Chapter 22. Assyrian Legal Traditions”, Ур.: Frahm, Eckart, A Companion to Assyria, Wiley-Blackwell, стр. 412—3, ISBN 978-1444335934
- ^ Shaw, Garry J. The Pharaoh, Life at Court and on Campaign, Thames and Hudson, 2012, p. 48, 91-94.
- ^ Lewis, стр. 146
- ^ а б „Women in Ancient Egypt”. World History Encyclopedia. Приступљено 2020-03-17.
Литература уреди
- Nina, Kushner (2008). „Concubinage”. Ур.: Smith, Bonnie G. The Oxford Encyclopedia of Women in World History. OUP. стр. 467—472. ISBN 9780195337860. doi:10.1093/acref/9780195148909.001.0001. Приступљено 2020-09-15.
- Stocquart, Emile (март 1907). Sherman, Charles Phineas, ур. Превод: Bierkan, Andrew T.. „Marriage in Roman law”. Yale Law Journal. 16 (5): 303—327. JSTOR 785389. doi:10.2307/785389. Приступљено 2020-09-15.
- Treggiari, Susan (1981). „Contubernales”. Phoenix. CAC. 35 (1): 42—69. JSTOR 1087137. doi:10.2307/1087137.
- Rawson, Beryl (1974). „Roman Concubinage and Other De Facto Marriages”. Transactions of the American Philological Association. JHUP. 104: 279—305. JSTOR 2936094. doi:10.2307/2936094.
- Grimal, Pierre (1986) [1967]. Love in Ancient Rome. OU Press. ISBN 9780806120140.
- Kiefer, O. (12. 11. 2012). Sexual Life in Ancient Rome. Routledge. ISBN 978-1-136-18198-6.
- Lefkowitz, Mary R.; Fant, Maureen B. (2005). Women's Life in Greece and Rome. Baltimore: JHUP. ISBN 0-8018-4474-6.
- Edwards, Catharine (1993). The Politics of Immorality in Ancient Rome. Cambridge University Press.
- Gardner, Jane F. (1991). Women in Roman Law and Society. Indiana University Press. ISBN 0-253-20635-9.
- Nussbaum, Martha C. (2002). „The Incomplete Feminism of Musonius Rufus, Platonist, Stoic, and Roman”. The Sleep of Reason: Erotic Experience and Sexual Ethics in Ancient Greece and Rome
. University of Chicago Press. - Grubbs, Judith Evans (2002). Women and the Law in the Roman Empire: A Sourcebook on Marriage, Divorce and Widowhood. Routledge Sourcebooks for the Ancient World. Abingdon: Routledge. ISBN 9781134743926.
- Betzig, Laura (новембар 1992). „Roman Monogamy”. Ethology and Sociobiology. 13 (5–6): 351—383. doi:10.1016/0162-3095(92)90009-S. hdl:2027.42/29876
. - Cantarella, Eva (2015). Istituzioni di diritto romano [Institutions of Roman law] (на језику: Italian). Mondadori. ISBN 978-8800746083.
- Finley, M. I. (1875). „Senatusconsultum Claudianum”. A Dictionary of Greek and Roman Antiquities. Dictionary of Greek and Roman Antiquities. London: John Murray. ISBN 9781139794602. doi:10.1017/CBO9781139794602.
- Harper, Kyle (децембар 2010). „The SC Claudianum in the codex Theodosianus: Social history and legal texts”. The Classical Quarterly. CUP. 60 (2): 610—638. doi:10.1017/S0009838810000108.
- Corbier, Mireille. 1991. "Divorce and Adoption as Roman Familial Strategies", In Marriage, Divorce, and Children in Ancient Rome, eds. Beryl Rawson, 47–78. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-814918-2
- Bradley, K.R. 1991. "Remarriage and the Structure of the Upper-Class Roman Family", In Marriage, Divorce, and Children in Ancient Rome, eds. Beryl Rawson, 79–98. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-814918-2
- Holland, Barbara, and Lane Yerkes. "The long good-bye." Smithsonian 28, no. 12 (March 1998):86.
- Parkin, Tim G. 2003. Old Age in the Roman World: A Cultural and Social History, Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-7128-X
- Saller, Richard P. 1994. Patriarchy, Property, and Death in the Roman Family, New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-32603-6
- The Age of Marriage in Ancient Rome by Arnold A. Lelis, William A. Percy, Beert C. Verstraete. The Edwin Mellen Press, 2003. ISBN 0-7734-6665-7
- Debating Roman Demography Walter Scheidel (ed.) Brill Academic Publishers, 2000. ISBN 90-04-11525-0
- Patriarchy, Property and Death in the Roman Family (Cambridge Studies in Population, Economy and Society in Past Time) by Richard P. Saller. Cambridge University Press, 1996. ISBN 0-521-59978-4
- I Clavdia II: Women in Roman Art and Society. Edited by Diana E. E. Kleiner and Susan B. Matheson Yale University Art Gallery. Austin: University of Texas Press, 2000.
- Kiefer, O. (12. 11. 2012). Sexual Life In Ancient Rome. Routledge. ISBN 978-1-136-18198-6.
