Отворите главни мени

Исланд

острвска држава у северној Европи

Исланд (исл. Ísland) независна је острвска држава смештена на граници између Атлантског и Северног леденог океана, на северозападу европског континента. Држава обухвата територију површине око 103.000 км², а поред главног острва у њеном саставу се налази још 36 мањих острва. Са популацијом од свега око 350.000 (према проценама из 2018), односно у просеку са око 3,2 становника по квадратном километру, Исланд је не само најређе насељена држава у Европи, већ и једна од 20 најређе насељених држава на свету. Готово две трећине популације живи у главном и највећем граду Рејкјавику и његовој ближој околини, а већи градови су још и Коупавогир, Хабнарфјердир и Акирејри. Основу популације чине Исланђани, народ германског порекла, а највећа национална мањина су Пољаци који су се на острво у знатнијем броју доселили почетком XXI века.

Исланд
Ísland  (исландски)
Химна: Химна
(исл. Lofsöngur)
Положај Исланда
Главни град Рејкјавик
Службени језик исландски
Владавина
Облик државе Парламентарна република
 — Председник Гвидни Јоханесон
 — Премијер Катрин Јакобсдотир
Историја
Независност Од Данске
1. децембар 1918.
Географија
Површина
 — укупно 103.001 km2(107)
 — вода (%) 2,7
Становништво
 — процена за 2018[1] 350.710(180)
 — густина 3,4 ст./km2(233)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2012
 — укупно $12,831 милијарди(-)
 — по становнику 39.223(-)
ИХР (2010) 0,869(17) — веома висок
Валута Исландска круна
 — стоти део валуте ‍ISK‍
Остале информације
Временска зона UTC +0 (WET)
Интернет домен.is
Позивни број +354

Геолошки гледано Исланд је острво вулканског порекла смештено на сеизмички веома активном и нестабилном подручју Средњоатлантског гребена. Његов рељеф је последица константне колизије вулканског и глацијалног процеса, због чега је острво познато под називом „земља ватре и леда”. Исланд је познат по својим активним вулканима (Хекла, Ејафјадлајекидл, Суртсеј), геотермалним изворима, ледницима (Ватнајекидл, Лангјекидл) и фјордовима. Иако се налази тек нешто јужније од Арктичког поларника, захваљујући топлој Голфској струји која протиче крај његових обала, приобални делови Исланда имају умерену климу са прохладним летима. Највећи део земље налази се у зони тундре.

Према средњовековном рукопису Ланднаумабоук („Књига о насељавању”) први насељеници острва били су нордијски колонизатори који су се 874. године предвођени Ингоулвиром Артнарсоном населили на југозападу острва, код данашњег Рејкјавика. Најјача имиграциона струја на острву и током наредних неколико векова долазила је из Норвешке, а колонизатори су са собом доводили и слуге и робове углавном гелског порекла. Прва исландска држава, Исландска Слободна Држава, формирана је око 930. године када су се на локалитету Тингвелир по први пут састале локалне старешине оснувши Алтинг (веће), званично најстарију народну скупштину на свету. Након скоро три века самосталности, средином XIII века, острво постаје прво делом Норвешке Краљевине, потом Калмарске Уније, а од прве половине XVI века и Данске. Године 1918. острво обнавља своју независност са оснивањем Краљевине Исланд, парламентарне монархије на чијем челу је званично био дански краљ Кристијан X. Становници острва су се на референдуму одржаном у јуну 1944. определили за укидање монархије и успостављање републике. У првим деценијама незавинсости, Исланд је био једна од најсиромашнијих европских држава чија привреда се ослањала искључиво на рибарство и скромну пољопривреду. Успешно спроведена индустријализација рибарског сектора и новац из пројекта „Маршаловог плана” за обнову после Другог светског рата, у кратком времену су Исланд претворили у једну од најразвијенијих и најздравијих светских економија. Током 1994. Исланд постаје чланом Европске економске заједнице, што је довело до диверзификације националне привреде и интензивног развоја финансијског сектора.

Исландска привреда почива на тржишној економији са релативно ниским стопама опорезивања. Држава спроводи нордијски социјални систем који свим грађанима омогућава једнак приступ здравственим и образовним институцијама. Исланд се налази на врху свих лествица у сфери економских, политичких и друштвених слобода и родне равноправности. Исландска лутеранска црква, која има званичан статус националне цркве, прва је хришћанска црквена заједница на чијем челу се као надбискуп налази жена. Године 2016. Исланд је по степену друштвеног развоја сврстан на девето место према Индексу хуманог развоја УН-а, односно на прво место Индекса глобалног мира. Привреда у потпуности почива на обновљивим изворима енергије, а у новије време туризам постаје једна од водећих привредних делатности.

Исландска култура је у најужој вези са својим скандинавским коренима, а већина исландског становнишптва су потпмци првобитних нордијских и гелских досељеника. Исландски језик, који припада подгрупи северногерманских језика, проистекао је из старонордијског језика и данас је најближи неким дијалектима норвешког, те ферјајрском језику. Један од најпознатијих симбола исландске културе су средњовековне исландске саге, а посебно збирка Саге о Исланђанима које се сматрају бисером средњовековног литерарног стваралаштва на тлу северне Европе.

Исланд је пуноправни члан НАТО-а и једина чланица тог војног савеза која званично нема војску, уз изузетак лако наоружане обалне страже која се брине о сигурности националних граница.

Садржај

ЕтимологијаУреди

Географија Исланда умногоме је утицала на етимолошку историју острва. Прво познато име које се конкретно односило на само острво је Снајланд (Snæland), односно Снежна земља, а у том облику помиње се у „Сагама о Исланђанима” (исл. Íslendingasögur) из IX века. Према једној од тих сага, острво је сасвим случајно открио ферјарски Викинг по имену Надод (старонордијски: Naddoðr, исл. Naddoður, ферј. Naddoddur) који се на свом путовању ка Фарским острвима изгубио у магли и ношен морским струјама случајно доспео на источну обалу Исланда, код данашњег насеља Рејдарфјердир. Током његовог боравка на острву у једном тренутку је почео да пада густ снег због чега је Надод острво назвао „Снежном земљом”.[2][3] Неколико деценија касније шведски викинг Гардар Сваварсон први је опловио острво које у том периоду постаје познато као „Гардарово острво” (ст. норд: Garðarshólmur )

Савремено име вероватно потиче из друге половине IX века и његовим творцем се сматра викиншки морепловац Флоуки Вилгјердарсон, који је боравећи на месту садашњег Исафјердира видео бројне санте леда у оближњем фјорду, што га је нагнало да цело подручје назове „Земљом леда”. Према легенди Вилгјердарсон је такво име дао острву са намером да обесхрабри будуће колонизаторе, који би по имену закључили да се ради о негостољубивом подручју на коме се не налази ништа вредно освајања. А стварност је била таква да се климатска слика Исланда у средњем веку умногоме разликовала од данашње, клима је на подручју северног Атлантика била знантно топлија (средњовековни топли период) и чак четвртина острва је била прекривена шумама (у поређењу са садашњих свега један одсто).[4] [5]

Старонордијски топоним Ísland настао је као кованица од речи ísur или íss („лед”) и land („земља”). Савремени назив острва, односно државе Исланд у српском језику представља транслитеризовану форму изворног назива.

ГеографијаУреди

 
Детаљнија топографска мапа Исланда

Република Исланд је острвска држава смештена на самој граници акваторија Атлантског океана на југу и Северног леденог океана на северу. Северне и северозападне обале острва запљускују воде Гренландског мора, док је на југоистоку Норвешко море. Најближе копнене површине су такође острва, Гренланд на западу (удаљен око 290 км), Фарска Острва (око 420 км), Шетландска острва и Спољни Хебриди (оба архипелага на око 740 км), Оркнијска острва и северна обала Шкотске (око 750 км) на југоистоку, те острво Јан Мајен (на удаљености од 570 км) на северу. Најближи део континенталне Европе је западна обала Норвешке удаљена око 970 км у смеру истока, док је северна обала Лабрадора која лежи на удаљености од око 2.070 км најближи део континенталног дела Северне Америке.

Свега неколико километара северније од северне обале главног острва налази се Арктички поларни круг који пролази преко средине маленог острва Гримсеј (површине 5,3 км2). Државна територија се протеже између 63° и 68° северне географске ширине, односно од 13° до 25° западне географске дужине.

Најсевернија тачка Исланда лежи на северној обали острва Колбејнсеј на координатама 67°08′09″N 18°41′03″W / 67.13583° СГШ; 18.68417° ЗГД / 67.13583; -18.68417 (Колбејнсеј), јужни екстрем се налази на острву Суртсеј на 63°17′N 20°35′W / 63.283° СГШ; 20.583° ЗГД / 63.283; -20.583 (Суртсеј), најзападнија тачка је рт Бјаргтангар који се налази на 65°30′N 24°32′W / 65.500° СГШ; 24.533° ЗГД / 65.500; -24.533 (Бјаргтангар) (уједно и најзападнија тачка Европе), а источни екстрем је малено острво Квалбакур на 64°35′N 13°14′W / 64.583° СГШ; 13.233° ЗГД / 64.583; -13.233 (Квалбакур). Највиша тачка је планина Кванадалснјукир чији највиши врх лежи на надморској висини од 2.100 метара, док је најнижа тачка на дну језера Јекилсаурлоун које је 146 метара испод нивоа светског мора.[6] Просечна надморска висина је 557 метара.[6] Исланд нема копнену антиподалну тачку, а најближа копнена маса његовом антиподу је антарктичко острво Јанг које припада Новом Зеланду.

Република Исланд обухвата територију укупне површине 103.125 км2,[7] од чега копно чини 100.329 км2, а унутрашње водене површине око 2.796 км2. По површини државне територије Исланд је приближне величине као Јужна Кореја или Бугарска. На главно острво отпада 101.826 км2 што га чини 18. острвом по величини у свету, односно другим острвом по величини у Европи, одмах после Велике Британије. Исланду припадају и територијалне воде на удаљености од 12 наутичких миља од обале (односно 22,2 км), док се ексклузивна економска зона протеже на 200 наутичких миља од обала (370,4 км) и поклапа се са границом континенталног шелфа. Укупна дужина обалне линије је 4.970 километара.[6]

ГеологијаУреди

 
Садашња и ранија рифтна зона на Исланду:
1. Северна рифтна зона,
2. некадашња рифтна зона Снајфедлснес-Скаги,
3. некадашња рифтна зона Вестфјорде,
4. источна вулканска зона - највероватније будућа рифтна зона.

Геолошки гледано, територија Исланда је релативно младо и тектонски активно копно. Исланд лежи на дивергентној граници између Северноамеричке плоче на западу и Евроазијске плоче на истоку, чију границу у северном Атлантику представља Средњоатлантски гребен, подводни планински масив формиран ефектом тектонике плоча. Део тог гребена који укључује и Исланд назива се Рејкјанским гребеном и једини је већи део Средњоатлантског гребена који се налази на копну, а најпознатији локалитет на острву преко ког пролази овај гребен је рифтна зона Тингвелир. Исланда је уједно и највећа копнена маса на свету која се налази на неком средњоокеанском гребену.[8] Испод самог гребена налази се магматска врућа тачка — ”Исландска врућа тачка” — из које се магма преко бројних пукотина изливала на површину, и на тај начин довела до формирања савременог исландског копна.

Стене које леже у основи исландског копна су релативно младе и све су формиране током последњих 25 милиона година, док су се прве стене издигле изнад нивоа мора пре око 16 до 18 милиона година.[9][10] Прве стене које се налазе у основи исландског копна формиране су у епохи раног миоцена, док су најстарије стене које се налазе изнад нивоа мора нешто млађе и настале су током средњег миоцена. Око половине исландског копна геолошки је старо између 9 и 20 милиона година.[10] Највећи утицај на геолошки састав и геоморфологију Исланда имали су тектоника плоча и исландска врућа тачка. У основи Исланд представља базалтни плато који се издигао из мантла више од 3.000 метара, а на формирање копна велику улогу је имала и интензивна вулканска активност која се и даље одвија дуж рифтне зоне.[10][9]

Исландско копно се константно шири услед процеса ширења океанског дна дуж средњоатлантског гребена о чему сведочи постојање трансформних раседа на том подручју. Због тога се исландска територија годишње шири за просечно 2,5 цм, а сам процес ширења је нешто интензивнији у смеру запада. Током милиона година, плоче су се помериле више стотина километара са обе стране дивергентне границе. Из тог разлога су стене, које се налазе најближе граници, најмлађе, а њихова старост се повећава идући даље од границе.[11]

Западни и северозападни део острва састављен је од терцијарних базалтних формација и највећим делом је старији од 3 милиона година. Источно се пружају стене староплеистоценске старости из зоне угаслих вулкана старе око 700.000−3 милиона година. Стене вулкански активног Средњоатлантског гребена су млађе од 700.000 година и стално се обнављају. Источно од вулкански активне зоне налази се источни део зоне угаслих вулкана, који се још зове „Сива базалтна формација”.

Исландско копно се у зависности од времена настанка може поделити на 4 стратиграфска слоја:[9]

  • постглацијално копно − старост између 9.000 и 13.000 година;
  • горње-плиоценско копно − старост до 0,7 милиона година;
  • плио-плеистоценско копно − старост од 0,7 до 3,1 милиона година;
  • терцијарно копно − копнене масе старије од 3,1 милион година.

Терцијарно подручје обухвата класичне серије платоа типичне за фјордовске пејзаже источног Исланда, те за највећи део на северу и западу острва, а терцијарне стене покривају око половине укупне површине.[9] Плио-плеистоцене стене прекривају око четвртине територије између терцијарних подручја и неовулканске зоне. Зона горњо-плеистоцених стена која чини четвртину копна подељена је на два дела: прву зону чине токови лаве формирани у постглацијалном периоду, а друга зона су субглацијални слојеви лаве и хијалокластичне стене које су најбоље очуване на гребенима и заравњеним планинским врховима.[9] Постглацијално копно је геолошки најмлађе и покрива око 10% територије.[9]

Исландска вулканска зонаУреди

Исланд је једно од најактивнијих и лавично најпродуктивнијих копнених подручја на свету и ту је присутан готово сваки облик вулканске ерупције и лаве, са учесталошћу вулканских ерупција од ≥20 током једног века и са изливима магме од ≥5 км3 у истом периоду.[12] На Исланду се могу наћи готово сви облици вулканске активности, а највећи део те активности отпада на мафични магматизам и вулканизам. Савремени вулканизам ограничен је на подручје неовулканских зона где се налази 30 активних вулканских система одговорних за највећи део холоценских ерупција. Према геолошким анализама, у последњих 11 хиљада година на подручју исландске вулканске зоне десило се око 2.400 вулканских ерупција, а у истом периоду изливено је око 566±100 км3 магме.[12] Од тог броја приближно 500 ерупција су имале изливни карактер, док су остатак чиниле експлозивне ерупције са субглацијалним мафичним вулканизмом (удео у свим ерупцијама око 77%).[12] У постглацијалном периоду забележено је око 50 мафичних ерупција са просечно око 1 км3 изливног материјала по ерупцији, што чини удео од око 2% свих ерупција. Највећи проценат постглацијалних ерупција, са уделом од преко 80%, остварен је у источној вулканској зони где је изливено преко 60% све магме.[12] Преко 70% свих мафичних ерупција (са изливима од 258 км3) десило се у периоду старости од 5.000 до 11.000 година, док је остатак вулканске активности млађи од 5.000 година, а вулкански најактивнији је био период старости између 10.000 и 11.000 година у ком је излучено око 70 км3 магме.[12]

Неке од најјачих експлозивних вулканских ерупција у Европи десиле су се управо на овом подручју, и током тих ерупција наталожили су се моћни тефрра слојеви који данас имају улогу временских капсула у холоценским седиментима, и због свега тога Исланд се данас сматра идеалном природном лабораторијом за вулканолошка истраживања. Неовулканска зона на Исланду обухвата подручје површине око 30.000 км2 подељено на неколико мањих вулканских система који се протежу дуж активних рифтних зона. Свака вулканска зона може имати један главни вулкан или неколико фисура, а многе од њих имају обоје. Активни период сваке од зона је између 0,5 и 1,5 милиона година.[12] Фисуре се углавном протежу линијски субпаралелно са вулканском зоном у дужини од 50 до 200 км, ширине 5 до 20 километара, док је централни вулкан углавном најмасивнији објекат у зони и главно средиште вулканске активности. На Исланду је регистровано укупно 30 активних вулканских система, а највише их је у источној и западној вулканској зони са 8, односно 6 вулкана. Површина сваког од система креће се од 25 до 2.500 км2, односно дужине од 7 до преко 200 километара. [12] Највећи вулкански систем је Баурдарбунга-Вејдиветн, док је најмањи систем Хроумундартиндур. На 19 вулканских система регистровано је постојање укупно 23 централна вулкана, док 4 система садрже два централна вулкана (системи Хофсјекидл, Тунгнафјелсјекидл, Баурдарбунга и Гримсветн - најактивнији вулкански систем на острву).[13] Двадесет система има развијене вулканске фисуре, а од тог броја 12 фисура су у зрелом стадијуму развоја, док су 4 у ембрионалној фази.[12] Рачунајући и угасле вулкане, на Исланду се налази укупно 130 вулкана, од чега је њих 18 бар једном ерумпирало од насељавања острва током 900. година. Највиши вулкан је Ерајфајекидл чији врх се налази на 2.119 метара надморске висине.[14]

Једна од најразорнијих вулканских ерупција у историји Исланда била је ерупција вулкана Лаки која се десила 17831784. и која је имала катастрофалне последице по становништво острва, али и на цео континент. Ерупција је за последицу имала угинуће готово половине животињске популације на острву, што је довело до смрти готово четвртине исландске популације. Облаци отровних гасова створили су ефекат стакленика над Европом и довели до стварања мини леденог доба које је довело до глади широм континента. Са продукцијом од око 15 км3 лаве, ерупција вулкана Лаки се сматра највећом у историјском периоду. Године 1963. (10. новембра) дошло је до снажне подморске ерупције на дубини од око 130 метара, а свега четири дана касније на површини океана појавило се ново острво које је названо Суртсеј − најмлађе острво на свету.

РељефУреди

Рељефну основу унутрашњости Исланда чини пространа вулканска висораван - Исландски плато (исл. Miðhálendið) − коју чине сва подручја са надморским висинама између 200 и 1.000 метара,што чини око 75% исландске територије. На Исландском платоу се налазе најразличитији облици рељефа, морене, глечери, ледена поља, камене и пешчане пустаре, гејзири, речне долине и језера. Висоравни су проходне само за теренска возила и то искључиво током летњих месеци.[15] Исландски плато се сматра једним од највећих пустињских подручја у Европи.

Висоравни на Исланду се деле у две категорије:

  • хаулси (исл. Háls) − мања узвишења у виду гребена између речних долина,
  • хејди (исл. Heiði) − класичне висоравни (типичан пример је висораван Спренгисандур).

Највеће поље стврднуте лаве на Исланду је локалитет Оудаудахрејн (исл. Ódáðahraun), налази се на североистоку острва северно од глечера Ватнајекидл. Површина поља се креће између 4.440 и 5.600 км2. Изнад поља се издижу вулкани Аскја и Хердубрејд. Најстарији слојеви лаве на овом подручју потичу из периода од пре 9.000 година, док су најмлађи површински слојеви стари тек неколико деценија. На самом пољу се налази неколико штитастих вулкана, а највећи међу њима су Тредладингја (исл. Trölladyngja) и Кетилдингја.

Глечери и ледене капе (или платоски глечери) заузимају повшину од око 11.400 км2, што чини око 11,1% државне територије, и имају изванредно велики утицај на геоморфолошке и климатолошке прилике на острву.[16] На Исланду се налази више ледених површина него у остатку континенталне Европе, а у исландском језику јекидл (исл. jökull) представља глечер.

Значајан број исландских глечера прекрива калдере активних вулкана, па се тако активни вулкани Гримсветн (калдера површине 100 км2) и Баурарбунга (калдера око 60 км2) налазе испод највећег исландског глечера Ватнајекидла. У ситуацијама када дође до вулканске или неке друге геотермалне активности, на дну глечера долази до отапања леда и стварања ледничког језера чија вода под притисцима избија на површину узрокујући бујичне поплаве. Такав геоморфолошки прцес на Исланду се назива јекилхлејп (исл. jökulhlaup).[17]

Укупна површина пет највећих глечера је 10.934 км2. Површински највећи ледници су Ватнајекидл (површина 8.300 км2, запремина 3.100 км3), Лангјекидл (953 км2, 195 км3), Хофсјекидл (925 км2, 208 км3), Мирдалсјекидл (596 км2, 140 км3) и Дрангајекидл (160 км2).

Један од најпознатијих облика рељефа на Исланду су и гејзири, водоскоци вреле воде и гасова који избијају из тла. Најпознатији исландски гејзир је Гејсир, чије име је у научној литератури усвојене за назив ове геоморфолошке појаве. Гејсир се налази на југоистоку Исланда, његове ерупције нису у правилним размацима, а током сваке од њих водоскок вреле воде достиже висину и до 70 метара. Свега педесетак метара јужније налази се и гејзир Слокур који еруптира сваких 6 до 10 минута, а просечна висина воденог стуба је око двадесетак метара.[18]

ХидрографијаУреди

 
Водопад Детифос
 
Језеро Миватн са псеудократером у позадини

Речна мрежа Исланда је доста густа, а главна одлика исландских река су кратки токови, велике брзине тока и изразито висок хидропотенцијал. Највећи део река има лединички режим храњења, а по правилу највиши водостаји су током лета када долази до интензивнијег топљења ледника. Реке које теку преко Исландског платоа неретко у вулканским стенама усецају дубоке кањонске долине, а познате су и по бројним и високим водопадима. У ситуацијама када вулканска активност узрокује интензивније топљење глечерског леда, отопљена воде се у виду бујица креће речним коритом и плави околна нижа земљишта. Због велике снаге воде у рекама интензитет ерозије речног дна је изузетно висок. У зависности од типа и концентрације еродираног материјала, боја воде у рекама варира од млечно беле до смеђе.[19] Алувијални материјал реке таложе у равницама и уз обалу формирајући тако наплавне алувијалне равнице. Речна корита су доста широка и плитка, због чега ни једна од исландских река није пловна, чак ни за мања пловила. Реке су богате рибом, посебно златовчицом, атлантским лососом и поточном пастрмком.[19]

Све исландске реке теку од унутрашњости острва ка океанима, и припадају сливовима Атлантског и Северног леденог океана. Највећа река на Исланду је Тјоурсау са дужином од 237 км (просечан проток око 380 м³/с), док највећи проток има река Елфисау, просечно око 440 м³/с.[19] Дужином тока издвајају се још и реке Јекилсау ау Фједлум (206 км), Квитау (185 км), Скјаулфандафлјоут (178 км), Јекилсау ау Дал (150 км), Лагарфлјоут (140 км), Хјерадсветн (130 км) и Бланда (125 км). Реке Итри Рангау и Ејстри Рангау су познате по великим популацијама лососа.

Реке Исланда су специфичне и по бројним водопадима. Највиши водопад је Морсаурфос (Morsárfoss) висок 240 метара, а постао је видљив тек 2007. када се део ледника који га је прекривао отопио.[20][21] Висином се још истичу и водопади Глимир (196 м) на маленој реци Ботнсау, Хаујфос (122 м), Хенгифос (118 м) и Динјанди (око 100 метара). Најпродуктивнији по количини воде је водопад Детифос са просечним протоком од 193 м³/с (висина око 44 метра, на реци Јекилсау ау Фједлум).

Исланд је познат по бројним језерима, највећи део њих је ледничког порекла, знатно ређе тектонског порекла. Исландска језера су површински углавном мањих димензија, 27 језера има површину већу од 5 км², док 55 језера има површину од 1 до 5 км². Укупан број језера са површином већом од 10 хектара је 1.850.[22] Површински и запремински два највећа језера на острву су Тингвадлаватн (84 км², дубина до 114 метара) и Тоурисватн (око 83 км², дубина 109 метара).[19] Најдубља су језера Јекилсаурлоун (248 м) и Ескјиватн (220 м, језеро у ствари представља водом испуњену калдеру), али им дубина често варира услед вулканских активности и топљења глечера. Језеро Миватн (површине 37 км²) настало је након што је лавични ток преградио корито реке Лаксе. На пешчаним обалама се налазе бројне лагуне, а највећа међу њима је лагуна Хоуп површине 30 км².[19]

Уахваљујући геотермалној активности на Исланду се налазе бројни топли извори чија топлота се користи за загревање домова и пољопривредних површина, те за рад парних електрана. Најпознатији међу њима је извор Дејлдартингиквер који је са температуром воде од 97 °C уједно и најтоплији извор у Европи. Издашност извора је око 180 литара по секунди. Недалеко од града Гриндавика налази севештачко термално језеро Блауа лоунид (исл. Bláa lónið, у преводу Плава лагуна) , један од туристичких симбола Исланда. Језеро је испуњено минералном водом са високим концентрацијама силицијум диоксида и сумпора и температурама воде од 37–39 °C.

Обале и острваУреди

КлимаУреди

Живи свет и екологијаУреди

На Исланду постоје три национална парка:

Име Основан Величина (ha) Слика
Национални парк Снефелснесјокул 2001. 17 000  
Национални парк Тингветлир 1928. 5 000  
Национални парк Ватнајокул 2008. 1 200.000  

ИсторијаУреди

 
Приказ заседања исландског сабора у 19. веку

Исланд је до каснога 9. века представљао једно од највећих ненасељених острва на свету, све док у касном 9. и 10. веку нису дошли норвешки, келтски (шкотски и ирски) имигранти. Исланд има најстарији парламент на свету Алтинг, основан 930. године. Неки писани извори наводе да су ирски калуђери живели на Исланду пре доласка норвешких насељеника, али нису нађени археолошки докази који би поткрепили ову тврдњу.

Ерупција вулканског кратера Лаки 1783. ослободила је велику количину отровног сумпор-диоксида и флуора. Од последица ерупције и глади која је уследила умрло је 21% становништва Исланда. Од велике количине отровног флуора угинуло је 80% оваца, 50% говеда и 50% коња.

Исланд је био независан 300 година, а затим су њиме владали Норвешка и Данска. Званично, норвешка колонија је био до 1814, када се заједничка држава Норвешке и Данске раздвојила споразумом из Кила, а Исланд је постао зависна територија Данске. Године 1874, од данске владе је добио ограничену аутономну власт, а протекторатску независност и суверенитет у унутрашњим питањима 1918. Спољни односи и одбрана су остали под данском управом до Другог светског рата, тачније 1940. када је Немачка војно окупирала Данску. Исланд су, након тога, окупирали савезници. Дански краљ је de jure остао суверен до 1944, када је, у недостатку данске власти, данашња република основана.

Нова република је 1950. потписала споразум са САД, према коме је Америци предата надлежност над одбраном Исланда. И данас САД по овом споразуму имају војну базу у Кефлавику, а Исланд нема своје оружане снаге. Економија Исланда је у послератним деценијама остала зависна од риболова, тако да је по овом питању земља имала више сукоба са својим суседима. Од ових сукоба, најпознатији су тзв. Бакаларски ратови са Уједињеним Краљевством. Последњих година, услед великих инвестиција у тешку индустрију (нпр. топионице алуминијума) и приватизације у финансијском сектору, дошло је до диверсификације економије.

ПолитикаУреди

 
Зграда владе Исланда

Парламент, Алтинг основан је 1845, као саветодавно тело данскога краља. Ово се сматра поновним успостављањем скупштине основане 930, а суспендоване 1799. Тренутно има 63 члана, које становништво бира сваке четири године. Председник Исланда је углавном церемонијално звање, а он служи као дипломата, фигура и шеф државе. Председник владе тј. премијер заједно са својим кабинетом брине се за извршни део власти. Кабинет поставља председник, после општих избора; али овај процес се обично води између вођа политичких партија, који одлучују међусобно кроз разговоре о саставу кабинета. Само кад у вође партија нису у стању да се у разумном року договоре о саставу кабинета, председник користи ово овлашћење, и сам поставља кабинет. Ово се није догодило од кад је основана република, 1944, али 1942. је регент државе (Свеин Бјернсон, који је ту позицију добио у Алтхингу 1941.) успоставио непарламентарну владу. Регент је у пракси имао позицију председника, и Свеин Бјернсон је у ствари постао први председник 1944. Исландске владе су скоро увек биле коалиције двеју или више партија, јер једна партија обично не освоји већину места у парламенту. Домет политичке моћи председниковог кабинета је предмет расправе међу исландским правницима; неколико одредаба устава изгледа да председнику дају одређена важна овлашћења, али друге одредбе и традиције говоре супротно.

Председник се бира сваке четири године (постављен 2004.), кабинет се бира сваке четири године (2003.) а и избори за градски савет се одржавају сваке четири године (последњи избори 2002).

Одлуком државних органа од 7. јануара 2013. године, држава из свог назива брише одредницу „република“.[23]

Административна поделаУреди

 
Општине Исланда

ОпштинеУреди

У Исланду има 95 општина, које управљају углавном локалним питањима, као што су школе и превоз.

ОкрузиУреди

Постоје 23 округа који углавном представљају историјску поделу. Тренутно је Исланд подељен у 26 магистрата који управљају локалном полицијом (осим у Рејкјавику, где постоји посебна канцеларија комесара полиције) и извршавају административне функције као што су проглашавање банкротства и венчавање људи изван цркава.

РегијеУреди

 
Регије Исланда

Постоји 8 регија, које углавном служе за статистичке сврхе. Обласна судска јурисдикција такође користи ову поделу (њена старија верзија додуше).

# Српски назив Исландски назив Главни град Популација Површина (km2) Поп./km2
1 Рејкјавик (регион) Höfuðborgarsvæði Рејкјавик 191 612 1 062 167.61
2 Сидирнес (регион) Suðurnes, раније Reykjanes Кеблавик 18 880 829 20.18
3 Вестиртланд (регион) Vesturland Акранес 15 025 9 554 1.51
4 Вестфирдир (регион) Vestfirðir Исафјердир 7 470 9 409 0.85
5 Нордиртланд Вестра (регион) Norðurland vestra Сејдауркроукир 7 452 12 737 0.73
6 Нордиртланд Ејстра (регион) Norðurland eystra Акирејри 28 555 21 968 1.21
7 Ејстиртланд (регион) Austurland Егјилстадир 15 350 22 721 0.52
8 Сидиртланд (регион) Suðurland Селфос 22 917 24 526 0.87
Укупно 307 261 102 928 2.78

Бирачки окрузиУреди

До 2003, бирачки окрузи за парламентарне изборе су били исти као и регије, али су амандмани уставу то променили у тренутних 6 бирачких округа. Ова измена је начињена како би се избалансирала „тежина“ различитих области земље, јер су гласови у мање насељеним зонама вредели више него гласови у Рејкјавику, на пример. Дебаланс између области је смањена новим системом, али и даље постоји.

ВојскаУреди

Република Исланд нема регуларне оружане снаге. Функције одбране врши НАТО база у Кефлавику, коју углавном попуњавају припадници америчке војске. Исланд има Обалску стражу (Landhelgisgæslan) и специјалну јединицу (Sérsveitin), која је позната под именом Víkingasveitin (Викиншки одред). Специјални одред је био под командом шефа рејкјавишке полиције, али је 2004. донет нови закон по коме се овај одред ставља директно под команду министра правде и цркве (тренутно Бјерн Бјарнасон). По овом новом закону, министар правде и цркве мора да постави националног шефа полиције, који контролише и управља исландском полицијом, укључујући и Викиншки одред.

СтановништвоУреди

Изолована позиција Исланда је резултовала ограниченом имиграцијом и ограниченим генетичким упливом у људску популацију током векова. Генетичка сличност која је тиме проузрокована се данас користи за генетичка испитивања.

Језик који се говори је углавном исландски, северногермански језик, а лутеранска религија преовлађује.

У важне стране језике спадају дански, и други скандинавски језици, затим енглески и немачки.

Највећи градовиУреди

 

Извор: Попис 2009.
Град Територија Популација
 
Рејкјавик
 
Коупавогир
1. Рејкјавик Рејкјавик 120.165  
Хабнарфјердир
 
Акирејри
2. Коупавогир Рејкјавик 30.401
3. Хабнарфјердир Рејкјавик 26.031
4. Акирејри Нордиртланд Ејстра 17.481
5. Рејкјанесбајр Сидирнес 14.099
6. Гардабајр Рејкјавик 10.584
7. Мосфелсбајр Рејкјавик 8.517
8. Арборг Сидиртланд 7.928
9. Акранес Вестиртланд 6.630
10. Фјардабигд Ејстиртланд 4.736


РелигијаУреди

Исланђани уживају верске слободе које су уграђене у устав; ипак, црква и држава нису одвојени и Црква Исланда, лутеранско тело, је државна црква. Статистички подаци говоре о религиозној припадности грађана Исланда 2004. године:

Преосталих 6,5% су углавном подељени између већег броја хришћанских деноминација и секти, уз мање од 1% становништва у не-хришћанским верским организацијама, укључујући и врло малу групу Асатру следбеника.

Већина Исланђана је веома либерална у верским схватањима, и не посећују цркву редовно.[24][25]

СаобраћајУреди

Исланд има висок ниво власништва аутомобила: 1 аутомобил на 1,5 становника. То је и главни облик превоза. Многи су напуштени у руралним подручјима. Исланд има укупно 13.034 км путева, од којих је 4.617 км асфалтираних и 8.338 км није. Исланд тренутно нема железницу.

СпортУреди

Популарни спортови на Исланду су фудбал, атлетика, рукомет и кошарка. Рукомет се често назива националним спортом.[26] Највећи успех рукометне репрезентације је освајање сребрне медаље на Олимпијским играма 2008. у Пекингу.

Фудбалска репрезентација Исланда се квалификовала на Европско првенство у фудбалу 2016. Након изненађујуће победе против Енглеске у осмини финала, елиминисани су од домаћина Француске у четвртфиналу. Исландски национални фудбалски тим се једном квалификовао на завршни турнир Светског првенства и то 2018. у Русији.[27][28]

Спортисти са Исланда су освојили четири медаље на Летњим олимпијским играма, по две сребрне и бронзане.

РеференцеУреди

  1. ^ Национална агенција за статистику
  2. ^ „The First Settlers”. The Settlement of Iceland. 
  3. ^ „Thorvald Asvaldsson | Mediander | Connects”. Mediander. Архивирано из оригинала на датум 28. 08. 2017. Приступљено 18. 7. 2018. 
  4. ^ „Kako su države sveta dobile ime?”. travelmagazine.rs. Приступљено 18. 7. 2018. 
  5. ^ Evans, Andrew. „Is Iceland Really Green and Greenland Really Icy?”. nationalgeographic.com. National geography. Приступљено 18. 7. 2018. 
  6. 6,0 6,1 6,2 „CIA World Factbook”. cia.gov. Приступљено 30. 7. 2018. 
  7. ^ „Ísland er minna en talið var”. ruv.is. 26. 2. 2015. Приступљено 30. 7. 2018. 
  8. ^ Einarsson, P. (2008). "Plate boundaries, rifts and transforms in Iceland". Jökull. 58 (12): 35–58
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Weisenberger, Tobias. „Introduction to the geology of Iceland”. Приступљено 2. 8. 2018. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Ward, P. L. „"New Interpretation of the Geology of Iceland"”. Geological Society of America Bulletin: 2991—3012. doi:10.1130/0016-7606(1971)82. 
  11. ^ Thordarson, Thor; Hoskuldsson, Armann (2002). Iceland. Classic Geology in Europe 3. Terra Publishing. ISBN 978-1-903544-06-8. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 12,6 12,7 Thordarson, Thorvaldur; Höskuldsson, Ármann. „Postglacial volcanism in Iceland” (PDF). Institute of Earth Sciences, University of Iceland. Приступљено 10. 8. 2018. 
  13. ^ Jóhannesson, H.; Sæmundsson, K. (1998). Geologic Map of Iceland, 1:500,000. Bedrock Geology. Icelandic Institute of Natural History and Iceland Geodetic Survey, Reykjavík. 
  14. ^ W. Jason Morgan; Jason Phipps Morgan. Plate velocities in hotspot reference frame: electronic supplement (PDF). стр. 111. Приступљено 10. 8. 2018. 
  15. ^ „Mountain Roads” (PDF) (на језику: енглески). Environment Agency of Iceland. 2014. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 21. 4. 2015. Приступљено 12. 8. 2018. 
  16. ^ „Glaciers in Iceland | Glacier Tours, Snowmobiling, Hiking & Ice Climbing”. Guidetoiceland.is. Приступљено 12. 8. 2018. 
  17. ^ „Glaciers in Iceland | Glaciers in Iceland”. Guidetoiceland.is. Приступљено 12. 8. 2018. 
  18. ^ Scheffel, Richard L.; Wernet, Susan J., ур. (1980). Natural Wonders of the World. United States of America: Reader's Digest Association, Inc. стр. 360. ISBN 0-89577-087-3. 
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 19,4 „Rivers and Lakes in Iceland”. Приступљено 12. 8. 2018. 
  20. ^ „Iceland’s Tallest Waterfall to be Named”. Iceland Review. Приступљено 12. 8. 2018. 
  21. ^ „Fossinn í Morsárjökli er vart undir 240 metra hár”. Mbl.is. Приступљено 12. 8. 2018. 
  22. ^ Stöðuvötn á Íslandi. Skrá um vötn stærri en 0,1 km².
  23. ^ "vísindav-nafn" http://www.visindavefur.is/svar.php?id=54970 , Hvert er formlegt heiti landsins okkar? Ari Páll Kristinsson, 07.01.2013
  24. ^ University of Michigan News Service, Приступљено 8. 4. 2013.
  25. ^ Religion < People and Society < Iceland.is — Gateway to Iceland
  26. ^ Wilcox and Latif. стр. 110
  27. ^ Þórður Snær Júlíusson (9. 10. 2017). „Það er staðfest...Ísland fer á HM!”. Kjarninn.is. Приступљено 11. 10. 2017. 
  28. ^ Tomaselli, Paolo (9. 10. 2017). „Qualificazioni Mondiali 2018: Islanda in Russia: il c.t dentista Hallgrímsson ha fatto sognare un Paese”. Corriere della Sera. Приступљено 11. 10. 2017. 

Спољашње везеУреди