Википедија

Гулаг

Гулаг (рус. ГУЛаг — ГУЛАГ) је била владина агенција која је управљала главним[1] совјетским системом логора за принудни рад. У овим логорима су се налазили осуђеници разноликог типа, од ситних криминалаца, до политичких затвореника, али велики број њих је осуђен по поједностављеним процедурама, попут НКВД тројки и других инструмената вансудског кажњавања, и гулази су признати као главни инструмент политичке репресије у Совјетском Савезу.

Мапа гулага који су постојали од 1923. до 1961, на основу података Друштва за људска права „Меморијал“
Совјетски радни камп Перм 36, 1943.

ГУЛаг је скраћеница од Главна управа за логоре и колоније поправног рада (рус. Главное управление исправительно-трудовых лагере́й и колоний) НКВД-а. Ова управа је званично основана 25. априла 1930. а укинута 13. јануара 1960.[2]Временом је, по метонимији, израз гулаг почео да се користи за целокупан систем казненог рада у СССР.

Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. је овај израз учинио познатим у западном свету објављивањем своје књиге Архипелаг гулаг 1973. године. Књига је правила везу између ових разбацаних логора и „ланца острва“ и описивала гулаге као систем где су људи приморавани да раде до смрти.[3]Неки научници се слажу са овим становиштем,[4][5]док други сматрају да гулази нису били ни велики, нити смртоносни као што се често приказује,[6]и да нису у себи имали логоре смрти,[7] иако је током неких периода њихове историје, у овим радним логорима смртност била висока.[8]

У марту 1940, је постојало 53 засебна логора и 423 радне колоније у СССР.[6]Многи од главних индустријских градова у руском Арктику, као што су Нориљск, Воркута, и Магадан, су некада били логори које су изградили затвореници а којима су управљали бивши затвореници.[9]

Кратка историјаУреди

14 милиона људи је прошло кроз гулаг „радне логоре“ од 1929. до 1953, додатних 6 до 7 милиона је депортовано и послато у егзил у удаљене крајеве СССР, а још 4-5 милиона је прошло кроз „радне колоније“, што је значило служење краћих (мање од 3 године) временских казни.[10]Укупно становништво у логорима је варирало од 510.307 (1934) до 1.727.970 (1953).[6]Према студији совјетске архивске грађе из 1993, укупно 1.053.829 људи је умрло у гулазима од 1934. до 1953.[6]Ове процене искључују оне који су умрли убрзо након пуштања, а чије смрти су биле последица суровог третмана у логорима;[11]такви случајеви су били чести.[12]Студије које узимају у обзир и ове случајеве за исти временски период наводе број од 1.258.537, уз процењених 1,6 милиона од 1929. до 1953.[13]

 
Број људи који је прошао кроз Гулаг у периоду од 1929. до 1953. године

Већина затвореника у гулазима нису били политички затвореници, мада је њихов удео био значајан.[14]Људи су могли да заврше у гулагу због дела као што су ситна крађа или причање вицева о владиним званичницима.[15][16]Око половине политичких затвореника су послати у Гулаг логоре без суђења; званични подаци наводе више од 2,6 милиона затворских казни у случајевима које је истраживала тајна полиција у периоду од 1921. до 1953.[17]Гулаг логори су драстично смањени након Стаљинове смрти 1953. године. Међутим, политички затвореници су остали присутни у Совјетским затворима и у доба Горбачова.[тражи се извор]

Познати затвореници у гулазимаУреди

Види јошУреди

Логори за принудни рад ван СССР

РеференцеУреди

  1. ^ Други совјетски системи казненог рада који нису били укључени у систем ГУЛаг су били: (а) логори за ратне заробљенике заробљене од стране Совјетског Савеза, под управом ГУПВИ (б) филтрациони логори настали током Другог светског рата за привремено затварање совјетских остарбајтера и ратних заробљеника док су били под проверама безбедносних органа како би се „исфилтрирале“ црне овце, (в) „специјалне насеобине“ за интерни егзил које су укључивале „кулаке“, депортоване етничке мањине, попут Немаца са Волге, Пољака, Балтичких народа, Кримских Татара, и других. Током одређених периода совјетске историје, свака од њих је у себи имала милионе људи. Бројне стотине хиљада су такође осуђене на принудни рад без утамничења на својим уобичајеним радним местима (Applebaum, pp. 579–580)
  2. ^ „Меморијал“ http://www.memo.ru/history/NKVD/GULAG/r1/r1-4.htm
  3. ^ Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Doubleday. ISBN 978-0-7679-0056-0. 
  4. ^ Yakovlev 2002, стр. 15
  5. ^ Rosefielde, Steven (2009). Red Holocaust. Routledge. стр. 247. ISBN 978-0-415-77757-5. .}-: „Служили су као поља за убијање током већег дела Стаљиновог периода, и као огроман извор јефтине радне снаге за државне пројекте.“
  6. ^ а б в г -{Getty, Rittersporn, Zemskov. Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence. The American Historical Review, Vol. 98, No. 4 (Oct., 1993), pp. 1017–1049
  7. ^ Stephen Wheatcroft. "The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930-45", Europe-Asia Studies, Vol. 48, No. 8 (Dec., 1996), pp. 1319–1353
  8. ^ Applebaum 2003, стр. xxxix
  9. ^ „Gulag: a History of the Soviet Camps”. Arlindo-correia.com. Приступљено 6. 1. 2009. 
  10. ^ Роберт Конквест у "Victims of Stalinism: A Comment." Europe-Asia Studies, Vol. 49, No. 7 (Nov., 1997), pp. 1317–1319 каже: „Сви нагињемо ка томе да прихватимо Земсковљеве бројке (мада можда не као потпуне) које говоре о 14 милиона људи само унутар Гулаг 'логора', чему мора бити додато 4-5 милиона који су послати у Гулаг 'колоније', а да не причамо о 3,5 милиона који су већ били, или су послати у, 'радне насеобине'. Како год узете, ово су сигурно 'високе' бројке.“
  11. ^ Ellman, Michael. Soviet Repression Statistics: Some Comments Europe-Asia Studies. Vol 54, No. 7, 2002. pp. 1151–1172
  12. ^ Еплбаум, Ана (2003) Gulag: A History.. . Doubleday. pp. 583. ISBN 978-0-7679-0056-0. : „и архиве и мемоари наводе да је била уобичајена пракса у многим логорима да се пуштају заробљеници који су били на ивици смрти, како би се умањиле статистике смртности логора.“
  13. ^ Rosefielde, Steven (2009). Red Holocaust. Routledge. стр. 67. ISBN 978-0-415-77757-5.  „...комплетнији архивски подаци повећавају број страдалих у логорима за 19,4 процента на 1.258.537“. pp. 77: „Тренутно најбоља процена броја страдалих у гулазима, заснована на архивским подацима, је 1,6 милиона од 1929. до 1953.“
  14. ^ „Repressions”. Publicist.n1.by. Архивирано из оригинала на датум 10. 1. 2006. Приступљено 6. 1. 2009. 
  15. ^ „What Were Their Crimes?”. Gulaghistory.org. Архивирано из оригинала на датум 05. 11. 2007. Приступљено 6. 1. 2009. 
  16. ^ Uschan 2002
  17. ^ „Repressions”. Publicist.n1.by. Архивирано из оригинала на датум 11. 3. 2008. Приступљено 6. 1. 2009. 

ЛитератураУреди

  • Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-7679-0056-0. 
  • Uschan, M. (2002). Political Leaders. Lucent Books. 
  • Yakovlev, Alexander N. (2002). A Century of Violence in Soviet Russia. Yale University Press. стр. 15. ISBN 978-0-300-10322-9. 
  • Ciszek, Walter (1997). With God in Russia. Ignatius Press. стр. 433. ISBN 978-0-89870-574-4. ..
  • Simon Ertz, Zwangsarbeit im stalinistischen Lagersystem: Eine Untersuchung der Methoden, Strategien und Ziele ihrer Ausnutzung am Beispiel Norilsk,.-1953, Duncker & Humblot, 2006. 1935. ISBN 978-3-428-11863-2. стр. 273..
  • Orlando Figes, The Whisperers: Private Life in Stalin's Russia, Allen Lane. hardcover. 2007. ISBN 978-0-14-101351-0. стр. 740..
  • J. Arch Getty, Oleg V. Naumov (1999). The Road to Terror: Stalin and the Self-Destruction of the Bolsheviks, 1932-1939. Yale University Press. стр. 635. ISBN 978-0-300-07772-8. ..
  • Jehanne M. Gheith and Katherine R. Jolluck (2010). Gulag Voices: Oral Histories of Soviet Detention and Exile (Palgrave Studies in Oral History). Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-61063-7. 
  • Slawomir Rawicz. "The Long Walk". 1995. ISBN 978-1-55821-684-6.
  • Paul R. Gregory, Valery Lazarev, eds (2003). The Economics of Forced Labor: The Soviet Gulag. Stanford: Hoover Institution Press. ISBN 978-0-8179-3942-7. , пун текст доступан онлајн на "Hoover Books Online"
  • Jan T. Gross (intro) and Nicolas Werth, Cannibal Island: Death in a Siberian Gulag (Human Rights and Crimes against Humanity). Princeton University Press. 2007. ISBN 978-0-691-13083-5. стр. 248..
  • Gustaw Herling-Grudzinski, A World Apart: Imprisonment in a Soviet Labor Camp During World War II, Penguin. 1996. ISBN 978-0-14-025184-5. стр. 284..
  • Adam Hochschild, The Unquiet Ghost: Russians Remember Stalin (Boston: Houghton Mifflin,.). , paperback. 2003. ISBN 978-0-618-25747-8. стр. 304.
  • Oleg V. Khlevniuk, The History of the Gulag: From Collectivization to the Great Terror, Yale University Press. hardcover. 2004. ISBN 978-0-300-09284-4. стр. 464..
  • Tomasz Kizny, Gulag: Life and Death Inside the Soviet Concentration Camps.-1990, Firefly Books Ltd., 2004. 1917. ISBN 978-1-55297-964-8. стр. 496..
  • Istorija stalinskogo Gulaga: konec.-kh - pervaia polovina 1950-kh godov; sobranie dokumentov v 7 tomach, ed. by V. P. Kozlov et al., Moskva: ROSSPEN 2004-5, 7 vols. 1920. ISBN 978-5-8243-0604-0.
  • Rossi, Jacques (1989). The Gulag Handbook: An Encyclopedia Dictionary of Soviet Penitentiary Institutions and Terms Related to the Forced Labor Camps. ISBN 978-1-55778-024-9. 
  • Aleksandr Solzhenitsyn
  • Karl Tobien. Dancing Under the Red Star: The Extraordinary Story of Margaret Werner, the Only American Woman to Survive Stalin's Gulag. WaterBrook Press. 2006. ISBN 978-1-4000-7078-7.
  • Nicolas Werth, "A State Against Its People: Violence, Repression, and Terror in the Soviet Union, in Stephane Courtois et al., eds. The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. 1999. pp. 33-260. ISBN 978-0-674-07608-2. ..
  • "The Literature of Stalin's Repressions" in Azerbaijan International, Vol 14:1 (Spring 2006)

Спољашње везеУреди

 
Гулаг на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гулаг&oldid=25619050”