Википедија

Десрбизација

Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба.[1] Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације).

Историја

уреди
 
Хрватски политичар српског порекла Анте Старчевић (1823-1896), идеолог десрбизације и хрватизације Срба у Хрватској и Славонији
 
Аустроугарски политичар мађарског порекла Бенјамин Калај (1839-1903), главни идеолог стварања посебне „босанске” односно „бошњачке” нације

Током османске владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на ислам,[2] чиме је отпочео процес њихове акултурације, која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.[3] Овај процес је био посебно изражен на подручју Косова и Метохије, где је упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.[4] Иако је део исламизованих Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до идентитетског отклона који је након аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања бошњачке нације.[5]

У јужним српским областима, након укидања Српске патријаршије (1766) дошло је до покушаја хеленизације српских црквених установа од стране фанариота који су управљали Цариградском патријаршијом, што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања Бугарске егзархије, која је постала средство за спровођење десрбизације и бугаризације.[6] Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током Првог светског рата, у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током Другог светског рата, у раздобљу од 1941. до 1944. године.[7]

У исто време, на подручјима под хабзбуршком влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем преверавања православних Срба и њиховог преобраћивања на римокатоличку веру, услед чега је долазило до њихове постепене акултурације и мађаризације (у областима Угарске), односно хрватизације (у областима Хрватске и Славоније).[8] Један од најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођивање жумберачких Срба.[9]

Политика десрбизације, односно денационализације Срба попримила је геноцидне размере за време Другог светског рата (1941-1945), када је усташки режим на подручју Независне Државе Хрватске спроводио антисрпску политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину покатоличити и похрватити.[10] Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану Хрватску православну цркву.[11] У исто време, на подручју Бачке и Барање,[12] мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем мађаризације.[13]

Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, након окупације у Другом светском рату (1941), када су сарадници окупатора, предвођени Секулом Дрљевићем, покушали да створе Независну Државу Црну Гору као квази-националну државу "црногорског" народа.[14] Иста политика је настављена и за време комунистичке власти у Југославији. У раздобљу између два светска рата, Коминтерна се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње Краљевине Југославије и стварање посебне црногорске нације, тако да је истоветан став заузела и Комунистичка Партија Југославије.[15] Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је црногорски комуниста Милован Ђилас, који је одлучно заступао став о самобитности црногорске нације, у чему су га отворено подржавали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито.[16] Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије (1945), комунистички режим је озваничио посебну црногорску нацију, чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и црногоризације.[17] Идеолошку основу десрбизације у Црној Гори поставио је Милован Ђилас, који је у својим програмским чланцима из првих поратних година заступао тезу о историјској посебности "црногорске" нације.[18]

Слична политика је након Другог светског рата спровођена и на подручју новостворене Народне Републике Македоније, где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну Македонску православну цркву[19], и тако створио основ за стварања македонске нације и даљу десрбизацију простора новоформиране Социјалистичке Републике Македоније.

У савременом добу, индивидуална десрбизација је присутна у српској дијаспори, а огледа се у постепеном губљењу етничког, односно националног идентитета путем акултурације, односно постепеног прихватања страних културних и идентитетских обележја. Постепена десрбизација је у савременом друштву додатно подстакнута процесом свеопште глобализације.[20]

Терминологија

уреди
 
Хрватски усташки поглавник НДХ Анте Павелић, министар Андрија Артуковић и митрополит Гермоген Максимов, поглавар непризнате "Хрватске православне цркве"
 
Црногорски сепаратиста Секула Дрљевић (1884-1945), заговорник десрбизације у Црној Гори (1941)
 
Црногорски комуниста Милован Ђилас, главни идеолог десрбизације у Црној Гори

У литератури и публицистици на српском језику, поред појма десрбизација (или десрбизирање,[21] односно десрбизовање),[22] у истоветном значењу се употребљава и појам расрбљивање[1] (или расрбљавање),[23] као и израз однарођивање Срба[9] (или однарођавање Срба),[24] односно израз денационализација Срба[7] (или денационализирање Срба,[25] односно денационализовање Срба).[26]

У литератури и публицистици на страним језицима, поред енглеског појма deserbisation, односно deserbization, такође се употребљавају: на немачком језику - појам deserbisierung,[27] на француском језику - појам deserbisation,[28] на италијанском језику - појам deserbizzazione,[29] на шпанском језику - појам deserbización,[30] на руском језику - појам: десербизация,[31] на бугарском језику - појам: десърбизация,[32] на хрватском језику - појам desrbizacija,[33] а слични појмови се употребљавају и у литератури на другим језицима.

Види још

уреди
 
Расколник Доситеј Стојковић, по рођењу православни Србин из Смедерева и јерарх Српске православне цркве, који се 1967. године самопрогласио за етничког "Македонца" и стао на чело расколничке "Македонске православне цркве"
 
Црногорски политичар и сепаратиста Мило Ђукановић, главни политички покровитељ десрбизације у Црној Гори након 1997. године

Референце

уреди
  1. ^ а б Чавошки 2011.
  2. ^ Селимовић 2001, стр. 163-181.
  3. ^ Селимовић 2017, стр. 119-138.
  4. ^ Радовановић 1998, стр. 3-38.
  5. ^ Kraljačić 1987.
  6. ^ Шешум 2013, стр. 73-103.
  7. ^ а б Ракић 1988, стр. 55-59.
  8. ^ Гавриловић 1996b, стр. 111-126.
  9. ^ а б Vukšić 2015.
  10. ^ Lukač 1988, стр. 53-85.
  11. ^ Ђурић 1989.
  12. ^ Mirnić 1967, стр. 143-153.
  13. ^ Голубовић 1987, стр. 91-129.
  14. ^ Терзић 2000, стр. 181-198. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFТерзић2000 (help)
  15. ^ Димић 2001, стр. 285.
  16. ^ Бојковић 2012, стр. 109-111.
  17. ^ Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба
  18. ^ Ђилас 1945, стр. 3.
  19. ^ Пузовић 1999, стр. 155-173.
  20. ^ Анђелковић 2018, стр. 87-106.
  21. ^ Костић 1961, стр. 11.
  22. ^ Бошковић 2013, стр. 53.
  23. ^ Брборић 2001, стр. 122-123.
  24. ^ Dedijer 1987, стр. 240.
  25. ^ Јовановић 1938, стр. 94.
  26. ^ Стојанчевић 1978, стр. 56.
  27. ^ Transit: Europäische Revue, VII-VIII, 1994, 84.
  28. ^ L'évolution de l'espace yougoslave
  29. ^ La Questione del Kosovo: Tesi di laurea di Storia Contemporanea - Università di Bergamo 2015, 8.
  30. ^ Voces peregrinas: Los ciudadanos como constructores de paz, Bogota 1996, str. 334
  31. ^ Алексей Тимофеев, Истоки косовской драмы, Москва 1999, p. 65.
  32. ^ Български език: Орган на Института за български език при Българската академия на науките, т. 30 (1980), p. 128.
  33. ^ Mira Šuvar, "Vladimir Velebit - svjedok historije", Zagreb 2001, str. 407

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Десрбизација&oldid=28477691”