Википедија

Геноцид над Србима у Другом свјетском рату

Током Другог свјетског рата извршен је геноцид[1] над српским становништвом, у коме је између 900.000 (девет стотина хиљада) и 1.200.000 (милион и двјесто хиљада) Срба убијено на подручју НДХ и остатка окупиране Југославије.

Мапа подручја на којем су фашисти починили геноцид над Србима и другим грађанима Југославије у току Другог свјетског рата
Концентрациони логори у Југославији у Другом свјетском рату

Службени извјештај Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), касније Федералне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), објављен 26. маја 1945, наводи да је укупан број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) износи 1.685.000 (један милион и шест стотина и осамдесет пет хиљада).[2]

Касније, Државна комисија задужена за утврђивање ратних злочина на простору Југославије утврђује да је број жртава рата 1.706.000 (милион у седам стотина и шест хиљада) [2]

Данас, 22. априла, на годишњицу пробоја логораша у Јасеновцу, Србија обележава празник Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату

Демографски губициУреди

Укупни демографски губици свих националности на подручју Југославије се процјењују од 2.000.000 (два милиона) до 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада) људи.[2]

По процјенама разних историчара, они прецизније износе:[2]

  • Долфе Вогелник, 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада)
  • Драгољуб Тасић, 2.428.000 (два милиона и четири стотине двадесет и осам хиљада)
  • Владимир Стипетић, 2.200.000 (два милиона и двјесто хиљада)
  • Владимир Жерјавић, 2.081.000 (два милиона и осамдесет и једна хиљада)
  • Иво Лах, 2.073.000 (два милиона и седамдесет и три хиљаде)
  • Младен Фригановић, 2.042.000 (два милиона и четрдесет и двије хиљаде)
  • Богољуб Кочовић, 1.985.000 (милион и девет стотина осамдесет и пет хиљада)

Број жртаваУреди

Број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) на простору читаве Југославије, износи од 947.000 до 1.800.000, по процјенама разних историчара:[2]

  • Долфе Вогелник, 1.814.000 (један милион и осам стотина и четрнаест хиљада)
  • Владимир Стипетић, 1.700.000 (милион и седам стотина хиљада)
  • Пол Мејер и Артур Кембел, 1.067.000 (милион и шездесет и седам хиљада)
  • Владимир Жерјавић, 1.027.000, (947.000 у земљи, 80.000 ван земље)
  • Богољуб Кочовић, 1.014.000 (милион и четрнаест хиљада)

Савезни завод за статистику у Београду је објавио податак страдалих у Југославији од 6. 4. 1941. године до 15. 5. 1945. године са укупним бројем од 657.101 лица од тога: Срба 392.775, Хрвата 80.980, Јевреја 52.511, Словенаца 41.353, Муслимана 34.698, Црногораца 18.343, Рома 10.924, Македонаца 6.718, Албанаца 3.257, Мађара 2.304, Словака 1.082, Турака 685 и осталих националности 11.471.

Окупација ЈугославијеУреди

Послије Априлског рата и окупације Југославије 1941. Краљевина Југославија је подијељена у неколико окупационих зона.

Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ)Уреди

Геноцид над Србима у НДХ
 
 
 
 
 
ЛокацијаНезависна Држава Хрватска, (окупирана Краљевина Југославија)
Датум1941 — 1945.
МетаСрби
Убијено300.000 — 500.000
(протерано још 300.000,
преобраћено 200.000)[3][4]
МотивСрбофобија
Велика Хрватска
Хрватизација

Геноцид над Србима представља систематски прогон и истребљење Срба од стране фашистичког усташког режима у Независној Држава Хрватској, марионетској држави Нацистичке Њемачке, у периоду између 1941. и 1945. године. Геноцид је спровођен кроз брутална погубљења у логорима смрти, масовна убиства, депортације, етничка чишћења и присилна преобраћања. Истребљења су спровођења упоредо са Холокаустом у НДХ, вођена расном нацистичком теоријом и великохрватском идеологијом.

Намјера и чин су били да се побије и покрсти преко 30.000 српске дјеце и по цијену да хипотека овог злочина остане у наслијеђе и невиним Хрватима. Јастребарско је, поред логора за дјецу у Сиску и Лоборграду један од синонима најужаснијег цивилизацијског чина.


ТокУреди

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

Након сусрета Павелића са Адолфом Хитлером, влада НДХ је усвојила расне законе 22. јула 1941. године.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.[9]

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10%, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-источна вјера“.

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

 
Проглас Србима и Јеврејима

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."[10]

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."[11][12]


Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."[13]

Усташки стожерник Виктор Гутић ће у мају 1941. у свом говор у Санском Мосту рећи: »Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас— ускоро — друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати.«[14])

Под својим вођом Антом Павелићем, хрватске усташе су почеле са прогоном и убијањима Срба, Јевреја и Рома (Цигана).([15][16][17]

Људске очи за ПавелићаУреди

Људске очи за Анту Павелића један је од страшних злочина усташке НДХ у другом светском рату.

Први је то поменуо у књизи Капут (Kaputt) писац и ратни извештач са источног фронта Курцио Малапарте.[18]

Док је Поглавник говорио, примјетио сам на столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупле пуна плодова са мора...некаквих острига,...онаквих какве се могу видети у посудама у излозима Дортним&Мајсон, на Пикадилију у Лондону... - То су остриге из Далмације ? - упитао сам Поглавника. Анте Павелић подиже поклопац и показујући ми...ту љигаву, слузаву масу острига, реће, смешећи се: - То је поклон мојих верних усташа ! Овде има двадесет килограма људских очију...

Мало касније (1945.) је слично записао и словеначки писац и партизан Витомил Зупан, који је код Огулина 1945. водио партизанску засједу према усташама. Након успешне засједе код једне убијене усташе нашли су велику кесу, у њој је било 300-400 парова људских очију. У посебној кесици биле су издвојене и плаве очи. На кеси је било написано Плаве девојачке очи за Анту Павелића.[19]

Број страдалихУреди

Процјене о броју убијених Срба у Другом свјетском рату се крећу од 900.000 (девет стотина хиљада) до 1.200.000 (милион и двјесто хиљада). Од тог броја су усташе у Босни и Херцеговини и Хрватској убили од 330.000 (три стотине тридесет хиљада) до 390.000 (три стотине деведесет хиљада) Срба у концентрационим логорима, по подацима Америчког музеја холокауста.[тражи се извор] По процјенама њемачких окупатора, официра и дипломата, убијено је до два пута више Срба, односно 600.000 (шест стотина хиљада) - 800.000 (осам стотина хиљада)

На примјер Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао: „Када главни усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу претјеривање. На бази докумената које сам ја добио, процјењујем да је убијено 750.000 (седам стотитина педесет хиљада) незаштићених људи.“[20]

 
Деца у једном од логора на простору НДХ

Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:[21]

Неутврђен број Срба је побијен ван концентрационих логора, на разним губилиштима, и бачен у јаме, ријеке и друге локације. Сабирање само жртава из концентрационих логора стога не даје прави број убијених људи.


Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

  • Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.
  • Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.
  • Логор на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.
  • Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 (три хиљаде) логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.
  • Логор Лепоглава. Основан још у Аустроугарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 (хиљаду и три стотине) логораша.
  • Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.
  • Логор Тења код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 (три хиљаде) логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.
  • Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 (шест хиљада и шесто деведесет и три) детета , од којих је умрло 1.637 (хиљаду шест стотина тридесет и седморо). Готово сва деца су испод Козаре.
  • Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 (хиљаду и три стотине) логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 (двије хиљаде) са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 (седам стотитина шездесет и осморо) деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).
  • Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.
  • Логори Лобоpград и Горња Ријека у Хрватском Загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.
  • Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 (три хиљаде) логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200 (двије стотине) – 400 (четири стотине) логораша и убијано.
  • Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000 (пет стотина хиљада) – 600.000 (шест стотина хиљада). Најчешће се помиње бројка око 700.000 (седам стотина хиљада).О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.
  • Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 (шест стотина) жена, итд.

Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.

Осим логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.

Један од највећих усташких злочина је Гаравички геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 (дванаест хиљада) Срба из града Бихаћа и околине. Срби су бацани у јаме на Гаравицама, у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.

 
Дописница Анке Панић својој деци, из логора Стара Градишка

Геноцид над Србима у окупираној СрбијиУреди

 
Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)

У октобру 1941, њемачки окупатори су убили 2.800 цивила у само једном дану у Крагујевцу (видјети Крагујевачки октобар).

У Војводини, њемачка и мађарска војска и усташе су починили бројна звјерства над цивилима. Око 50.000 је убијено, а око 280.000 је мучено или ухапшено у Новосадској рацији. Жртве су били углавном Срби, али и Јевреји и Роми.[22] Током Новосадске рације, више од 1.300 људи убијено за 3 дана само у Новом Саду.

Након окупације Југославије у пролеће 1941. године, Фашистичка Италија је ставила читаву област Метохије, већи дио Косова, западни дио Македоније и мање делове Црне Горе под управу квислиншке албанске владе. Прогон Срба и осталих неалбанаца је био суров на овом подручју.[23][24][25][26][27]

Мустафа Круја, премијер Албаније је био на Косову у јуну 1942, и на састанку са вођама Албанаца на Космету је изјавио: "Све староседеоце Србе огласити колонистима и као такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе логоре у Албанији. Насељенике Србе треба убијати".[28][29]

Срби су убијани и мучени на најстрашније начине, већ од априла 1941. године. Имовина је покрадена, куће спаљене, а власт ФНРЈ је 1945. донијела одлику којом се забрањује повратак српских прогнаника на Косово и Метохију, охрабрујући тиме даљи геноцид.[30]

Познатији концентрациони логори и губилишта у Србији су била:[21]

Многи људи су поубијани и ван логора и губилишта, масовним стријељањима у циљу одмазде, у покретним гасним коморама и другдје.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Genocide of the Serbs”. The Combat Genocide Assoication. Приступљено 5. 9. 2015. 
  2. ^ а б в г д Lituchy 2006, стр. 3.
  3. ^ Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press. стр. 34. ISBN 9780231700504. 
  4. ^ Yeomans, Rory. „Cults of Death and Fantasies of Annihilation: The Croatian Ustasha Movement in Power, 1941–45”. Central Europe. 3 (2year=2005): 18. doi:10.1179/147909605x69383. 
  5. ^ Paris 1961, стр. 100.
  6. ^ Nikolić 1979.
  7. ^ Lukić 1979.
  8. ^ Koncentracijski logor Jastrebarsko - Wikipedija
  9. ^ Tomasevich 2002, стр. 86–88.
  10. ^ Novak 1948, стр. 605.
  11. ^ Djilas 1991, стр. 119–120.
  12. ^ Klajn 2007, стр. 92–93.
  13. ^ Dedijer 1987, стр. 185.
  14. ^ Basta 1986, стр. 202.
  15. ^ Cornwell 1999, стр. 250.
  16. ^ Trifković 1998, стр. 144-145
  17. ^ Paris 1961.
  18. ^ књига: Курцио Малапарте: Kaputt (1972)
  19. ^ Vitomil Zupan 1945: Modre dekliške oči za Pavelića, Slovenski zbornik 1945.
  20. ^ Paris 1961, стр. 9.
  21. ^ а б Lituchy 2006, стр. XXV.
  22. ^ Enciklopedija Novog Sada, Sveska 5, Novi Sad, 1996. (pp. 196)
  23. ^ Kosovo and Metohija, Приступљено 28. 3. 2013.
  24. ^ http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/savic_skenderbeyss.html Rastko project: Albanian Skenderbeg SS Division
  25. ^ Нацистички геноцид над Србима - Православље - НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Архивирано на сајту Wayback Machine (25. децембар 2013), Приступљено 28. 3. 2013.
  26. ^ www.glas-javnosti.co.rs, Приступљено 28. 3. 2013.
  27. ^ Roots of Kosovo's Fascism, Приступљено 28. 3. 2013.
  28. ^ Богдановић 1985, стр. 203.
  29. ^ Reuter 2000, стр. 158.
  30. ^ Јевтић 1990.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Геноцид_над_Србима_у_Другом_свјетском_рату&oldid=24166170”