Википедија

Калдера

Пространа (нкм) циркуларна депресија у релљефу која настаје колапсом после снажних вулканских ерупција.

Калдера је велики морфолошки облик вулкана, сличан кратеру али много већих димензија, обично пречника неколико километара. За њих се може рећи да представљају посебан тип кратера. Овај облик настаје урушавањем вулканске купе након вулканске ерупције али и ерозијом спољашњих сила. Познато је само седам колапса којим су формиране калдере до којих је дошло од 1900. године, задња од којих је био вулкан Баурдарбунга, Исланд 2014.[1] Реч калдера долази од шпанске речи caldera што значи „котао“.

Хронологија ерупције планине Мазаме, пример формирања калдере
Сателитски снимак Санторинија на ком се уочава кружна структура — калдера
Кратерско језеро, Орегон.

Сам процес настанка је везан обично за велике вулканске ерупције код којих након избацивања магме долази до пражњења настале велике магматске коморе испод куполе вулкана. Новонастало стање је такво да купола вулкана нема потребан ослонац, долази до појаве пукотина по ободу куполе и њеног урушавања. Новонастали облик подсећа на огроман кратер вулкана. По правилу, њихов настанак увек је везан за експлозивне вулканске ерупције. Уколико се активност вулкана настави након стварања калдере она је углавном слабија, са слабијим ерупцијама. Ове слабије ерупције узрокују даље преиначавање примарног кратера у калдеру али се при томе стварају и секундарне вулканске купе унутар калдере. Таква је калдера вулкана Ксудач, чија је ширина 7 km. Ова калдера створена је на месту џиновског вулкана чији је пречник износио 20 km. У њој су смештена три језера и секундарни кратер Штубел постао експлозивном ерупцијом 1907. године. Експлозивна ерупција вулкана Кракатау (1883. године) такође је створила калдеру.

Ерозивне калдере у ствари су кратери угашених вулкана. Деловањем ерозије, од некадашњег кратера, заостају у рељефу само делови српастог бедема, због чега је унутрашњи део готово сасвим отворен. Такав је случај са Везувом. Стара калдера Монте Сома разорена је према југу ерозивним процесима. Са њене унутрашње стране налази се прстенаста зараван - Атрио дел Кавало око данашње секундарне купе Везува. Ерозивне калдере могу представљати заливе. То се дешава када је калдера у нивоу мора односно када услед разоравања обода калдере вода продре у њу. Примери оваквих калдера су она на вулканском острву Сен Пол у Индијском океану и она на острву Санторин у Егејском мору.

И. С. Шчукин издвојио је, поред експлозивних и ерозивних, тип саломних калдера. Оне су веома ретке а постају саламањем очврсле лаве на дну кратера искључиво лавичних вулкана.

Калдере могу имати различите димензије. Малу калдеру има вулкан Карпински на Курилским острвима. Ширина ове калдере износи 5 km а дубина 700 m. Вулкан Исланд Парк Калдера има џиновску калдеру ширине 30 km. Велике калдере могу имати дно знатне површине. Калдера вулкана Кутјаро захвата површину од 430 km², Ајре 429 km² итд.[2]

Калдере могу бити испуњене водом. То су тзв. кратерска језера.

Неке познате калдереУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Gudmundsson, M.T.; et al. (2016). „Gradual caldera collapse at Bárdarbunga volcano, Iceland, regulated by lateral magma outflow”. Science. 353 (6296): aaf8988—1 — aaf8988—8. doi:10.1126/science.aaf8988. 
  2. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
  3. ^ Africa's Great Rift Valley, authored by Nigel Pavitt, Harry N. Abrams, Inc., New York, pages 135-139. 2001. ISBN 978-0-8109-0602-0.
  4. ^ Sinclair, A. R. E.; Packer, Craig; Mduma, Simon A. R.; Fryxell, John M. (15. 05. 2009). Serengeti III: Human Impacts on Ecosystem Dynamics. University of Chicago Press. ISBN 9780226760353. Приступљено 12. 6. 2018 — преко Google Books. 
  5. ^ „Menengai Crater”. Архивирано из оригинала на датум 22. 02. 2015. Приступљено 28. 2. 2015. 
  6. ^ „Menengai Crater Kenya / Rift Valley / Nakuru /”. wikimapia. wikimapia. Приступљено 28. 2. 2015. 
  7. ^ Obwocha, Beatrice. „Menengai crater to become active again”. Приступљено 28. 2. 2015. 
  8. ^ „Yellowstone”. Global Volcanism Program. Smithsonian Institution. Приступљено 31. 12. 2008. 
  9. ^ Lowenstern, Jacob B.; Christiansen, Robert L.; Smith, Robert B.; Morgan, Lisa A.; Heasler, Henry (10. 05. 2005). „Steam Explosions, Earthquakes, and Volcanic Eruptions—What's in Yellowstone's Future? – U.S. Geological Survey Fact Sheet 2005–3024”. United States Geological Survey. 

ЛитератураУреди

  • Clough, C. T.; Maufe, H. B.; Bailey, E. B. (1909). „The Cauldron-Subsidence of Glen Coe, and the Associated Igneous Phenomena”. Quarterly Journal of the Geological Society. 65 (1–4): 611—78. doi:10.1144/GSL.JGS.1909.065.01-04.35. 
  • Gudmundsson, A (2008). Magma-Chamber Geometry, Fluid Transport, Local Stresses, and Rock Behavior During Collapse Caldera Formation. In Gottsmann J. & Marti, J (Ed. 10) Caldera Volcanism: Analysis, Modeling, and Response (314–46) Elsener, Amsterdam, The Netherlands
  • Kokelaar, B. P; and Moore, I. D. Glencoe caldera volcano, Scotland. ISBN 9780852725252. . Pub. British Geological Survey, Keyworth, Nottinghamshire. There is an associated 1:25000 solid geology map.
  • Lipman, P; 1999. "Caldera". In Haraldur Sigurdsson, ed. Encyclopedia of Volcanoes. Academic Press. ISBN 978-0-12-643140-7.
  • Williams, H (1941). „Calderas and their origin”. California University Publ. Geol. Sci. 25: 239—346. 

Спољашње везеУреди

 
Калдера на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Калдера&oldid=25619220”