Влашки језик је матерњи језик Влаха и представља некодификовани скуп трако-романских наречја, који припадају балканском латинитету. Он припада групи источнороманских језика.

влашки
љимба влахă/ rumînjeašće / ljimba vlahă
Говори се у Србија
РегионБалкан
Број говорника
43,095[1] (2011)
ћирилица и латиница
Званични статус
Признати мањински језик у
Језички кодови
ISO 639-3
Подручја Србије на којима живе Власи
Влашко писмо

Овај језик заправо чине два основна трако-романска дијалекта. Једним говоре Царани који живе у низијама око Зајечара, Неготина и Кладова, а другим Унгурјани, који насељавају подручја Хомоља, Звижда, Стига, Браничева, Млаве, Ресаве и Мораве. Поречка река и Црноречје припадају прелазној дијалекатској зони, чије се становништво традиционално звало Мунћани. Царани говоре крајинско-тимочким, а Унгурјани браничевско-хомољским дијалектом влашког језика, док је говор Мунћана нека врста прелазне зоне између ова два дијалекта, али много ближи говору Унгурјана, са којима иначе Мунћани имају више сличности него са Царанима. Поред разумљивих лексичких разлика, до којих су довеле две различите економије сточарство и ратарство, најуочљивије су гласовне разлике: Царани имају ч/ћ (č/ć) и џ/ђ (dž/đ), а немају африкату „дз“ нити умекшане гласове "ś" и "ź", док Унгурјани у своме говору немају „ч“ и „џ“, али имају „ћ“, „ђ“, умекшане гласове "ś" и "ź" и африкату „дз“, уместо које се код Царана чује глас „з“. За Унгурјане је такође карактеристичан облик предлога „по“ и „од": pră/dă, који код Царана и Мунћана има форму: pi/pe/pje односно đi/đe.

Референце Уреди