Ернст Рем

Ернст Јулиус Рем (нем. Ernst Julius Röhm; Минхен, 28. новембар 1887 — Минхен-Штаделхајм, 1. јул 1934) је био немачки официр, а потом саоснивач и један од главних вођа Штурмабтајлунга, нацистичких јуришних одреда.

Ернст Рем
Ернст Рем
Лични подаци
Пуно име	Ернст Јулиус Рем
Датум рођења	(1887-11-28)28. новембар 1887.
Место рођења	Минхен, Немачко царство
Датум смрти	1. јул 1934.(1934-07-01) (46 год.)
Место смрти	Минхен, Нацистичка Немачка
Војна каријера
Војска	Немачко царство (до 1918) Вајмарска Република (до 1933) Нацистичка Немачка (до 1934)
Род	Штурмабтајлунг
Године службе	1914 — 1934
Битке/ратови	Први светски рат
Одликовања	Гвоздени крст

Учествовао је у основању Нацистичке партије. Био је предводник милицијских одреда из којих ће се касније изродити СА. Ове јединице пружиле су подршку Адолфу Хитлеру. Био је у затвору након неуспешног Пивничког пуча а након ослобођења одлази у Боливију где је у периоду између 1925. и 1930. био војни инструктор. Хитлер му је потом наредио да реорганизује СА трупе. Хитлер се супростављао Ремовим настојањима да СА замени редовну војску или да јој се прикључи. У Ноћи дугих ножева страдао је и Рем заједно са руководством СА.

Биографија

Младост

Ернст Рем је рођен у Минхену 1887. Као и Хитлер, био је најмлађи син чиновника, у Ремовом случају чиновника у железници. Рем га је представљао као насилног и суровог. Због таквог односа његовог оца према њему, Рем је све време имао жељу да постане војник. У војску се пријавио јула 1906. године. Две године касније је напредовао до чина поручника у Десетој Баварској пешадијској регименти. Луис Снајдер га је описао као фанатичног и приглупог војника. До почетка Првог светског рата Рем је напредовао до позиције ађутанта у првом батаљону десете регименте.

Током Првог светског рата Рем је службовао на западном фронту где је три пута рањаван, једном теже у нос. Унапређен је у чин натпроучника 1915. године. Због тежих рањавања током прве две године рата, остатак борби је провео у штабу као штабни официр. До краја рата је напредовао до чина капетана и био му је уручен орден Гвозденог крста првог реда.

После Првог светског рата

Након рата, Рем је остао припадник Немачке војске, сада реформисаног Рајхсвера. По Версајском споразуму Немачка восјка је била бројчано ограничена на сто хиљада војника, што је наљутило многе Немце. Рем се са Фрајкором борио против левичара под вођством Розе Луксембург који су покушали да организују револуцију у Немачкој. Фрајкори су били познати по бруталности коју су у свакој прилици исказивали према комунистима и социјалистима који су покушали да наруше стабилност тек основане Вајмарске републике.

Рем никако није могао да прихвати чињеницу да је Немачка поражена у Првом светском рату. Веровао је да су Немачкој наметнути услови Версајског споразума од стране европских социјалиста. У то време, многи у Немачкој нису правили разлику између социјализма и комунизма, и стављали су их у исти кош. Док је још био официр у немачкој војсци 1919. прикључио се Немачкој радничкој партији. Она је касније преименована од стране Хитлера у Националсоцијалистичку немачку радничку партију.

Уздизање нацистичке идеје

Рем је учествовао у пропалом Пивничком пучу 1923. године. Након тога је осуђен на петнаест месеци затвора због издаје, али је пуштен на условну слободу. Хитлер је сваког ко је стајао уз њега у том покушају пуча држао високо, као особе од највећег поверења. Рем је од Хитлера, који је био у затвору, добио одобрење да оснује и развија СА, паравојну јединицу Нацистичке партије. Међутим, када је Хитлер пуштен на слободу, није био задовољан Ремовим радом. Рема је ово погодило, напустио је Нацистичку партију и постао сарадник Боливијске армије са чином потпуковника. Након побуне против боливијске власти и успона Нацистичке партије у Немачкој, Рем је одлучио да се врати у Немачку, на Хитлерову жељу. После повратка у странку, од Хитлера је добио позицију начелника штаба СА.

До 1933. СА је бројао око три милиона припадника, што је Рему дало велику моћ. Велики број чланова СА су били штрајкачи, што је по Рему представљало социјалистички црту Нацистичкој партији. Осталим високим члановима партије, као што је Хајнрих Химлер, ово није изгледало као нешто што је могло да представља идеју национал социјализма. Рем је такође био претња за Химлера као вођу СС-а, који је бар по бројности био много мањи од СА формација. Остали су се просто плашили моћи које је Рем имао због бројности његових присталица.

Али Рему је била довољна подршка Хитлера, који га је позвао да се врати у Немачку из Боливије. Рем је био једини који је Хитлера смео да зове Адолф, док су га сви остали звали „мој фиреру“. СА јединице су успеле да се обрачунају са комунистима након паљења зграде Рајхстага, и Хитлеру је Рем и даље био потребан, иако је штампа придодавала негатвне конотације на рачун понашања СА припадника, који су често били пијани и недисциплиновани док су били у униформи. Тврдокорни нацисти су веровали да је понашање Рема и његовог заменика Едмунда Хејнса било неприхватљиво, пошто су њих двојица били хомосексуалци.

Рем са Хитлером у августу 1933. године

Размимоилажење са Хитлером и смрт

Након што је Хитлер 1933. године добио велику моћ након пада владе Курта фон Шлајхера, Рем је очекивао да ће се организовати друга револуција, установљена на чврстом социјализму. Много људи из СА су били из радничке класе, и имали су таква очекивања од Хитлера. То се никад није догодило, зато што је Хитлеру била потребна помоћ крупних капиталиста, којима се не би свидела идеја давања већих права радницима. Противници СА и Рема су тврдили да су браон униформе које су носили припадници СА, изнутра биле црвене боје.

Рем је направио највећу грешку у фебруару 1934. када је предложио да се немачка војска интегрише у СА јединице. Високи армијски официри су били шокирани тим предлогом. Хитлер није имао велико поверење у њих, али је знао да му је потребна војска на његовој страни. Самим тим је морао да одбије Ремов предлог. Рем се након тога јавно жалио на Хитлера, али није био свестан да је Хитлер донео одлуку да се јединице СА смање за две трећине на рачун Химлеровог СС-а.

Хитлер се састао са вишим официрима војске 11. априла 1934. и желео је да зна да ли ће имати њихову подршку након смрти немачког председника Паула фон Хинденбурга која се догодила убрзо након тога. Желео је да постане не само канцелар, већ и председник Немачке и за то му је била потребна подршка војске. У замену за њихову подршку, он би смањио број чланова у јединицама СА.

Рем је у међувремену стекао много непријатеља у врху Нацистичке партије, међу којима Химлера, Геринга, Гебелса и Хајдриха. Они су убедили Хитлера да Рем уз помоћ Француске планира да скине Хитлера са власти. Након тога, Химлер и Хајдрих су припремили СС јединице за акцију. Хитлер је убедио Рема да жели да се састане са њим и осталим лидерима СА у Бад Висзеу 30. јуна 1934. године. Рем није посумњао да се против њега нешто планира. Између 30. јуна и 2. јула Рем и сви виши официри СА су ухапшени. Хитлер је понудио Рему да се убије, што је он одбио. У ћелији га је убио СС потпуковник Михаел Липерт. Хитлер је дао легитимитет овом чину тиме што је рекао да је он био порота, судија и џелат.