Власи у Србији

Власи у Србији (влаш. Румйњи/Власи/Влахи),[3][4] романофона су етничка заједница, коју чине етнички Власи у Србији. Етнички Власи у Србији говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика. Велика већина такође говори и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији.[2] Власи су углавном двојезични (билингвални).

Власи
Влахи/Румйњи
Iabucovat.jpg
Влашка фолклорна група из Јабуковца (Тимочка Крајина)
Укупна популација
35.330[1] (према попису из 2011. године)
Региони са значајном популацијом
 Србија: источна и североисточна Србија
Језици
влашки, српски[2]
Религија
хришћани (православци)
Сродне етничке групе
Власи

Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.[5]

Географска дистрибуција ВлахаУреди

 
Власи у Србији, према попису из 2002. године

Део између четири реке: Велике Мораве на западу, Тимока на истоку, Дунава на северу и Црног Тимока на југу, насељавале су прве генерације Влаха У геоморфолошком смислу, ово подручје Источне Србије припада завршецима јужног огранка Карпатских планина, које се у великом луку пружају од Братиславе у Словачкој, преко Чешке, Пољске, Украјине и Румуније, до Србије, где се на превоју Честобродице везују са Балканским планинама. У Србији Карпате сече река Дунав, са живописном Ђердапском клисуром. Овај горостасни планински ланац потом прелази у питоме низије, остављајући за собом планинске блокове Мироча, Дели Јована, Хомоља, Бељанице и Кучаја. У котлинама и клисурама између њих теку Поречка река, Ресава, Млава и Пек; чији сливови нису само засебне хидрографске целине, већ и специфична етнографска подручја.

Неколико таквих подручја, које насељавају Власи чине још и равнице Звижд, Стиг и Браничево на западу, и Неготинска Крајина и Кључ на истоку. Већи градови источне Србије насељена Власима су Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор и Ћуприја.[6]

Данас, Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.[6]

ИсторијаУреди

 
Власи у Србији, подаци из 1930. године

Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у романским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.

Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема романским кнежевинама владао више од једног века (1711—1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.

Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командант Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.

Привучени том политиком, с југа, из крајева под Османлијама, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.

РелигијаУреди

Православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком понегде до средине 19. века), али њен богословни ниво био је на најнижем нивоу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Османлија. Ова дуготрајна слабост Цркве свакако је један од узрока;

У том смислу велики је изазов за науку да одговори на питање не само о генези и стратумима поманског (загробног) комплекса влашке културе, већ и како је све то успело да се одржи готово нетакнуто од најстаријих времена до данашњих дана.

У погледу конфесије, данас Власи традиционално припадају православној вероисповести.

Традиција и култураУреди

Ритуално и свакодневно влашко јело - Жмаре, које се припрема од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна, једно је од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.[7]. Верује се да је рецепт стар око 300 година.[8] Зато је 2017. године кување жмара уврштено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[9]

Етнографске групе ВлахаУреди

Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:

  • Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
  • Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
  • Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.

Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[10]

Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[10] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[10]

Порекло у Поморављу и Тимочка КрајинаУреди

 
Између 1718. и 1739. године Хабзбуршка граница била је на рекама Олт и Тимока и стигла до Ниша.

Током средњег века, Браничевци су постали део Прве бугарске државе. Дубровачка повеља потврђује да је то подручје било у границама Друге бугарске државе.[11]

Након што су Дрман и Куделин поражени, ово земљиште је било у власништву Драгутина и Милутина. Тада је део Душанова царства и са имања Лазаревићи и Бранковићи. Од 1459. године земља је била под османском влашћу.

Власи у средњовековној Србији су социјална категорија или класа.[12] Све до Карловачког мира нема података о присутности Влаха у оба подручја.

Почетком 17. века кодификован је тзв. влашки статут дуж Војне границе. [13] Које се границе у 17. веку налазе далеко на западу и северу. Влашки закон (уобичајен) у статусу Влаха. [14]

Све до средине 17. вијека или до чувеног побуна сејмена и домобрана, нема назнака постојања тзв. Влашки језик. Влашки језици користе се у Влашкој и Молдавији, што су књижевни стандарди на средњобугарском језику.[15]

Први писани документ на румунском језику је чувено Брашовско писмо. Међутим, постоје озбиљне сумње да је то криптографија (мистерија). Према једној верзији стварања модерног румунског (влашког) језика и одвајања пастира у етно-групу, овај процес је усмеравала католичка пропаганда у 17. веку, што је било посебно снажно у Ердељу после Житванског мира и Ужгородске уније. Крајем 17. века објављена је Кантакузинова Библија како би ојачала католички утицај у Влашкој и Молдавији и створила потребне услове за хабзбуршко савладавање две кнежевине. Захваљујући Пожаревачким миру, Олтенија је дата Светом римском царству.

Северински банат, који је био у директној вези преко Ђердапске клисуре са Тимочкем Крајином и Поморавијом (Хабзбуршка Србија), био је под Хабзбуршком влашћу у периоду 1718—1739.

Претходна ситуација, тј. статут Олтеније враћен је Београдским миром.[16]

ЈезикУреди

Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља скуп источно-романских језика са више дијалеката. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре дако-романским језицима.

По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе.[17] Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора.

Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[10], а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи.

Списак општина и градова у којима има више од 200 говорника влашког језика према попису из 2011. године.

Општина/Град Становништво
попис 2011.[18]
Влашки језик Удео
Бор 48.615 5.803 11,94%
Петровац на Млави 31.259 5.540 17,72%
Кучево 15.516 4.664 30,06%
Неготин 37.056 7.231 19,51%
Бољевац 12.994 3.003 23,11%
Зајечар 59.461 3.177 5,34%
Жагубица 12.737 2.823 22,16%
Мајданпек 18.686 2.736 14,64%
Кладово 20.635 1.615 7,83%
Ћуприја 30.645 1.224 3,99%
Деспотовац 23.191 798 3,44%
Мало Црниће 11.458 751 6,55%
Жабари 11.380 553 4,86%
Голубац 8.331 917 11,01%
Велико Градиште 17.610 659 3,74%
Свилајнац 23.551 395 1,68%
Јагодина 71.852 231 0,32%

Бројност влашке популацијеУреди

Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план геополитичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. Данашњи број Влаха може се израчунати приближно, на основу разних демографских и етнографских параметара (на пример, само број становника у чисто влашким селима износи 120.000!). Рачунајући и мешовита села, варошко становништво и дијаспору, долази се до цифре од најмање 200.000 српских држављана који могу бити потомци влашких досељеника из прве половине 18. века, али и нешто каснијих времена, јер се процес досељавања продужио и кроз наредни век.

Према подацима са пописа становништва из 2011. године, у Србији живи 35.330 Влаха. У Бугарској, према попису из 2011. године, живи преко 3.600 Влаха и Цинцара. Власи живе у северозападном делу, док Цинцари живе у југозападном делу земље.

Власи по општинама и градовимаУреди

 
Власи у источној Србији, према попису из 2011. године

Списак општина и градова у Србији у којима има више од 200 Влаха.

Општина/Град Становништво
попис 2011.[18]
Власи Удео
Бор 48.615 6.701 13,78%
Петровац на Млави 31.259 4.609 14,74%
Кучево 15.516 3.921 25,27%
Неготин 37.056 3.382 9,13%
Бољевац 12.994 3.356 25,83%
Зајечар 59.461 2.856 4,80%
Жагубица 12.737 2.811 22,07%
Мајданпек 18.686 2.442 13,07%
Кладово 20.635 788 3,82%
Ћуприја 30.645 782 2,55%
Деспотовац 23.191 687 2,96%
Мало Црниће 11.458 475 4,15%
Жабари 11.380 433 3,80%
Голубац 8.331 424 5,09%
Велико Градиште 17.610 382 2,17%
Свилајнац 23.551 280 1,19%

Влашка насељаУреди

Према попису из 2002. године Власи су чинили већину становништва у 43 насеља (у 34 апсолутну, а у 9 релативну већину). По општинама и градовима број насеља са већинским влашким становништвом је следећи: општина Бољевац 4, град Бор 9, општина Голубац 2, општина Жагубица 5, град Зајечар 4, општина Кучево 7, општина Мајданпек 2, општина Неготин 2, општина Петровац на Млави 6 и општина Ћуприја 2 насеља.[19]

Насеље Општина/град Бр. ст. (2002) Власи Удео
Медвеђица Жагубица 44 42 95,45%
Кривача Голубац 429 368 85,78%
Буковска Кучево 503 420 83,50%
Бучје Бор 666 555 83,33%
Горњане Бор 1.114 905 81,24%
Дубочане Зајечар 455 368 80,88%
Ракова Бара Кучево 464 360 77,59%
Метовница Бор 1.331 977 73,40%
Мустапић Кучево 740 512 69,19%
Бигреница Ћуприја 979 677 69,15%
Раденка Кучево 803 555 69,12%
Манастирица Петровац на Млави 748 516 68,98%
Мала Јасикова Зајечар 332 229 68,98%
Вуковић Кучево 301 207 68,77%
Влаоле Мајданпек 767 521 67,93%
Сиге Жагубица 704 462 65,63%
Шипиково Зајечар 511 335 65,56%
Валакоње Бољевац 1.378 881 63,93%
Лазница Жагубица 2.063 1.308 63,40%
Кладурово Петровац на Млави 476 300 63,03%
Оснић Бољевац 1.340 826 61,64%
Топла Бор 100 61 61,00%
Лука Бор 612 373 60,95%
Старчево Петровац на Млави 585 350 59,83%
Двориште Голубац 305 181 59,34%
Кривељ Бор 1.316 779 59,19%
Осаница Жагубица 1.187 671 56,53%
Исаково Ћуприја 646 361 55,88%
Ковилово Неготин 411 227 55,23%
Танда Бор 350 185 52,86%
Подгорац Бољевац 2.218 1.157 52,16%
Брезница Жагубица 211 110 52,13%
Шарбановац Бор 1.836 953 51,91%
Бачевица Бољевац 409 208 50,86%
Нересница Кучево 2.365 1.175 49,68%
Јасиково Мајданпек 717 349 48,68%
Александровац Неготин 588 283 48,13%
Глоговица Зајечар 484 232 47,93%
Бусур Петровац на Млави 1.171 553 47,22%
Бродица Кучево 468 213 45,51%
Витовница Петровац на Млави 167 76 45,51%
Мелница Петровац на Млави 924 419 45,35%
Слатина Бор 921 366 39,74%

У следећој табели приказана су насеља у којима Власи чине значајан удео у укупном становништву (преко 10%), али не представљају већинско становништво:[19]

Насеље Општина/град Бр. ст. (2002) Власи Удео
Савинац Бољевац 365 161 44,11%
Шевица Кучево 809 349 43,14%
Злот Бор 3.757 1.600 42,59%
Селиште Жагубица 453 189 41,72%
Лесково Мајданпек 431 178 41,30%
Волуја Кучево 1.123 429 38,20%
Љешница Кучево 236 90 38,14%
Благојев Камен Кучево 38 14 36,84%
Снеготин Голубац 201 73 36,32%
Добро Поље Бољевац 415 150 36,14%
Јасеново Деспотовац 882 317 35,94%
Велика Јасикова Зајечар 998 356 35,67%
Лубница Зајечар 1.052 374 35,55%
Каона Кучево 712 245 34,41%
Оштрељ Бор 654 219 33,49%
Малајница Неготин 683 225 32,94%
Уровица Неготин 1.191 384 32,24%
Кобиље Мало Црниће 930 296 31,83%
Рашанац Петровац на Млави 815 247 30,31%
Слатина Неготин 479 143 29,85%
Дубочка Петровац на Млави 582 171 29,38%
Рановац Петровац на Млави 1.779 513 28,84%
Дебели Луг Мајданпек 458 131 28,60%
Црнајка Мајданпек 1.099 312 28,39%
Рудна Глава Мајданпек 2.309 636 27,54%
Батинац Ћуприја 871 236 27,10%
Градсково Зајечар 666 179 26,88%
Боговина Бољевац 1.348 362 26,85%
Сена Кучево 232 61 26,29%
Житковица Голубац 142 37 26,06%
Вратна Неготин 316 81 25,63%
Турија Кучево 599 153 25,54%
Велики Јасеновац Зајечар 370 94 25,41%
Бељајка Деспотовац 265 67 25,28%
Кочетин Жабари 404 101 25,00%
Брестовац Бор 2.950 732 24,81%
Мали Извор Бољевац 565 140 24,78%
Церовица Кучево 381 94 24,67%
Милановац Жагубица 445 108 24,27%
Мали Јасеновац Зајечар 284 68 23,94%
Шљивар Зајечар 329 71 21,58%
Ресавица (село) Деспотовац 159 34 21,38%
Халово Зајечар 856 169 19,74%
Плавна Неготин 953 188 19,73%
Кудреш Голубац 193 37 19,17%
Кобишница Неготин 1.355 246 18,15%
Гамзиград Зајечар 945 167 17,67%
Чешљева Бара Велико Градиште 489 84 17,18%
Церемошња Кучево 317 53 16,72%
Душановац Неготин 882 146 16,55%
Црномасница Неготин 272 45 16,54%
Стамница Петровац на Млави 1.424 220 15,45%
Брњица Голубац 391 60 15,35%
Крепољин Жагубица 1.696 260 15,33%
Забрега Мало Црниће 247 37 14,98%
Самариновац Неготин 464 68 14,66%
Српце Кучево 151 22 14,57%
Миријево Жабари 474 69 14,56%
Тополница Мајданпек 1.064 153 14,38%
Јабуковац Неготин 1.884 268 14,23%
Проштинац Свилајнац 254 34 13,39%
Тополовник Велико Градиште 1.098 143 13,02%
Врбница Мало Црниће 462 58 12,55%
Чокоњар Зајечар 173 21 12,14%
Витежево Жабари 863 101 11,70%
Купузиште Кладово 317 37 11,67%
Николичево Зајечар 833 96 11,52%
Ждрело Петровац на Млави 756 83 10,98%
Михајловац Неготин 718 77 10,72%
Бољетин Мајданпек 672 70 10,42%
Велика Каменица Кладово 757 76 10,04%

Влашки национални саветУреди

Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави (првобитно је било у Бору). Тренутни председник националног савета је Радиша Драгојевић.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Попис у Србији 2011."
  2. ^ а б „"Декларација Националног савета Влаха". Архивирано из оригинала на датум 14. 7. 2014. Приступљено 28. 4. 2013. 
  3. ^ "Говорим влашки", 2011
  4. ^ "Платформа влашке заједнице"[мртва веза], 02.04.2012.
  5. ^ Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Мултикултуралност, мултикултурација и права мањина, Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд, стр. 81–95.
  6. ^ а б Kostić, Cvetko, Bor i okolina, sociološka ispitivanja, Beograd: Savremena škola, 1962.
  7. ^ „U Kladurovu se opet kuvaju žmare”. ebranicevo.com. Приступљено 14. 2. 2019. 
  8. ^ „Žmare - tradicija mlavskog kraja”. agroklub.rs. Приступљено 14. 2. 2019. 
  9. ^ „КУВАЊЕ ЖМАРА („ЖУМИЈАР“)”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 14. 2. 2019. 
  10. ^ а б в г „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 31. 3. 2012. Приступљено 29. 5. 2011. 
  11. ^ Хоризма бугарског цара Јована Асена II Дубровнику. — Иницијал: часопис за средњовековне студије
  12. ^ Vatro Murvar (1956). The Balkan Vlachs: a typological study. University of Wisconsin--Madison. стр. 20. 
  13. ^ Kašić 1967, стр. 39.
  14. ^ Kršev 2011, стр. 136.
  15. ^ Иван Харалмпиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 16-26; изд. Фабер; Велико Търново; ISBN 978-954-400-702-7
  16. ^ Веселиновић 1986, стр. 160.
  17. ^ Влаховић 2011: Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Београд: Службени гласник, стр.73
  18. ^ а б "Књига 4 – Вероисповест, матерњи језик и национална припадност"[мртва веза]
  19. ^ а б „Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. - књига 1: Национална или етничка припадност по насељима” (PDF). Републички завод за статистику Србије. фебруар 2003. Приступљено 20. 12. 2022. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Национални савет влашке националне мањине:

Историја:

Језик: влашки on-line речник

Изворна влашка музика:

Студије из влашке религије, митологије и магије:

Остало