Милан Гавриловић

Милан Гавриловић (Београд, 23. новембар 1882 — Бетесда, 1. јануар 1976) био је српски адвокат, дипломата и политичар.

Др Милан Гавриловић
Лични подаци
Датум рођења(1882-11-23)23. новембар 1882.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти1. јануар 1976.(1976-01-01) (93 год.)
Место смртиБетесда, САД
Политичка каријера
Политичка
странка
Земљорадничка странка

Један је од оснивача политичке странке Савез земљорадника, а од 1939. године и њен вођа. Био је директор листа Политика 1924−1930. Први посланик Краљевине Југославије у СССР 1940−41. У емигрансткој влади у Лондону обављао је дужност министра правде, пољопривреде, снабдевања и исхране.

Биографија

уреди

Рођен је у породици Уроша и Агњице Божић. Гавриловић је још као студент 1905. године био учесник четничке акције. Рањен је као четник у бици код Челопека код Старог Нагоричана. Гавриловић је докторирао у Паризу и био је дипломата. Обављао је и дужност секратара Николе Пашића. Као и Милан Ракић, који је такође био дипломата, Гавриловић узима одсуство из Министарства иностраних послова да би као доборовљац-четник учестововао у Првом балканском рату.

Као дипломата служио је у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Од јуна 1940. био је посланик Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Био је члан извршног одбора, потпредседник и, после смрти Јована Јовановића Пижона, шеф Земљорадничке странке, од јуна 1939.[1]

Новинарством се бавио од студентских дана. Као десна рука тадашњег директора Политике др Слободана Ф. Рибникара. 1924. прихватио се посла у листу, у часу када је Рибникара и његову дотадашњу узданицу Миомира Миленовића напустило здравље. Премда званично није имао одређен положај у редакцији нити звање, уживајући пуно поверење директора, био је овлашћен да обликује политички профил дневника. После Рибникареве смрти те године и доласка Владислава С. Рибникара на чело листа, преузео је предузеће као својеврсни директор „у сенци”, одлучујући не само о редакцијском и уредничком построју, већ „о свему што је имало новинарски смисао”. Своје прилоге, које је понеки пут диктирао непосредно у перо млађим сарадницима да их потом журно однесу на прелом, није потписивао, нити му је име било штампано у заглављу листа, што није одмагало његовом угледу у јавности. „Његови написи представљали су тежишна оријентациона поља уређивачке политике листа, а неједном и непосредно утицали су на друштвено-политичку стварност земље” (С. Г. Богуновић). По убеђењима опозиционар непатвореног националног осећања, водио је лист линијом државотворних тежњи, мимо партикуларних партијских и ефемерних политичких интереса појединаца и група. После увођења Шестојануарске диктатуре, међутим, био је принуђен да напусти лист.[2]

Прихватио се учешћа у влади од 27. марта 1941. године која је окупила представнике парламентарних политичких странака укорењених у народу. Милан Гавриловић је пре Априлског рата био посланик Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Статус званичног југословенског представника у Москви престао му је 6. маја 1941, када га је совјетска влада прогласила обичним грађанином. Крајем јула 1941. именован је за отправника послова југословенске избегличке владе у Москви. По доласку у Лондон (јануара 1942) именован је за министра правде у влади Слободана Јовановића.

Са Слободаном Јовановићем сарађује и у Југословенском народном одбору (1944), а на суђењу генералу Дражи Михаиловићу осуђен је заједно са Слободаном Јовановићем. После рата је живео и преминуо 1. јануара 1976. године у Сједињеним Америчким Државама.

Његова писана заоставштина, настала у периоду 1938—1976, допремљена је у новембру 2013. из Хуверовог института Универзитета Станфорд у САД у Архив Југославије.[3]

Породица

уреди

Милан и Јелена Гавриловић, рођена В. Цинцар-Јанковић (1895—1976) имали су сина Алексу и кћерке Вукосаву, Косару, Војиславу и Даринку.

  • Инж. Алекса Гавриловић, инж. електротехнике имао је две кћерке.
  • Косара (1924) била је удата за Растка Марчетића. Имају једну кћерку.
  • Војислава је била удата за Владимира Аџемовића (1926—1970), правника, сина Бранка Аџемовића (1888—1962), краљевског посланика у Турској у Анкари (1937), Египту (1939) и Кејптауну (1941), шефа генералне политичке дирекције Министарства иностраних послова, дипломате, и Аспазије Аџемовић, рођ. Леко, кћерке проф. др Марка Лека. Имају двоје деце.
  • Вукосава је била удата за Милана Којена, правника.
  • Даринка је била удата за Михаила Гавришева. Има потомства.

Референце

уреди
  1. ^ „Политика”, 24. јун 1939
  2. ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике: лексикон сарадника (1904—41). Београд: Политика а.д. стр. 95—96. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  3. ^ Документи Милана Гавриловића пребачени из САД у Београд („Политика”, 1. децембар 2013)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди