Јуре Францетић

Јурај „Јуре” Францетић (Прозор код Оточца, 3. јула 1912 — Слуњ, 27. децембра 1942) је био усташа и пуковник Усташке војнице. Пре Другог светског рата био је студент и усташки емигрант. За време НДХ постао је усташки пуковник и командант Црне легије којa је извршила многобројне масовне злочине над српским и јеврејским живљем и припадницима НОП. Касније је постао командант свих јединица Усташке војнице у Босни и Херцеговини.

Јуре Францетић
Еуген Дидо Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић у Зворнику после завршетка операције Трио
Лични подаци
Пуно име	Јурај Францетић
Датум рођења	(1912-07-03)3. јул 1912.
Место рођења	Прозор, код Оточца, Аустроугарска
Датум смрти	27. децембар 1942.(1942-12-27) (30 год.)
Место смрти	Слуњ, Краљевина Југославија (дејуре) НДХ (дефакто)
Војна каријера
Војска	Усташка војница
Јединица	Црна легија
Учешће у ратовима	Борбе за источну Босну 1942.
Одликовања	Гвоздени крст

Биографија

Францетић је рођен у Оточцу 3. јула 1912. После завршене гимназије уписао се на студије права у Загребу, где се придружио усташком покрету. Убрзо након тога био је протеран из Загреба на пет година због својих антијугословенских политичких активности. У Оточцу, где је био протеран, је остао неко време и марта 1933. је емигрирао у Италију. Положио је усташку заклетву у кампу Борготаро 24. априла 1933. Следеће четири године је провео у Аустрији, Италији и Мађарској. У Мађарској се придружио усташкој терористичкој групи чији је камп био у Јанкапусти, под новим, конспиративним именом 'Ласло'.

После атентата на краља Александра Мусолини га је интернирао на Сардинију након притиска југословенске владе. Након опште амнестије у Краљевини Југославији, Францетић се вратио у Југославију новембра 1937. године, али је одмах након тога затворен и протеран у Оточац. Следеће године се вратио и Загреб да би завршио студије права, али је био присиљен да оде у војску. Крајем 1940. је поново затворен у Загребу због телеграма-честитке коју је послао Јозефу Тисоу, регенту новоформиране сателитске државе Словачке. Поново је био интерниран у Оточац. После запаљивог националистичког говора који је одржао на једној локалној школској прослави Нове године побегао је у Немачку (12. јануара 1941) да би избегао хапшење и затвор.

Други светски рат

Францетић држи говор српским избеглицама у источној Босни

Једино војничко образовање и официрски чин Францетић је стекао служећи војску у Краљевини Југославији. Постао је резервни подофицир у чину наредника. О Францетићевом војничком образовању и искуству Еуген Дидо Кватерник, усташки идеолог, је написао: „Он није имао нити основног војничког знања ни изобразбе, нити је имао смисла за основну војничку организацију.". После формирања Независне Државе Хрватске априла 1941, Францетић је био главни усташки представник. Францетић и десет других усташа су организовали Црну легију. Францетић је постао командант Црне легије у чину пуковника усташке војске. Кватерник је веровао да је Францетић „рођени герилац и син наше брдовите Херцеговине” - што је био довољан разлог да буде војни командант у Босни и Херцеговини. Францетићеве усташе су преузеле управу локалне државне администрације и отпустиле све државне службенике и учитеље који су били категорисани као „Србијанци”, а такође и оне који су били Јевреји. Убиства, затварања и масовне депортације Срба и Јевреја су биле свакодневне активности Францетићевих усташа - засноване на усташкој политици и правдане званичном усташком политиком која је захтевала тотално истребљење Јевреја и покољ, прогон Срба и њихово присилно покатоличавање у Босни и Херцеговини. Францетић је лично учествовао у хапшењу, затварању и испитивању истакнутих Срба и Јевреја и њихових вођа (Мискин, Албахари) и директно наредио да се неки од њих убију. Штавише, Францетић је претворио свој стан на Алифаковцу у Сарајеву у затворску кухињу и перионицу рубља.

Декларисани циљ Црне легије је био одбрана границе тадашње Хрватске са Србијом, границе која је у ратно доба била на реци Дрини. Начин „одбране” територијалне целовитости НД Хрватске се састојао у масовном покољу и депортацији Срба у Босни и Херцеговини. Пропагандисти Легије су приказивали ову „одбрану” као законити чин хрватске државе и заштиту њених граница, те заштиту „невиних хрватских и муслиманских сељака од пљачке кукавичких и расно дегенерисаних српских и комунистичких бандита чији је циљ био уништити хрватску државу”. Усташка невиђена бестијалност испољена према Србима и Јеврејима је присилила немачку војну команду да захтева Францетићеву смену са положаја команданта Црне легије. Павелић се супротставио Немцима и чак унапредио Францетића у команданта свих усташких јединица у Босни и Херцеговини.

У предратно време у Босни и Херцеговини је живело 15.000 Јевреја. Око 3.000 јеврејских жена и деце је интернирано у логор Крушчице, а касније пребачено у логоре Јасеновац и Стара Градишка. Додатних 7.000 босанских Јевреја је директно транспортовано у логор Јасеновац. У септембру 1942. усташка влада сменила је Францетића и групу високих усташких званичника у Босни, вероватно да би се поправили односи са муслиманским становништвом.

На конференцији одржаној 6. маја 1942. у Сарајеву, којој су, између осталих, присуствовали и командујући генерал и заповједник у Србији генерал Паул Бадер, као и Едмунд Глез фон Хорстенау, опуномоћени генерал Вeрмахта у Независној Држави Хрватској, расправљало се о војно-политичкој ситуацији у окупираној Југославији, резултатима операције Трио и политици усташке државе према Србима. Генерал Бадер отворио је конференцију ријечима: „Намера хрватске владе била је истребљење свих Срба у Хрватској.“ Након тога, генерал фон Хорстенау се отворено жали на усташка звјерства, али генерал Бадер о пуковнику Францетићу даје сљедећу опаску:

Ген. фон Глез: Ако не престану грозоте у Хрватској, неће никад бити мира. Док се на територији Озрена преговара и дају уступци (признавање српске мањине, слобода вероисповести, учешће у борби против комуниста), наставља се клање српског становништва у источној Босни. Ген. Бадер: Францетић је добар командант. Више пута је гарантовао за своје јединице али још без потпуног резултата. Последице тога: немачке јединице за затварање границе и даље пуштају српске избеглице преко Дрине. Ми смо тренутно упућени на усташе пошто недостају друге снаге. Францетић је национални херој.

Смрт

Францетић је умро 27. децембра 1942. године. Дана 22. децембра 1942. године партизани су тешко оштетили авион којим је Францетић летео за Госпић и присилили га да слети поред села Мочиле код Слуња, што је била територија коју су контролисали партизани. Францетића и његовог пилота су одмах ухватили партизани, али их нису могли одбранити од сељака који су их изболи вилама и рогуљама. Тешко рањен Францетић је био пребачен у партизанску болницу где су хирурзи покушали да му спасу живот да би га заменили за 100 јасеновачких логораша, али нису у томе успели.

Францетићеву смрт су усташе држале у тајности све до почетка марта 1943. године. Званична вест о његовој смрти је објављена 31. марта 1943. и исти дан прокламована осмодневна државна жалост у НД Хрватској.

Покушаји рехабилитације

Меморијалну плакету у част овог усташког вође је била поставила усташка Асоцијација ратних ветерана „Хрватски домобран” у Слуњу, јуна 2000. године. Влада Ивице Рачана није реаговала на ову провокацију мржње и поред бројних протеста у Хрватској и иностранству. Плакета је уклоњена тек крајем 2004. по наредби Владе Републике Хрватске док је премијер био Иво Санадер. Исто тако су у јануару 2005. непозната лица подигла споменик Францетићу и Будаку — како би испољили свој бес против Санадера за кога кажу да је издао усташе пристајући на сарадњу са судом у Хагу.

Поткрај 1995. године власти су у западном, већински хрватском делу Мостара именовале неколицину улица по идеолозима усташког покрета из времена НДХ, међу њима Јуре Францетић, Рафаел Бобан, Миле Будак, Младен Лорковић, Анте Вокић, Ђуро Спужевић и Иво Зеленек. Градско веће Мостара одлучило је у јулу 2022. године да се те улице преименују по Алекси Шантићу, Тину Ујевићу, фра Људевиту Ласти, Исмету Вољевици, Хумскоj и Циглани. Ову је одлуку поздравила Амбасада Сједињених Америчких Држава у Сарајеву.

Литература

• Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga. 
• Central Intelligence Agency (2002). Balkan battlegrounds: a military history of the Yugoslav conflict, 1990–1995, Volume 2. Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 
• Greble, Emily (2011). Sarajevo, 1941–1945: Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4921-5. 
• Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. 
• Redžić, Enver (2005). Bosnia And Herzegovina In The Second World War. Routledge. ISBN 978-0-7146-5625-0. 
• Shrader, Charles R. (2003). The Muslim-Croat Civil War in Central Bosnia: A Military History, 1992–1994. Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-261-4. 
• Thomas, Nigel; Abbott, Peter (1983). Partisan Warfare 1941–45. Osprey. ISBN 978-0-85045-513-7. 
• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4. 
• Thomas, Nigel; Mikulan, K.; Pavlović, Darko (1995). Axis Forces in Yugoslavia 1941-45. Bloomsbury USA. ISBN 978-1-85532-473-2. 
• Begić, Miron Krešimir (1986). Ustas̆ki pokret 1929-1941: pregled njegove poviesti. Naklada Smotre "Ustas̆a". 
• Hofman, Nila Ginger (2006). Renewed Survival: Jewish Community Life in Croatia. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-1330-1. 
• Krizman, Bogdan (1978). Ante Pavelić i ustaše. Zagreb: Globus. ISBN 978-86-343-0130-4. 
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Krizman, Bogdan (1980). Pavelić između Hitlera i Musolinija. Zagreb: Globus. 
• Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 1. Zagreb: Globus. 
• Blažević, Jakov (1980). Bez alternative. Mladost. 
• Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 2. Zagreb: Globus. 
• Azanjac, Dušan; Frol, Ivo; Nikolić, Đorđe (1969). Otpor u žicama: sećanja zatočenika. Vojnoizdavački zavod. 
• Goldstein, Ivo; Goldstein, Slavko (2001). Holokaust u Zagrebu. Novi liber. 
• Albahari, Nisim (1977). Sarajevo u revoluciji: Komunistička partija Jugoslavije u pripremama i organizaciji ustanka. Istorijski arhiv Sarajevo. Istorijski arhiv. 
• Dulić, Tomislav (2005). Utopias of Nation: Local Mass Killing in Bosnia and Herzegovina, 1941-42. Uppsala University Libarary. ISBN 978-91-554-6302-1. 
• Haynes, Rebecca; Rady, Martyn (2011). In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-697-2. 
• Pond, Elizabeth (2006). Endgame in the Balkans: Regime Change, European Style. Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-7161-6. 
• Novak, Božidar; Stopar, Vlado (1970). Vjesnik Jedinstvene narodno-oslobodilačke fronte Hrvatske 1941-1945: Izbor. "Vjesnik". 
• Ready, J. Lee (1987). The Forgotten Axis: Germany's Partners and Foreign Volunteers in World War II. McFarland. ISBN 978-0-89950-275-5. 
• Rušinović, Nikola (1996). Moja sjećanja na Hrvatsku. Meditor. ISBN 978-953-6300-08-2. 
• Schindley, Wanda; Makara, Petar (2005). Jasenovac: proceedings of the First International Conference and Exibit on the Jasenovac Concentration Camps, October 29-31, 1997, Kingsborough Community College of the City University of New York. Dallas Pub. ISBN 978-0-912011-64-6. 
• Topalović, Vjenceslav (2001). Srednja Bosna: ne zaboravimo hrvatske žrtve : 1941-50, 1991-95. Hrvatski Informativni Centar. ISBN 978-953-6058-32-7. 

Спољашње везе

• Биографија Јуре Францетића