Хрватска православна црква

Хрватска православна црква (ХПЦ) је била канонски непризната верска заједница која је деловала на простору некадашње марионетске НДХ, основана указом Анте Павелића од 3. априла 1942, по наређењу немачких власти, као настојање НДХ да се покаже да нема прогона и асимилације Срба у Хрватској те да се потпуно онемогући утицај Српске православне цркве.

Хрватска православна црква
Основни подаци
Оснивач	Анте Павелић
Оснивање	3. април 1942
Признање	канонски непризната
Верски поглавар	самозвани патријарх Гермоген
Седиште	Загреб, Независна Држава Хрватска
Јурисдикција	Независна Држава Хрватска
Језик	хрватски
Календар	грегоријански календар

Анте Павелић је изабрао Гермогена (Григориј Иванович) Максимовича, руског одбеглог калуђера, емигранта, као погодну личност за патријарха Хрватске православне цркве, а покренут је и часопис „Хрватска Православна црква“ чији је главни уредник био Савић Марковић Штедимлија. Павелић је имао потпуну контролу над њеним радом, чиме је обезбедио да та неканонска црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане права и прворазредна агентура тог покрета.

Увод

Прво помињање Хрватске православне цркве везано је за Еугена Кватерника који је 1861. године предложио оснивање „нпр. синода или патријархата православне херватске цркве“.

По пропасти Југославије 1941. године и успоставом НДХ проглашено је да надлежност Српске православне цркве у НДХ престаје за више 1,8 милиона православаца у Хрватској и окупираним регијама (по попису из 1931), укида се назив Српска православна вера и мења у гркоисточна вера који се употребљавао пре 1918. године а истовремено почиње акција присилног превођења Срба на римокатоличку веру.

Већ почетком 1942. године постаје јасно да жестока репресија према Србима не доноси резултате, па Немци врше притисак на Павелића да ублажи репресије које изазивају отпор Срба а и четници постају придружене снаге на територијама окупираним од стране Италије.

Оснивање ХПЦ

Анте Павелић, Андрија Артуковић и Гермоген Максимов

На основу законске одредбе о ХПЦ од 3. априла 1942. објављене у Народним новинама број 77 од 7. априла 1942, 5. јуна 1942. године хрватски поглавник Анте Павелић потписује статут ХПЦ, а у недељу 7. јуна 1942. устоличује Гермогена као патријарха у цркви Светог Преображења у Загребу. Патријарх ХПЦ је уједно и митрополит загребачке митрополије и носи наслов „митрополит загребачки и цијеле Хрватске“.

• ХПЦ је аутокефална и једина те за њу не важе догматска и канонска начела СПЦ.
• Грб ХПЦ је 25 наизменичних белих и црвених поља у пет редова а почетно поље је бело, у средини је полуштит са крстом плаве боје у средини.
• Застава је црвено-бело-плава тробојка с једнокраким златним крстом на белом делу.
• Службени језик је хрватски а слова су хрватска.

Уз загребачку митрополију основане су и бродска, сарајевска и петровачка епархија, где су упућени млади православни свештеници из Срема, тада окупираног од стране НДХ.

Православци ипак нису били изједначени у правима и дужностима са осталим грађанима а прогони су настављени иако је усташка пропаганда настојала да сакрије или бар ублажи злочине (Мужић. стр. 52-54)

Хијерархија ХПЦ:

• патријарх, свети архијерејски сабор и велики црквени суд
• епископ и епархијски суд
• наджупник (архијерејски намесник)
• жупник (парох)
• црквено-општински управни одбор

Патријарха бирају од епископа и то тако да изборни сабор кога сазива поглавник Павелић бира три кандидата међу епископа од којих Министарство правосуђа записнички предлаже поглавнику једнога за именовање.

Хрватска православна црква нестаје са нестајањем Независне Државе Хрватске 1945. године. Гермоген Максимов је осуђен на смрт и погубљен после рата. Новине које су издавале су се звале Глас православља.

Покушаји обнове

Грб Удружења хрватских православних вјерника

Након проглашења назависности републике Хрватске,јавила се иницијатива за обновом ХПЦ. Иницијативу Иве Матановића, који је, иако сâм римокатолик, главни заговорник оснивања „хрватске православне заједнице“, у петак 12. марта 2010. у Задру је најављено оснивање „хрватске православне цркве“ за „хрватске православце који не желе да се поистовећују са Србима“. Иницијатива за обнову Хрватске православне цркве је изазвала осуде Српске православне цркве, хрватског председника и председника владине комисије за односе с верским заједницама.

Дана 10. септембра 2010. формирано је Удружење хрватских православних верника којем је циљ „формирање аутокефалне хрватске православне црквене организације и слободно идентификовање православних хришћана припадницима хрватске нације“.

Први логотип организације садржао је мапу некадашње фашистичке НДХ.

За потребе дејствовање ове организације, доведен је свештеник Бугарске православне цркве Александар Иванов. Он се 2013. године доселио у Задар. Након неколико година сарадње са Матановићем, разишли су се када је он најавио да ће организације пријећи код папе.

По попису становништва 2011. у Хрватској живи 16.647 Хрвата православних хришћана.

Дана 5. октобра 2013. године, такозвана Хрватска православна црква је самопрогласила аутокефалност и објавила то на своме сајту и др. хрватским медијима.

Немају своје просторије, одређене објекте под рентом напустили су због скупе кирије. Божићну литургију служили су у мормонској цркви у Загребу.

Уз ову организацију постоји још једна истоимена квазицрквена организација коју води Бонифације (Андрија Шкулић) и која тврди да је удружење на челу са Александром Ивановим паралелна структура коју води бугарски туриста.

ХПЦ је 2017. године успелa да се региструје као удружење грађана са циљем "ревитализације Хрватске православне цркве нестале у Другом светском рату те духовног развитка и унапређења квалитете живота – појединаца кроз учење о православљу као таквом”. Од тада непрекидно покушавају да се региструју у регистру верских заједница у Хрватској. На први њихов захтев Министарство је донело негативно решење, против којег је ХПЦ поднела управну тужбу, коју је Управни суд Хрватске својом пресудом одбио, док је Високи управни суд, по жалби ХПЦ, поништио предходне одлуке и предмет вратио надлежном министарству, које је у поновљеном поступку, 22. марта о.г, поново донело негативну одлуку

У заштиту права тзв. ХПЦ укључила се и проусташка организација Аустралско-хрватски конгрес, који је 4. априла премијеру Андреју Пленковићу послао писмо у којем се, поред осталог, наводи: “Поштовани председниче, не улазећи у историјске чињенице, права хрватског народа на своју властиту православну цркву, овде се не ради о неком политичком чину, нити се брани опстанак других сличних православних цркава у Хрватској, него се ради о избору, праву сваког човека да своју веру испуњава онако како он то жели, што је уствари гарантовано и у Уставу РХ. Зато апелујемо на Вас, на Владу РХ, да коначно омогући регистрацију Хрватске православне цркве у РХ”.

Види још

• Десрбизација
• Србофобија

Литература

• Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
• Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод. 
• Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs. 
• Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad. 
• Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga. 
• Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (1988). Varvarstvo u ime Hristovo: Prilozi za Magnum Crimen. Beograd: Nova knjiga. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (2000). Varvarstvo u ime Hristovo: Vatikanska kandža. 1. Zrenjanin: Ekopres. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (2001). Varvarstvo u ime Hristovo: Vatikan - giljotina za Srbe. 2. Zrenjanin: Ekopres. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1989). Усташе и православље: Хрватска православна црква. Београд. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941-1945. Београд: Народна књига, Алфа. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika. 
• Mužić, Ivan (1991). Pavelić i Stepinac. Split: Logos. 
• Mužić, Ivan (2003). Katolička crkva, Stepinac i Pavelić. Split: Marjan Tisak. 
• Кошутић Иван: 49 мјесеци НДХ, 1997, СиП, Загреб
• Матковић Хрвоје: Повијест назависне државе Хрватске, Загреб: Наклада П. И. П Павичић, 1994. (pp. 113–118)
• Петар Пожар: Документи усташа, Загребачка стварност, Загреб, 1995.
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi. 
• Раковић, Александар (2017). „Бискупи и свештеници Римокатоличке цркве у Хрвата и њихово de facto признање "Хрватске православне цркве" у другој деценији 21. века” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 14 (32): 27—33. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 03. 2019. г. Приступљено 07. 10. 2019. 

Спољашње везе

• Званична страница Хрватске православне заједнице (језик: хрватски)
• СПЦ против најаве оснивања ХПЦ 13. мар 2010. (језик: српски)
• Покушај формирања тзв. Хрватске православне цркве 12. март 2010. (језик: српски)
• У Задру основана хрватска православна црква 12. мар 2010. (језик: српски)
• Р. Арсенић, М. Пешић, Хрватски православци на темељима „ендехазије“, у: Политика, 23. 12. 2009. (језик: српски)
• Промотори тзв. Хрватске православне цркве („Политика”, 28. април 2023)