Википедија

Gulag

владина агенција задужена за систем совјетских логора за присилни рад

Gulag (rus. ГУЛаг — GULAG) je bila vladina agencija koja je upravljala glavnim sovjetskim sistemom logora za prinudni rad.[1] U ovim logorima su se nalazili osuđenici raznolikog tipa, od sitnih kriminalaca, do političkih zatvorenika, ali veliki broj njih je osuđen po pojednostavljenim skraćenim procedurama, poput NKVD trojki i drugih instrumenata vansudskog kažnjavanja, i gulazi su priznati kao glavni instrument političke represije u Sovjetskom Savezu.

Mapa gulaga koji su postojali od 1923. do 1961, na osnovu podataka Društva za ljudska prava „Memorijal“
Sovjetski radni kamp Perm 36

GULag je skraćenica od Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada (rus. Главное управление исправительно-трудовых лагере́й и колоний) NKVD-a. Ova uprava je zvanično osnovana 25. aprila 1930. a ukinuta 13. januara 1960.[2]Vremenom je, po metonimiji, izraz gulag počeo da se koristi za celokupan sistem kaznenog rada u SSSR.

Aleksandar Solženjicin, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. je ovaj izraz učinio poznatim u zapadnom svetu objavljivanjem svoje knjige Arhipelag gulag 1973. godine. Knjiga je pravila vezu između ovih razbacanih logora i „lanca ostrva“ i opisivala gulage kao sistem gde su ljudi primoravani da rade do smrti.[3]Neki naučnici se slažu sa ovim stanovištem,[4][5]dok drugi smatraju da gulazi nisu bili ni veliki, niti smrtonosni kao što se često prikazuje,[6]i da nisu u sebi imali logore smrti,[7] iako je tokom nekih perioda njihove istorije, u ovim radnim logorima smrtnost bila visoka.[8]

U martu 1940, je postojalo 53 zasebna logora i 423 radne kolonije u SSSR.[6]Mnogi od glavnih industrijskih gradova u ruskom Arktiku, kao što su Noriljsk, Vorkuta, i Magadan, su nekada bili logori koje su izgradili zatvorenici a kojima su upravljali bivši zatvorenici.[9]

Kratka istorija uredi

Politbiro je 27. juna 1929. počeo da stvara nezavisan sistem logora, koji je trebalo da zameni postojeće zatočeničke centre širom zemlje. Trebalo je da prihvate zatvorenike osuđene na kaznu zatvora preko tri godine. Oni koji su osuđeni na kraću zatvorsku kaznu morali su da ostanu u zatvorskom sistemu, kojim je upravljao NKVD. Svrha stvaranja novih logora bila je da se radni resursi lica na izdržavanju kazne iskoriste za kolonizaciju udaljenih i nepovoljnih zemalja širom Sovjetskog Saveza. Stvaranje velike mreže logora paralelno je sa početkom kolektivizacije i industrijalizacije. Prisilna kolektivizacija poljoprivrede dovela je do represije nad seljacima, posebno među njihovim imućnim slojem - kulacima. Termin "kulak" bi takođe postao povezan sa svakim ko se protivio ili je bio osumnjičen da je nezadovoljan sovjetskom vlašću. To je dovelo do toga da je u prva četiri meseca oduzimanja imovine 60.000 ljudi poslato u logore[10].

14 miliona ljudi je prošlo kroz gulag „radne logore“ od 1929. do 1953, dodatnih 6 do 7 miliona je deportovano i poslato u egzil u udaljene krajeve SSSR, a još 4-5 miliona je prošlo kroz „radne kolonije“, što je značilo služenje kraćih (manje od 3 godine) vremenskih kazni.[11]Ukupno stanovništvo u logorima je variralo od 510.307 (1934) do 1.727.970 (1953).[6]Prema studiji sovjetske arhivske građe iz 1993, ukupno 1.053.829 ljudi je umrlo u gulazima od 1934. do 1953.[6]Ove procene isključuju one koji su umrli ubrzo nakon puštanja, a čije smrti su bile posledica surovog tretmana u logorima;[12]takvi slučajevi su bili česti.[13]Studije koje uzimaju u obzir i ove slučajeve za isti vremenski period navode broj od 1.258.537, uz procenjenih 1,6 miliona od 1929. do 1953.[14]

 
Broj ljudi koji je prošao kroz Gulag u periodu od 1929. do 1953. godine

Većina zatvorenika u gulazima nisu bili politički zatvorenici, mada je njihov udeo bio značajan.[15]Ljudi su mogli da završe u gulagu zbog dela kao što su sitna krađa ili pričanje viceva o vladinim zvaničnicima.[16][17]Oko polovine političkih zatvorenika su poslati od strane Komunističke partije Sovjetskog Saveza u Gulag logore bez suđenja; zvanični podaci navode više od 2,6 miliona zatvorskih kazni u slučajevima koje je istraživala tajna policija u periodu od 1921. do 1953.[18]Gulag logori su drastično smanjeni nakon Staljinove smrti 1953. godine. Međutim, politički zatvorenici su ostali prisutni u Sovjetskim zatvorima i u doba Gorbačova.[traži se izvor]

Poznati zatvorenici u gulazima uredi

Vidi još uredi

Logori za prinudni rad van SSSR

Reference uredi

  1. ^ Drugi sovjetski sistemi kaznenog rada koji nisu bili uključeni u sistem GULag su bili: (a) logori za ratne zarobljenike zarobljene od strane Sovjetskog Saveza, pod upravom GUPVI (b) filtracioni logori nastali tokom Drugog svetskog rata za privremeno zatvaranje sovjetskih ostarbajtera i ratnih zarobljenika dok su bili pod proverama bezbednosnih organa kako bi se „isfiltrirale“ crne ovce, (v) „specijalne naseobine“ za interni egzil koje su uključivale „kulake“, deportovane etničke manjine, poput Nemaca sa Volge, Poljaka, Baltičkih naroda, Krimskih Tatara, i drugih. Tokom određenih perioda sovjetske istorije, svaka od njih je u sebi imala milione ljudi. Brojne stotine hiljada su takođe osuđene na prinudni rad bez utamničenja na svojim uobičajenim radnim mestima (Applebaum, pp. 579–580)
  2. ^ „Memorijal“ http://www.memo.ru/history/NKVD/GULAG/r1/r1-4.htm
  3. ^ Applebaum 2003
  4. ^ Yakovlev 2002, str. 15
  5. ^ Rosefielde, Steven (2009). Red Holocaust. Routledge. str. 247. ISBN 978-0-415-77757-5. .}-: „Služili su kao polja za ubijanje tokom većeg dela Staljinovog perioda, i kao ogroman izvor jeftine radne snage za državne projekte.“
  6. ^ a b v g Getty, Rittersporn, Zemskov. Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence. The American Historical Review, Vol. 98, No. 4 (Oct., 1993), pp. 1017–1049
  7. ^ Stephen Wheatcroft. "The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930-45", Europe-Asia Studies, Vol. 48, No. 8 (Dec., 1996), pp. 1319–1353
  8. ^ Applebaum 2003, стр. xxxix
  9. ^ „Gulag: a History of the Soviet Camps”. Arlindo-correia.com. Приступљено 6. 1. 2009. 
  10. ^ Khlevni︠u︡k, O. V. (Oleg Vitalʹevich) (2004). The history of the Gulag : from collectivization to the great terror. Internet Archive. New Haven : Yale University Press. ISBN 978-0-300-09284-4. 
  11. ^ Роберт Конквест у "Victims of Stalinism: A Comment." Europe-Asia Studies, Vol. 49, No. 7 (Nov., 1997), pp. 1317–1319 каже: „Сви нагињемо ка томе да прихватимо Земсковљеве бројке (мада можда не као потпуне) које говоре о 14 милиона људи само унутар Гулаг 'логора', чему мора бити додато 4-5 милиона који су послати у Гулаг 'колоније', а да не причамо о 3,5 милиона који су већ били, или су послати у, 'радне насеобине'. Како год узете, ово су сигурно 'високе' бројке.“
  12. ^ Ellman, Michael. Soviet Repression Statistics: Some Comments Europe-Asia Studies. Vol 54, No. 7, 2002. pp. 1151–1172
  13. ^ Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Doubleday. стр. 583. ISBN 978-0-7679-0056-0. : „i arhive i memoari navode da je bila uobičajena praksa u mnogim logorima da se puštaju zarobljenici koji su bili na ivici smrti, kako bi se umanjile statistike smrtnosti logora.“
  14. ^ Rosefielde, Steven (2009). Red Holocaust. Routledge. str. 67. ISBN 978-0-415-77757-5.  „...kompletniji arhivski podaci povećavaju broj stradalih u logorima za 19,4 procenta na 1.258.537“. pp. 77: „Trenutno najbolja procena broja stradalih u gulazima, zasnovana na arhivskim podacima, je 1,6 miliona od 1929. do 1953.“
  15. ^ „Repressions”. Publicist.n1.by. Arhivirano iz originala 10. 1. 2006. g. Pristupljeno 6. 1. 2009. 
  16. ^ „What Were Their Crimes?”. Gulaghistory.org. Arhivirano iz originala 05. 11. 2007. g. Pristupljeno 6. 1. 2009. 
  17. ^ Uschan 2002
  18. ^ „Repressions”. Publicist.n1.by. Arhivirano iz originala 11. 3. 2008. g. Pristupljeno 6. 1. 2009. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Gulag na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гулаг&oldid=27558186”