Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској

Геноцид над Србима у НДХ
Геноцид над Србима у НДХ
	Протеривање Срба 1941.; Камени цвет, споменик у Логору Јасеновац; Адолф Хитлер и Анте Павелић; Заробљена деца у логору Јастребарско; Збег цивила након битке на Козари; Славко Кватерник на суђењу; Меморијални центар у Логору Доња Градина;
	Територија Независне Државе Хрватске 1943.
Место	Независна Држава Хрватска, (окупирана Краљевина Југославија)
Датум	1941—1945.
Мета	Срби (углавном православци)
Врста напада	Геноцид, масовна убиства, етничко чишћење, депортација, принудна конверзија итд.
Убијено	Непознато и спорно. Неколико процена:; 217.000; 300.000–350.000; 200.000–500.000; 300.000—500.000; (протерано још 300.000,; преобраћено 200.000)
Починилац	поглавник Анте Павелић Усташе;
Мотив	Антисрпство, антиправославље, антијугословенство, десрбизација, хрватизација, Велика Хрватска

Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској био је систематски прогон са циљем истребљења Срба који су током Другог светског рата починили хрватски фашисти на територији квислиншке Независне Државе Хрватска (НДХ) од 1941. до 1945. године. Извођена је кроз егзекуције у логорима смрти, као и кроз мучења, масовна убиства, етничко чишћење, депортације, присилне конверзије и ратна силовања. Овај геноцид је извршен истовремено са Холокаустом у НДХ као и геноцидом над Ромима, комбиновањем нацистичке расне политике са крајњим циљем стварања етнички чисте Велике Хрватске.

Идеолошка основа усташтва сеже у 19. век. Неколико хрватских националиста и интелектуалаца успоставило је теорије о Србима као инфериорној раси. Наслеђе из Првог светског рата, као и противљење групе националиста уједињењу у заједничку државу Јужних Словена, утицало је на етничке тензије у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија). Шестојануарска диктатура и међуетнички односи 1920-их и 1930-их резултирали су успоном шовинистичких, сепаратистичких и крајње десничарских покрета. То је кулминирало успоном усташа, ултранационалистичке, односно шовинистичке и терористичке организације коју је основао Анте Павелић. Покрет је финансијски и идеолошки подржавао Бенито Мусолини, а учествовао је у убиству краља Александра I Карађорђевића.

Након инвазије Сила Осовине на Југославију у априлу 1941, успостављена је фашистичка, марионетска држава позната као Независна Држава Хрватска (НДХ), која се састојала од комплетних територија данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, као и делова данашње Србије, Црне Горе и Словеније, којима су владале усташе. Циљ усташа је био стварање етнички хомогене Велике Хрватске елиминацијом свих нехрвата, при чему су Срби били примарна мета, али и Јевреји, Роми и политички неистомишљеници. Почињени су масакри великих размера и изграђени концентрациони логори, од којих је највећи био Јасеновац, познат по високој стопи смртности и варварским, антихуманим и монструозним поступцима који су се у њему дешавали. Штавише, НДХ је била једина марионетска држава Осовине која је успоставила концентрационе логоре смрти, посебно за децу. Режим је систематски убио око 200.000 до 500.000 Срба. Протерано је 300.000 Срба, док је још најмање 200.000 присилно покатоличено, од којих је већина деконвертована после рата. Сразмерно броју становника, НДХ је била један од најсмртоноснијих европских режима који је спровео кампању једног од најсмртоноснијих геноцида икада.

Миле Будак, Никола Мандић, Андрија Артуковић и други високи функционери НДХ, након рата су осуђени за ратне злочине од нових југословенских власти. Команданти концентрационих логора Љубо Милош и Мирослав Филиповић ухваћени су и стрељани, док је надбискуп и кардинал Алојзије Степинац, проглашен кривим за присилне конверзије. Многи други су побегли, укључујући и вођу усташа Анту Павелића, највише у Латинску Америку. Геноцид није на одговарајући начин истраживан након рата, јер послератна југословенска влада није охрабривала независне научнике из забринутости да ће етничке тензије дестабилизовати нови комунистички режим.

Данас, Србија обележава 22. априла државни празник посвећен жртвама геноцида и фашизма, док Хрватска одржава званичну комеморацију на Спомен-подручју Јасеновац. Српска православна црква је канонизовала жртве геноцида и за светитеље су проглашени Свети српски новомученици јасеновачки, Свети мученици пребиловачки и Света деца мученици, јастребарски и сисачки.

Историјска позадина

Анте Старчевић (1823—1896) био је хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права утемељена на идеологији хрватског државног права.^[6] Још за живота назван је — као политички вођа и главни идеолог хрватског национализма — Оцем Домовине.^[7]

Идеолошка основа усташтва сеже у 19. век када је Анте Старчевић основао Странку права,^[8] као и када је Јосип Франк из ње отцепио своју екстремну фракцију и формирао своју Чисту странку права.^[9] Старчевић је извршио велики идеолошки утицај на хрватски национализам усташа.^[10] Био је заговорник хрватског јединства и независности и био је истовремено антихабзбуршки, јер је Старчевић видео главног хрватског непријатеља у Хабзбуршкој монархији, и био је антисрпски настројен. Замишљао је стварање Велике Хрватске која би обухватила територије насељене Бошњацима, Србима и Словенцима, сматрајући Бошњаке и Србе Хрватима који су прешли у ислам и православно хришћанство.^[11] У својој демонизацији Срба тврдио је „како су Срби опасни по своје идеје и свој расни састав, како им је у крви склоност ка заверама, револуцијама и државним ударима”.^[12] Старчевић је Србе назвао „нечистом расом”,, „номадским народом” и „родом робова, најодвратнијих звери”, док је суоснивач његове странке Еуген Кватерник негирао постојање Срба у Хрватској, видећи њихову политичку свест као претњу.^[13] Писац Милован Ђилас наводи Старчевића као „оца расизма” и „идеолошког оца” усташа, док су неки усташки идеолози Старчевићеве расне идеје довели у везу са расном идеологијом Адолфа Хитлера.^[14]

Франкова странка је прихватила Старчевићев став да су Срби препрека хрватским политичким и територијалним амбицијама, а агресивни антисрпски ставови постали су једна од главних карактеристика странке.^[15] Следбеници ултранационалистичке Чисте странке деснице били су познати као франковци и они ће постати главни скуп чланова каснијих усташких покрета.^[16] Након пораза Централних сила у Првом светском рату и распада Аустроугарске империје, на јужним територијама Царства формирана је привремена држава која се придружила Савезницима, Краљевини Србији, и формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (касније позната као Југославија), којима је владала српска династија Карађорђевић.

Историчар Џон Пол Њуман је објаснио да су утицај франковаца, као и наслеђе Првог светског рата, утицали на усташку идеологију и на њихове будуће геноцидне намере.^[17] Многи ратни ветерани су се у различитим ранговима борили на разним фронтовима и на „победничкој” и „пораженој” страни рата.^[18] Србија је претрпела највећу стопу жртава на свету, док су се Хрвати борили у аустроугарској војсци, а двојица од њих су били војни гувернер Босне и Херцеговине и комисионер окупиране Србије.^[19] Обојица су подржали планове Аустро-Угарске о денационализацији у земљама насељеним Србима и подржали идеју да се припитомљена Србија укључи у Царство. Њуман је навео да су аустроугарски официри „непоколебљивим противљењем Југославији дали нацрт за хрватску радикалну десницу, усташе”.^[20] Франковци су кривили српске националисте за пораз Аустроугарске и противили се стварању Југославије, коју су идентификовали као параван за Велику Србију.^[18] Масовна хрватска национална свест појавила се након успостављања заједничке државе Јужних Словена и била је усмерена против нове Краљевине, тачније против српске превласти у њој.^[21]

Анте Павелић (1889—1959) је био један од оснивача и вођа фашистичког усташког покрета и ратни злочинац. После окупације Југославије, нацистички окупатор поставља га на чело марионетске Независне Државе Хрватске, са титулом поглавника.

Хрватски интелектуалци с почетка 20. века Иво Пилар, Ћиро Трухелка и Милан Шуфлај утицали су на усташки концепт нације и расног идентитета, као и на теорију о Србима као инфериорној раси.^[22] Пилар, историчар, политичар и правник, ставио је велики нагласак на расни детерминизам тврдећи да су Хрвати били дефинисани „нордијско-аријевским” расним и културним наслеђем, док су се Срби „укрштали” са „балканско-романским Власима”.^[23] Трухелка, археолог и историчар, тврдио је да су босански Муслимани етнички Хрвати, који су, према њему, припадали расно супериорној нордијској раси, док су Срби припадали „дегенерисаној раси” Влаха.^[24] Усташе су пропагирале теорије историчара и политичара Шуфлаја, за кога се верује да је тврдио да је Хрватска била „један од најјачих бедема западне цивилизације дуги низ векова”, за који је тврдио да је изгубљен кроз уједињење са Србијом при формирању Југославије 1918. године.^[25]

Излив хрватског национализма после 1918. године био је једна од главних претњи стабилности Југославије.^[21] Током 1920-их, Анте Павелић, адвокат, политичар и један од франковаца, појавио се као водећи гласноговорник хрватске независности.^[26] Године 1927. тајно је контактирао Бенита Мусолинија, диктатора Италије и оснивача фашизма, и изнео му своје сепаратистичке идеје. Павелић је предложио независну Велику Хрватску која би требало да обухвати читав историјски и етнички простор Хрвата.^[27] У том периоду Мусолини је био заинтересован за Балкан са циљем изолације Југославије, јачањем италијанског утицаја на источној обали Јадранског мора.^[28] Британски историчар Рори Јоманс тврди да постоје индиције да је Павелић размишљао о формирању неке врсте националистичке побуњеничке групе још 1928. године.^[29]

У јуну 1928. Стјепана Радића, вођу највеће и најпопуларније хрватске странке Хрватске сељачке странке (ХСС), смртно је ранио у саборници Пуниша Рачић, вођа црногорских Срба, бивши четник и посланик владајуће странке Српска народна радикална странка. Рачић је такође убио још двојицу посланика ХСС и ранио још двојицу.^[30] Убиства су изазвала насилне студентске протесте у Загребу.^[31] Покушавајући да сузбије сукоб између хрватских и српских политичких партија, краљ Александар I је прогласио диктатуру са циљем успостављања „интегралног југословенства” и јединствене југословенске нације.^[32] Увођење краљевске диктатуре довело је до изражаја сепаратистичке снаге, посебно међу Хрватима и Македонцима.^[33] Усташко — хрватски револуционарни покрет појавио се као најекстремнији покрет од њих.^[34]

Говор Анте Павелића.

Италијански фашистички вођа Бенито Мусолини, заједно са усташким вођом Анте Павелићем.

Анте Павелић у посети Адолфу Хитлеру, 1941.

Усташе су настале крајем 1929. или почетком 1930. године међу радикалним и милитантним студентским и омладинским групама, које су постојале од касних 1920-их. Тачније, покрет су основали новинар Густав Перчец и Анте Павелић.^[31] Они су били вођени дубоком мржњом према Србима и српству и тврдили су да су „Хрвати и Срби били одвојени непремостивим културним јазом” који их је спречавао да икада живе једни уз друге.<^[25] Павелић је оптужио владу у Београду да пропагира „варварску културу и циганску цивилизацију”, тврдећи да шире „атеизам и зверски менталитет у божанској Хрватској”.^[35] Присташе усташа планирали су геноцид годинама пре Другог светског рата, на пример, један од главних Павелићевих идеолога, Мијо Бабић, писао је 1932. године да ће усташе „очистити и исјећи све што је труло из здравог тијела хрватског народа”.^[36] Усташе су 1933. представиле „Седамнаест начела” која су формирала званичну идеологију покрета. Начела су истакла јединственост хрватске нације, промовисала колективна права над индивидуалним правима и објавила да ће људи који нису Хрвати по „крви” бити искључени из политичког живота.^[37]

Да би објаснили шта су видели као „машину терора”, а коју су појединци редовно називали „неким ексцесима”, усташе су, између осталог, цитирале политику међуратне југословенске владе коју су описали као српску хегемонију која је „коштала живота хиљада Хрвата”.^[38] Историчар Јозо Томашевић објашњава да тај аргумент није тачан, тврдећи да је између децембра 1918. и априла 1941. око 280 Хрвата убијено из политичких разлога, те да се не може утврдити конкретан мотив убистава, јер се могу довести у везу и са сукобима током аграрне реформе.^[39] Штавише, навео је да су и Србима била ускраћена грађанска и политичка права током краљевске диктатуре.^[40]

Међутим, Томашевић објашњава да су антихрватска политика југословенске владе у којој је доминирала Србија 1920-их и 1930-их, као и Радићево пуцање на посланике ХСС-а у великој мери били одговорни за стварање, раст и природу хрватских националистичких снага.^[40] То је кулминирало усташким покретом и коначно његовом антисрпском политиком у Другом светском рату, која је по природи и обиму била потпуно несразмерна ранијим антихрватским мерама.^[40] Јоманс објашњава да су усташки званичници стално истицали злочине југословенске владе и снаге безбедности над Хрватима, иако су многи од њих измишљени, мада неки стварни, као оправдање за њихово замишљено искорењивање Срба.^[41] Политиколог Тамара Павасовић Трошт, коментаришући историографију и уџбенике, као пример релативизације усташких злочина навела је тврдње да је терор над Србима настао као резултат „њихове дотадашње хегемоније”.^[42] Историчар Аристотел Калис је објаснио да су антисрпске предрасуде биле „химера” која је настала заједничким животом у Југославији уз континуитет са претходним стереотипима.^[43]

Усташе су функционисале и као терористичка организација.^[44] Први усташки центар основан је у Бечу, где се убрзо развила жустра антијугословенска пропаганда и припремани агенти за терористичке акције.^[45] Организовали су такозвани Велебитски устанак 1932. године, напали полицијску станицу у селу Брушани у Лици.^[46] Године 1934. усташе су сарађивале са бугарским, мађарским и италијанским десничарским екстремистима у атентату на краља Александра у француском граду Марсеју.^[34] Павелићеве фашистичке тенденције су биле очигледне.^[26] Усташки покрет је финансијски и идеолошки подржавао Бенито Мусолини.^[47] Током интензивирања веза са нацистичком Немачком 1930-их, Павелићев концепт хрватске нације постаје све више расно оријентисан.^[48]

Независна Држава Хрватска

Етничка карта Краљевине Југославије из 1940. године.

Окупаторска подела Југославије, 1941—1943.

У априлу 1941. на Краљевину Југославију су извршиле инвазију силе Осовине. Након уласка нацистичких снага у Загреб 10. априла 1941. Павелићев најближи сарадник Славко Кватерник је у емисији Радио Загреба прогласио формирање Независне Државе Хрватске (НДХ). У међувремену, Павелић и неколико стотина усташких добровољаца напустили су своје логоре у Италији и отпутовали у Загреб, где је Павелић 16. априла 1941. прогласио нову владу.^[11] Он је себи дао титулу „Поглавник” (нем. Führer, енгл. Chief leader). НДХ је спојила већи део модерне Хрватске, целу модерну Босну и Херцеговину и делове модерне Србије у „италијанско-немачки квазипротекторат”.^[49] Срби су чинили око 30% становништва НДХ.^[50] НДХ никада није била потпуно суверена, али је била марионетска држава која је уживала највећу аутономију од било којег другог режима у Европи под окупацијом Немаца.^[51] Независна Држава Хрватска проглашена је на хрватском „етничком и историјском територијом”.^[52]

Ова држава може бити само хрватска држава, и не постоји метод којег бисмо се устручавали да је учинимо истински хрватском и очистимо од Срба, који су нас вековима угрожавали и који ће нас поново угрозити ако им се укаже прилика.
— Милован Жанић, министар владе НДХ, 2. маја 1941., ^[53]

Усташе су постале опседнуте стварањем етнички чисте државе.^[54] Како су истакли усташки министри Миле Будак, Мирко Пук и Милован Жанић, стратегија за постизање етнички чисте Хрватске ^[55] и акциони план према Србима, који је 26. јуна 1941. објавио у новинама Хрватски лист био је:^[56]

Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако их претопити у Хрвате.

Према историчару Иви Голдштајну, ова формула никада није објављена, али је неспорно да су је усташе примењивале према Србима.^[57]

Усташки покрет је добио ограничену подршку обичних Хрвата.^[58] У мају 1941. године усташе су имале око 100.000 припадника који су положили заклетву.^[59] Пошто је Влатко Мачек нерадо позивао присталице Хрватске сељачке странке на поштовање и сарадњу са новим режимом Анте Павелића, могао је да користи партијски апарат и већину функционера бивше Хрватске бановине.^[60] У почетку су хрватски војници који су претходно служили у аустроугарској војсци заузимали највише положаје у оружаним снагама НДХ.^[61]

Историчарка Ирина Огњанова је изјавила да сличности између НДХ и Трећег рајха укључују и претпоставку да су терор и геноцид неопходни за очување државе.^[62] Виктор Гутић је почетком лета 1941. године одржао неколико говора, називајући Србе „бившим непријатељима” и „непожељним елементима” које треба очистити и уништити, а претио је и Хрватима који нису подржавали њихову политику.^[63] Велики део идеологије усташа био је заснован на нацистичкој расној теорији. Као и нацисти, усташе су Јевреје, Роме и Словене сматрали подљудима (нем. Untermensch). Подржали су тврдње немачких расних теоретичара да Хрвати нису Словени већ германска раса. Стога су њихови геноциди над Србима, Јеврејима и Ромима били израз нацистичке расне идеологије.^[64]

Адолф Хитлер је подржао Павелића да би казнио Србе.^[65] Историчар Мајкл Фајер је објаснио да је одлука нациста да убију све Јевреје у Европи, према неким проценама, почела у другој половини 1941. године крајем јуна, што би, ако је тачно, значило да је геноцид у Хрватској почео пре нацистичког убијања Јевреја. Џонатан Штајнберг је изјавио да су злочини над Србима у НДХ били „најранији тотални геноцид који је покушан током Другог светског рата”.^[66]

Закони уведени против Срба

Објава о расним законима у НДХ у дневним новинама, 1941.

Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова НДХ, потписао је низ расних закона. Влада је 30. априла 1941. усвојила „правни поредак раса” и „правни поредак заштите атинске крви и части хрватског народа”.^[67] Хрвати и око 750.000 босанских муслимана, чија је подршка била потребна против Срба, проглашени су Аријевцима.^[68] Доналд Блокхам и Роберт Герварт су закључили да су Срби били примарна мета расних закона и убистава.^[69] Усташе су увеле законе којима Србима одузимају држављанство, средства за живот и иметак.^[70] Слично Јеврејима у Трећем рајху, Срби су били приморани да носе траке на рукама са словом „П”, за Православац^[26] (исто тако, Јевреји су били приморани да носе траку са словом „Ж”, као Жидов (Јевреј).^[71] Усташки писци су усвојили дехуманизирајућу реторику.^[72] Године 1941. забрањена је употреба ћириличног писма,^[73] и у јуну 1941. почело је елиминисање „источних” (српских) речи из хрватског, као и гашење српских школа.^[74] Анте Павелић је преко „Хрватског државног уреда за језике” наредио стварање нових речи из старих корена, и очистио многе српске речи.^[75]

Док је усташки прогон Јевреја и Рома био систематски и представљао је спровођење нацистичке политике, њихов прогон Срба је био укорењен у јачем „домаћем” облику мржње, који се спроводио са више варијација због већег броја Срба у руралним подручјима. То је учињено упркос чињеници да би деградирало подршку режиму, подстакло српску побуну и угрозило стабилност НДХ. Ниво насиља над српским заједницама често је више зависио од међузаједничких односа и склоности дотичних локалних усташких војсковођа него од добро структуиране политике.^[76]

Концентрациони логори и логори истребљења

Усташе су у пролеће 1941. године подигле привремене концентрационе логоре и у јесен поставиле темеље за мрежу сталних логора.^[3] Стварање концентрационих логора и поход на истребљење Срба планирао је усташки врх много пре 1941. године.^[77] На усташким државним изложбама у Загребу, логори су приказани као продуктивни и „мирни радни логори”, уз фотографије насмејаних логораша.^[78]

Срби, Јевреји и Роми су хапшени и слани у концентрационе логоре као што су Јасеновац, Стара Градишка, Госпић и Јадовно. У НДХ је било укупно 22—26 логора.^[79] Историчар Јозо Томашевић је описао да је сам концентрациони логор Јадовно служио као „успутна станица” на путу до јама које се налазе на Велебиту, где су логораши погубљени и одлагани.^[80]

Отприлике 90.000 српских жртава геноцида страдало је у концентрационим логорима; остали су убијени у „директном терору”, односно казненим експедицијама и разарању села, погромима, масакрима и спорадичним погубљењима која су се углавном дешавала између 1941. и 1942. године.^[76]

Највећи и најозлоглашенији логор био је комплекс Јасеновац—Стара Градишка,^[3] највећи логор за истребљење на Балкану.^[81] Процењује се да је тамо страдало око 100.000 логораша, већина Срба.^[82] Вјекослав „Макс” Лубурић, главнокомандујући свих хрватских логора, на свечаности 9. октобра 1942. објавио је велику „ефикасност” логора Јасеновац, а такође се похвалио: „Овде у Јасеновцу смо поклали више људи него што је Османско царство било у стању да учини током своје окупације Европе.”^[83]

Концентрациони логор Јасеновац

Лешеви у реци Сава, јасеновачки логор, 1945.

Усташе трофејно држе главу затвореника.

Срби и Роми који су окупљени ради депортације одведени су у концентрациони логор Јасеновац под усташком стражом.

Омеђен рекама и са две ограде од бодљикаве жице које су чиниле бекство мало вероватним, логор Јасеновац је подељен на пет логора, прва два су затворена у децембру 1941, док су остали били активни до краја рата. Стара Градишка (Јасеновац V) држала жене и децу. Логор Циглана (Циглана, Јасеновац III), главно стратиште и у суштини логор смрти, имао је стопу смртности од 88%, више од Аушвицових 84,6%.^[84] У некадашњој циглани су, како је пећ претворена у крематоријум, логораши били живи спаљени. Сведоци говоре да су међу њима спаљивана и деца и да се логором ширио смрад људског меса.^[85]

Лубурић је дао изградити гасну комору у Јасеновцу V, где је током тромесечног експеримента са сумпор-диоксидом и циклоном Б убијен значајан број логораша, али је ова метода напуштена због лоше градње. Ипак, тај метод је био непотребан, јер је већина затвореника страдала од глади, болести (посебно тифуса), напада маљем, буздованом, секирама, отровом и ножевима. Србосјек је била рукавица са причвршћеним закривљеним сечивом намењена за резање грла. Велике групе људи су редовно погубљене по доласку ван логора и бацане у реку. За разлику од немачких логора, Јасеновац се специјализовао за брутално насиље један на један, као што су стражари оружјем нападали касарне и бацали тела у ровове.^[85] Неки историчари користе реченицу из немачких извора: „Чак су и немачки официри и есесовци изгубили смиреност када су видели (усташке) начине и методе.”^[86] Херман Хорстенау је о кратком боравку 22. октобра у Јасеновцу ради ослобађања становника села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок из логора оставио је следеће речи:^[87]^[88]

После тога кренули смо у концентрациони логор који је био смештен у једној фабрици. Било је мало мушкараца, много жена и деце слабо одевене, којима је кревет био хладни камен. Голи костури. Затвореници су плакали, запомагали. Командант логора, дрипац, билмез. Када сам се касније видео са Павелићем, о команданту логора је говорио веома добро. Нисам га ни погледао. Усташкој пратњи сам казао: „Кад човек ово види, он може само да пљуне … само да пљуне, да, моја господо!” И најстрашније у једној просторији, дуж зида, на ретко набацаној слами, свакако тек одскора, због моје „инспекције”, лежало око педесеторо голе деце, делом већ мртве, делом на издисају! Не треба заборавити да су творци концентрационих логора Британци, и то током Бурског рата. Но, ова места страве и ужаса у Хрватској, под Павелићем, кога смо ми довели на власт, врхунац су ужаса. Најгоре, међутим, јесте у Јасеновцу у који обичан смртник не сме ни да привири ”.

Српски затвореници у логору Јасеновац.

Злогласни командант логора Филиповић, звани фра Сотона („брат сатана”) и „персонификација зла”, једном приликом је потопио један подрум, са српским женама и децом. Филиповић и други команданти логора (попут Динка Шакића и његове супруге Наде Шакић, сестре Макса Лубурића), користили су страшна мучења.^[85] Постојала су надметања Срба у којима су се затворски чувари међусобно кладили ко може да закоље највише затвореника. Саопштено је да је стражар и бивши фрањевачки свештеник Петар Брзица победио на такмичењу 29. августа 1942. након што је пререзао гркљане 1.360 затвореника.^[89] Затворенике су везивали и ударали маљем по главама и полуживе качили у групама уз кран рампе Граник, пререзали им црева и вратове, а затим их бацали у реку.^[90] Када су се партизани и савезници затворили на крају рата, усташе су започеле масовне ликвидације у Јасеновцу, марширајући жене и децу на смрт, и стрељајући већину преосталих мушких логораша, а затим су запалили зграде и документе пре него што су побегли.^[91] Многи затвореници су били жртве силовања, сексуалног сакаћења и избацивања црева, док се међу затвореницима дешавао и индуковани канибализам.^[92] Неки преживели су сведочили да су пили крв из пререзаних грла жртава и правили сапун од људских лешева.^[93]

Дечји концентрациони логори

Група деце чека у реду у неидентификованом усташком концентрационом логору (вероватно Сисак) у Хрватској за Србе и Јевреје.

За време постојања НДХ током Другог светског рата, хрватске усташе су основале бројне концентрационе логоре попут оних у којима је страдало много српске, јеврејске и ромске деце^[94] као затвореници.^[95]Независна Држава Хрватска је била једини сателит Осовине који је подигао кампове посебно за децу.^[3]

Посебни логори за децу били су они у Сиску,^[96] Ђакову и Јастребарском,^[97] док је Стара Градишка држала хиљаде деце и жена.^[84] Историчар Томислав Дулић је објаснио да је систематско убијање дојенчади и деце, која не могу представљати опасност за државу, једна од важних илустрација геноцидног карактера усташког масовног убијања.^[42]

Стара Градишка

На месту затвора Стара Градишка изграђен је концентрациони логор Стара Градишка. Логор је био посебно изграђен за жене и децу^[98] и постао је озлоглашен по злочинима који су над њима почињени. Логор су чувале усташе и неколико болничара Хрвата. Затвореници су убијани различитим средствима, укључујући ватрено оружје, чекиће, мачете и ножеве. У јединици „К”, односно „Кула”, Јеврејке и Српкиње, са слабом или малом децом, изгладњиване су и мучене у „Хотелу Гагро”, подруму у коме је усташа Никола Гагро радио као мучитељ.^[99]

Деца у логору Стара Градишка.

Остали затвореници су убијени употребом отровног гаса. Прве су гасом подметнуте жене и деца који су допутовали из логора Ђаково гасним комбијима које је Симо Клаић назвао „зеленим Томасом”. Метода је касније замењена стационарним гасним коморама са циклоном Б и сумпор-диоксидом.^[100] Експерименти са гасом вршени су у почетку у ветеринарским шталама у близини јединице „Економија”, где су били коњи, а затим и људи убијани сумпор-диоксидом, а касније и циклоном Б. Гасирање је тестирано и на деци у дворишту, где је командант логора, усташки наредник Анте Врбан, посматрао његове ефекте. Највише мртвих од гаса догодило се на таванима „злогласне куле”, где је убијено неколико хиљада деце са подручја Козаре у мају и још 2.000 у јуну 1942. године.^[101] Након тога, мање групе од 400—600 деце, и неколико мушкараца и жена, су гасом. Врбан је на суђењу изјавио:^[102]

„Шта сте урадили са децом?
A. Врбан: Оне слабије смо отровали.
„Како?”
A. Врбан: „Одвели смо их у двориште и бацили гас на њих.”
„Какав гас?”
A. Врбан: „Циклон.”
— На суђењу Анти Врбану.

Према речима сведокиње Милке Забичић, гасирање је престало због заказане посете делегације Црвеног крста 1943. године, која је стигла тек у јуну 1944. године.

Сведочења

Преживели Холокауста и геноцида, међу којима је и Божо Шварц, сведочили су да су усташе деци откидале руке, као и да су „четкицама наносиле текућину на уста деце”, због чега су деца вриштала и касније умирала.^[70] Заповедника логора у Сиску, лекара Антуна Најжера, преживели су прозвали „хрватским Менгелеом”.^[103] Преживели су се касније борили са задобијеним психичким траумама. „Смрт је постала тако обична ствар у Јасеновцу… Свеједно је, као сад да изађете да уберете ружу, свеједно, тако обична ствар постала је мени, али и свима”, рекао је Илија Ивановић.^[104] У документарном филму Дианина деца, једна од преживелих, Босиљка Лончар говори следеће:^[104]

Једног дана дошле су усташице и рекле су да све девојчице које имају 10, 12 година, иду на спрат и да чувају малу децу. То су све биле бебе, као авети у четири реда су биле сложене мале бебе, све једна до друге. И неке више нису могле ни да плачу, ни да кмече, већ су биле скоро полумртве. А ројева мува било је толико на њима… Пришла сам и са оном гранчицом млатила муве са њих. Касније сам чула од једне заточенице Хрватице, која је као скојевка била у логору, да су ту децу сву погушили плином. Није нико остао жив.

Хуманитарна акција Диане Будисављевић

Диана Будисављевић (1891—1978),^[105] хуманитарка је аустријског порекла која је током Другог светског рата спасила 15.336 деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској.^[106]

Диана Будисављевић, хуманитарка аустријског порекла, извела је спасилачке акције и спасила више од 15.000 деце из усташких логора.^[107] Рад на помоћи и спасавању српских жена и деце из логора Диана Будисављевић је започела у другој половини октобра 1941. када је сазнала за велику акцију помоћи коју је Јеврејска општина у Загребу организовала за своје заточене чланове. Добила је обавештење да су у логору у Лоборграду са Јеврејкама заточене и Српкиње са децом, да су скоро без хране и слабо обучени и да њима нико не помаже, након чега је одлучила да им помогне.^[108]

У раду је имала и сараднике као што су професор Камило Бреслер, тада запослен у Министарству социјалног старања НДХ, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић.^[109]^[110]

Акција је наилазила на сталне тешкоће и препреке, а стални проблем био је тај што није имала службени наслов и није се могла обраћати државним органима. Стога је прво деловала преко Јеврејске општине, а касније преко католичке хуманитарне установе Каритас. Диана Будисављевић је неколико пута тражила помоћ од надбискупа и кардинала Ајлозја Степинца, који јој није помогао.^[111]

Диана је водила дневник о свом хуманитарном раду, где је записала:^[109]

10. јул 1942, Стара Градишка: Нека дјеца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су дјелимично тамо, а дјелимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда — Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол (…) Прије подне је дошао и Лубурић. Био је бијесан што мора да преда дјецу. Казао је да има довољно католичке дјеце која у Загребу расту у биједи. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет пријетио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора.

Велику помоћ у Дианиној акцији је представљао хрватски педагог и социјални радник Камило Бреслер, који је успео да издејствује код свог министра дозволу да се деца „колонизују”, односно упуте у градске и сеоске породице спремне да брину о њима. Заједно са Каритасом, само из Загреба је на тај начин колонизовано око 5.000 православне деце.^[112]

Крајем маја 1945. два агента ОЗНЕ односе албуме са фотографијама деце. По налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. од Диане Будисављевић је узета и целокупна картотека деце, иако није била завршена идентификација и репатријација.^[113] Диана Будисављевић је умрла у родном Инзбруку 1978. године,^[105] а постхумно је одликована од стране државе Србије.^[114]^[115]

Списак концентрационих логора и логора смрти

Фашистички логори у Краљевини Југославији.

Споменик жртвама логора Јадовно.

Јасеновац (I—IV) — страдало око 100.000 логораша, најмање 52.000 Срба, 83.145 жртава потврђено^[116]
Стара Градишка (Јасеновац V) — живот изгубило више од 12.000 логораша, углавном Срба^[117]
Госпић — Умрло између 24.000 и 42.000 логораша, претежно Срба^[118]
Јадовно — страдало између 15.000 и 48.000 Срба и Јевреја^[119]
Логор на острву Паг — страдало између 4.000 и 12.000 Срба, Јевреја и комуниста^[120]
Сисак — Кроз логор прошло 6.693 деце, углавном српске националности, наводи се да је умрло између 1.152 и 1.630 деце^[121]
Даница — око 5.000, углавном Срба, превезено у логор, неки од њих стрељани^[122]
Јастребарско — Кроз логор прошло 3.336 српске деце, умрло између 449 и 1.500^[95]
Крушчица — у логору је покопано око 5.000 Јевреја и Срба, а живот је изгубило 3.000^[123]
Ђаково — У логору сахрањено 3.800 јеврејских и српских жена и деце, најмање 569 погинуло^[124]
Лобор — сахрањено више од 2.000 јеврејских и српских жена и деце, најмање 200 погинуло, неки преживели пребачени у Аушвиц^[125]
Керестинец — Заробљено 111 Срба, Јевреја и комуниста, 85 убијено^[126]^[127]
Сајмиште — логор на територији НДХ којим су управљале ајнзац групе, а од маја 1944. усташе; Овде је страдало између 20.000 и 23.000 Срба, Јевреја, Рома и антифашиста^[128]^[129]
Хрватска Митровица — концентрациони логор у Сремској Митровици^[130]
Логор Ступачиново
Логор Цапраг
Логор Лепоглава
Логор Тења
Логор Вила Лубурић
Дечји логор у Ливну
Логор Доња Градина

Масакри

Велики број покоља починиле су оружане снаге НДХ, Хрватски домобрани (Домобрани) и усташка војница.

Усташка војница је 1941. године организована у пет (касније 15) батаљона од 700 људи, два батаљона жељезничке заштите и елитну Црну легију и тјелохранитељску бојну Поглавника (касније Бригада). Регрутовани су претежно међу необразованим становништвом и радничком класом.

Насиље над Србима почело је априла 1941. и у почетку је било ограниченог обима, првенствено против српске интелигенције. До јула, међутим, насиље је постало „неселективно, распрострањено и систематско”. Масакри над Србима су били фокусирани на мешовите области са великим српским становништвом због потребе и ефикасности.^[131]

Немачки истражитељи ексхумирају жртве масакра у Гудовцу, крајем априла 1941.

У лето 1941. године усташке војнице и одреди смрти палили су села и убијали хиљаде цивилних Срба на селу на садистички начин разним оружјем и оруђем. Мушкарци, жене, деца су сечени на смрт, живи бацани у јаме и јаруге, или паљени у црквама.^[63] Ретко када је коришћено ватрено оружје, чешће су се користиле секире, ножеви и слично. Српске жртве су раскомадане, одсечене су им уши и језици и ископане очи.^[132] Нека српска села у близини Сребренице и Озрена су потпуно масакрирана, док су у селима између Власенице и Кладња пронађена деца набијена на колац.^[83]

Злочини које су починили усташе запрепастили су многе посматраче. Бригадир сер Фицрој Маклин, шеф британске војне мисије при партизанима, прокоментарисао је: „Неке усташе су скупљали очи Срба које су убили, шаљући их, када им је било доста, Поглавнику… на његов преглед или их поносно показују, као и друге људске органе, у загребачким кафићима.”^[133]

Усташе су кремирали и живе логораше, који су некад били дрогирани, а некад потпуно будни, као и лешеве. Прве кремације извршене су у пећима циглане у јануару 1942. године.^[134]^[135] Инжењер Хинко Доминик Пицили је усавршио ову методу претварањем седам пећи пећи у софистицираније крематорије.^[136]^[137] Међутим, нека тела су закопана, а не кремирана, као што је откривено ексхумацијама тела после рата.

Усташе убијају Бранка Јунгића.

Усташка суровост и садизам шокирали су чак и нацистичке команданте.^[29] У извештају Гестапоа рајхсфиреру СС-а Хајнриху Химлеру, од 17. фебруара 1942, стоји:^[138]

Појачана активност банди [побуњеника] углавном је последица злочина усташких јединица у Хрватској над православним становништвом. Усташе су зверски чиниле своја дела, не само над мушкарцима регрутског узраста, већ посебно над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца које су Хрвати масакрирали и садистички мучили до смрти је око три стотине хиљада.

Усташка склоност ка хладном оружју у вршењу својих дела била је делом резултат несташице муниције и ватреног оружја у раном току рата, али је показала и значај који је режим придавао култу насиља и личног клања, посебно кроз употребу ножа.^[76]

Чарлс Кинг је нагласио да концентрациони логори губе своје централно место у истраживању холокауста и геноцида јер је велики део жртава страдао у масовним погубљењима, гудурама и јамама. Он је објаснио да су значајну улогу одиграле и акције немачких савезника, укључујући и хрватског, и елиминација мањина на нивоу градова и села.^[139]

Спомен-подручје Шушњар у Санском Мосту

Црква Христовог Гроба у Пребиловцима, спомен храм

Извршен је велики број масакра. Најзначајнији су били:

Гудовачки масакр — 184—196 Срба масакрирали су усташе.^[140]
Глински масакр — 260 Срба је стрпано у цркву и убијено из ватреног оружја.^[141]
Јаворски масакр — Стотине Срба масакрирано у Јавору, код Сребренице и Озрена.^[142]
Покољ у Вељуну — Убијено 520 српских цивила
Масакр у Коритима — масакрирано је 176 Срба, а њихова тела бачена у јаму звану Коритска јама.^[143]
Косињски масакр — Усташе су побили око 600 Срба.^[144]
Метковићски масакр — 280 Срба убили су усташе у Метковићу 25. јуна 1941. године.^[145]
Масакр у Оточцу — Усташе су погубили 331 Србина, укључујући српског православног свештеника који је био приморан да покатоличи пре него што му је срце изрезано из груди.^[146]
Покољ у Личком Петровом Селу — Депортовано и погубљено више од 300 Срба
Покољ у Челебићу — Убијено више од 400 Срба
Масакр у Санском Мосту — Усташе су убиле више од 5.000 Срба, а само на Илиндан 1941. године у Санском је извршен покољ 2.862 мештана
Покољ у Пребиловцима — Усташе су погубили око 650 Срба.^[147]
Масакр у Воћину — Убијено 350 српских цивила
Покољ у Драксенићу — У цркви убијено више од 200 становника
Масакр у Дракулићу — Усташе су масовно погубиле 2.300 Срба
Масакр у Цетинграду — Убијено више од 120 српских цивила

Централна Хрватска (Кордун, Банија, Мославина)

Дана 28. априла 1941., по Кватерниковом наређењу за хапшење, по хитном поступку погубљено је око 184—196 Срба из Бјеловара. Био је то први чин масовног убиства које су починиле усташе по доласку на власт, а наговестио је ширу кампању геноцида над Србима у НДХ која је трајала до краја рата. Неколико дана након масакра бјеловарских Срба, усташе су покупиле 331 Србина у селу Оточац. Жртве су биле приморане да сами копају гробове пре него што су их секирама насмрт посекли. Међу жртвама је био и локални православни свештеник и његов син. Први је био присиљен да чита молитве за умируће док су му убијали сина. Свештеник је тада мучен, почупана му је коса и брада, извађене очи, пре него што су му живом одрали кожу.^[148]

Спомен-парк Борик у близини Бјеловара

Усташка војница је 24—25. јула 1941. заузела село Бански Грабовац у банијском крају и побила целокупно српско становништво од 1.100 сељака. У селу Влаховић 24. јула убијено је преко 800 српских цивила.^[131]

Између 29. и 37. јула 1941. године 280 Срба је убијено и бачено у јаме код Костајнице.^[149] Масакри великих размера догодили су се у Старом Селу Топуском,^[150] Војишници^[151] и Вргинмосту.^[152] Око 60% Садиловчана је изгубило живот током рата.^[153] У својим домовима убијено је више од 400 Срба, међу којима 185 деце.^[153] Дана 31. јула 1942. године у Садиловачкој цркви усташе су под командом Милана Месића масакрирали више од 580 становника околних села, међу којима и око 270 деце.^[154]

Глина

11. или 12. маја 1941. 260—300 Срба је стрпано у православну цркву и стрељано, након чега је она запаљена. Идеја за овај масакр је наводно потекла од Мирка Пука, који је био министар правде за НДХ.^[155] Ивица Шарић, специјалиста за такве операције, отпутовао је 10. маја у град Глину да се састане са локалним усташким руководством где су саставили списак имена свих Срба од шеснаест до шездесет година који ће бити ухапшени, без обзира на социјални статус или занимање.^[156] После дуге расправе, одлучили су да све ухапшене побију.^[157] Многи градски Срби чули су гласине да им се спрема нешто лоше, али велика већина није побегла. У ноћи 11. маја почела су масовна хапшења мушкараца Срба старијих од шеснаест година.^[157]

Масакр у православној цркви, Глина, НДХ, 1941.

Усташе су потом ту групу стрпали у православну цркву и тражили да им се дају документи који доказују да су Срби прешли у католицизам. Срби који нису поседовали потврде о преобраћењу, укључујући и свештеника Богдана Опачића,^[158] затворени су унутра и масакрирани.^[148] Црква је тада запаљена, а тела су остављена да горе док су усташе стајале напољу и пуцале на све преживеле који су покушали да побегну од пламена.^[159]

Други извори дају другачији приказ масакра и пишу да су мушкарци прво били затворени у малом простору бивше зграде жандармерије.^[160] Потом су, у ноћи 12. маја, везани у парове, утоварени у камионе и одведени у велику јаму где су убијани, пре свега из оружја.^[161] Историчар Рори Јоманс пише да су погубљени ножевима, секачима за месо, чекићима, маљевима и косама.^[162] Једини преживео овај први масакр био је Никица Самарџија, који је успео да побегне. Касније ће сведочити пред Трибуналом за ратне злочине у Глини.^[163] Злочин је био претеча још окрутнијег који ће се десити три месеца касније у Глинској православној цркви, где је, према речима Славка Голдштајна, убијено 100 Срба.^[164] Дана 13. маја, у оближњем селу Прекопа, усташе су погубиле још 100 Срба.^[165]

Масакр у цркви

Сличан масакр над Србима догодио се 30. јула 1941. 700 Срба је окупљено у цркву под претпоставком да ће бити преобраћени. Жртве су убијане пресецањем грла или разбијањем глава кундацима пушака. Снаге Вјекослава „Макса” Лубурића касније су масакрирали између 500 и 2000 других Срба у суседним селима, и то до 3. августа. У овим масакрима убијани су посебно мушкарци од 16 година и више.^[166] Само један од жртава, Љубо Једнак, преживео је правећи се мртав. Он је о том догађају рекао:^[167]

Почели су са једним огромним сељаком, који је почео да пева стару историјску јуначку песму Срба. Ставили су му главу на сто и док је наставио да пева, пререзали су му врат, а онда је следећа екипа ушла да му разбије лобању. Био сам парализован. „Ево шта добијаш”, вриснуо је усташа. Усташе су нас опколиле. Апсолутно није било бекства. Тада је почело клање. Једна група је избодена ножевима, друга је следила, разбијајући главе да се увери да су сви мртви. За неколико минута стајали смо у језеру крви. Крикови и запомагања, тела се спуштају десно и лево.
— Љубо Једнак, преживели масакра

Тела су затим стављена у камионе и одвезена у велику гробну јаму, где су остављена без надзора довољно дуго да Једнак побегне.^[168] Процењује се да је те вечери убијено 200 Срба. Убијања су настављена и 3. августа, када су усташе побили становнике српских села у близини цркве. Отприлике месец дана касније, усташе су спалиле цркву.^[165] Процене о броју убијених Срба од 30. јула до 3. августа увелико варирају.

Лика

Српска породица убијена од стране усташа.

Госпићки округ је доживио прве масовне масакре који су се догодили у личком крају, јер је од краја јула до почетка августа 1941. убијено око 3.000 српских цивила. Усташки званичници су пријавили настанак српске побуне због масакра. Крајем јула 1941. један одред хрватске војске у Госпићу је забележио да су локални устаници српски сељаци који су побегли у шуме „чисто као реакција на [операције] чишћења наших усташких формација против њих”. Након саботаже железничких пруга у округу Војнић, која је 27. јула 1941. приписана локалним комунистима, усташе су започеле акцију „чишћења” од неселективног пљачкања и убијања цивила, укључујући старце и децу.^[131]

Усташе су 6. августа 1941. године у Млакви убиле и спалиле више од 280 сељана, међу којима 191 дете.^[169] У периоду од јуна до августа 1941. године око 890 Срба из Личког Петровог Села и Мелиновца убијено је и бачено у такозвану Делићку јаму.^[170]

Током рата, усташе су масакрирали више од 900 Срба у Дивоселу, више од 500 у Смиљану, као и више од 400 у Широкој Кули код Госпића.^[171] Усташе су 2. августа 1941. заробиле око 120 деце и жена и 50 мушкараца који су покушали побећи из Дивосела. После неколико дана затвора, где су жене силоване, у групама су избодене ножевима и бачене у јаме.^[172]

Усташка акција и народна организација

Једна од усташких акција спроведена је у јуну 1941. године у селу Доњи Тишковац. Сви људи који су били у могућности, побегли су у околне шуме, сем једног седамдесетогодишњака по имену Саво Шево, из засеока Дреновац. Старац је остао у својој кући, говорећи:^[173]

Власт је власт и она се поштовати мора. До сада су владали Турци, Аустријанци и нису ми ништа учинили. Ја ни сад нисам ништа крив. Ово су познаници мојих синова, па они мени неће ништа.
— Старац Саво Шево из околине Дреновца, по сведочењу преживелих

Саву Шеву су усташе одвеле и убиле. Половином јула, усташе су поново дошле возом из Стрмице око 2 часа ујутру. Из кревета су дигли неколико Срба и возом их отерали у Книн. У току пута, усташе су их тукле, тако да је један старији човек преминуо. Из воза је успео да побегне само један човек, који је причао људима о терору којег је преживео. Након ових догађаја који су им потврдиле гласине о усташким злочинима, људи су одлучили да мушкарци иду у шуме на спавање, а да дању када раде имају увек једног стражара који ће их на време упозорити на долазак усташа.^[173]

Славонија

Дана 21. децембра 1941. године у шуми Брезје убијено је око 880 Срба из Дугог Села Ласињског и Пркоса Ласињског.^[174] На српску Нову годину, 14. јануара 1942. године, почело је највеће клање цивила из Славоније. Села су спаљена, а око 350 људи је депортовано у Воћин и стрељано.^[175]^[176]

Срем

Спомен-парк Дудик у близини Вуковара посвећен палим борцима и убијеним цивилима депортованим из Срема

У августу 1942. године, након заједничке војне антипартизанске операције усташког и немачког Вермахта у Срему, почео је масакр усташке војнице у коме је погинуло до 7.000 Срба.^[177] Међу убијенима је био и истакнути сликар Сава Шумановић, који је са 150 Шиђана ухапшен, а потом мучен одсецањем руку.^[178]

Босанска Крајина

Споменик Револуцији, посвећен 2.500 бораца и 68.500 претежно српских цивила убијених или депортованих у концентрационе логоре током битке на Козари.

У августу 1941. године на Илије, заштитника Босне и Херцеговине, убијено је између 2.800 и 5.500 Срба из Санског Моста и околине и бачено у јаме које су ископале саме жртве.^[36]

Током рата, оружане снаге НДХ су у општини Козарска Дубица убиле преко 7.000 Срба, док је општина изгубила више од половине предратног становништва.^[179] Највећи масакр починили су хрватски домобрани јануара 1942. године, када је спаљено село Драксенић и убијено више од 200 људи.^[180]

У фебруару 1942. године усташе су под командом Мирослава Филиповића масакрирали 2.300 одраслих и 550 деце у српским селима Дракулић, Мотике и Шарговац. Деца су изабрана као прве жртве и делови тела су им одсечени.^[181]

Гаравице

Од јула до септембра 1941. године на Гаравицама, стратишту код Бихаћа, масакрирано је више хиљада Срба, као и Јевреја и Рома. Усташе су у ноћи 17. јуна 1941. године започеле масовно убијање раније заробљених Срба, који су камионима довезени из околних места у Гаравице. Тела жртава су бачена у масовне гробнице. Велика количина крви контаминирала је локални водовод.^[182]

Херцеговина

Корићка јама, близу Билеће.

Јама Пандурица, близу Љубиња.

Дана 9. маја 1941. године, око 400 Срба је покупљено из неколико села и погубљено у јами иза школе у селу Благај.^[183] Од 4. до 6. августа 1941. 650 жена и деце убијено је бацањем у јаму Голубинка код Шурманаца. Такође, на лешеве су бачене ручне бомбе.^[184] Око 4000 Срба је касније масакрирано у суседним местима током тог лета.^[182]

Усташке власти у општини Гацко издале су 2. јуна 1941. године наредбу српским становницима села Корита и Заградци да се сви мушкарци старији од петнаест година јаве у зграду у селу Степен. Тамо су били затворени два дана, а 4. јуна затвореници којих је било око 170 су везани у групе од по двоје или троје, утоварени у камион и одвезени у кречњачку јаму Голубњача код Кобиље Главе где су стрељани, претучени моткама, тољагама, секирама и пијуцима и бачени у јаму.^[185] 23. јуна убијено је још 80 људи из три села код Гацка.^[186]

Усташе су 2. јуна 1941. убиле 140 сељака код Љубиња, а 23. јуна још 160. У општини Столац у току два дана убијено је близу 260 сељака.^[186] На подручју Ливањског поља, усташе су убиле преко 1.200 Срба, међу којима 370 деце. У Копривничкој шуми код Ливна мучено је и убијено око 300 грађана.^[187] Око 300 деце, жена и стараца је убијено и бачено у јаму Равни Долац у Доњим Рујанима.^[188]

Подриње

У Рашића Гају, Власеница, у Босни и Херцеговини, између 22. јуна и 20. јула 1941. године, након силовања жена и девојака, масакрирано је око 70-200 Срба од стране муслиманских усташких снага.^[189] Усташе су месецима погубили многе Србе дуж долине Дрине, посебно код Вишеграда.^[70] Црна легија Јуре Францетића убила је хиљаде српских цивила и њихова тела бацила у реку Дрину.^[190] Године 1942. у Старом Броду код Рогатице и Милошевића побијено је око 6.000 Срба.^[191]

Сарајево

Спомен-парк Враца посвећен палим борцима и жртвама фашизма страдалима у Сарајеву

Прво масовно стрељање у Сарајеву усташе су извршиле 1. августа 1941. у знак одмазде због диверзије у железничкој радионици. Тада је стрељано 20 талаца (комуниста и симпатизера КПЈ) и одведено у логоре око 30 симпатизера КПЈ. Током наредна два месеца стрељано је двадесетак других комуниста и симпатизера КПЈ, укључујући народног хероја Радојку Лакић.^[192]

Током лета 1941. године, Усташка војница је периодично интернирала и стрељала групе сарајевских Срба. У августу 1941. ухапсили су око стотину Срба осумњичених за везе са војском отпора, углавном црквених функционера и припадника интелигенције, и погубили или депортовали у концентрационе логоре.^[193] У вили Лубурић, која је названа по усташи Вјекославу Лубурићу, кланици и месту за мучење и затварање Срба, Јевреја и политичких неистомишљеника, усташе су убиле најмање 323 особе.^[194]

Протеривање и етничко чишћење

Протеривање је било један од стубова усташког плана за стварање чисте хрватске државе.^[70] Први који су морали да оду били су ратни ветерани са Солунског фронта Првог светског рата који су живели у Славонији и Срему.^[195] До средине 1941. године, 5.000 Срба је протерано у окупирану Србију.^[70] Генерални план је био да се прво депортују истакнути људи, како би њихова имовина била национализована и да би се онда лакше манипулисало преосталим Србима. До краја септембра 1941. године протерано је око половине српског православног свештенства, 335 свештеника.^[196]

Дрина је граница између истока и запада. Промисао Божији нас је поставио да бранимо своју границу, коју наши савезници добро знају и цене, јер смо вековима доказали да смо добри граничари.
— Миле Будак, министар владе НДХ, август 1941., ^[70]

Протерани Срби пристижу у окупирану Србију.

Заговорници протеривања представили су га као неопходну меру за стварање друштвено функционалне националне државе, а такође су и рационализовали ове планове упоређујући га са разменом становништва између Грчке и Турске из 1923. године.^[197] Усташе су подигле логоре за задржавање, са циљем да прикупе већи број људи и протерају их. Влада НДХ је формирала и Уред за колонизацију за пресељење Хрвата на обновљена земљишта.^[70] Током лета 1941. године, протеривања су вршена уз значајно учешће локалног становништва.^[198] Активну улогу у протеривању имали су многи представници локалних елита, укључујући босанске муслимане у Босни и Херцеговини и Немце у Славонији и Срему.^[199]

Процењује се да је 120.000 Срба депортовано из НДХ у окупирану Србију, а 300.000 је избегло до 1943. године.^[200] До краја јула 1941. према немачким властима у Србији, 180.000 Срба пребегло је из НДХ у Србију, а до краја септембра тај број је премашио 200.000. У истом периоду 14.733 лица легално су пресељена из НДХ у Србију. Заузврат, НДХ је морала да прихвати више од 200.000 словеначких избеглица које су насилно исељене из својих домова у оквиру немачког плана анексије делова словеначких територија. Октобра 1941. организована миграција је прекинута јер су немачке власти у Србији забрањивале даље досељавање Срба. Према документацији Комесаријата за избеглице и усељенике у Београду, 1942. и 1943. године и даље су постојали илегални одласци појединаца из НДХ у Србију, којих је било око 200.000, иако су ове бројке непотпуне.^[201]

Религијски прогон

Хрватски кардинал и надбискуп Алојзије Степинац (десно) и вођа усташа, Анте Павелић (лево), 1941.

Усташе су сматрали да су вера и националност блиско повезане; док су римокатолицизам и ислам (босански муслимани су сматрани Хрватима) били признати као хрватске националне религије, источно православље је сматрано инхерентно некомпатибилним са хрватским државним пројектом.^[25] Они су доживљавали православље као непријатељско јер је идентификовано као српско^[202] (пре 1920. године, православне епархије у већини хрватских земаља припадале су независној Карловачкој патријаршији). У извесној мери, кампања терора се може посматрати као крсташки ратови средњег века; верски крсташки рат. 3. маја 1941. донет је закон о верском преобраћењу, којим се вршио притисак на Србе да покатоличе и тиме прихвате хрватски идентитет.^[71] То је учињено уочи Павелићевог сусрета са папом Пијем XII у Риму.^[203] Католичка црква у Хрватској, на челу са надбискупом Алојзијем Степинцем, поздравила га је и усвојила у унутрашње право Цркве.^[204] Израз „српски православци” забрањен је средином маја као неспојив са државним поретком, а уместо њега употребљен је израз „грчко-источна вера”.^[140] До краја септембра 1941. године протерано је око половине српског православног свештенства, 335 свештеника.^[196]

Да би се избрисала сва историја Срба и православне вероисповести, цркве (од којих неке датирају из 1200-их и 1300-их година) су сравњене са земљом или оцрњене; усташе су их користиле као штале.^[205]

Усташки покрет је заснован на религији. Дакле, наша дела потичу из наше привржености вери и Римокатоличкој цркви.
— главни усташки идеолог Миле Будак, 13. јула 1941, ^[206]

Масовно покатоличавања православних Срба у Босанској Дубици, 1941.

Усташка пропаганда је легитимисала прогон као делимично засновану на историјској католичко-православној борби за превласт у Европи и католичкој нетрпељивости према „шизматицима”. Након почетка српске побуне (јул 1941), Државна управа за препород је у јесен 1941. покренула програм за масовно присилно преобраћење Срба. Већ у lето, усташе су затвориле или уништиле већину српских православних цркава и манастира, а православне свештенике и епископе депортовале, затварале или убијале.^[202] У периоду од маја до децембра 1941. убијено је и преко 150 српских православних свештеника.^[207] Преобраћења су имала за циљ да хрватизирају и трајно униште СПЦ.^[202] Римокатолички свештеник Крунослав Драгановић је тврдио да су многи католици прешли у православље током 16. и 17. века, што је касније коришћено као основа за усташки програм преобраћења.^[208]

Политика конверзије имала је посебан аспект: само необразовани Срби су имали право на конверзију, јер се претпостављало да су неписмени сељаци мање српско-православни. Људи са средњим образовањем итд. (а посебно православно свештенство) нису били подобни. Образовани људи су били издвојени за протеривање или истребљење.^[209]

Ватикан се није противио принудним конверзијама. Папа Пије XII је 6. фебруара 1942. приватно примио 206 усташа у униформама и благословио их, симболично подржавајући њихове акције.^[210] Изасланик при Светој столици Никола Рушиновић је 8. фебруара 1942. рекао да се „Света столица радује” присилним преобраћењима.^[211] У писму од 21. фебруара 1942. кардиналу Луиђију Маљонеу, секретар Свете Столице је охрабрио хрватске бискупе да убрзају преобраћења, а такође је навео да термин „православни” треба заменити терминима „отпадници или расколници”.^[212] Многи фанатични католички свештеници придружили су се усташама, благословили и подржавали њихов рад, учествовали у убиствима и преобраћењима.^[213]

Статуе и делови срушене Саборне цркве у Бањој Луци

У периоду 1941—1942,^[214] неких 200.000^[215] или 240.000^[216]—250.000^[217] Срба је покатоличено, иако је већина њих то практиковала само привремено. Обраћеници би ионако били понекад убијани, често у истим црквама у којима су поново крштени.^[215] Побијено или протерано 85% српског православног свештенства.^[218] Само у Лици, Кордуну и Банији затворене су, порушене или опљачкане 172 српске православне цркве.^[140]

Енциклопедија холокауста описује да бискупска конференција која се састала у Загребу новембра 1941. није била спремна да осуди насилно покрштавање Срба у лето 1941, а камоли да осуди прогон и убиства Срба и Јевреја.^[219] Многи католички свештеници у Хрватској одобравали су и подржавали усташке нападе великих размера на Српску православну цркву,^[220] а католичка хијерархија није ни јавно ни приватно осудила злочине.^[221] Хрватска католичка црква и Ватикан су сматрали да је политика усташа према Србима корисна за римокатолицизам.^[222]

Марионетска „Хрватска православна црква”

Анте Павелић, Андрија Артуковић и Гермоген Максимов, 1942.

Након што је питање присилног преобраћења постало изузетно контроверзно,^[25] влада НДХ је 3. априла 1942. усвојила закон којим је установљена Хрватска источна православна црква. То је учињено у циљу замене институција Српске православне цркве.^[223] Према „Статуту о хрватској источној православној цркви” који је усвојен 5. јуна, Црква је била „недељива у свом јединству и аутокефална”.^[224] У јуну је белоруски емигрант Гермоген Максимов, архиепископ Руске Православне Заграничне Цркве, устоличен за њеног примаса.^[225] Оснивање Цркве учињено је како би се покушала пацификовати држава, као и хрватизација преосталог српског становништва када су усташе схватиле да је потпуно искорењивање Срба у НДХ недостижно. Прогон Срба је ипак настављен, али је био мањег интензитета.^[226]

Прогон српског православног свештенства

Кивот са моштима Платона Бањалучког у Саборној цркви

Епископи епархија Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској били су на мети верских прогона.^[227]Усташе су 5. маја 1941. мучиле и убиле Платона Јовановића, епископа бањалучког. 12. маја убијен је Петар Зимоњић, митрополит дабробосански, а средином августа убијен је Сава Трлајић, епископ горњокарловачки.^[207] Доситеј Васић, митрополит загребачко-љубљански, преминуо је 1945. године од задобијених рана од усташког мучења. Николај Јокановић, епископ захумско-херцеговачки, преминуо је 1944. године, пошто су га усташе претукле и протерале у Србију. Иринеј Ђорђевић, епископ далматински, интерниран је у италијанско ропство. У априлу 1941. године у НДХ је било 577 српских православних свештеника, монаха и других верских достојанственика. До децембра више их није било. Између 214 и 217 је убијено, 334 је прогнано, осамнаест је побегло, а пет је умрло природном смрћу.^[227] У Босни и Херцеговини, 71 православног свештеника су убиле усташе током Другог светског рата, 10 од партизана, 5 од Немаца, а 45 је умрло у првој деценији по завршетку Другог светског рата.^[228]

Према подацима Српске православне цркве, од око 700 свештенослужитеља и монаха на територији НДХ, 577 је било подвргнуто прогону, од тога 217 је убијено, 334 депортовано у Србију, 3 ухапшено, 18 је успело да побегне, а 5 је умрло (касније) од последица тортуре.

Улога Алојзија Степинца

Кардинал Алојзије Степинац био је загребачки надбискуп током Другог светског рата и заклео се на лојалност НДХ. Научници и даље расправљају о степену Степинчевог контакта са усташким режимом.^[70] Марк Биондич је изјавио да није био „ватрени присталица” усташког режима који је легитимисао сваку њихову политику, нити да је био „оглашени противник” који јавно осуђивао своје злочине на систематски начин.^[229] Док су неки свештеници чинили ратне злочине у име Католичке цркве, Степинац је практиковао опрезну амбивалентност.^[230] Био је рани присталица циља стварања католичке Хрватске, али је убрзо почео да доводи у питање режимски мандат присилног преобраћења.^[70]

Степинац са католичким свештеницима на сахрани Марка Дошена, 1944.

Историчар Томашевић је похвалио изјаве које је Степинац давао против усташког режима, као и његове поступке против режима. Међутим, напоменуо је и да су те исте изјаве и радње имале недостатке у односу на геноцидно деловање усташа према Србима и Српској православној цркви. Као што Степинац није јавно осудио геноцид који су усташе починиле над Србима раније током рата, као и касније. Томашевић је навео да је Степинчева храброст против усташке државе изазвала велико дивљење међу антиусташким Хрватима у његовој пастви, као и многим другима. Међутим, то је дошло са ценом непријатељства усташа и Павелића лично. У раном делу рата снажно је подржавао југословенску државу организовану са савезним линијама. Опште је било познато да су се Степинац и Павловић дубоко мрзели.^[231] Немци су га сматрали прозападним и „пријатељем Јевреја” што је довело до непријатељства немачких и италијанских снага.^[232]

Степинац је 14. маја 1941. добио вест о усташком масакру српских сељана у Глини. Истог дана писао је Павелићу:^[233]

Сматрам својом бискупском одговорношћу да подигнем глас и да кажем да то по католичком учењу није дозвољено, због чега вас молим да предузмете најхитније мјере на цијелом подручју НДХ, како не би ниједан Србин био убијен осим ако се не покаже да је починио злочин који је оправдавао смрт. У супротном, нећемо моћи да рачунамо на благослов неба, без којег морамо пропасти.
— Алојзије Степинац у писму Анте Павелићу

То су и даље била приватна протестна писма. Касније, 1942. и 1943. године, Степинац је почео отвореније да говори против усташког геноцида, након што је већина геноцида већ почињена, и постаје све јасније да ће нацисти и усташе бити поражени.^[234] У мају 1942. Степинац се изјаснио против геноцида, помињући Јевреје и Роме, али не и Србе.^[70]

Алојзје Степинац на суђењу

Томашевић је написао да, иако је Степинац за сваку похвалу због његових поступака против режима, неуспех хрватске католичке хијерархије и Ватикана да јавно осуде геноцид „не може се бранити са становишта човечности, правде и опште пристојности”.^[235] Степинац је у свом дневнику рекао да су „Срби и Хрвати два различита света, северног и јужног пола, који се никада неће ујединити док је један од њих жив”, уз друге сличне ставове.^[236] Историчар Иво Голдштајн је описао да је Степинац био симпатичан усташким властима и амбивалентан према новим расним законима, као и да је био „човек са много дилема у једном узнемирујућем времену”.^[237] Степинац је негодовао због међуратног преласка око 200.000 већине хрватских католика у православље, за које је сматрао да су их наметнули преовлађујући политички услови.^[235]

Диана Будисављевић се често састајала са Степинцем, молећи га да нешто учини поводом српске деце затвореним у логорима. Није имала позитиван утисак о њему, и у свом дневнику је записала:^[238]

3. 12. 1941. Мој први пријем код надбискупа др. Степинца. И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбискуп ми је рекао да нема никаквог утјецаја на владу, тамо да ништа не може исходити. Спреман је заузети се за ствар, али унапријед зна да не може ништа постићи… Друга аудијенција код надбискупа… Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана једне Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад ју се успркос томе намјерава из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану. Онда је почео критизирати Нијемце, нацизам, Хитлера, да су они свему криви. Кажем му да се њемачки бискупи јако заузимају за своје вјернике и супротстављају Хитлеру. Многи од овдје прогоњених су прешли на католичку вјеру и његова је дужност заузети се за њих… На крају обећава да ће се заузети. Будући да у то много не вјерујем, називам… каноника Бакшића и молим за пријем. Молим да са своје стране утјече на надбискупа. Молим да се каноници састану и да се сви заједно заузму за прогоњене с Кордуна.

2016. Хрватска рехабилитација Степинца негативно је примљена у Србији и Републици Српској, ентитету Босне и Херцеговине.^[239]

Број жртава и класификација геноцида

Спомен плоча са именима жртава Масакра у Дракулићу.

На сајту Меморијалног музеја холокауста Сједињених Држава наводи се да је „Утврђивање броја жртава за Југославију, за Хрватску и за Јасеновац веома проблематично, због уништавања многих релевантних докумената, дуготрајне недоступности независним научницима оних докумената који су преживели и идеолошке агенде послератне партизанске науке и новинарства”.^[240]

Осамдесетих година 20. века прорачуне жртава Другог светског рата у Југославији правили су српски статистичар Богољуб Кочовић и хрватски демограф Владимир Жерјавић. Томашевић је описао њихове студије као објективне и поуздане.^[241] Кочовић је проценио да је током рата у НДХ страдало 370.000 Срба, како бораца, тако и цивила. Са могућом грешком од око 10 одсто, приметио је да српски губици не могу бити већи од 410.000. Није проценио број Срба које су усташе убиле, рекавши да би у већини случајева задатак категоризације жртава био немогућ.^[242] Жерјавић је проценио да је укупан број погинулих Срба у НДХ износио 322.000, од чега је 125.000 погинуло као борци, а 197.000 цивила. Жерјавић је проценио да је у усташким затворима, јамама и логорима, укључујући и Јасеновац, убијено укупно 78.000 цивила, Немци 45.000 цивила, Италијани 15.000, у борбама зараћених страна 34.000 цивила, а 25.000. цивила су умрли од тифуса.^[243] О броју жртава које су страдале у концентрационом логору Јасеновац и даље се расправља, али према садашњим проценама укупан број је око 100.000, од којих су отприлике половина били Срби.^[82]

Факсимил копије дописнице логорашице Анке Панић из Новог Топоља (код Сл. Брода) својој деци, ћеркама Љубици и Софији. Анка се никада није вратила из Јасеновца, а налази се и на списку жртава чија су имена сачувана.

Током рата, као и за време Титове Југославије, давали су се различити бројеви укупних југословенских ратних жртава.^[а] Процене меморијалних центара холокауста такође варирају.^[б] Историчар Јозо Томашевић је рекао да је тачан број жртава у Југославији немогуће одредити.^[250] Академик Барбара Јелавич међутим у писаној форми цитира Томашевићеву процену да је за време усташке владавине убијено чак 350.000 Срба.^[251] Историчар Рори Јоманс је рекао да најконзервативније процене говоре да је 200.000 Срба убијено од стране усташких одреда смрти, али стварни број Срба које су усташе погубиле или страдале у усташким концентрационим логорима може бити и до 500.000.^[3] У раду из 1992. Сабрина П. Рамет наводи бројку од 350.000 Срба које су „ликвидирали” „Павелић и његови усташки послушници”.^[252] У раду из 2006. Рамет је проценила да је најмање 300.000 Срба „измасакрирано од стране усташа”.^[200] У својој књизи из 2007. „Независна Држава Хрватска 1941—45”, Рамет наводи укупне Жерјавићеве бројке о српским губицима у НДХ.^[253] Марко Атила Хоаре пише да је „можда скоро 300.000 Срба” страдало од усташког геноцида и нацистичке политике.^[254]

Томислав Дулић је навео да су Срби у НДХ током Другог светског рата били међу највећим бројем жртава у Европи.^[42] Истраживач геноцида Израел Чарни наводи Независну Државу Хрватску као трећи најсмртоноснији режим у двадесетом веку, убијајући у просеку 2,51% њених грађана годишње.^[255] Чарнијева дефиниција домаћег демоцида не укључује само геноцид, већ и политику и масовна убиства, као и присилну депортацију која узрокује смрт и глад или епидемију током којих режим ускраћује помоћ или делује на начин да је учини смртоноснијом.^[256] Амерички историчар Стенли Г. Пејн је изјавио да су директне и индиректне егзекуције од стране режима НДХ биле „изузетан масовни злочин”, који је сразмерно превазишао било који други европски режим осим Хитлеровог Трећег рајха. Он је додао да су злочине у НДХ пропорционално надмашили само Црвени Кмери у Камбоџи и неколико екстремно геноцидних афричких режима.^[257] Рафаел Израели је написао да „велике геноцидне операције, сразмерно малом броју становника, остају готово јединствене у аналима ратне Европе.”^[258]

Спомен-парк Гаравице.

У Србији, као и у очима Срба, усташка зверства су представљала геноцид.^[259] Многи историчари и аутори описују масовна убиства Срба од стране усташког режима као у складу са дефиницијом геноцида, укључујући Рафаела Лемкина који је познат по томе што је сковао реч геноцид и иницирао Конвенцију о геноциду.^[260] Хрватска историчарка Мирјана Касаповић објаснила је да се у најважнијим научним радовима о геноциду злочини над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ недвосмислено квалификују као геноцид.^[261]

Јад Вашем, званични израелски споменик жртвама холокауста, наводи да су „усташе извршиле геноцид над Србима, истребили преко 500.000, протерали 250.000 и натерали још 250.000 да пређу у католицизам”.^[262]^[263] Центар Симон Визентал је такође навео да су лидери Независне Државе Хрватске извршили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.^[264] И председници Хрватске Стјепан Месић^[265] и Иво Јосиповић, те Бакир Изетбеговић и Жељко Комшић,^[266] бошњачки и хрватски члан Председништва Босне и Херцеговине, такође су описали прогон Срба у НДХ као геноцид.^[267]

Последице

Југословенске комунистичке власти нису користиле логор Јасеновац као што су то чинили други европски концентрациони логори, највероватније због српско-хрватских односа. Они су препознали да етничке тензије проистекле из рата могу имати капацитет да дестабилизују нови комунистички режим, покушали су да прикрију ратне злочине и прикрију специфичне етничке губитке.^[26] Титова власт је настојала да зарасте ране и створи „братство и јединство” међу народима.^[268] Сам Тито је био позван у Јасеновац, прошао је неколико пута, али никада није посетио то место.^[269] Геноцид није на одговарајући начин испитан након рата, јер југословенска комунистичка власт није охрабривала независне научнике.^[240]^[270] Историчари Марко Атила Хоаре и Марк Биондич констатовали су да историчари западног света не обраћају довољно пажње на геноцид који су починиле усташе, док га је неколико научника описало као мање познати геноцид.^[271]

Други светски рат, а посебно његови етнички сукоби, сматрани су кључним у каснијим југословенским ратовима (1991—95).^[272]

Српска православна црква

Свети српски новомученици јасеновачки су жртве усташког геноцида над Србима у логору Јасеновац у време НДХ, које је у календар светих унела и које прославља Српска православна црква.

Српска православна црква је у послератном периоду српске жртве овог геноцида сматрала мученицима. Због тога Српска православна црква 13. септембра обележава помен „Свети Српски Новомученици Јасеновачки”.^[273]

Свети мученик јасеновачки Вукашин је био старији човек по имену Вукашин Мандрапа ког су усташе убиле у Јасеновцу 1943. године. Према сведочењу неуропсихијатра Неде Зец из 1970, која је била заточена у Јасеновцу, Мандрапу је издвојио хрватски усташа, који се презивао Фригановић (име Јосип или Миле), који је посматрао његово стоичко понашање током дана принудног рада и клања затвореника ноћу.^[274] Фригановић је покушао да натера човека да благослови усташког поглавара Анту Павелића, што је старац одбио, чак и након што му је Фригановић након сваког одбијања одсекао и уши и нос. На крају је старцу ископао очи, истргао му срце и пререзао гркљан.^[275] Српска православна црква га поштује сваког 29. маја.

Суђења

Миле Будак, оснивач усташког покрета и вишеструки министар у НДХ, Никола Мандић, председник владе, као и низ других чланова владе, попут Јулија Маканеца и Адемаге Мешића и команданта логора Јадовно Јураја Рукавине, суђени су и осуђени 1945. године за велеиздају и ратне злочине од комунистичких власти СФР Југославије. Многи од њих су погубљени. Мирослав Филиповић, командант логора Јасеновац и Стара Градишка, проглашен је кривим за ратне злочине, осуђен на смрт и обешен.^[276] Славко Кватерник, командант оружаних снага и министар одбране, је изручен Југославији од стране Аустрије, заједно са другим министрима владе НДХ, Владимиром Кошаком, Мехмедом Алајбеговићем и Османом Куленовићем, те су 1947. осуђени за ратне злочине и злочине против човечности и погубљени.^[277] Заповедника логора Јасеновца Ивицу Матковића су Британци депортовали из Аустрије након чега је убрзо убијен са другим сарадницима фашиста, док се Доминиук Пићилију губи сваки траг након 1945. године.^[278]^[279]

Многи други су побегли, укључујући и врховног поглавара Анту Павелића, највише у Латинску Америку. Део емиграције је спречен операцијом Гвардијан, у којој су неки од заповедника логора Јасеновац Љубо Милош и Анте Врбан, као и поједини припадници Усташке војницe заробљени и погубљени.^[280] Алојзије Степинац, који је служио као надбискуп загребачки, проглашен је кривим за велеиздају и присилно покатоличавање православних Срба.^[281] Међутим, неки тврде да је суђење „спроведено уз одговарајућу правну процедуру”.

Нирнбершки војни суд је закључио да Независна Држава Хрватска није била суверени ентитет способан да делује независно од немачке војске, упркос томе што су га силе Осовине признале као независну државу.^[282] Према Трибуналу, „Хрватска је овде све време била окупирана земља”.^[283] Зигфрид Каше, амбасадор Трећег рајха у НДХ, је осуђен смртном казном у Нирнбершком суђењу због насилног протеривања Срба.^[284] Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида у то време није била на снази. Генерална скупштина Уједињених нација га је једногласно усвојила 9. децембра 1948. и ступила је на снагу 12. јануара 1951. године.^[285]

Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова и министар правде НДХ који је потписао низ расних закона, после рата је побегао у Сједињене Америчке Државе и изручен Југославији 1986. године, где му је суђено у Окружном суду у Загребу и проглашен кривим за низ масовних убистава у НДХ.^[286] Артуковић је осуђен на смрт, али казна није извршена због година и здравља.^[287] Ефраим Зуроф, ловац на нацисте, имао је значајну улогу у хватању Динка Шакића, још једног команданта логора Јасеновац, током 1990-их. Након притиска међународне заједнице на десничарског председника Фрању Туђмана, тражио је Шакићево изручење и суђено му је у Хрватској, са 78 година; оглашен је кривим за ратне злочине и злочине против човечности и изречена му је максимална казна од 20 година затвора. Према истраживачима људских права Ерику Стоверу, Виктору Пескину и Алекси Кенигу, то је био „најважнији домаћи покушај после хладног рата да се нацистички осумњичени за ратне злочине позове на кривичну одговорност у бившој источноевропској комунистичкој земљи”.^[288]

Пацовски канали, тероризам и атентати

Крунослав Драгановић (1903—1983) био је професор на загребачком Богословском факултету и један од поверљивих људи Алојзија Степинца и Ватикана. Организатор је пацовских канала којим је у Јужну Америку пребегло на хиљаде усташких и нацистичких злочинаца.

Након партизанског ослобођења Југославије, многи усташки поглавари су побегли и склонили се у колеџ Сан Ђироламо дељи Илирики код Ватикана. Католички свештеник и усташа Крунослав Драгановић управљао је бегунцима из Сан Ђиролама. Амерички Стејт департмент и Контраобавештајни корпус помогли су ратним злочинцима да побегну, а помогли су Драгановићу (који је касније радио за америчке обавештајне службе) у слању усташа у иностранство. Многи од одговорних за масовна убиства у НДХ склонили су се у Јужну Америку, Португал, Шпанију и Сједињене Државе.^[91]

Вјекослава Лубурића је у Шпанији 1969. убио агент УДБА-е; Артуковић је до изручења 1986. живео у Ирској и Калифорнији и умро природном смрћу у затвору; Динко Шакић и његова супруга Нада живели су у Аргентини до изручења 1998. године, Динко умире у затвору, а супруга пуштена на слободу. Драгановић је организовао и лет функционера Гестапоа Клауса Барбија.^[91]

Након покушаја атентата на Павелића 10. априла 1957. године у предграђу Ломас дел Паломар у Буенос Ајресу, он се склонио у Шпанију у којој владао последњи фашистички диктатор у Европи Франко. Покушај атентата је извршио Благоје Јововић. У Шпанији се Павелић покушао опоравити од рањавања у једном католичком манастиру у Мадриду, а умро је у децембру 1959. Никада није изашао из болнице.^[289]

Међу неким из хрватске дијаспоре, усташе су постале хероји.^[91] Усташке емигрантске терористичке групе у дијаспори (као што су Хрватско револуционарно братство и Хрватски национални отпор) су током читавог југословенског периода вршиле атентате и бомбардовања, као и отмице авиона.^[290] У јулу 2018. године шпанска владајућа Социјалистичка радничка партија, предложила је закон против меморисања фашистичких фигура. Нагађало се да ће шпанске власти, ако закон буде усвојен, моћи узурпирати гробнице Павелића и Лубурића, јер како наводе, гробнице су постале ходочасничка места за неофашисте, и треба их преместити на мање истакнуте локације или пребацити у Босну.^[291]

Уништавање спомен обележја

Након стицања независности Хрватске, уништено је око 3.000 споменика посвећених антифашистичком отпору и жртвама фашизма.^[292] Према хрватском удружењу ветерана Другог светског рата, ова разарања нису била спонтана, већ планска активност владајуће странке, државе и цркве.^[293] Статус Спомен-подручја Јасеновац је деградиран на парк природе, а парламент је укинуо његово финансирање.^[294] У септембру 1991. године, хрватске снаге су ушле у спомен-обележје и вандализовале зграду музеја, док су изложбе и документација уништени, оштећени и опљачкани.^[295] СР Југославија је 1992. године упутила формални протест Уједињеним нацијама и Унеску, упозоравајући на девастацију меморијалног комплекса. Посматрачка мисија Европске заједнице је посетила меморијални центар и потврдила штету.^[295]

Форензичке истраге

Између 22. и 27. јуна 1964. ексхумације тела и коришћење метода узорковања у Јасеновцу су извршили Вида Бродар и Антон Погачник са љубљанског универзитета и Србољуб Живановић са новосадског универзитета. Српски антрополог Србољуб Живановић је током југословенских ратова објавио, како је тврдио, потпуне резултате студија, које је, по његовим речима, потиснула Титова влада у име братства и јединства, како би се мањи акценат ставио на злочине усташа. Према Живановићевим речима, истраживање је дало снажну подршку броју жртава од преко 500.000, а реалне су процене 700.000—800.000, наводећи да се у свакој масовној гробници налази 800 скелета.^[296]

Историјски ревизионизам

Порицање геноцида над Србима у НДХ представља ревизионистичке и негационистичке тврдње да у НДХ нису извршени систематски масовни злочини и геноцид над Србима, као и умањивање броја жртава и бруталности масовних погубљења. Историчарка Мирјана Касаповић је закључила да постоје три главне стратегије у делу хрватске историографије: НДХ је у то време била нормална противпобуњеничка држава; у НДХ нису почињени масовни злочини, посебно геноцид; логор Јасеновац је био само радни логор, а не логор логор смрти.^[261]

Ревизионистичке изјаве и дела су објављивали поједини хрватски новинари и историчари, али и високи званичници. Историчар Хрвоје Класић је навео да је од осамостаљења Хрватске након распада Југославије успостављен нов приступ проучавања и подучавања хрватске историје, који укључује умањивање и порицање усташких злочина.^[297] Један од најзначајнијих научника који су изучавали злочине у НДХ, Рори Јеоманс је 2018. изјавио да је историјски ревизионизам из 90-их имао своја упоришта у академији и мејнстрим политици, као и да данашњи ревизионисти имају за циљ повратак усташког режима у целости, упоређујући га са раздобљем Фрање Туђмана када је тренд био умањити злочине или рехабилитовати само одређене његове аспекте.^[298] Википедија на хрватском језику такође је привукла пажњу међународних медија због пристрасности и порицања злочина почињених на тлу НДХ.^[299]^[300]

Од 2016. године антифашистичке групе, лидери српске, ромске и јеврејске заједнице у Хрватској и бивши највиши хрватски званичници бојкотују званичну државну комеморацију жртвама логора Јасеновац, јер су, како наводе, хрватске власти одбијале да осуде усташко наслеђе експлицитно и умањили су и ревитализирали злочине које су починиле усташе.^[301]

Комеморација

Јосип Броз Тито у посети Спомен-гробљу у Сремској Митровици.

Са изложбе о Јасеновцу, Музеј Републике Српске.

Спомен-музеј у Старом броду, пројекат архитекте Новице Мотике.

Израелски председник Моше Касав посетио је Јасеновац 2003. Његов наследник Шимон Перес одао је почаст жртвама логора када је посетио Јасеновац 25. јула 2010. године и положио венац на спомен обележје. Перес је усташке злочине назвао „демонстрацијом чистог садизма”.

Меморијални музеј Јасеновац поново је отворен у новембру 2006. новом изложбом хрватске архитекткиње Хелене Павер Њирић и Едукативним центром компаније Продукција. Меморијални музеј садржи унутрашњост од челичних модула обложених гумом, видео и пројекционих платна и стаклених витрина у којима су приказани артефакти из логора. Изнад изложбеног простора, који је прилично мрачан, налази се поље од стаклених паноа на којима су исписана имена жртава.

Одељење за паркове града Њујорка, Одбор за парк Холокауст и Институт за истраживање Јасеновца, уз помоћ тадашњег конгресмена Ентонија Вајнера, поставили су јавни споменик жртвама Јасеновца у априлу 2005. (на шездесету годишњицу од ослобађање логора.) Церемонији посвећења је присуствовало десет преживелих југословенских холокауста, као и дипломате из Србије, Босне и Израела. Остаје једини јавни споменик јасеновачким жртвама ван Балкана.

Дана 22. априла, на годишњицу пробоја заробљеника из логора Јасеновац, Србија обележава Дан сећања на жртве националног холокауста, геноцида у Другом светском рату и других фашистичких злочина, док Хрватска одржава званичну комеморацију на Спомен-подручју Јасеновац.^[302] Србија и босанскохерцеговачки ентитет Република Српска одржавају заједничку централну комеморацију у Спомен зони Доња Градина.^[303]

2018. године, поводом обележавања Међународног дана сећања на холокауст, у седишту Уједињених нација у Њујорку одржана је изложба под називом „Јасеновац — право на сећање” са основним циљем неговања културе сећања на Србе, Јеврејске, ромске и антифашистичке жртве холокауста и геноцида у логору Јасеновац.^[304]

Комеморације жртвама концентрационог логора Јадовно од 2009. године организују Српско народно вијеће (СНВ), Јеврејска заједница у Хрватској и локални антифашисти, док је 24. јун одређен за „Дан сећања на логор Јадовно” у Хрватској.^[303] Дана 26. августа 2010. године, на 68. годишњицу делимичног ослобођења дечјег логора Јастребарско, помен жртвама је свечано обележен код споменика на Јастребарском гробљу. Присуствовало је свега 40 људи, углавном чланова Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске.^[305] Влада Републике Српске одржала комеморацију на Спомен-обиљежју жртвама усташког клања у долини Дрине.

У култури

Књижевност

Извод из поеме „Јама” Ивана Г. Ковачића, написане 1942. с илустрацијама сликара-партизана З. Прице и Е. Муртића.

Дара из Јасеновца је српски филм из 2021. године по сценарију Наташе Дракулић у режији Предрага Антонијевића. Радња говори о страдањима српских, јеврејских и ромских мушкараца, жена и деце у логору смрти Јасеновац.

На Кордуну гроб до гроба, песма о сећању на злочине на територији Кордуна
Стојанка мајка Кнежопољка, поема Скендера Куленовића настала као сведочанство злочина на Козари
Јама, песма која осуђује злочине усташа, аутора Ивана Горана Ковачића
Орлови рано лете, роман о улози деце у помагању партизана у отпору усташама, аутора Бранка Ћопића
Аустријанка, роман Зорана Милекића о Диани Будисављевић и њеној акцији спашавања деце

Уметност

Златко Прица и Едо Муртић илустровали су сцене из песме Ивана Горана Ковачића Јама

Позориште

Голубњача, драма Јована Радуловића о етничким односима у суседним селима у годинама после усташких злочина^[306]

Филм

1955 — Шолаја, филм о побуни Срба против геноцида, у режији Војислава Нановића
1960 — Девети круг, филм Франса Штиглића, укључује сцене из логора Јасеновац.
1962 — Козара, филм о бици на Козари, збегу цивила и масакрима, у режији Вељка Булајића
1966 — Орлови рано лете, филм према истоименом роману Бранка Ћопића, редитељке Соје Јовановић.
1967 — Црне птице, филм о групи логораша Стара Градишка, редитеља Едуарда Галића.
1983 — Крв и пепео Јасеновца, документарни филм, режија Лордан Зафрановић
1984 — Крај рата, филм о српском човеку који води свог сина да пронађе и убије припаднике усташке војнице који су мучили и убили његову жену и мајку, режија Драган Кресоја
1988 — Браћа по матери, филм о усташким зверствима испричан кроз причу о два полубрата, Хрвату и Србину, у режији Здравка Шотре
1994 — Залазак столећа / Тестамент Л. З., документарни филм о усташком режиму и суђењу Андрији Артуковићу, режија Лордан Зафрановић
2016 — Прва трећина — опроштај као казна, кратки играни филм о масакрима Жилета Фригановића, режија Светлана Петров
2016 — Завештање, документарни филм базиран на 450 часова снимљеног материјала и 94 интервју са преживелима геноцида
2018 — Дианина деца, документарни филм о преживелој деци коју је из логора спасила Диана Будисављевић
2019 — Дневник Диане Будисављевић., биографски филм о акцији помоћи Диане Будисављевић за спасавање више од 10.000 деце из концентрационих логора, у режији Дане Будисављевић
2020 — Дара из Јасеновца, филм о девојчици која је преживела логор Јасеновац, редитеља Предрага Антонијевића
2023 — Златни рез 42, филм у припреми базиран на сценарију Арсена Диклића, режија Лордан Зафрановић

ТВ серије

1981 — Непокорени град, ТВ серијал о кампањи усташког терора, укључујући логор Керестинец, у режији Ванче Кљаковића и Едуарда Галића
1983 — Замке, документарна серија о Операцији Гвардијан, режија Берислав Макаровић
1991—1992 — Југославија у рату 1941—1945., документарна серија РТС-а о Другом светском рату, режија Милан Кундаковић
2021 — НДХ, документарна серија ХРТ-а аутора историчара Хрвоја Класића

Музика

Неки преживели тврде да је текст чувене песме Ђурђевдан написан у возу који је заробљенике одвезао из Сарајева у логор Јасеновац.^[307]
Томпсон, хрватски рок бенд, на челу са Марком Перковићем „Томпсоном” изазвао је контроверзе због наводне величања усташког режима у својим песмама и концертима, а најпознатија таква песма је „Јасеновац и Градишка Стара”.^[308]^[309]

Галерија

Независна Држава Хрватска на карти Европе.
Осовинска окупација Југославије 1941—43.
Службени проглас НДХ.
Фашистички злочини у почињени у Југославији.
Споменик логора Јасеновац.
Јасеновачки камп.
Капија у логору Јасеновац.
Усташе одводе народ после офанзиве на Козару.
Срби који живе у Независној Држави Хрватској, који су протерани из својих домова, излазе из града носећи велике завежљаје.
Срби и Роми окупљени и одведени у Јасеновац, 1942—43.
Усташки чувари скидају и претресају затворенике.
Вођа нацистичке Немачке, Адолф Хитлер и вођа НДХ, Анте Павелић, 9. јун1941.
Гробница деце са Козаре, Мирогој.
Кућа Саве Шумановића у Шиду.
Заробљеници у логору Стара Градишка.
Деца у логору Стара Градишка.
Деца из усташких логора.
Мајор Сарајева, Мустафа Софтић, носи заставу НДХ, 1943. година.
Вјекослав Лубурић у логору Стара Градишка.
Српска деца пронађена у усташком логору.
Споменик у Гаравицама.
Коричка јама и споменик Коричким жртвама.
Славко Кватерник, (1878—1947) је био маршал (војсковођа) оружаних снага Независне Државе Хрватске. Осуђен је на смрт због ратних злочина.
Јуре Францетић, (1912—1942) је био усташа и пуковник Усташке војнице. За време НДХ постао је усташки пуковник и командант Црне легије Која је извршила многобројне масовне злочине над српским и јеврејским живљем и припадницима НОП.

Види још

Напомене

^ Током рата, немачки војни заповедници давали су различите бројке о броју Срба, Јевреја и других које су убиле усташе унутар НДХ. Александар Лохр тврди да је убијено 400.000 Срба, а Масенбах око 700.000. Херман Нојбахер је навео да су усташке тврдње о милион покланих Срба „хвалисаво претеривање”, и сматра да је број „закланих безбраних жртава три четвртине милиона”. Ватикан је навео 350.000 Срба покланих до краја 1942. (Ежен Тисерант).^[244] Југославија је на Париским мировним уговорима (1947) представила 1.700.000 као своје ратне жртве, које је произвео математичар Владета Вучковић.^[245] Тајни списак владе из 1964. године бројао је 597.323 жртве (од тога 346.740 Срба).^[246] Осамдесетих година 20. века хрватски економиста Владимир Жерјавић је закључио да је број жртава око милион.^[247] Надаље, тврдио је да је број српских жртава у НДХ био између 300.000 и 350.000, са 80.000 жртава свих националности у Јасеновцу.^[248] Од распада Југославије, хрватска страна је почела да предлаже знатно мање бројеве, док српска страна задржава преувеличане бројке које су промовисане у Југославији до 1990-их.
^ Меморијални музеј Холокауста Сједињених Држава наводи (од 2012.) укупно 320.000–340.000 убијених етничких Срба у Хрватској и Босни и 45–52.000 убијених у Јасеновцу.^[240] Центар Јад Вашем тврди да је у Хрватској убијено више од 500.000 Срба, 250.000 протерано, а још 200.000 приморано да се покатоличи.^[249]

Референце

^ Goldstein 1999.
^ Ramet 2006, стр. 114; Baker 2015.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Yeomans 2013, стр. 18.
^ Yeomans 2005; Pavlowitch 2008, стр. 34.
^ Bartulin 2014, стр. 5.
^ Мала енциклопедија Просвета 1968.
^ „Starčević, Ante”. www.enciklopedija.hr. Hrvatska enciklopedija. Приступљено 13. 9. 2023.
^ Jonassohn & Björnson 1998, стр. 281; Tomasevich 2002, стр. 347; Carmichael & Maguire 2015, стр. 151.
^ Tomasevich 2002, стр. 347.
^ Jonassohn & Björnson 1998, стр. 281; Fischer 2007, стр. 207.
^ ^а ^б Fischer 2007, стр. 207.
^ Südland 1990.
^ Carmichael 2003, стр. 97; Bartulin 2014, стр. 37; Yeomans 2015, стр. 265.
^ Kenrick 2006, стр. 92; Bartulin 2014, стр. 123.
^ Kallis 2008, стр. 130–132; Yeomans 2015, стр. 167.
^ Kallis 2008, стр. 130; Yeomans 2015, стр. 265.
^ Newman 2014; Newman 2017.
^ ^а ^б Newman 2017.
^ Newman 2014; Suppan 2019, стр. 310, 314.
^ Newman 2014.
^ ^а ^б Ognyanova 2000, стр. 3.
^ Kallis 2008, стр. 130—131; Yeomans 2013, стр. 7.
^ Bartulin 2014, стр. 56—60.
^ Bartulin 2014, стр. 52–53.
^ ^а ^б ^в ^г Ramet 2006, стр. 118.
^ ^а ^б ^в ^г McCormick 2008.
^ Suppan 2019.
^ Suppan 2019, стр. 591.
^ ^а ^б Yeomans 2013, стр. 6.
^ Yeomans 2015, стр. 300; Suppan 2019, стр. 586.
^ ^а ^б Yeomans 2015, стр. 300.
^ Yeomans 2015, стр. 150, 300.
^ Ognyanova 2000, стр. 3; Suppan 2019, стр. 590.
^ ^а ^б Rogel 2004, стр. 8.
^ Yeomans 2015, стр. 150.
^ ^а ^б Mojzes 2011, стр. 52-53.
^ Fischer 2007, стр. 208; Levy 2009.
^ Tomasevich 2002, стр. 402—404.
^ Tomasevich 2002, стр. 403.
^ ^а ^б ^в Tomasevich 2002, стр. 404.
^ Yeomans 2013.
^ ^а ^б ^в Pavasović Trošt 2018.
^ Kallis 2008, стр. 130.
^ Tomasevich 2002, стр. 32.
^ Suppan 2019, стр. 592.
^ Yeomans 2015, стр. 301.
^ Domenico & Hanley 2006, стр. 435; Kallis 2008, стр. 130; Adeli 2009, стр. 9; Levy 2009; Yeomans 2015, стр. 263; Suppan 2019, стр. 591.
^ Payne 2006; Kallis 2008, стр. 134; Yeomans 2015, стр. 150.
^ Tomasevich 2002, стр. 272.
^ Kallis 2008, стр. 239.
^ Payne 2006.
^ Tomasevich 2002, стр. 466.
^ Johnsen 1995.
^ Mojzes 2011, стр. 54.
^ Jacobs 2009; Robins & Jones 2009.
^ Руднева 2014, стр. 97.
^ Adriano & Cingolani 2018, стр. 190.
^ Shepherd 2012, стр. 78; Israeli 2013, стр. 45.
^ Goldstein 1999, стр. 134; Weiss-Wendt 2010, стр. 148.
^ Suppan 2019, стр. 32, 1065.
^ Tomasevich 2002, стр. 425.
^ Ognyanova 2000, стр. 22.
^ ^а ^б Yeomans 2013, стр. 17.
^ Fischer 2007, стр. 207–208, 210, 226.
^ Fischer 2007, стр. 212.
^ Phayer 2000, стр. 31.
^ Barbier 2017, стр. 169.
^ Kenrick 2006, стр. 92.
^ Bloxham & Gerwarth 2011, стр. 111.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и Levy 2009.
^ ^а ^б McCormick 2014, стр. 72.
^ Yeomans 2015, стр. 132.
^ Ramet 2006, стр. 312.
^ Levy 2011, стр. 61.
^ Fischer 2007, стр. 228.
^ ^а ^б ^в Byford 2020, стр. 10.
^ Yeomans 2013, стр. 16.
^ Yeomans 2013, стр. 2.
^ Levy 2011, стр. 69.
^ Tomasevich 2002, стр. 726.
^ Pavlowitch 2008, стр. 34; Yeomans 2015, стр. 21.
^ ^а ^б Pavlowitch 2008, стр. 34; Yeomans 2015, стр. 3.
^ ^а ^б Paris 1961.
^ ^а ^б Levy 2011, стр. 70.
^ ^а ^б ^в Levy 2011, стр. 70–71.
^ Weiss-Wendt 2010.
^ Ђурић Мишина, Вељко (29. 10. 2020). „Немачки официри о броју жртава у Јасеновцу”. Музеј жртава геноцида Београд (на језику: српски). Приступљено 16. 9. 2023.
^ Horstenau 2007.
^ Lituchy 2006.
^ Bulajić 2002, стр. 231.
^ ^а ^б ^в ^г Levy 2011, стр. 72.
^ Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, стр. 149; Lituchy 2006, стр. 220.
^ Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, стр. 42, 393; Антонић 2007; Byford 2020, стр. 10.
^ Oschlies, Wolf (20. 12. 2009). „Kinder-KZs der kroatischen Ustasa-Terroristen im Zweiten Weltkrieg | ZbE”. www.zukunft-braucht-erinnerung.de (на језику: немачки). Приступљено 15. 9. 2023.
^ ^а ^б Lukić 1980; Fumić 2011.
^ Vuselica 2009, стр. 321–323; Grünfelder 2010, стр. 101—106.
^ Bulajić 2002.
^ Hilberg 2003, стр. 760.
^ Miletic 1986, стр. 766, 921.
^ Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, стр. 144—145.
^ Savez jevrejskih opština Jugoslavije 1985, стр. 40—41, 58, 76, 151; Peršen 1990, стр. 105; Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, стр. 144—145; Shelach 1990, стр. 196.
^ Shelach 1990, стр. 196–197.
^ Milekic, Sven (6. 10. 2014). „Odata počast žrtvama dečjeg logora u Sisku”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 16. 9. 2023.
^ ^а ^б Зарић, Слађана (26. 2. 2021). „„Дијанина деца“ – истинита сведочења деце из Јасеновца”. www.rts.rs (на језику: српски). РТС :: Филм и ТВ. Приступљено 16. 9. 2023.
^ ^а ^б Ломовић, Магазин Политика 2013.
^ Ломовић 2013.
^ Budisavljević 2003, стр. 284–85; Lomović 2014, стр. 28.
^ Кољанин 2007, стр. 197.
^ ^а ^б Милекић 2021, стр. 125, 127—128, 132—134.
^ Mijatović, Vuk (16. 10. 2013). „„Novosti“ ugostile praunuka Diane Budisavljević”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 16. 9. 2023.
^ Budisavljević 2003, стр. 20, 54; Кољанин 2007, стр. 200.
^ Кољанин 2007, стр. 203.
^ Кољанин 2007.
^ „Orden Diani Budisavljević”. NOVOSTI (на језику: српски). 7. 4. 2011. Приступљено 16. 9. 2023.
^ „Тадић одликовао Ђоковића”. www.rts.rs. РТС :: Друштво. 14. 2. 2012. Приступљено 16. 9. 2023.
^ „Poimenični popis žrtava”. www.jusp-jasenovac.hr. JUSP Jasenovac. Приступљено 16. 9. 2023.
^ Smreka, Jelka (17. 07. 2011). „Stara Gradiška”. Архивирано из оригинала 17. 07. 2011. г. Приступљено 2022-01-30.
^ Israeli 2013.
^ Tomasevich 2002, стр. 404; Israeli 2013.
^ Goldstein 1999, стр. 134.
^ „Комеморација за децу жртве усташког логора у Сиску”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. 6. 10. 2012. Приступљено 16. 9. 2023.
^ „Osnovan prvi ustaški sabirni logor Danica 15.04.1941”. Antifašistički VJESNIK. Приступљено 16. 9. 2023.
^ Himka & Michlic 2013.
^ Basta 1986, стр. 176, "Posebno ističem da je u početku ljeta izvršena u Jasenovcu likvidacija logorg Đakovo. Tom je likvidacijom rukovodio Joso Matković, ustaški poručnik. Kod te likvidacije logora Đakovo računam da je pobijeno oko 2-3 hiljade Židovki i njihove …".
^ Skolnik 2007.
^ Goldstein, стр. 115—116.
^ „kerestinec – zagrebsebori”. sites.google.com. Архивирано из оригинала 28. 01. 2012. г. Приступљено 2022-01-30.
^ „Немачки логор на Старом сајмишту”. Ester (на језику: српски). Архивирано из оригинала 07. 06. 2023. г. Приступљено 16. 9. 2023.
^ „POSETA STAROM SAJMIŠTU”. www.starosajmiste.info. Logor na Sajmištu Istorija logora. Приступљено 16. 9. 2023.
^ Dokumenat u Istorijskom arhivu PK SK Vojvodine, k-472, elaborat o domaćim Nemcima za srez rumski, str. 33.
^ ^а ^б ^в Biondich 2011.
^ McCormick 2014.
^ Pyle 2001, стр. 132.
^ Lukajić 2005.
^ „Сведочење Борислава Шева из Пискавице о прављењу сапуна у Јасеновцу”. jadovno.com (на језику: српски).
^ State-commission, стр. 14, 27, 31, 42-43, 70
^ Paris 1961, стр. 132.
^ Goñi 2002, стр. 202.
^ King 2012.
^ ^а ^б ^в Ramet 2006, стр. 119.
^ Tomasevich 2002, стр. 536.
^ Paris 1953, стр. 104.
^ Paris 1953, стр. 82.
^ Paris 1953, стр. 60.
^ Ramet 2006, стр. 120.
^ Paris 1953, стр. 59.
^ Copley 1992.
^ ^а ^б Cornwell 2000, стр. 252.
^ Zatezalo 2005, стр. 228.
^ Zatezalo 2005, стр. 132–136.
^ Zatezalo 2005, стр. 79.
^ Bulajić 1989, стр. 254.
^ ^а ^б Zatezalo 2005, стр. 186.
^ Zatezalo 2005, стр. 186–187.
^ Goldstein 2013.
^ Goldstein 2013, стр. 128.
^ ^а ^б Goldstein 2013, стр. 129.
^ Rivelli 1998, стр. 92.
^ Singleton 1985.
^ Goldstein 2013, стр. 131.
^ Goldstein 2013, стр. 131–132.
^ Yeomans 2019, стр. 11.
^ Yeomans 2019, стр. 11–12.
^ Goldstein 2013, стр. 135.
^ ^а ^б Pilsel, Drago (16. 7. 2011). „Zašto HSS-u smeta Spomen-dom žrtvama ustaškog terora u Glini?”. tportal.hr. Приступљено 15. 9. 2023.
^ Locke & Littell 1996.
^ Falk & Falk 1990.
^ Falk & Falk 1990, стр. 67.
^ Zatezalo 2005, стр. 286.
^ Zatezalo 2005, стр. 304.
^ Zatezalo 1989, стр. 180.
^ Perrone, Fiorella (2017). „The Horror in the Balkans. Civilian Victims in the Second World War in the Former Yugoslavia - L'Osservatorio: research centre on civilian victims of conflicts”. www.losservatorio.org (на језику: енглески). Приступљено 16. 9. 2023.
^ ^а ^б Босанско Грахово у народноослободилачком рату 1971, стр. 60.
^ Zatezalo 2005, стр. 126.
^ Škiljan 2010.
^ „Седамдесет и девет година од усташког масакра над Србима у Славонији”. РЕГИОН - РТРС (на језику: српски). 12. 1. 2021. Приступљено 16. 9. 2023.
^ Korb 2010.
^ Graif 2018, стр. 437.
^ Cvetković 2009.
^ Historiae patriaeque cultor 2019.
^ Schindley & Makara 2005, стр. 362.
^ ^а ^б Bergholz 2012.
^ Goldstein 2013, стр. 120.
^ Greer & Moberg 2001, стр. 142.
^ Dulic, Tomislav (22. 11. 2011). „Gacko massacre, June 1941”. sciencespo.fr (на језику: енглески). Sciences Po Mass Violence and Resistance – Research Network. Приступљено 14. 9. 2023.
^ ^а ^б Bergholz 2016.
^ Bulajić 1992, стр. 56.
^ Bulajić 1989.
^ Hoare 2006, стр. 202–203.
^ Yeomans 2011, стр. 194.
^ Sokol 2014.
^ Sarajevo u revoluciji 1977.
^ Balić 2009.
^ Yeomans 2015, стр. 24.
^ Levy 2009; Škiljan 2012.
^ ^а ^б Tomasevich 2002, стр. 394.
^ Weiss-Wendt 2010, стр. 148.
^ Weiss-Wendt 2010, стр. 157.
^ Weiss-Wendt 2010, стр. 150.
^ ^а ^б Ramet 2006, стр. 114.
^ Škiljan 2012.
^ ^а ^б ^в Yeomans 2015, стр. 178.
^ Vuković 2004.
^ Vuković 2004, стр. 431.
^ McCormick 2014, стр. 80.
^ Paris 1961, стр. 100.
^ ^а ^б Tomasevich 2002, стр. 398.
^ Ramet 2006, стр. 126; Yeomans 2015, стр. 178–179.
^ McCormick 2014, стр. 81.
^ Vuković 2004, стр. 430.
^ Rivelli 1999, стр. 171; Vuković 2004, стр. 430.
^ Simić 1958, стр. 139; Dakina 1994, стр. 209; Vuković 2004, стр. 431.
^ Mojzes 2011, стр. 64.
^ Djilas 1991, стр. 211.
^ ^а ^б Mojzes 2011, стр. 63.
^ Djilas 1991, стр. 211; Đurić 1991, стр. 127; Paris 1988, стр. 197; Vuković 2004, стр. 431.
^ Tomasevich 2002, стр. 542.
^ Tomasevich 2002, стр. 529.
^ Gutman 1990.
^ Tomasevich 2002, стр. 531.
^ Tomasevich 2002, стр. 537.
^ Tomasevich 2002, стр. 565.
^ Tomasevich 2002, стр. 546.
^ Lemkin 2008, стр. 617.
^ Burgess 2005, стр. 229.
^ Tomasevich 2002, стр. 547.
^ ^а ^б Velikonja 2003, стр. 170.
^ Бећировић 2010.
^ Biondich 2007.
^ Goldstein & Goldstein 2001, стр. 559; Levy 2009.
^ Tomasevich 2002, стр. 566.
^ Tomasevich 2002, стр. 563–564.
^ Biondich 2007, стр. 42—43.
^ Tomasevich 2002, стр. 555.
^ ^а ^б Tomasevich 2002, стр. 564.
^ Vuković 2004, стр. 432.
^ Goldstein & Goldstein 2001, стр. 559, 578.
^ Budisavljević 2003, стр. 20, 54.
^ „Хрватска затрпава јаме у које су усташе закопавале Србе”. Председник Републике Србије (на језику: српски). 22. 7. 2016. Приступљено 16. 9. 2023.
^ ^а ^б ^в „Jasenovac”. encyclopedia.ushmm.org (на језику: енглески). United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 15. 9. 2023.
^ Tomasevich 2002, стр. 736–737.
^ Kočović 2005, стр. 113.
^ Žerjavić 1993, стр. 10.
^ Falconi 1970, стр. 3308.
^ Tomasevich 2002, стр. 723.
^ Žerjavić 1993, стр. 19.
^ Baker 2015, стр. 32.
^ Adriano & Cingolani 2018.
^ „Croatia”. yadvashem.org. Yad Vashem. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Tomasevich 2002, стр. 719.
^ Jelavich 1983.
^ Ramet 1992, стр. 8, Pavelić and his Ustaše henchmen alone were responsible for the liquidation of some 350,000 Serbs.
^ Ramet 2007, стр. 4.
^ Hoare 2014.
^ Charny 1999.
^ Charny 1999, стр. 18–23.
^ Payne 2006, стр. 18–23.
^ Israeli 2013, стр. 45.
^ Rapaić 1999; Krestić 1998; SANU 1995; Kurdulija 1993; Bulajić 1992; Kljakić 1991.
^ Lees 1992; Totten & Parsons 2004; Pollard 2014.
^ ^а ^б Kasapović 2018.
^ „Ustasa”. .yadvashem.org (на језику: енглески). Yad Vashem. Приступљено 17. 9. 2023.
^ „Croatian President Mesic Apologizes for Croatian Crimes Against the Jews during the Holocaust”. www.yadvashem.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-30.
^ „Wiesenthal Center Condemns Whitewash of Ustasha Crimes by MEP Ruža Tomašić”. www.wiesenthal.com. Приступљено 2022-01-30.
^ „Mesić: Jasenovac je bio poprište genocida, holokausta i ratnih zločina”. www.index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2022-01-30.
^ „Jutarnji list – 'HRVATSKA NIJEČE GENOCID POČINJEN U VRIJEME NDH' Željko Komšić pred dužnosnikom UN-a Hrvatsku usporedio s Republikom Srpskom”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2019-09-28. Приступљено 2022-01-30.
^ „Hrvatska odala poštu žrtvama Jasenovca”. Balkan Insight (на језику: српски). 2014-05-05. Приступљено 2022-01-30.
^ Mojzes 2011, стр. 47.
^ Bulajić 2002, стр. 67.
^ Odak & Benčić 2016.
^ Biondich 2005; Levy 2009; Kasapović 2018.
^ Mirkovic 2000; Kataria 2015.
^ „У славу и част Новомученика јасеновачких”. arhiva.spc.rs (на језику: српски). Српска Православна Црква [Званични сајт]. 10. 9. 2016. Приступљено 17. 9. 2023.
^ „Новомученик Вукашин”. arhiva.spc.rs (на језику: српски). Српска Православна Црква [Званични сајт]. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Manhattan 1986, стр. 48.
^ Ramet 2007, стр. 96.
^ Kisić-Kolanović 1996.
^ „Ivica Matković”. jusp-jasenovac.hr (на језику: хрватски). JUSP Jasenovac. Приступљено 17. 9. 2023.
^ „Dominik Hinko Piccilli”. jusp-jasenovac.hr (на језику: хрватски). JUSP Jasenovac. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Adriano & Cingolani 2018, стр. 342–348.
^ Fischer 2007.
^ Deutschland Military Tribunal 1950, стр. 604.
^ Deutschland Military Tribunal 1950, стр. 1302–03.
^ Trial of the Major War Criminals 1947, стр. 433.
^ „Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide”. Resolution 260 (III) A of the United Nations General Assembly (на језику: енглески). 9. 12. 1948 — преко Викизворника.
^ Abtahi & Boas 2005, стр. 267.
^ Ravlić 1997, стр. 12.
^ Stover, Peskin & Koenig 2016, стр. 135.
^ Костић, Стеван (31. 1. 2020). „Благоје Јововић, човек који је упуцао Анту Павелића”. www.rts.rs. РТС :: Друштво. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Hockenos 2003.
^ Milekic, Sven (25. 7. 2018). „Novi zakon Španije može dovesti do izmeštanja posmrtnih ostataka ustaških lidera”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.
^ Radonic 2013; Ramet 2007, стр. 273; Walasek 2016, стр. 84.
^ Ramet 2007, стр. 273.
^ Walasek 2016, стр. 83–84.
^ ^а ^б Walasek 2016, стр. 84.
^ Glišić, Lidija (15. 12. 2006). „Razgovor sa dr.Srboljubom Živanovićem, članom Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu”. www.jasenovac-info.com (на језику: српски). Jasenovac-info. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Klasić 2016.
^ Yeomans, Rory (6. 6. 2018). „Kako se boriti protiv kulture laži hrvatskih revizionista”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.
^ Sampson, Tim (1. 10. 2013). „How pro-fascist ideologues are rewriting Croatia’s history”. The Daily Dot. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Penić, Goran (10. 9. 2013). „'NDH NIJE BILA TOTALITARNA, A ŽRTVE U JASENOVCU POBILI SU PARTIZANI' Desničari preuzeli uređivanje hrvatske Wikipedije”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Vladisavljevic, Anja (12. 4. 2019). „Održana odvojena komemoracija za žrtve logora u Jasenovcu”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.
^ „Обележен Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату”. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (на језику: српски). 22. 4. 2020. Приступљено 17. 9. 2023.
^ ^а ^б „Одата пошта жртвама концентрационог логора "Јадовно"”. srbija.gov.rs (на језику: српски). Влада Републике Србије. 29. 6. 2014. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Кљакић, Слободан (26. 1. 2018). „Изложбу о Јасеновцу у УН одобрио Антонио Гутерес”. Politika Online. Приступљено 17. 9. 2023.
^ Šegrt, Rade (26. 8. 2010). „Prvi put obilježeno stradanje djece”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.
^ Pančić, Teofil (10. 10. 2012). „Kraška jama usred Novog Sada - Kultura sećanja – Golubnjača, 30 godina posle”. www.vreme.com (на језику: српски). Nedeljnik Vreme. Приступљено 17. 9. 2023.
^ „Квадратура круга: Како је настала песма Ђурђевдан”. www.rts.rs (на језику: српски). РТС :: РТС 1. 30. 4. 2016. Приступљено 17. 9. 2023.
^ „Wiesenthal Center Expresses Outrage At Massive Outburst of Nostalgia for Croatian Fascism at Zagreb Rock Concert; Urges President Mesic to Take Immediate Action”. www.wiesenthal.com (на језику: енглески). 18. 6. 2007. Приступљено 17. 9. 2023.
^ „Wiesenthal Center Slams Inclusion Of Fascist Singer Thompson In Croatian Football Team Celebration/ Reception In Zagreb”. www.wiesenthal.com (на језику: енглески). 18. 7. 2018. Приступљено 17. 9. 2023.

Литература

књиге

Pavlowitch, Stevan (март 2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-932663-1. Приступљено 13. 9. 2023.
Jonassohn, Kurt; Björnson, Karin Solveig (1998). Genocide and Gross Human Rights Violations in Comparative Perspective (на језику: енглески). Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-314-4. Приступљено 13. 9. 2023.
Carmichael, Cathie; Maguire, Richard C. (2015). The Routledge History of Genocide (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-51484-8. Приступљено 13. 9. 2023.
Бихаљи-Мерин, Ото; Благојевић, Борислав Т.; Глигорић, Велибор (1968). Мала енциклопедија Просвета: општа енциклопедија (на језику: енглески). Просвета. Приступљено 13. 9. 2023.
Fischer, Bernd Jürgen (2007). Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe (на језику: енглески). Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-455-2. Приступљено 13. 9. 2023.
Carmichael, Cathie (27. 8. 2003). Ethnic Cleansing in the Balkans: Nationalism and the Destruction of Tradition (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-47953-5. Приступљено 13. 9. 2023.
Bartulin, Nevenko (2014). The Racial Idea in the Independent State of Croatia: Origins and Theory (на језику: енглески). Brill. ISBN 978-90-04-26283-6. Приступљено 13. 9. 2023.
Kenrick, Donald (2006). The Gypsies During the Second World War (на језику: енглески). 3. Univ of Hertfordshire Press. ISBN 978-1-902806-49-5.
Kallis, Aristotle (25. 9. 2008). Genocide and Fascism: The Eliminationist Drive in Fascist Europe (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-30034-1. Приступљено 13. 9. 2023.
Suppan, Arnold (2019). Hitler – Beneš – Tito: National Conflicts, World Wars, Genocides, Expulsions, and Divided Remembrance in East-Central and Southeastern Europe, 1848—2018 (на језику: енглески). Austrian Academy of Sciences. ISBN 978-3-7001-8657-1. Приступљено 13. 9. 2023.
Ramet, Sabrina P. (6. 6. 2006). The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918—2005 (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. Приступљено 13. 9. 2023.
Yeomans, Rory (15. 4. 2013). Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941—1945 (на језику: енглески). University of Pittsburgh Pre. ISBN 978-0-8229-7793-3. Приступљено 13. 9. 2023.
Rogel, Carole (30. 3. 2004). The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-313-32357-7. Приступљено 14. 9. 2023.
Mojzes, Paul (2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-4422-0663-2. Приступљено 14. 9. 2023.
Bergholz, Max (29. 11. 2016). Violence as a Generative Force: Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-1-5017-0643-1. Приступљено 14. 9. 2023.
Bergholz, Max (2012). None of Us Dared Say Anything: Mass Killing in a Bosnian Community During World War Two and the Postwar Culture of Silence (на језику: енглески). University of Toronto. Приступљено 14. 9. 2023.
Greer, Joanne Marie; Moberg, David O. (1. 4. 2001). Research in the Social Scientific Study of Religion.v.10 (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-0-7623-0483-7. Приступљено 14. 9. 2023.
Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine (на језику: српскохрватски). Rad. ISBN 978-86-09-00224-3. Приступљено 14. 9. 2023.
Bulajić, ́ Milan (1992). Never again: Ustashi genocide in the independent state of Croatia (NdH) from 1941—1945 (на језику: енглески). Ministry of Information of the Republic of Serbia. Приступљено 14. 9. 2023.
Bulajić, Milan (2002). Jasenovac: The Jewish Serbian Holocaust (the Role of the Vatican) in Nazi-Ustasha Croatia (1941—1945) (на језику: енглески). Fund for Genocide Research. ISBN 978-86-419-0221-1. Приступљено 14. 9. 2023.
Charny, Israel W. (1999). Encyclopedia of Genocide: A-H (на језику: енглески). ABC-CLIO. ISBN 979-0-87436-928-0. Приступљено 14. 9. 2023.
Goñi, Uki (2002). The Real Odessa: Smuggling the Nazis to Perón's Argentina (на језику: енглески). Granta. ISBN 978-1-86207-581-8. Приступљено 14. 9. 2023.
Goldstein, Ivo (1999). Croatia: A History (на језику: енглески). Hurst. ISBN 978-1-85065-525-1. Приступљено 14. 9. 2023.
Baker, Catherine (30. 7. 2015). The Yugoslav Wars of the 1990s (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-137-39899-4. Приступљено 14. 9. 2023.
Tomasevich, Jozo (октобар 2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration (на језику: енглески). Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-7924-1. Приступљено 14. 9. 2023.
Yeomans, Rory (2015). The Utopia of Terror: Life and Death in Wartime Croatia (на језику: енглески). Boydell & Brewer. ISBN 978-1-58046-545-8. Приступљено 14. 9. 2023.
Robins, Nicholas A.; Jones, Adam (12. 5. 2009). Genocides by the Oppressed: Subaltern Genocide in Theory and Practice (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-22077-6. Приступљено 15. 9. 2023.
Jacobs, Steven L. (2009). Confronting Genocide: Judaism, Christianity, Islam (на језику: енглески). Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3589-1. Приступљено 15. 9. 2023.
Adriano, Pino; Cingolani, Giorgio (2. 4. 2018). Nationalism and Terror: Ante Pavelić and Ustasha Terrorism from Fascism to the Cold War (на језику: енглески). Central European University Press. ISBN 978-963-386-206-3. Приступљено 15. 9. 2023.
Руднева, И. В. (2014). „Сербский народ в Хорватии — национальное меньшинство ?”. Ур.: Серапионова, Е. П. Национальные меньшинства в странах Центральной и Юго-Восточной Европы: исторический опыт и современное положение (на језику: руски). Москва: Институт славяноведения РАН.
Shepherd, Ben (13. 4. 2012). Terror in the Balkans (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-06513-0. Приступљено 15. 9. 2023.
Israeli, Raphael (19. 2. 2013). The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941—1945 (на језику: енглески). Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-4975-3. Приступљено 15. 9. 2023.
Weiss-Wendt, Anton (11. 8. 2010). Eradicating Differences: The Treatment of Minorities in Nazi-Dominated Europe (на језику: енглески). Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-2449-1. Приступљено 15. 9. 2023.
Barbier, Mary Kathryn (октобар 2017). Spies, Lies, and Citizenship: The Hunt for Nazi Criminals (на језику: енглески). U of Nebraska Press. ISBN 978-1-61234-971-8. Приступљено 15. 9. 2023.
Byford, Jovan (25. 6. 2020). Picturing Genocide in the Independent State of Croatia: Atrocity Images and the Contested Memory of the Second World War in the Balkans (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-01597-5. Приступљено 15. 9. 2023.
Fumić, Ivan (2011). Djeca – žrtve ustaškog režima (на језику: хрватски). Savez antifašističkih boraca i antifašista Republike Hrvatske. ISBN 978-953-7587-09-3. Приступљено 15. 9. 2023.
Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941—1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres (на језику: енглески). American Institute for Balkan Affairs. Приступљено 15. 9. 2023.
Paris, Edmond (1988). Convert-- Or Die!: Catholic Persecution in Yugoslavia During World War II (на језику: енглески). Chick Publications. ISBN 978-0-937958-35-3. Приступљено 15. 9. 2023.
Biondich, Mark (17. 2. 2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878 (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929905-8. Приступљено 15. 9. 2023.
Cornwell, John (2000). Hitler's Pope: The Secret History of Pius XII (на језику: енглески). Penguin. ISBN 978-0-14-029627-3. Приступљено 15. 9. 2023.
Ramet, Sabrina P. (1992). Nationalism and Federalism in Yugoslavia, 1962-1991 (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34794-7. Приступљено 17. 9. 2023.
Ramet, Sabrina P. (2007). The Independent State of Croatia 1941—45 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-415-44055-4. Приступљено 15. 9. 2023.
Walasek, Helen (3. 3. 2016). Bosnia and the Destruction of Cultural Heritage (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-17299-4. Приступљено 15. 9. 2023.
Савез удружења бораца НОР општине Босанско Грахово (1971). Босанско Грахово у народноослободилачком рату 1941—1945. Зборник сећања.
Lukić, Dragoje (1980). „Zločini okupatora i njegovih saradnika nad decom kozarskog područja 1941—1945. godine”. Kozara u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji (1941—1945): radovi sa naučnog skupa održanog na Kozari (Mrakovica) 27. i 28. oktobra 1977 godine u okviru proslave Titovih jubileja i 35 godišnjice kozarske epopeje (на језику: српскохрватски). Nacionalni park „Kozara”. стр. 269—284. Приступљено 15. 9. 2023.
Budisavljević, Diana (2003). Kolanović, Josip, ур. Dnevnik Diane Budisavljević, 1941—1945 (на језику: хрватски). Hrvatski državni arhiv. ISBN 978-953-6005-62-8. Приступљено 15. 9. 2023.
Biondich, Mark (2007). „Controversies Surrounding the Catholic Church in Wartime Croatia, 1941–45”. Ур.: Ramet, Sabrina P. The Independent State of Croatia 1941—45 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-415-44055-4. Приступљено 15. 9. 2023.
Stover, Eric; Peskin, Victor; Koenig, Alexa (12. 4. 2016). Hiding in Plain Sight: The Pursuit of War Criminals from Nuremberg to the War on Terror (на језику: енглески). Univ of California Press. ISBN 978-0-520-27805-9. Приступљено 15. 9. 2023.
Levy, Michele Frucht (2011). „'The Last Bullet for the Last Serb': The Ustaša Genocide against Serbs: 1941—1945”. Ур.: Crowe, David. Crimes of State Past and Present: Government-sponsored Atrocities and International Legal Responses (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-415-57788-5. Приступљено 15. 9. 2023.
Domenico, Roy P.; Hanley, Mark Y. (30. 10. 2006). Encyclopedia of Modern Christian Politics: [2 volumes] (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-313-32362-1. Приступљено 15. 9. 2023.
Adeli, Lisa Marie (2009). Resistance to the Persecution of Ethnic Minorities in Croatia and Bosnia During World War II (на језику: енглески). Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-4745-5. Приступљено 15. 9. 2023.
Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930-1965 (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33725-2. Приступљено 15. 9. 2023.
McCormick, Robert Bradley (2014). Croatia Under Ante Pavelic: America, the Ustase and Croatian Genocide in World War II (на језику: енглески). I.B. Tauris. ISBN 978-0-7556-2150-7. Приступљено 15. 9. 2023.
Lituchy, Barry M. (2006). Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies (на језику: енглески). Jasenovac Research Institute. ISBN 978-0-9753432-0-3. Приступљено 15. 9. 2023.
Schindley, Wanda; Makara, Petar (2005). Jasenovac: Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps : October 29-31, 1997, Kingsborough Community College of the City University of New York (на језику: енглески). Dallas Pub. ISBN 978-0-912011-64-6. Приступљено 15. 9. 2023.
Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (на језику: српскохрватски). Privredni pregled. Приступљено 15. 9. 2023.
Zatezalo, Đuro (1989). Kotar Gospić i kotar Perušič u narodnooslobodilačkom ratu: 1941-1945 (на језику: српскохрватски). Historijski arhiv. ISBN 978-86-80783-04-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Zatezalo, Đuro (2005). "Radio sam svoj seljački i kovački posao": svjedočanstva genocida (на језику: енглески). Srpsko Kulturno Društvo "Prosvjeta". ISBN 978-953-6627-79-0. Приступљено 15. 9. 2023.
Goldstein, Ivo; Goldstein, Slavko (2001). Holokaust u Zagrebu (на језику: хрватски). Novi liber. ISBN 978-953-6045-19-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Goldstein, Slavko (5. 11. 2013). 1941: The Year That Keeps Returning (на језику: енглески). New York Review of Books. ISBN 978-1-59017-700-6. Приступљено 15. 9. 2023.
Hoare, Marko Attila (14. 12. 2006). Genocide and Resistance in Hitler's Bosnia: The Partisans and the Chetniks, 1941-1943 (на језику: енглески). OUP/British Academy. ISBN 978-0-19-726380-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Hoare, Marko Attila (1. 2. 2014). The Bosnian Muslims in the Second World War (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-936531-9. Приступљено 16. 9. 2023.
Rapaić, Mirko (1999). Lička tragedija: hrvatski zločini genocida nad srpskim narodom 1941. do 1945 (на језику: енглески). Srpska reč. ISBN 978-86-491-0034-3. Приступљено 16. 9. 2023.
Krestić, Vasilije (1998). Through Genocide to a Greater Croatia (на језику: енглески). BIGZ. ISBN 978-86-13-00910-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Genocid nad Srbima u II svetskom ratu (на језику: српски). Muzej žrtava genocida i Srpska književna zadruga. 1995. Приступљено 16. 9. 2023.
Kurdulija, Strahinja (1993). Atlas of the Ustasha genocide of the Serbs, 1941-1945 (на језику: енглески). Privredne vesti "Europublic". ISBN 978-86-7941-002-3. Приступљено 16. 9. 2023.
Kljakić, Slobodan (1991). A Conspiracy of Silence: Genocide in the Independent State of Croatia and Concentration Camp Jasenovac (на језику: енглески). Ministry of Information of the Republic of Serbia. Приступљено 16. 9. 2023.
Deutschland Military Tribunal (1950). Trials of War Criminals Before the Nuernberg Military Tribunals Under Control Council Law No. 10, Nuremberg, October 1946-April, 1949: Procedures, practice and administration (PDF) (на језику: енглески). U.S. Government Printing Office. Приступљено 16. 9. 2023.
Abtahi, Hirad; Boas, Gideon (1. 11. 2005). The Dynamics of International Criminal Justice: Essays in Honour of Sir Richard May (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-474-1780-4. Приступљено 16. 9. 2023.
Ravlić, Slaven (1997). „Andrija Artuković”. Ур.: Dizdar, Zdenko; Grčić, Marko; Ravlić, Slaven; Stuparić, Darko. Tko je tko u NDH: Hrvatska 1941.-1945 (на језику: хрватски). Minerva. ISBN 978-953-6377-03-9. Приступљено 16. 9. 2023.
Yeomans, Rory (27. 5. 2011). „For us, beloved commander, you will never die!" Mourning Jure Francetić, Ustasha Death Squad Leader”. Ур.: Haynes, Rebecca; Rady, Martyn. In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-84511-697-2. Приступљено 16. 9. 2023.
Rivelli, Marco Aurelio (1998). Le génocide occulté: état indépendant de Croatie, 1941-1945 (на језику: француски). L'AGE D'HOMME. ISBN 978-2-8251-1152-9. Приступљено 16. 9. 2023.
Rivelli, Marco Aurelio (1999). L'arcivescovo del genocidio (на језику: италијански). Kaos. ISBN 978-88-7953-079-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Dakina, Gojo Riste (1994). Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: budi katolik ili umri (на језику: српски). ISI. Приступљено 16. 9. 2023.
Simić, Sima (1958). Prekrštavanje Srba za vreme drugog svetskog rata (на језику: српски). Grafički zavod. Приступљено 16. 9. 2023.
Djilas, Aleksa (1991). The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919-1953 (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-16698-1. Приступљено 16. 9. 2023.
Đurić, Veljko (1991). Prekrštavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: prilozi za istoriju verskog genocida (на језику: српски). "Alfa" Zemun. Приступљено 16. 9. 2023.
Lemkin, Raphael (2008). Axis Rule in Occupied Europe: Laws of Occupation, Analysis of Government, Proposals for Redress (на језику: енглески). The Lawbook Exchange, Ltd. ISBN 978-1-58477-901-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Kočović, Bogoljub (2005). Sahrana jednog mita (на језику: српски). Otkrovenje. ISBN 978-86-83353-39-2. Приступљено 16. 9. 2023.
Žerjavić, Vladimir (1993). Jugoslavija-manipulacije Žrtvama Drugog Svjetskog Rata (на језику: хрватски). Croatian Information Centre. ISBN 978-0-919817-32-6. Приступљено 16. 9. 2023.
Velikonja, Mitja (5. 2. 2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina (на језику: енглески). Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-226-3. Приступљено 16. 9. 2023.
Südland, L. von (1990). Južnoslavensko pitanje: prikaz cjelokupnog pitanja (на језику: хрватски). Hrvatska Demokratska Stranka. Приступљено 16. 9. 2023.
Bloxham, Donald; Gerwarth, Robert (10. 3. 2011). Political Violence in Twentieth-Century Europe (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-50129-3. Приступљено 16. 9. 2023.
Horstenau, Edmund Glaise von (2007). Između Hitlera i Pavelića: (memoari kontroverznog generala) (на језику: српски). Nolit. ISBN 978-86-19-02409-9. Приступљено 16. 9. 2023.
Антонић, Здравко, ур. (2007). Зборник радова Прве међународне конференције и изложбе о јасеновачким концентрационим логорима (PDF) (на језику: српски). Козарска Дубица Доња Градина, Бања Лука: Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина Удружење Јасеновац –. стр. 25—182. Приступљено 16. 9. 2023.
Grünfelder, Anna Maria (2010). Arbeitseinsatz für die Neuordnung Europas: Zivil- und ZwangsarbeiterInnen aus Jugoslawien in der "Ostmark" 1938/41-1945 (на језику: немачки). Böhlau. ISBN 978-3-205-78453-1. Приступљено 16. 9. 2023.
Vuselica, Marija (2005). „Regionen Kroatien in Der Ort des Terrors: Arbeitserziehungslager, Ghettos, Jugendschutzlager, Polizeihaftlager, Sonderlager, Zigeunerlager, Zwangsarbeiterlager”. Ур.: Benz, Wolfgang; Distel, Barbara. Der Ort des Terrors: Geschichte der nationalsozialistischen Konzentrationslager (на језику: немачки). 9. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-57238-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Hilberg, Raul (2003). The Destruction of the European Jews (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-09557-9. Приступљено 16. 9. 2023.
Miletic, Antun (1986). Koncentracioni Logor Jasenovac 1941-1945. Dokumenta. Knjiga I. (на језику: српскохрватски). Narodna Knjiga. Приступљено 16. 9. 2023.
Savez jevrejskih opština Jugoslavije (1952). Levntal, Zdenko, ур. Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv jevreja u Jugoslavije (на језику: српскохрватски). Izd. saveza Jevrejskih Opstina FNR Jugoslavije. Приступљено 16. 9. 2023.
Peršen, Mirko (1990). Ustaški logori (на језику: хрватски). Globus. ISBN 978-86-343-0547-0. Приступљено 16. 9. 2023.
Savez jevrejskih opština Jugoslavije (1985). Sećanja Jevreja na logor Jasenovac (на језику: српскохрватски). Savez jevrejskih opština Jugoslavije. Приступљено 16. 9. 2023.
Ломовић, Бошко (2013). Књига о Дијани Будисављевић (на језику: српски). Свет књиге. ISBN 978-86-7396-445-4. Приступљено 16. 9. 2023.
Lomović, Boško (2014). Die Heldin aus Innsbruck: Diana Obexer Budisavljević (на језику: немачки). Svet Knjige. ISBN 978-86-7396-487-4. Приступљено 16. 9. 2023.
Милекић, Зоран (2021). Аустријанка (на језику: српски). Laguna. ISBN 978-86-521-3973-6. Приступљено 16. 9. 2023.
Himka, John-Paul; Michlic, Joanna Beata (1. 7. 2013). Bringing the Dark Past to Light: The Reception of the Holocaust in Postcommunist Europe (на језику: енглески). U of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-4647-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Skolnik, Fred (2007). Encyclopaedia Judaica (на језику: енглески). 21. Macmillan Reference USA. ISBN 978-0-02-865949-7. Приступљено 16. 9. 2023.
Pyle, Christopher H. (2001). Extradition, Politics, and Human Rights (на језику: енглески). Temple University Press. ISBN 978-1-56639-823-7. Приступљено 16. 9. 2023.
Lukajić, Lazar (2005). Fratri i ustaše kolju: zločini i svedoci : pokolj Srba u selima kod Banja Luke Drakuliću, Šargovcu i Motikama 7. februara i Piskavici i Ivanjskoj 5. i 12. februara 1942. godine (на језику: српски). Fond za istraživanje genocida. ISBN 978-86-85707-00-1. Приступљено 16. 9. 2023.
Copley, Gregory R. (1992). Defense & Foreign Affairs (на језику: енглески). Copley & Associates. Приступљено 16. 9. 2023.
Singleton, Frederick Bernard (21. 3. 1985). A Short History of the Yugoslav Peoples (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27485-2. Приступљено 16. 9. 2023.
Locke, Hubert G.; Littell, Marcia Sachs (1996). Holocaust and Church Struggle: Religion, Power, and the Politics of Resistance (на језику: енглески). University Press of America. ISBN 978-0-7618-0375-1. Приступљено 16. 9. 2023.
Falk, Gerhard; Falk, Clifford (1990). Murder, an Analysis of Its Forms, Conditions, and Causes (на језику: енглески). McFarland. ISBN 978-0-89950-478-0. Приступљено 16. 9. 2023.
Korb, Alexander (27. 10. 2010). „Integrated Warfare? The Germans and the Ustaša Massacres: Syrmia 1942”. Ур.: Shepherd, B.; Pattinson, J. War in a Twilight World: Partisan and Anti-Partisan Warfare in Eastern Europe, 1939-45 (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-0-230-29048-8. Приступљено 16. 9. 2023.
Graif, Gidʿon (2018). יאסנובאץ: Auschwitz of the Balkans (на језику: енглески). Knjiga komerc. ISBN 978-965-572-727-2. Приступљено 16. 9. 2023.
Leček, Suzana, ур. (2019). Historiae patriaeque cultor: zbornik u čast Mate Artukovića povodom njegova 65. rođendana (на језику: хрватски). Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije. ISBN 978-953-8102-23-3. Приступљено 16. 9. 2023.
Sarajevo u revoluciji: Komunistička partija Jugoslavije u pripremama i organizaciji ustanka (на језику: српскохрватски). 2. Istorijski arhiv. 1977. Приступљено 16. 9. 2023.
Burgess, Michael (2005). The Eastern Orthodox Churches: Concise Histories with Chronological Checklists of Their Primates (на језику: енглески). McFarland. ISBN 978-0-7864-2145-9. Приступљено 16. 9. 2023.
Falconi, Carlo (1970). The Silence of Pius XII. (на језику: енглески). Little, Brown. Приступљено 16. 9. 2023.
Jelavich, Barbara (29. 7. 1983). History of the Balkans (на језику: енглески). 2. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27459-3. Приступљено 17. 9. 2023.
Totten, Samuel; Parsons, William S. (15. 5. 2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness Accounts (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-135-94558-9. Приступљено 17. 9. 2023.
Lees, Michael (1992). The Serbian Genocide 1941-1945 (на језику: енглески). Serbian Orthodox Diocese of Western America. Приступљено 17. 9. 2023.
Pollard, John (30. 10. 2014). The Papacy in the Age of Totalitarianism, 1914-1958 (на језику: енглески). OUP Oxford. ISBN 978-0-19-102658-4. Приступљено 17. 9. 2023.
Johnsen, William T. (1995). Deciphering the Balkan Enigma: Using History to Inform Policy (на језику: енглески). Strategic Studies Institute, US Army War College. Приступљено 17. 9. 2023.
Manhattan, Avro (1986). The Vatican's Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious Massacre of the 20th Century (на језику: енглески). Ozark Books. Приступљено 17. 9. 2023.
Trial of the Major War Criminals (на језику: енглески). 1. Internat. Military Tribunal. 1947. Приступљено 17. 9. 2023.
Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism and the Balkan Wars (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5. Приступљено 17. 9. 2023.
Gutman, Israel, ур. (1990). Encyclopedia of the Holocaust (на језику: енглески). Macmillan. ISBN 978-0-02-896090-6. Приступљено 17. 9. 2023.
Shelach, Menahem, ур. (1990). History of the holocaust: Yugoslavia (на језику: енглески). ISBN 978-965-308-008-9. Приступљено 17. 9. 2023.

часописи

Yeomans, Rory (новембар 2005). „Cults of Death and Fantasies of Annihilation: The Croatian Ustasha Movement in Power, 1941–45”. Central Europe (на језику: енглески). 3 (2): 121—142. ISSN 1479-0963. doi:10.1179/147909605x69383. Приступљено 13. 9. 2023.
Newman, John Paul (23. 6. 2017). „War Veterans, Fascism, and Para-Fascist Departures in the Kingdom of Yugoslavia, 1918—1941”. Fascism. 6 (1): 42—74. ISSN 2211-6257. doi:10.1163/22116257-00601003. Приступљено 13. 9. 2023.
Newman, John Paul (2. 9. 2014). „Serbian and Habsburg Military institutional legacies in Yugoslavia after 1918”. First World War Studies (на језику: енглески). 5 (3): 319—335. ISSN 1947-5020. doi:10.1080/19475020.2014.1001519. Приступљено 13. 9. 2023.
Ognyanova, Irina (2000). Rogers, Dorothy; Joshua, Wheeler; Zavacká, Marína; Casebier, Shawna, ур. „Nationalism and National Policy in Independent State of Croatia (1941—1945)” (PDF). Topics in Feminism, History and Philosophy, IWM Junior Visiting Fellows Conferences (на језику: енглески). Otto Harrassowitz Verlag. 6. Приступљено 13. 9. 2023.
McCormick, Rob (2008). „The United States' Response to Genocide in the Independent State of Croatia, 1941—1945”. Genocide Studies and Prevention. 3 (1): 75—98. ISSN 1911-9933. doi:10.1353/gsp.2011.0060. Приступљено 13. 9. 2023.
Pavasović Trošt, Tamara (јул 2018). „Ruptures and continuities in nationhood narratives: reconstructing the nation through history textbooks in Serbia and Croatia: Ruptures and continuities in nationhood narratives”. Nations and Nationalism (на језику: енглески). 24 (3): 716—740. doi:10.1111/nana.12433. Приступљено 14. 9. 2023.
King, Charles (јун 2012). „Can There Be a Political Science of the Holocaust?”. Perspectives on Politics (на језику: енглески). 10 (2): 323—341. ISSN 1541-0986. doi:10.1017/S1537592712000692. Приступљено 14. 9. 2023.
Yeomans, Rory (1. 1. 2019). „Frozen by the Lens: Photography, Genocide and Memory Culture in Socialist Yugoslavia”. Serbian Studies: The Journal of the North American Society for Serbian Studies. Приступљено 14. 9. 2023.
Levy, Michele Frucht (новембар 2009). „“The Last Bullet for the Last Serb”:1 The Ustaša Genocide against Serbs: 1941–19452”. Nationalities Papers (на језику: енглески). 37 (6): 807—837. ISSN 0090-5992. doi:10.1080/00905990903239174. Приступљено 15. 9. 2023.
Friedlander, Henry (1987). McCarrick, Earlean M., ур. „The extradition of Nazi criminals : Ryan, Artuković, and Demjanjuk”. Simon Wiesenthal Center Annual (на језику: енглески). 4: 65—98. Приступљено 15. 9. 2023.
Balić, Emily Greble (април 2009). „When Croatia Needed Serbs: Nationalism and Genocide in Sarajevo, 1941—1942”. Slavic Review (на језику: енглески). 68 (1): 116—138. ISSN 0037-6779. doi:10.1017/S0037677900000115. Приступљено 15. 9. 2023.
Škiljan, Filip (2012). „Organized massive forced migration of Serbs from Croatia in 1941”. Stanovnistvo (на језику: енглески). 50 (2): 1—34. doi:10.2298/STNV1202001S. Приступљено 15. 9. 2023.
Kasapović, Mirjana (26. 3. 2018). „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina”. Politička misao : časopis za politologiju (на језику: хрватски). 55 (1): 7—32. ISSN 0032-3241. doi:10.20901/pm.55.1.01. Приступљено 15. 9. 2023.
Payne, Stanley G. (децембар 2006). „The NDH State in Comparative Perspective”. Totalitarian Movements and Political Religions (на језику: енглески). 7 (4): 409—415. ISSN 1469-0764. doi:10.1080/14690760600963198. Приступљено 15. 9. 2023.
Vuković, Slobodan V. (2004). „The role of Vatican in disintegrating of Yugoslavia”. Sociološki pregled. 38 (3): 423—443. ISSN 0085-6320. doi:10.5937/socpreg0403423V. Приступљено 15. 9. 2023.
Ломовић, Бошко (август 2013). „О Дијани Будисављевић други пут у Магазину”. Магазин Политика. 827: 27—29.
Кољанин, Милан (2007). „Акција Диана Будисављевић” (PDF). Токови историје (на језику: српски). Институт за новију историју Србије. 3: 191—207. Приступљено 16. 9. 2023.
Бећировић, Денис (2010). „Комунистичка власт и Српска православна црква у Босни и Херцеговини (1945-1955) – притисци, напади, хапшења и суђења” (PDF). Токови историје (на језику: српски). Институт за новију историју Србије. 3: 74—88. Приступљено 16. 9. 2023.
Škiljan, Filip (29. 9. 2010). „Stradanje Srba, Židova i Roma u virovitičkom i slatinskom kraju tijekom 1941. i početka 1942. godine”. Scrinia Slavonica : Godišnjak Podružnice za povijest Slavonije, Srijema i Baranje Hrvatskog instituta za povijest (на језику: хрватски). 10 (1): 341—365. ISSN 1332-4853. Приступљено 16. 9. 2023.
Cvetković, Dragan (2009). „Bosna i Hercegovina – numeričko određenje ljudskih gubitaka u Drugom svetskom ratu”. Godišnjak muzeja žrtava genocida – tematski broj: Prilozi istraživanja zločina genocida i ratnih zločina (на језику: српски): 79—156.
Sokol, Anida (2014). „War Monuments: Instruments of Nation-building in Bosnia and Herzegovina”. Politička misao : časopis za politologiju (на језику: енглески). 51 (5): 105—126. ISSN 0032-3241. Приступљено 16. 9. 2023.
Odak, Stipe; Benčić, Andriana (новембар 2016). „Jasenovac—A Past That Does Not Pass: The Presence of Jasenovac in Croatian and Serbian Collective Memory of Conflict”. East European Politics and Societies: and Cultures (на језику: енглески). 30 (4): 805—829. ISSN 0888-3254. doi:10.1177/0888325416653657. Приступљено 17. 9. 2023.
Biondich, Mark (2005). „Religion and Nation in Wartime Croatia: Reflections on the Ustaša Policy of Forced Religious Conversions, 1941-1942”. Slavonic and East European Review. 83 (1): 71—116. ISSN 2222-4327. doi:10.1353/see.2005.0063. Приступљено 17. 9. 2023.
Kataria, Shyamal (1. 6. 2015). „Serbian Ustashe Memory and Its Role in the Yugoslav Wars, 1991–1995”. Mediterranean Quarterly. 26 (2): 115—127. doi:10.1215/10474552-2914550. Приступљено 17. 9. 2023.
Mirkovic, Damir (новембар 2000). „The historical link between the Ustasha genocide and the Croato-Serb civil war: 1991‐1995”. Journal of Genocide Research (на језику: енглески). 2 (3): 363—373. ISSN 1462-3528. doi:10.1080/713677614. Приступљено 17. 9. 2023.
Kisić-Kolanović, Nada (3. 12. 1996). „Drama vojskovođe Slavka Kvaternika”. Časopis za suvremenu povijest (на језику: хрватски). 28 (3): 379—397. ISSN 0590-9597. Приступљено 17. 9. 2023.
Radonic, Ljiljana (април 2013). „Croatia's Politics of the Past during the Tuđman Era (1990–1999)—Old Wine in New Bottles?”. Austrian History Yearbook (на језику: енглески). 44: 234—254. ISSN 0067-2378. doi:10.1017/S0067237813000143. Приступљено 17. 9. 2023.
Klasić, Hrvoje (2016). „Suočavanje ili obračun s prošlošću?”. Europski glasnik - Le Messager européen (на језику: хрватски) (21): 229—232. ISSN 1331-0232. Приступљено 17. 9. 2023.

Спољашње везе

[249] Током рата, немачки војни заповедници давали су различите бројке о броју Срба, Јевреја и других које су убиле усташе унутар НДХ. Александар Лохр тврди да је убијено 400.000 Срба, а Масенбах око 700.000. Херман Нојбахер је навео да су усташке тврдње о милион покланих Срба „хвалисаво претеривање”, и сматра да је број „закланих безбраних жртава три четвртине милиона”. Ватикан је навео 350.000 Срба покланих до краја 1942. (Ежен Тисерант).^[244] Југославија је на Париским мировним уговорима (1947) представила 1.700.000 као своје ратне жртве, које је произвео математичар Владета Вучковић.^[245] Тајни списак владе из 1964. године бројао је 597.323 жртве (од тога 346.740 Срба).^[246] Осамдесетих година 20. века хрватски економиста Владимир Жерјавић је закључио да је број жртава око милион.^[247] Надаље, тврдио је да је број српских жртава у НДХ био између 300.000 и 350.000, са 80.000 жртава свих националности у Јасеновцу.^[248] Од распада Југославије, хрватска страна је почела да предлаже знатно мање бројеве, док српска страна задржава преувеличане бројке које су промовисане у Југославији до 1990-их.

[251] Меморијални музеј Холокауста Сједињених Држава наводи (од 2012.) укупно 320.000–340.000 убијених етничких Срба у Хрватској и Босни и 45–52.000 убијених у Јасеновцу.^[240] Центар Јад Вашем тврди да је у Хрватској убијено више од 500.000 Срба, 250.000 протерано, а још 200.000 приморано да се покатоличи.^[249]

[FOOTNOTEGoldstein1999-1] Goldstein 1999.

[FOOTNOTERamet2006114Baker2015-2] Ramet 2006, стр. 114; Baker 2015.

[FOOTNOTEYeomans201318-3] а ^б ^в ^г ^д Yeomans 2013, стр. 18.

[FOOTNOTEYeomans2005Pavlowitch2008[httpsarchiveorgdetailshitlersnewdisord0000pavlpage34_34]-4] Yeomans 2005; Pavlowitch 2008, стр. 34.

[FOOTNOTEBartulin20145-5] Bartulin 2014, стр. 5.

[FOOTNOTEМала_енциклопедија_Просвета1968-6] Мала енциклопедија Просвета 1968.

[7] „Starčević, Ante”. www.enciklopedija.hr. Hrvatska enciklopedija. Приступљено 13. 9. 2023.

[FOOTNOTEJonassohnBjörnson1998281Tomasevich2002347CarmichaelMaguire2015151-8] Jonassohn & Björnson 1998, стр. 281; Tomasevich 2002, стр. 347; Carmichael & Maguire 2015, стр. 151.

[FOOTNOTETomasevich2002347-9] Tomasevich 2002, стр. 347.

[FOOTNOTEJonassohnBjörnson1998281Fischer2007207-10] Jonassohn & Björnson 1998, стр. 281; Fischer 2007, стр. 207.

[FOOTNOTEFischer2007207-11] а ^б Fischer 2007, стр. 207.

[FOOTNOTESüdland1990-12] Südland 1990.

[FOOTNOTECarmichael200397Bartulin201437Yeomans2015265-13] Carmichael 2003, стр. 97; Bartulin 2014, стр. 37; Yeomans 2015, стр. 265.

[FOOTNOTEKenrick200692Bartulin2014123-14] Kenrick 2006, стр. 92; Bartulin 2014, стр. 123.

[FOOTNOTEKallis2008130–132Yeomans2015167-15] Kallis 2008, стр. 130–132; Yeomans 2015, стр. 167.

[FOOTNOTEKallis2008130Yeomans2015265-16] Kallis 2008, стр. 130; Yeomans 2015, стр. 265.

[FOOTNOTENewman2014Newman2017-17] Newman 2014; Newman 2017.

[FOOTNOTENewman2017-18] а ^б Newman 2017.

[FOOTNOTENewman2014Suppan2019310,_314-19] Newman 2014; Suppan 2019, стр. 310, 314.

[FOOTNOTENewman2014-20] Newman 2014.

[FOOTNOTEOgnyanova20003-21] а ^б Ognyanova 2000, стр. 3.

[FOOTNOTEKallis2008130—131Yeomans20137-22] Kallis 2008, стр. 130—131; Yeomans 2013, стр. 7.

[FOOTNOTEBartulin201456—60-23] Bartulin 2014, стр. 56—60.

[FOOTNOTEBartulin201452–53-24] Bartulin 2014, стр. 52–53.

[FOOTNOTERamet2006118-25] а ^б ^в ^г Ramet 2006, стр. 118.

[FOOTNOTEMcCormick2008-26] а ^б ^в ^г McCormick 2008.

[FOOTNOTESuppan2019-27] Suppan 2019.

[FOOTNOTESuppan2019591-28] Suppan 2019, стр. 591.

[FOOTNOTEYeomans20136-29] а ^б Yeomans 2013, стр. 6.

[FOOTNOTEYeomans2015300Suppan2019586-30] Yeomans 2015, стр. 300; Suppan 2019, стр. 586.

[FOOTNOTEYeomans2015300-31] а ^б Yeomans 2015, стр. 300.

[FOOTNOTEYeomans2015150,_300-32] Yeomans 2015, стр. 150, 300.

[FOOTNOTEOgnyanova20003Suppan2019590-33] Ognyanova 2000, стр. 3; Suppan 2019, стр. 590.

[FOOTNOTERogel20048-34] а ^б Rogel 2004, стр. 8.

[FOOTNOTEYeomans2015150-35] Yeomans 2015, стр. 150.

[FOOTNOTEMojzes2011[httpsarchiveorgdetailsbalkangenocidesh0000mojzpage52_52]-53-36] а ^б Mojzes 2011, стр. 52-53.

[FOOTNOTEFischer2007208Levy2009-37] Fischer 2007, стр. 208; Levy 2009.

[FOOTNOTETomasevich2002402—404-38] Tomasevich 2002, стр. 402—404.

[FOOTNOTETomasevich2002403-39] Tomasevich 2002, стр. 403.

[FOOTNOTETomasevich2002404-40] а ^б ^в Tomasevich 2002, стр. 404.

[FOOTNOTEYeomans2013-41] Yeomans 2013.

[FOOTNOTEPavasović_Trošt2018-42] а ^б ^в Pavasović Trošt 2018.

[FOOTNOTEKallis2008130-43] Kallis 2008, стр. 130.

[FOOTNOTETomasevich200232-44] Tomasevich 2002, стр. 32.

[FOOTNOTESuppan2019592-45] Suppan 2019, стр. 592.

[FOOTNOTEYeomans2015301-46] Yeomans 2015, стр. 301.

[FOOTNOTEDomenicoHanley2006435Kallis2008130Adeli20099Levy2009Yeomans2015263Suppan2019591-47] Domenico & Hanley 2006, стр. 435; Kallis 2008, стр. 130; Adeli 2009, стр. 9; Levy 2009; Yeomans 2015, стр. 263; Suppan 2019, стр. 591.

[FOOTNOTEPayne2006Kallis2008134Yeomans2015150-48] Payne 2006; Kallis 2008, стр. 134; Yeomans 2015, стр. 150.

[FOOTNOTETomasevich2002272-49] Tomasevich 2002, стр. 272.

[FOOTNOTEKallis2008239-50] Kallis 2008, стр. 239.

[FOOTNOTEPayne2006-51] Payne 2006.

[FOOTNOTETomasevich2002466-52] Tomasevich 2002, стр. 466.

[FOOTNOTEJohnsen1995-53] Johnsen 1995.

[FOOTNOTEMojzes201154-54] Mojzes 2011, стр. 54.

[FOOTNOTEJacobs2009RobinsJones2009-55] Jacobs 2009; Robins & Jones 2009.

[FOOTNOTEРуднева201497-56] Руднева 2014, стр. 97.

[FOOTNOTEAdrianoCingolani2018190-57] Adriano & Cingolani 2018, стр. 190.

[FOOTNOTEShepherd201278Israeli201345-58] Shepherd 2012, стр. 78; Israeli 2013, стр. 45.

[FOOTNOTEGoldstein1999[httpsarchiveorgdetailscroatiahistory0000goldpagen147_134]Weiss-Wendt2010148-59] Goldstein 1999, стр. 134; Weiss-Wendt 2010, стр. 148.

[FOOTNOTESuppan201932,_1065-60] Suppan 2019, стр. 32, 1065.

[FOOTNOTETomasevich2002425-61] Tomasevich 2002, стр. 425.

[FOOTNOTEOgnyanova200022-62] Ognyanova 2000, стр. 22.

[FOOTNOTEYeomans201317-63] а ^б Yeomans 2013, стр. 17.

[FOOTNOTEFischer2007207–208,_210,_226-64] Fischer 2007, стр. 207–208, 210, 226.

[FOOTNOTEFischer2007212-65] Fischer 2007, стр. 212.

[FOOTNOTEPhayer200031-66] Phayer 2000, стр. 31.

[FOOTNOTEBarbier2017169-67] Barbier 2017, стр. 169.

[FOOTNOTEKenrick200692-68] Kenrick 2006, стр. 92.

[FOOTNOTEBloxhamGerwarth2011111-69] Bloxham & Gerwarth 2011, стр. 111.

[FOOTNOTELevy2009-70] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и Levy 2009.

[FOOTNOTEMcCormick201472-71] а ^б McCormick 2014, стр. 72.

[FOOTNOTEYeomans2015132-72] Yeomans 2015, стр. 132.

[FOOTNOTERamet2006312-73] Ramet 2006, стр. 312.

[FOOTNOTELevy201161-74] Levy 2011, стр. 61.

[FOOTNOTEFischer2007228-75] Fischer 2007, стр. 228.

[FOOTNOTEByford202010-76] а ^б ^в Byford 2020, стр. 10.

[FOOTNOTEYeomans201316-77] Yeomans 2013, стр. 16.

[FOOTNOTEYeomans20132-78] Yeomans 2013, стр. 2.

[FOOTNOTELevy201169-79] Levy 2011, стр. 69.

[FOOTNOTETomasevich2002726-80] Tomasevich 2002, стр. 726.

[FOOTNOTEPavlowitch200834Yeomans201521-81] Pavlowitch 2008, стр. 34; Yeomans 2015, стр. 21.

[FOOTNOTEPavlowitch200834Yeomans20153-82] а ^б Pavlowitch 2008, стр. 34; Yeomans 2015, стр. 3.

[FOOTNOTEParis1961-83] а ^б Paris 1961.

[FOOTNOTELevy201170-84] а ^б Levy 2011, стр. 70.

[FOOTNOTELevy201170–71-85] а ^б ^в Levy 2011, стр. 70–71.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010-86] Weiss-Wendt 2010.

[87] Ђурић Мишина, Вељко (29. 10. 2020). „Немачки официри о броју жртава у Јасеновцу”. Музеј жртава геноцида Београд (на језику: српски). Приступљено 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEHorstenau2007-88] Horstenau 2007.

[FOOTNOTELituchy2006-89] Lituchy 2006.

[FOOTNOTEBulajić2002231-90] Bulajić 2002, стр. 231.

[FOOTNOTELevy201172-91] а ^б ^в ^г Levy 2011, стр. 72.

[FOOTNOTEFriedlander1987SchindleyMakara2005149Lituchy2006220-92] Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, стр. 149; Lituchy 2006, стр. 220.

[FOOTNOTEFriedlander1987SchindleyMakara200542,_393Антонић2007Byford202010-93] Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, стр. 42, 393; Антонић 2007; Byford 2020, стр. 10.

[94] Oschlies, Wolf (20. 12. 2009). „Kinder-KZs der kroatischen Ustasa-Terroristen im Zweiten Weltkrieg | ZbE”. www.zukunft-braucht-erinnerung.de (на језику: немачки). Приступљено 15. 9. 2023.

[FOOTNOTELukić1980Fumić2011-95] а ^б Lukić 1980; Fumić 2011.

[FOOTNOTEVuselica2009321–323Grünfelder2010101—106-96] Vuselica 2009, стр. 321–323; Grünfelder 2010, стр. 101—106.

[FOOTNOTEBulajić2002-97] Bulajić 2002.

[FOOTNOTEHilberg2003[httpsarchiveorgdetailsdestructionofeur00hilb_0page760_760]-98] Hilberg 2003, стр. 760.

[FOOTNOTEMiletic1986766,_921-99] Miletic 1986, стр. 766, 921.

[FOOTNOTESavez_jevrejskih_opština_Jugoslavije2003144—145-100] Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, стр. 144—145.

[FOOTNOTESavez_jevrejskih_opština_Jugoslavije198540—41,_58,_76,_151Peršen1990105Savez_jevrejskih_opština_Jugoslavije2003144—145Shelach1990196-101] Savez jevrejskih opština Jugoslavije 1985, стр. 40—41, 58, 76, 151; Peršen 1990, стр. 105; Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, стр. 144—145; Shelach 1990, стр. 196.

[FOOTNOTEShelach1990196–197-102] Shelach 1990, стр. 196–197.

[103] Milekic, Sven (6. 10. 2014). „Odata počast žrtvama dečjeg logora u Sisku”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 16. 9. 2023.

[РТС-104] а ^б Зарић, Слађана (26. 2. 2021). „„Дијанина деца“ – истинита сведочења деце из Јасеновца”. www.rts.rs (на језику: српски). РТС :: Филм и ТВ. Приступљено 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEЛомовић,_Магазин_Политика2013-105] а ^б Ломовић, Магазин Политика 2013.

[FOOTNOTEЛомовић2013-106] Ломовић 2013.

[FOOTNOTEBudisavljević2003284–85Lomović201428-107] Budisavljević 2003, стр. 284–85; Lomović 2014, стр. 28.

[FOOTNOTEКољанин2007197-108] Кољанин 2007, стр. 197.

[FOOTNOTEМилекић2021125,_127—128,_132—134-109] а ^б Милекић 2021, стр. 125, 127—128, 132—134.

[110] Mijatović, Vuk (16. 10. 2013). „„Novosti“ ugostile praunuka Diane Budisavljević”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEBudisavljević200320,_54Кољанин2007200-111] Budisavljević 2003, стр. 20, 54; Кољанин 2007, стр. 200.

[FOOTNOTEКољанин2007203-112] Кољанин 2007, стр. 203.

[FOOTNOTEКољанин2007-113] Кољанин 2007.

[114] „Orden Diani Budisavljević”. NOVOSTI (на језику: српски). 7. 4. 2011. Приступљено 16. 9. 2023.

[115] „Тадић одликовао Ђоковића”. www.rts.rs. РТС :: Друштво. 14. 2. 2012. Приступљено 16. 9. 2023.

[116] „Poimenični popis žrtava”. www.jusp-jasenovac.hr. JUSP Jasenovac. Приступљено 16. 9. 2023.

[117] Smreka, Jelka (17. 07. 2011). „Stara Gradiška”. Архивирано из оригинала 17. 07. 2011. г. Приступљено 2022-01-30.

[FOOTNOTEIsraeli2013-118] Israeli 2013.

[FOOTNOTETomasevich2002404Israeli2013-119] Tomasevich 2002, стр. 404; Israeli 2013.

[FOOTNOTEGoldstein1999[httpsarchiveorgdetailscroatiahistory0000goldpagen147_134]-120] Goldstein 1999, стр. 134.

[121] „Комеморација за децу жртве усташког логора у Сиску”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. 6. 10. 2012. Приступљено 16. 9. 2023.

[122] „Osnovan prvi ustaški sabirni logor Danica 15.04.1941”. Antifašistički VJESNIK. Приступљено 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEHimkaMichlic2013-123] Himka & Michlic 2013.

[FOOTNOTEBasta1986176-124] Basta 1986, стр. 176, "Posebno ističem da je u početku ljeta izvršena u Jasenovcu likvidacija logorg Đakovo. Tom je likvidacijom rukovodio Joso Matković, ustaški poručnik. Kod te likvidacije logora Đakovo računam da je pobijeno oko 2-3 hiljade Židovki i njihove …".

[FOOTNOTESkolnik2007-125] Skolnik 2007.

[FOOTNOTEGoldstein115—116-126] Goldstein, стр. 115—116.

[127] „kerestinec – zagrebsebori”. sites.google.com. Архивирано из оригинала 28. 01. 2012. г. Приступљено 2022-01-30.

[128] „Немачки логор на Старом сајмишту”. Ester (на језику: српски). Архивирано из оригинала 07. 06. 2023. г. Приступљено 16. 9. 2023.

[129] „POSETA STAROM SAJMIŠTU”. www.starosajmiste.info. Logor na Sajmištu Istorija logora. Приступљено 16. 9. 2023.

[130] Dokumenat u Istorijskom arhivu PK SK Vojvodine, k-472, elaborat o domaćim Nemcima za srez rumski, str. 33.

[FOOTNOTEBiondich2011-131] а ^б ^в Biondich 2011.

[FOOTNOTEMcCormick2014-132] McCormick 2014.

[FOOTNOTEPyle2001132-133] Pyle 2001, стр. 132.

[FOOTNOTELukajić2005-134] Lukajić 2005.

[135] „Сведочење Борислава Шева из Пискавице о прављењу сапуна у Јасеновцу”. jadovno.com (на језику: српски).

[136] State-commission, стр. 14, 27, 31, 42-43, 70

[FOOTNOTEParis1961132-137] Paris 1961, стр. 132.

[FOOTNOTEGoñi2002202-138] Goñi 2002, стр. 202.

[FOOTNOTEKing2012-139] King 2012.

[FOOTNOTERamet2006119-140] а ^б ^в Ramet 2006, стр. 119.

[FOOTNOTETomasevich2002536-141] Tomasevich 2002, стр. 536.

[FOOTNOTEParis1953104-142] Paris 1953, стр. 104.

[FOOTNOTEParis195382-143] Paris 1953, стр. 82.

[FOOTNOTEParis195360-144] Paris 1953, стр. 60.

[FOOTNOTERamet2006120-145] Ramet 2006, стр. 120.

[FOOTNOTEParis195359-146] Paris 1953, стр. 59.

[FOOTNOTECopley1992-147] Copley 1992.

[FOOTNOTECornwell2000252-148] а ^б Cornwell 2000, стр. 252.

[FOOTNOTEZatezalo2005228-149] Zatezalo 2005, стр. 228.

[FOOTNOTEZatezalo2005132–136-150] Zatezalo 2005, стр. 132–136.

[FOOTNOTEZatezalo200579-151] Zatezalo 2005, стр. 79.

[FOOTNOTEBulajić1989254-152] Bulajić 1989, стр. 254.

[FOOTNOTEZatezalo2005186-153] а ^б Zatezalo 2005, стр. 186.

[FOOTNOTEZatezalo2005186–187-154] Zatezalo 2005, стр. 186–187.

[FOOTNOTEGoldstein2013-155] Goldstein 2013.

[FOOTNOTEGoldstein2013128-156] Goldstein 2013, стр. 128.

[FOOTNOTEGoldstein2013129-157] а ^б Goldstein 2013, стр. 129.

[FOOTNOTERivelli199892-158] Rivelli 1998, стр. 92.

[FOOTNOTESingleton1985-159] Singleton 1985.

[FOOTNOTEGoldstein2013131-160] Goldstein 2013, стр. 131.

[FOOTNOTEGoldstein2013131–132-161] Goldstein 2013, стр. 131–132.

[FOOTNOTEYeomans201911-162] Yeomans 2019, стр. 11.

[FOOTNOTEYeomans201911–12-163] Yeomans 2019, стр. 11–12.

[FOOTNOTEGoldstein2013135-164] Goldstein 2013, стр. 135.

[tportal.hr-165] а ^б Pilsel, Drago (16. 7. 2011). „Zašto HSS-u smeta Spomen-dom žrtvama ustaškog terora u Glini?”. tportal.hr. Приступљено 15. 9. 2023.

[FOOTNOTELockeLittell1996-166] Locke & Littell 1996.

[FOOTNOTEFalkFalk1990-167] Falk & Falk 1990.

[FOOTNOTEFalkFalk199067-168] Falk & Falk 1990, стр. 67.

[FOOTNOTEZatezalo2005286-169] Zatezalo 2005, стр. 286.

[FOOTNOTEZatezalo2005304-170] Zatezalo 2005, стр. 304.

[FOOTNOTEZatezalo1989180-171] Zatezalo 1989, стр. 180.

[172] Perrone, Fiorella (2017). „The Horror in the Balkans. Civilian Victims in the Second World War in the Former Yugoslavia - L'Osservatorio: research centre on civilian victims of conflicts”. www.losservatorio.org (на језику: енглески). Приступљено 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEБосанско_Грахово_у_народноослободилачком_рату197160-173] а ^б Босанско Грахово у народноослободилачком рату 1971, стр. 60.

[FOOTNOTEZatezalo2005126-174] Zatezalo 2005, стр. 126.

[FOOTNOTEŠkiljan2010-175] Škiljan 2010.

[176] „Седамдесет и девет година од усташког масакра над Србима у Славонији”. РЕГИОН - РТРС (на језику: српски). 12. 1. 2021. Приступљено 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEKorb2010-177] Korb 2010.

[FOOTNOTEGraif2018437-178] Graif 2018, стр. 437.

[FOOTNOTECvetković2009-179] Cvetković 2009.

[FOOTNOTEHistoriae_patriaeque_cultor2019-180] Historiae patriaeque cultor 2019.

[FOOTNOTESchindleyMakara2005362-181] Schindley & Makara 2005, стр. 362.

[FOOTNOTEBergholz2012-182] а ^б Bergholz 2012.

[FOOTNOTEGoldstein2013120-183] Goldstein 2013, стр. 120.

[FOOTNOTEGreerMoberg2001142-184] Greer & Moberg 2001, стр. 142.

[185] Dulic, Tomislav (22. 11. 2011). „Gacko massacre, June 1941”. sciencespo.fr (на језику: енглески). Sciences Po Mass Violence and Resistance – Research Network. Приступљено 14. 9. 2023.

[FOOTNOTEBergholz2016-186] а ^б Bergholz 2016.

[FOOTNOTEBulajić199256-187] Bulajić 1992, стр. 56.

[FOOTNOTEBulajić1989-188] Bulajić 1989.

[FOOTNOTEHoare2006202–203-189] Hoare 2006, стр. 202–203.

[FOOTNOTEYeomans2011194-190] Yeomans 2011, стр. 194.

[FOOTNOTESokol2014-191] Sokol 2014.

[FOOTNOTESarajevo_u_revoluciji1977-192] Sarajevo u revoluciji 1977.

[FOOTNOTEBalić2009-193] Balić 2009.

[FOOTNOTEYeomans201524-194] Yeomans 2015, стр. 24.

[FOOTNOTELevy2009Škiljan2012-195] Levy 2009; Škiljan 2012.

[FOOTNOTETomasevich2002394-196] а ^б Tomasevich 2002, стр. 394.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010148-197] Weiss-Wendt 2010, стр. 148.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010157-198] Weiss-Wendt 2010, стр. 157.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010150-199] Weiss-Wendt 2010, стр. 150.

[FOOTNOTERamet2006114-200] а ^б Ramet 2006, стр. 114.

[FOOTNOTEŠkiljan2012-201] Škiljan 2012.

[FOOTNOTEYeomans2015178-202] а ^б ^в Yeomans 2015, стр. 178.

[FOOTNOTEVuković2004-203] Vuković 2004.

[FOOTNOTEVuković2004431-204] Vuković 2004, стр. 431.

[FOOTNOTEMcCormick201480-205] McCormick 2014, стр. 80.

[FOOTNOTEParis1961100-206] Paris 1961, стр. 100.

[FOOTNOTETomasevich2002398-207] а ^б Tomasevich 2002, стр. 398.

[FOOTNOTERamet2006126Yeomans2015178–179-208] Ramet 2006, стр. 126; Yeomans 2015, стр. 178–179.

[FOOTNOTEMcCormick201481-209] McCormick 2014, стр. 81.

[FOOTNOTEVuković2004430-210] Vuković 2004, стр. 430.

[FOOTNOTERivelli1999171Vuković2004430-211] Rivelli 1999, стр. 171; Vuković 2004, стр. 430.

[FOOTNOTESimić1958139Dakina1994209Vuković2004431-212] Simić 1958, стр. 139; Dakina 1994, стр. 209; Vuković 2004, стр. 431.

[FOOTNOTEMojzes201164-213] Mojzes 2011, стр. 64.

[FOOTNOTEDjilas1991211-214] Djilas 1991, стр. 211.

[FOOTNOTEMojzes201163-215] а ^б Mojzes 2011, стр. 63.

[FOOTNOTEDjilas1991211Đurić1991127Paris1988197Vuković2004431-216] Djilas 1991, стр. 211; Đurić 1991, стр. 127; Paris 1988, стр. 197; Vuković 2004, стр. 431.

[FOOTNOTETomasevich2002542-217] Tomasevich 2002, стр. 542.

[FOOTNOTETomasevich2002529-218] Tomasevich 2002, стр. 529.

[FOOTNOTEGutman1990-219] Gutman 1990.

[FOOTNOTETomasevich2002531-220] Tomasevich 2002, стр. 531.

[FOOTNOTETomasevich2002537-221] Tomasevich 2002, стр. 537.

[FOOTNOTETomasevich2002565-222] Tomasevich 2002, стр. 565.

[FOOTNOTETomasevich2002546-223] Tomasevich 2002, стр. 546.

[FOOTNOTELemkin2008617-224] Lemkin 2008, стр. 617.

[FOOTNOTEBurgess2005229-225] Burgess 2005, стр. 229.

[FOOTNOTETomasevich2002547-226] Tomasevich 2002, стр. 547.

[FOOTNOTEVelikonja2003170-227] а ^б Velikonja 2003, стр. 170.

[FOOTNOTEБећировић2010-228] Бећировић 2010.

[FOOTNOTEBiondich2007-229] Biondich 2007.

[FOOTNOTEGoldsteinGoldstein2001559Levy2009-230] Goldstein & Goldstein 2001, стр. 559; Levy 2009.

[FOOTNOTETomasevich2002566-231] Tomasevich 2002, стр. 566.

[FOOTNOTETomasevich2002563–564-232] Tomasevich 2002, стр. 563–564.

[FOOTNOTEBiondich200742—43-233] Biondich 2007, стр. 42—43.

[FOOTNOTETomasevich2002555-234] Tomasevich 2002, стр. 555.

[FOOTNOTETomasevich2002564-235] а ^б Tomasevich 2002, стр. 564.

[FOOTNOTEVuković2004432-236] Vuković 2004, стр. 432.

[FOOTNOTEGoldsteinGoldstein2001559,_578-237] Goldstein & Goldstein 2001, стр. 559, 578.

[FOOTNOTEBudisavljević200320,_54-238] Budisavljević 2003, стр. 20, 54.

[239] „Хрватска затрпава јаме у које су усташе закопавале Србе”. Председник Републике Србије (на језику: српски). 22. 7. 2016. Приступљено 16. 9. 2023.

[encyclopedia.ushmm.org-240] а ^б ^в „Jasenovac”. encyclopedia.ushmm.org (на језику: енглески). United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 15. 9. 2023.

[FOOTNOTETomasevich2002736–737-241] Tomasevich 2002, стр. 736–737.

[FOOTNOTEKočović2005113-242] Kočović 2005, стр. 113.

[FOOTNOTEŽerjavić199310-243] Žerjavić 1993, стр. 10.

[FOOTNOTEFalconi19703308-244] Falconi 1970, стр. 3308.

[FOOTNOTETomasevich2002723-245] Tomasevich 2002, стр. 723.

[FOOTNOTEŽerjavić199319-246] Žerjavić 1993, стр. 19.

[FOOTNOTEBaker201532-247] Baker 2015, стр. 32.

[FOOTNOTEAdrianoCingolani2018-248] Adriano & Cingolani 2018.

[250] „Croatia”. yadvashem.org. Yad Vashem. Приступљено 17. 9. 2023.

[FOOTNOTETomasevich2002719-252] Tomasevich 2002, стр. 719.

[FOOTNOTEJelavich1983-253] Jelavich 1983.

[FOOTNOTERamet19928-254] Ramet 1992, стр. 8, Pavelić and his Ustaše henchmen alone were responsible for the liquidation of some 350,000 Serbs.

[FOOTNOTERamet20074-255] Ramet 2007, стр. 4.

[FOOTNOTEHoare2014-256] Hoare 2014.

[FOOTNOTECharny1999-257] Charny 1999.

[FOOTNOTECharny199918–23-258] Charny 1999, стр. 18–23.

[FOOTNOTEPayne200618–23-259] Payne 2006, стр. 18–23.

[FOOTNOTEIsraeli201345-260] Israeli 2013, стр. 45.

[FOOTNOTERapaić1999Krestić1998SANU1995Kurdulija1993Bulajić1992Kljakić1991-261] Rapaić 1999; Krestić 1998; SANU 1995; Kurdulija 1993; Bulajić 1992; Kljakić 1991.

[FOOTNOTELees1992TottenParsons2004Pollard2014-262] Lees 1992; Totten & Parsons 2004; Pollard 2014.

[FOOTNOTEKasapović2018-263] а ^б Kasapović 2018.

[264] „Ustasa”. .yadvashem.org (на језику: енглески). Yad Vashem. Приступљено 17. 9. 2023.

[265] „Croatian President Mesic Apologizes for Croatian Crimes Against the Jews during the Holocaust”. www.yadvashem.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-30.

[266] „Wiesenthal Center Condemns Whitewash of Ustasha Crimes by MEP Ruža Tomašić”. www.wiesenthal.com. Приступљено 2022-01-30.

[267] „Mesić: Jasenovac je bio poprište genocida, holokausta i ratnih zločina”. www.index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2022-01-30.

[268] „Jutarnji list – 'HRVATSKA NIJEČE GENOCID POČINJEN U VRIJEME NDH' Željko Komšić pred dužnosnikom UN-a Hrvatsku usporedio s Republikom Srpskom”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2019-09-28. Приступљено 2022-01-30.

[269] „Hrvatska odala poštu žrtvama Jasenovca”. Balkan Insight (на језику: српски). 2014-05-05. Приступљено 2022-01-30.

[FOOTNOTEMojzes201147-270] Mojzes 2011, стр. 47.

[FOOTNOTEBulajić200267-271] Bulajić 2002, стр. 67.

[FOOTNOTEOdakBenčić2016-272] Odak & Benčić 2016.

[FOOTNOTEBiondich2005Levy2009Kasapović2018-273] Biondich 2005; Levy 2009; Kasapović 2018.

[FOOTNOTEMirkovic2000Kataria2015-274] Mirkovic 2000; Kataria 2015.

[275] „У славу и част Новомученика јасеновачких”. arhiva.spc.rs (на језику: српски). Српска Православна Црква [Званични сајт]. 10. 9. 2016. Приступљено 17. 9. 2023.

[276] „Новомученик Вукашин”. arhiva.spc.rs (на језику: српски). Српска Православна Црква [Званични сајт]. Приступљено 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEManhattan198648-277] Manhattan 1986, стр. 48.

[FOOTNOTERamet200796-278] Ramet 2007, стр. 96.

[FOOTNOTEKisić-Kolanović1996-279] Kisić-Kolanović 1996.

[280] „Ivica Matković”. jusp-jasenovac.hr (на језику: хрватски). JUSP Jasenovac. Приступљено 17. 9. 2023.

[281] „Dominik Hinko Piccilli”. jusp-jasenovac.hr (на језику: хрватски). JUSP Jasenovac. Приступљено 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEAdrianoCingolani2018342–348-282] Adriano & Cingolani 2018, стр. 342–348.

[FOOTNOTEFischer2007-283] Fischer 2007.

[FOOTNOTEDeutschland_Military_Tribunal1950604-284] Deutschland Military Tribunal 1950, стр. 604.

[FOOTNOTEDeutschland_Military_Tribunal19501302–03-285] Deutschland Military Tribunal 1950, стр. 1302–03.

[FOOTNOTETrial_of_the_Major_War_Criminals1947433-286] Trial of the Major War Criminals 1947, стр. 433.

[287] „Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide”. Resolution 260 (III) A of the United Nations General Assembly (на језику: енглески). 9. 12. 1948 — преко Викизворника.

[FOOTNOTEAbtahiBoas2005267-288] Abtahi & Boas 2005, стр. 267.

[FOOTNOTERavlić199712-289] Ravlić 1997, стр. 12.

[FOOTNOTEStoverPeskinKoenig2016135-290] Stover, Peskin & Koenig 2016, стр. 135.

[291] Костић, Стеван (31. 1. 2020). „Благоје Јововић, човек који је упуцао Анту Павелића”. www.rts.rs. РТС :: Друштво. Приступљено 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEHockenos2003-292] Hockenos 2003.

[293] Milekic, Sven (25. 7. 2018). „Novi zakon Španije može dovesti do izmeštanja posmrtnih ostataka ustaških lidera”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.

[FOOTNOTERadonic2013Ramet2007273Walasek201684-294] Radonic 2013; Ramet 2007, стр. 273; Walasek 2016, стр. 84.

[FOOTNOTERamet2007273-295] Ramet 2007, стр. 273.

[FOOTNOTEWalasek201683–84-296] Walasek 2016, стр. 83–84.

[FOOTNOTEWalasek201684-297] а ^б Walasek 2016, стр. 84.

[298] Glišić, Lidija (15. 12. 2006). „Razgovor sa dr.Srboljubom Živanovićem, članom Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu”. www.jasenovac-info.com (на језику: српски). Jasenovac-info. Приступљено 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEKlasić2016-299] Klasić 2016.

[Yeomans-300] Yeomans, Rory (6. 6. 2018). „Kako se boriti protiv kulture laži hrvatskih revizionista”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.

[dailydot-301] Sampson, Tim (1. 10. 2013). „How pro-fascist ideologues are rewriting Croatia’s history”. The Daily Dot. Приступљено 17. 9. 2023.

[302] Penić, Goran (10. 9. 2013). „'NDH NIJE BILA TOTALITARNA, A ŽRTVE U JASENOVCU POBILI SU PARTIZANI' Desničari preuzeli uređivanje hrvatske Wikipedije”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 17. 9. 2023.

[303] Vladisavljevic, Anja (12. 4. 2019). „Održana odvojena komemoracija za žrtve logora u Jasenovcu”. Balkan Insight (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.

[304] „Обележен Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату”. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (на језику: српски). 22. 4. 2020. Приступљено 17. 9. 2023.

[влада-305] а ^б „Одата пошта жртвама концентрационог логора "Јадовно"”. srbija.gov.rs (на језику: српски). Влада Републике Србије. 29. 6. 2014. Приступљено 17. 9. 2023.

[306] Кљакић, Слободан (26. 1. 2018). „Изложбу о Јасеновцу у УН одобрио Антонио Гутерес”. Politika Online. Приступљено 17. 9. 2023.

[307] Šegrt, Rade (26. 8. 2010). „Prvi put obilježeno stradanje djece”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 17. 9. 2023.

[308] Pančić, Teofil (10. 10. 2012). „Kraška jama usred Novog Sada - Kultura sećanja – Golubnjača, 30 godina posle”. www.vreme.com (на језику: српски). Nedeljnik Vreme. Приступљено 17. 9. 2023.

[309] „Квадратура круга: Како је настала песма Ђурђевдан”. www.rts.rs (на језику: српски). РТС :: РТС 1. 30. 4. 2016. Приступљено 17. 9. 2023.

[310] „Wiesenthal Center Expresses Outrage At Massive Outburst of Nostalgia for Croatian Fascism at Zagreb Rock Concert; Urges President Mesic to Take Immediate Action”. www.wiesenthal.com (на језику: енглески). 18. 6. 2007. Приступљено 17. 9. 2023.

[311] „Wiesenthal Center Slams Inclusion Of Fascist Singer Thompson In Croatian Football Team Celebration/ Reception In Zagreb”. www.wiesenthal.com (на језику: енглески). 18. 7. 2018. Приступљено 17. 9. 2023.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]

Геноцид над Србима у НДХ
Протеривање Срба 1941. Камени цвет, споменик у Логору Јасеновац Адолф Хитлер и Анте Павелић Заробљена деца у логору Јастребарско Збег цивила након битке на Козари Славко Кватерник на суђењу Меморијални центар у Логору Доња Градина
Територија Независне Државе Хрватске 1943.
Место	Независна Држава Хрватска, (окупирана Краљевина Југославија)
Датум	1941—1945.
Мета	Срби (углавном православци)
Врста напада	Геноцид, масовна убиства, етничко чишћење, депортација, принудна конверзија итд.
Убијено	Непознато и спорно. Неколико процена: 217.000^[1] 300.000–350.000^[2] 200.000–500.000^[3] 300.000—500.000 (протерано још 300.000, преобраћено 200.000)^[4]
Починилац	поглавник Анте Павелић Усташе
Мотив	Антисрпство, антиправославље, антијугословенство,^[5] десрбизација, хрватизација, Велика Хрватска