Отворите главни мени
Везув - купа и кратер

Вулканска купа је елементарни облик вулканског рељефа. Представљена је узвишењем насталим нагомилавањем пирокластичног материјала и изливањем лаве, при вулканским ерупцијама. На њеном врху налази се отвор левкастог облика који се назива кратер. Величина купе, њено стварање и разарање зависе од неколико фактора, на првом месту од ерупција и интензитета и трајања вулканског рада. Код купа се разликује апсолутна и релативна висина. За вулкане је важнија релативна, тј. висина од подножја купе до врха. Примера ради Чимборасо је висок 6.272 метара, али је купа има свега 2.400 метара.

ПоделаУреди

Вулканске купе могу бити просте или сложене. Просте се састоје од једног маље или више правилног узвишења, најчешће облика заобљене купе. Сложене купе су асиметричне, неправилне и имају два или више кратера. Оне се даље могу поделити на „секундарне вулканске купе“ (мање и млађе купе које су настале у средишту већег и старијег кратера) и „паразитске“ (бочне, адвентивне) вулканске купе које се јављају на боковима вулкана и настају прскањем услед притиска. Читави низови паразитских купа стварају се на пукотинама створеним прскањем главне вулканске купе. На Етни их има преко 1000 са висином која се креће од 150 до 200 m. Вулкани Камчатке (Кључевска сопка, Толбачик) карактеристични су по бројним паразитским купама.

Паразитске вулканске купе могу се јавити и у подножју главних вулканских купа али и непосредно у кратерима вулкана, између старог кратера и млађе, централне, секундарне купе. У кратеру Везува налазе се две паразитске купе Коле Умберто и Коле Маргерита. Оваквих купа има и у кратеру вулкана Етна.

Псеудоеруптивне вулканске купе немају кратер на врху за разлику од правих еруптивних купа. Оне се формирају на боковима главних вулканских купа али и дуж пукотина у тврдој кори од консолидоване лаве у подножју вулкана.

Посебан тип вулканских купа су „марови“, који се сматрају ембрионалним стадијумом вулкана. То су фосилне купе врло мале висине, изграђене од туфа и пепела. Ове купе сведене су готово на сам кратер који је обично испуњен језерском водом. Марови су углавном постали током једне једине ерупције, током квартара, после које је престао вулкански рад. Јављају се у Оверњу (Француска) и Ајфелу (З. Немачка), у области Швапског Алба, Средњој Италији, Централној Америци, на Јави, Новом Зеланду, Исланду итд. Кратери марова могу бити различите ширине и дубине. Има их пречника од неколико стотина меатара од неколико километара а дубине до неколико стотина метара. [1]Код мешовитих вулкана развијају се стратовулканске купе наизменичним нагомилавањем лавичног и растреситог материјала.

Види јошУреди

ЛитератураУреди

  • Петровић Д. и Манојловић, П. (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Београд

РеференцеУреди

  1. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.