Отворите главни мени

Јурај „Јуре” Францетић (Прозор код Оточца, 3. јула 1912Слуњ, 27. децембра 1942) је био усташа и пуковник Усташке војнице. Пре Другог светског рата био је студент и усташки емигрант. За време НДХ постао је усташки пуковник и командант Црне легије са којом је извршио многобројне масовне злочине над српским и јеврејским живљем и припадницима НОП.[1][2]. Касније је постао командат свих јединица Усташке војнице у Босни и Херцеговини.

Јуре Францетић
Kvaternik, Francetić, Lorković.jpg
Еуген Дидо Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић у Зворнику после завршетка операције Трио
Пуно имеЈурај Францетић
Датум рођења(1912-07-03)3. јул 1912.
Место рођењаПрозор, код Оточца
 Аустроугарска
Датум смрти27. децембар 1942.(1942-12-27) (30 год.)
Место смртиСлуњ
Независна Држава Хрватска Независна Држава Хрватска
ВојскаУсташка војница
ЈединицаЦрна легија
Битке/ратовиБорбе за источну Босну 1942.
ОдликовањаГвоздени крст

Садржај

БиографијаУреди

Францетић је рођен у Оточцу 3. јула 1912[3][4]. После завршене гимназије уписао се на студије права у Загребу, где се придружио усташком покрету. Убрзо након тога био је протеран из Загреба на пет година због његових антијугословенских поличких активности. У Оточцу, где је био протеран, остаје неко време и марта 1933. емигрира у Италију. Полаже усташку заклетву у кампу Борготаро 24. априла 1933. Следеће четири године ће провести у Аустрији, Италији и Мађарској. У Мађарској се придружује усташкој терористичкој групи чији је камп био у Јанкапусти, под новим, конспиративним именом 'Ласло'[5].

После атентата на краља Александра Мусолини га је интернирао на Сардинију након притиска југословенске владе. Након опште амнестије у Краљевини Југославији, Францетић се враћа у Југославију новембра 1937.[6], али је одмах након тога затворен и протеран у Оточац. Следеће године се враћа и Загреб да би завршио студије права, али је био присиљен да оде у војску. Крајем 1940. је поново затворен у Загребу због телеграма-честитке коју је послао Јозефу Тисоу, регенту новоформиране сателитске државе Словачке. Поново је био интерниран у Оточац. После запаљивог националистичког говора кога је одржао на једној локалној школској прослави Нове године побегао је у Немачку (12. јануара 1941.) да би избегао хапшење и затвор.[4]

Други светски ратУреди

 
Францетић држи говор српским избеглицама у источној Босни

Једино војничко образовање и официрски чин Францетић је стекао служећи војску у Краљевини Југославији. Постао је резервни подофицир у чину наредника[7]. О Францетићевом војничком образовању и искуству Еуген Дидо Кватерник, усташки идеолог, пише: „Он није имао нити основног војничког знања ни изобразбе, нити је имао смисла за основну војничку организацију." [8]. После формирања Независне Државе Хрватске априла 1941, Францетић је био главни усташки представник.{{sfn|Tomasevich| Францетић и десет других усташа организују Црну легију. Францетић постаје командант Црне легије у чину пуковника усташке војске. Кватерник је веровао да је Францетић „рођени герилац и син наше брдовите Херцеговине“ - што је био довољан разлог да буде војни командат у Босни и Херцеговини.[9] Францетићеве усташе су преузеле управу локалне државне администрације и отпустиле све државне службенике и учитеље који су били категорисани као „Србијанци“, а такође и оне који су били Јевреји. Убиства, затварања и масовне депортације Срба и Јевреја су биле свакодневне активности Францетићевих усташа - засноване на усташкој политици и правдане званичном усташком политиком која је захтевала тотално истребљење Јевреја и покољ, прогон Срба и њихово присилно покатоличавање у Босни и Херцеговини.[10] Францетић је лично учествовао у хапшењу, затварању и испитивању истакнутих Срба и Јевреја и њихових вођа (Мискин, Албахари)[11] и директно наредио да се неки од њих убију[12]. Штавише Францетић је претворио свој стан на Алифаковцу у Сарајеву у затворску кухињу и перионицу рубља.[13]

Декларисани циљ Црне легије је био одбрана границе Независне Државе Хрватске са Србијом, границе која је у ратно доба била на реци Дрини. Начин „одбране” територијалне целовитости НДХ се је састојао у масовном покољу и депортацији Срба у Босни и Херцеговини. Пропагандисти Легије су приказивали ову „одбрану” као законити чин хрватске државе и заштиту њених граница, те заштиту „невиних хрватских и муслиманских сељака од пљачке кукавичких и расно дегенерисаних српских и комунистичких бандита чији је циљ био уништити хрватску државу“.[14] Усташка невиђена бестијалност испољена према Србима и Јеврејима је присилила немачку војну команду да захтева Францетићеву смену са положаја команданта Црне легије. Павелић се супротставио Немцима и чак унапредио Францетића у команданта свих усташких јединица у Босни и Херцеговини[15].

У предратно време у Босни и Херцеговини је живело 15 000 Јевреја. Око 3 000 јеврејских жена и деце је интернирано у логор Крушчице, а касније пребачено у логоре Јасеновац и Стара Градишка.[16] Додатних 7 000 босанских Јевреја је директно транспортовано у логор Јасеновац. У септембру 1942. усташка влада сменила је Францетића и групу високих усташких званичника у Босни, вероватно да би се поправили односи са муслиманским становништвом.[17]

СмртУреди

Францетић је умро 27. децембра 1942. године. Дана 22. децембра 1942. године партизани су тешко оштетили авион којим је Францетић летио за Госпић и присилили га да слети поред села Мочиле код Слуња.[18], што је била територија коју су контролисали партизани. Францетића и његовог пилота су одмах ухватили партизани, али их нису могли одбранити од сељака који су их изболи вилама и рогуљама[19][20]. Тешко рањен Францетић је био пребачен у партизанску болницу где су му хирурзи покушали спасити живот да би га заменили за 100 јасеновачких логораша, али нису у томе успели.[21]

Францетићеву смрт су усташе држале у тајности све до почетка марта 1943. године. Званична вест о његовој смрти је објављена 31. марта 1943 и исти дан прокламована осмодневна државна жалост у НДХ.[22]

Покушаји рехабилитацијеУреди

Меморијалну плакету у част овога усташког вође је била поставила усташка Асоцијација ратних ветерана „Хрватски домобран“ у Слуњу, јуна 2000. године.[23][8] Влада Ивице Рачана није реаговала на ову провокацију мржње и поред бројних протеста у Хрватској и иностранству. Плакета је уклоњена тек крајем 2004. по наредби владе тадашњег премијера Иве Санадера. Исто тако су у јануару 2005. непозната лица су подигла споменик Францетићу и Будаку — како би испољили свој бес против Санадера за кога кажу да је издао усташе пристајући на сарадњу са судом у Хагу,[24]

РеференцеУреди

  1. ^ Redžić 2005, стр. 73–74.
  2. ^ Hofman 2006, стр. 35.
  3. ^ Krizman 1978, стр. 571.
  4. 4,0 4,1 Topalović 2001.
  5. ^ Begić 1986, стр. 212.
  6. ^ Goldstein & Goldstein 2001, стр. 99.
  7. ^ Blažević 1980, стр. 477.
  8. 8,0 8,1 Жељка Годец: Провокација или манипулација?, Национал, Загреб, 15. јуни 2000, цитирани Кватерникови мемоари
  9. ^ Eugen Dido Kvaternik, Jere Jareb: Sjećanja i zapažanja, 1925-1945: prilozi za hrvatsku povijest, Naklada "Starčević". 1995. ISBN 978-953-96369-0-4.
  10. ^ Dulić 2005, стр. 124, 132-133.
  11. ^ Albahari 1977, стр. 207.
  12. ^ Dulić 2005, стр. 133.
  13. ^ Azanjac, Frol & Nikolić 1969, стр. 447.
  14. ^ Haynes & Rady 2011, стр. 193.
  15. ^ Ready 1987.
  16. ^ Суђење Адолфу Ајхману, Тел Авив, 1961. - сведочење Александра Арнона
  17. ^ Tomasevich 2002, стр. 494.
  18. ^ Novak & Stopar 1970, стр. 384.
  19. ^ Tomasevich 2002, стр. 422.
  20. ^ Schindley & Makara 1997, стр. 139.
  21. ^ Rušinović 1996, стр. 151–152.
  22. ^ Haynes & Rady 2011, стр. 198.
  23. ^ Ramet 2006, стр. 588–589.
  24. ^ Pond 2006, стр. 135–136.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди