Драгоје Лукић

Драгоје Лукић (Милошево Брдо, код Босанске Градишке, 19288. септембар 2005, Београд), учесник Народноослободилачке борбе, српски историчар, специјализован за проучавање геноцида над Србима у НДХ. Посебно се бавио страдањем дјеце са Козаре у логорима НДХ.

ДРАГОЈЕ ЛУКИЋ
Датум рођења(1928-00-00)1928.
Место рођењаМилошево Брдо, код Бос. Градишке
 Краљевина СХС
Датум смрти8. септембар 2005.(2005-09-08) (76/77 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 Србија и Црна Гора
Професијаисторичар
Члан КПЈ од1945.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19421945.
Чинмајор у резерви
Одликовања
Орден Републике
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден рада са златним венцем
Орден рада са сребрним венцем

БиографијаУреди

Драгоје Лукић рођен је 1928. године у селу Милошевом Брду, код Босанске Градишке, под Козаром. Устаничке 1941. године имао је четири разреда основне школе и двије године ковачког заната. У љето 1942. за вријеме њемачко-усташке офанзиве на Козару, цијела Лукићева породица (осморо одраслих чланова и 20 дјеце) дотјерана је у логор Стара Градишка, гдје је доживјела праву голготу. Седморо Лукића убијено је на јасеновачким стратиштима, међу њима и петеро дјеце. Учесник Народноослободилачког рата (НОР) од 26. августа 1942, од дана када су га партизани, као четрнаестогодишњег дјечака, ослободили из усташког логора за дјецу у Јастребарском. Одрастао је у Петој козарској бригади као курир, политички делегат вода, члан Среског комитета Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Окружног одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) за Козару. У седамнаестој години је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ); у седамнаестој години ратни војни инвалид.

У јуну 1945. године, Драгоје Лукић је у картотеци Диане Будисављевић у Загребу, пронашао свој логорски картон и картоне брата Рајка и сестре Савке. Уз помоћ ове евиденције, успио је да их пронађе и доведе кући. Најмлађег брата Марка пронашао је 1954. у Загребу, у породици Еугеније Шкрњуг, која га је усвојила и спасила. Радио је у Управи државне безбједности (УДБА), односно у Служби за историјску документацију и информисање Савезног секретаријата за унутрашње послове (ССУП), и Музеју револуције народа и народности Југославије (сада Музеј Југославије). У међувремену, завршио је школу Одељења за заштиту народа (ОЗНА), матурирао у партизанској гимназији и дипломирао историју умјетности на Филозофском факултету у Београду.

Писањем се бави од 1959. године. Област његовог научног и публицистичког интересовања је егзодус цивилног становништва с подручја Козаре за вријеме њемачко-усташке офанзиве у љето 1942. године, затим страдање дјеце у НДХ у Другом свјетском рату 1941—1945., злочини геноцида над дјецом у систему усташког логора Јасеновац и логорима за дјецу у НДХ, као и учешће Босанске Крајине у НОБ. Био је резервни мајор ЈНА.[1][2]

Умро је у Београду, 8. септембра 2005. године.[3]

БиблиографијаУреди

Поред књига „Рањено дјетињство” (Рад, Београд, 1961), „Сред Козаре тврде плоче” (Рад, Београд, 1962), „Козарско дјетињство” (Национални парк „Козара”, Приједор, 1976), „Козара — историјске фотографије” (Национални парк „Козара”, Приједор, 1978) и „Рат и дјеца Козаре” (Народна књига, Београд, 1979) у трећем издању (1990) ова монографија је допуњена са списком 11.219. имена жртава дјеце. Објавио је и знатан број радова, фељтона, сјећања, прилога, историјских и документарних записа у разним листовима и часописима.[4] Такође, као стручни консултант, Драгоје Лукић је учествовао у снимању неколико документарних филмова, рађених на основу грађе коју је он прикупио.[5]

ИзложбеУреди

Аутор је више сталних изложбених поставки на тему НОБ и страдања дјеце у усташким логорима: „Путеви побједе” (Босанска Градишка, 1970), „Борбени пут Пете козарске бригаде” (Касарна „Козара”, Бања Лука, 1972), „Револуционарна прошлост Подградаца” (Горњи Подградци, 1976), „Дјечји логор Јастребарско” (Пионирски центар Јастребарско, 1982) и велике покретне изложбе „Епопеја Козаре” (Београд, 1982) и „Јасеновац 1941—1945” (Спомен подручје Јасеновац, 1986). Као стручни сарадник учествовао је у реализацији сталне музејске поставке „Козара” на Мраковици (1982) и коаутор је сталне изложбене поставке у Меморијалном музеју у Јасеновцу (1988).[6]

Одликовања и признањаУреди

Носилац је Ордена Републике са сребрним венцем, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена братства и јединства са сребрним венцем, Ордена за храброст (два пута), Ордена рада са златним венцем и Ордена рада са сребрним венцем. Добитник је награде „4. јул” Савезног одбора СУБНОР-а Југославије за публицистику 1980. године и добитник друштвених признања — Златне плакете општине Босанска Градишка и Плакете града Београда. За књигу „Били су само деца”, добио је Златну плакету „Вечерњих новости” за „Најплеменитији подвиг” у 2000. години.[5]

РеференцеУреди

  1. ^ Lukic, Dragoje. „Rat i djeca Kozare”. Приступљено 26. 4. 2020. 
  2. ^ Lukic, Dragoje (2006). Bili su samo deca. Laktaši: Muzej žrtava genocida. ISBN 86-82875-15-2. 
  3. ^ Н., В. (9. 9. 2005). „Умро Драгоје Лукић”. Вечерње новости. Приступљено 26. 4. 2020. 
  4. ^ Lukic, Dragoje (2006). Bili su samo deca. Laktaši: Muzej žrtava genocida. ISBN 86-82875-15-2. 
  5. 5,0 5,1 „Драгоје Лукић Родитељ покошеног нараштаја” (PDF). Годишњак музеја жртава. Београд. тематски број: 346. 2008. 
  6. ^ Lukic, Dragoje (2006). Bili su samo deca. Laktaši: Muzej žrtava genocida. ISBN 86-82875-15-2.