Власи у средњовјековној Србији

Власи у средњовјековној Србији (грч. βλάχοι, лат. valachi, тур. eflakân), представљали су посебну друштвену класу, која је под називом власи (пише се малим словом) постојала у средњовјековној Србији. Појам је изведен из етнонима Власи (пише се великим словом) који се односио на романско становништво. Посебан друштвени положај тог дела становништва у српским областима довео је до стварања карактеристичних облика обичајног и државног права, које се односило на регулисање влашког сталешког статуса, те је по том основу и сам појам попримио додатно значење, као ознака за влашку друштвену класу, односно сталеж. У том смислу, сталешки власи су били не само етнички Власи у српским областима, већ се исти појам односио и на онај део Срба или Арбанаса који су по основу свог друштвеног положаја припадали влашком сталежу. Као посебна друшвена група, влашки сталеж је опстао и након пропасти српске средњовековне државности, пошто је нова турска власт у српским областима усвојила и својим потребама прилагодила знатан део друштвених и правних норми, укључујући и оне које су се односиле на положај сталешких влаха. [1][2]

Порекло појмаУреди

Приликом досељавања у југоисточну Европу током 6. и 7. вијека, Јужни Словени су у разним областима затекли остатке романког становништва, које су називали Власима. Током времена, дошло је до посепеног мешања стаовништва, тако да је део Влаха усвојио словенски језик. Поједини романски појмови и називи мјеста преживјели су словенизацију, као што су имена ријека и планина. Староримска култура преживјела је првенствено у поморској Далмацији, док су источни, грчки утицај и лингвиста преовладавали у залеђу. Лингвистичка граница је отприлике ишла од Љеша, испод пута СкадарПризрен према Липљану и Скопљу, а потом према Софији. Румски елементи у унутрашњости су се повукли у планине током словенског надирања, међутим, велика подручја римских елемената сачувана у неким дијеловима унутрашњости Балкана, као што је јужна Македонија и Карпати. Римска пастирска терминологија очувана је у одређеним подручјима Данинарида. Словени, због свог великог броја и мноштва резерви, лако су асимиловали римско становништво због погоршања стање у Римском царству. Срби су дошло под латинску сферу утицаја и у контакт са хришћанством су по први пут дошли преко тих веза. Срби су прихватили многе латинске термине, а дио се користи и у данашњем вокабулару. Временом, везе између Словена и балканских Римљана постале су све тјесније, а већи број Словена апсорбовао је највећи дио римског становништва на западном Балкану. Влашки сточари потпуно су се помјешали са Србима, а то је довело до претешно пастирског друштва и хришћанства. Римљани су се дуго држали одвојени у градским срединам на приобаљу, међутим, послије 10. вијека словенски прилив је ојачан и градови су попримали мање-више словенски карактер (као што су Дубровник и Сплит, који су постали носиоци словенске културе и књижевности у 14. и 15. вијеку). Како је антрополог Ердељновић забиљежио, Срби су примили културне елементе од Влаха, као што су камене куће и колибе, дијелове народне ношње, поједину пастирску терминологију и вјероватне неке пастирске вјештине. Комбинација словенско-римаске номенклатуре сачувана је у вишим планинским предјелима, а са бројним миграцијама са планина на ниже подручје на сјеверу, већина очуваних старих балканских карактеристика спојене су у опште карактеристике свих или већих дијелова Срба и Хрвата са Јадрана или ријеке Тимок.[3]

Друштвена класаУреди

Власи или сточари били су зависни сточари у средњовјековној српској држави, а дио друштвене класе себра.[4] Мношто и вјероватноћа преваленције Влаха (романизованих остатака) међу сточарима учинио је израз Власи синонимом за сточаре, као што се израз србљин спорадично користио за земљораднике. Положај Влаха био је у основи једнак положаји меропха.[5]

Власи у повељама НемањићаУреди

Прво помињање Влаха у српским историјским изворима било у оснивачкој повељи Хиландара (1198—1199) Стефана Немање. Поменуто је 170 влашких породица, које су дароване манастиру заједно са селима и црквама. Романска имена су препозната кроз називе де Раду и Ђурђа. Немањин син, Стефан Првовјенчани, манастиру Жичи дарује 200 влашких породица са Проклетија. Године 1220, краљ Стефан проглашава да сви Власи из његовог краљевства припадају Епархији жичкој. Влашки кнезови (comes catuni или catunarius) помињу се у Хвосну 1220, 1282—1292. и 1302—1309. године.[6] Крсташки хроничар описује сусрете са Власима у разним дијеловима данашње Србије у 12. и 13. вијеку.[7] Краљ Стефан Урош I додјелио је Хиландару још 30 влашких породица са ријеке Дрим. У повељи (око 1280.) његове жене и краљице, Јелене Анжујске, у којој се потврђује даровница Стефана Владислава манастиру Врањина, Власи се помињу засебно, заједно са Арбанасима, Латинима и Србима. Према даровници краља Стефана Милутина манастиру Бањска додјељено је 6 катуна, а то је уједно и прво помињање Влашког закона. Краљ Стефан Дечански 1330. године је манастиру Дечани додјелио заједно са пашњацима влашке и арбанашке катуне око ријека Дрим и Лим, од којих је могао да носи со и користи кметове за рад

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Бојанић-Лукач 1971, стр. 255-269.
  2. ^ Isailović 2017, стр. 25-42.
  3. ^ Ćorović, Vladimir (2001) [1997]. „Балканска култура у доба сеобе Словена”. Историја српског народа (на језику: српски). Belgrade]: Јанус. 
  4. ^ Шаркић 1996, стр. 31.
  5. ^ Јевтић & Поповић 1997, стр. 46.
  6. ^ Mirdita 1995, стр. 27-31.
  7. ^ Mirdita 1995, стр. 31-33.

ЛитератураУреди