Калмарска унија

Калмарска унија (нор, дан, шве. Kalmarunionen) била је серија персоналних унија између 1397. и 1521. године, која је ујединила Норвешку, Данску и Шведску под једним монархом. Свака земља се одрекла своје суверености, али не и независности. 1521. Шведска, незадовољна Данском доминацијом, излази из уније формирајући сопствену монархију под Густавом I. Данска ипак контролише Норвешку све до 1814, коју затим контролише Шведска.

Калмарска унија
Kalmarunionen
Застава
Застава
Грб Калмарске уније
Грб
Kalmar Union ca. 1400.svg
Калмарска унија око 1400. године
Географија
Континент Европа
Главни град Роскилде
Копенхаген
Друштво
Службени језик Службена употреба: средњедански, старошведски, средњенорвешки, ренесансни латински

Такође у употреби: средњеисландски, старофарски, норвешки, грландски норвешки, средњенемачки, фински, самски, гренландски, карелијски

Религија Католицизам
Политика
Облик државе Лична унија (1397-1523)
 — Краљ и Велики кнез Ерик Померански
  Кристијан II Дански
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1397
 — Укидање 1523
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 3.000.000 km²
Становништво око 4.000.000
Валута марка, ортуг, норвешки фенинг, шведски фенинг
Земље претходнице и наследнице
Калмарске уније
Претходнице: Наследнице:
State Banner of Denmark (14th Century).svg Краљевина Данска Данска—Норвешка Flag of Denmark.svg
Royal Banner of Norway (14th Century).svg Краљевина Норвешка Краљевина Шведска Sweden-Flag-1562.svg
Royal Banner of Sweden (14th Century).svg Краљевина Шведска Краљевина Шкотска Flag of Scotland (1542–2003).svg

Калмарску унију створила је данска краљица Маргарета I Данска у шведском граду Калмару, који се тада налазио на шведско-данској граници, пошто су данске и шведске снаге заједничком акцијом победиле шведског краља Алберта од Мекленбурга, који је био немачког порекла.

Унија није била сасвим континуирана; било је неколико кратких прекида. Правно, земље су остале одвојене суверене државе. Међутим, њихову унутрашњу и спољну политику водио је заједнички монарх. Избор Густава Васе за краља Шведске 6. јуна 1523. и његов тријумфални улазак у Стокхолм једанаест дана касније, означили су коначно отцепљење Шведске од Калмарске уније.[1] Формално, дански краљ је признао независност Шведске 1524. Уговором у Малмеу.[2][3]

НастанакУреди

Унија је била дело скандинавске аристократије која је желела да се супротстави утицају Ханзе.[4] Њу је остварила краљица Маргарета I од Данске (1353–1412). Она је била ћерка краља Валдемара IV и удала се за краља Хакона VI од Норвешке и Шведске, који је био син краља Магнуса IV од Шведске, Норвешке и Сканије. Маргарета је успела у настојању да се њен и Хаконов син Олаф призна за престолонаследника Данске. Године 1376, Олаф је наследио круну Данске од свог деде по мајци као краљ Олафа II, са мајком као старатељем; када је Хакон VI умро 1380. године, Олаф је наследио и круну Норвешке.[5]

Маргарета је постала регент Данске и Норвешке, али када је Олаф умро 1387. године, остала је без наследника.[6] Исте године усвојила је свог пранећака Ерика од Помераније.[7] Следеће, 1388. године, шведски племићи су је позвали у помоћ против краља Алберта.[8] Након што је Маргарета победила Алберта 1389. године, њен наследник Ерик је проглашен за краља Норвешке.[6] Ерик је касније изабран за краља Данске и Шведске 1396. године под заставом куће Грифин.[6] Његово крунисање је одржано у Калмару 17. јуна 1397. године.[9]

Један од главних подстицаја за формирање Калмарске уније било је блокирање немачке експанзије на север у Балтички регион. Водећи разлог њеног неуспеха да опстане била је стална борба између монарха, који је желео јаку јединствену државу, и шведског и данског племства, које се томе противило.[10]

Унија је изгубила територију када је Кристијан I, у својству краља Норвешке, заложио Оркни и Шетланде као кауцију против исплате мираза његове ћерке Маргарете, верене за Џејмса III Шкотског 1468. године.[11] Новац никада није уплаћен, те су острва припојена Краљевини Шкотској 1472. године.[12]

Унутрашњи сукобУреди

Различити интереси (нарочито незадовољство шведског племства доминантном улогом Данске и Холштајна) довели су до сукоба који је кочио унију током неколико интервала почевши од 1430-их. Енгелбректова побуна, која је почела 1434. године, довела је до свргавања краља Ерика (у Данској и Шведској 1439. године, као и у Норвешкој 1442. године).[13] Аристократија је стала на страну побуњеника.[13]

Спољна политика краља Ерика, посебно његов сукоб са Ханзом, условили су веће опорезивање и компликован извоз гвожђа, што је заузврат могло да подстакне побуну.[13] Незадовољство природом режима краља Ерика такође је наведено као мотивациони фактор за побуну.[13] Краљ Ерик такође није имао сталну војску и имао је ограничене пореске приходе.[13]

Смрћу Кристофора Баварског (који није имао наследнике) 1448. окончан је период у коме су три скандинавска краљевства била непрекидно уједињена током дугог периода.[13] Карл Карл VIII Шведски владао је као краљ Шведске (1448–1457, 1464–1465 и 1467–1470), а Кристијан од Олденбурга је био краљ Данске (1448–1481), Норвешке (1450–1481) и Шведске (14467–1441). Карл и Кристијан су се борили око контроле над Шведском, Норвешком и Данском, што је навело Кристијана да освоји Шведску од 1457. до 1464. пре него што је побуна довела до тога да Карл поново постане краљ Шведске.[13] Када је Карл умро 1470. године, Кристијан је поново покушао да постане краљ Шведске, али је поражен од Стена Стуреа Старијег у бици код Брункеберга код Стокхолма 1471. године.[13]

Након Карлове смрти, Шведском је углавном владао низ „заштитника царства“ (riksföreståndare), а дански краљеви су покушавали да успоставе контролу. Први од ових заштитника био је Стен Стуре, који је држао Шведску под својом контролом све до 1497. године када га је шведско племство свргнуло. Сељачка побуна је довела до тога да Стуре поново постане регент Шведске 1501. Након његове смрти, Шведском је владао Сванте Нилссон (1504–1512), а потом и Свантеов син Стен Стуре Млађи (1512–1520).[13] Стен Стуре Млађи је погинуо у бици код Богесунда 1520. године када је дански краљ Кристијан II напао Шведску са великом војском.[13] Касније је Кристијан II крунисан за краља Шведске, а присталице Стена Стура су масовно погубљене у Стокхолмском крвопролићу.[13]

Шведски ослободилачки ратУреди

Након Стокхолмског крвопролића, Густав Васа (чији је отац, Ерик Јохансон, погубљен) отпутовао је у Даларну, где је организовао побуну против Кристијана II.[13] Васа је склопио савез са Либеком и успешно освојио већи део Шведске.[13] Он је крунисан за краља Шведске 1523. године, чиме је окончана Калмарска унија.[13] После Северног седмогодишњег рата, Штетинским уговором (1570) Фридрих II се одрекао свих претензија на Шведску.[14]

Крај и последицеУреди

Једна од последњих структура уније остала је до 1536/1537. године када је Данско државно веће, након Грофовске свађе, једнострано прогласило Норвешку данском провинцијом. Норвешка је постала наследна краљевина у реалној унији са Данском.[15][16] Норвешка је остала део царства Данска—Норвешка под династијом Олденбург скоро три века, све док није пренета у Шведску 1814. године. Унија Шведске и Норвешке која је уследила трајала је до 1905, када је принц Карл од Данске, унук и тадашњег краља Данске и покојног краља Шведске, изабран је за краља Норвешке.[17]

РеференцеУреди

  1. ^ Sampson, Anastacia. „Swedish Monarchy – Gustav Vasa”. sweden.org.za o. Архивирано из оригинала на датум 14. 08. 2018. Приступљено 1. 8. 2018. 
  2. ^ „Malmö recess 1524”. Uppleva-och-gora. Архивирано из оригинала на датум 02. 07. 2019. Приступљено 1. 7. 2019. 
  3. ^ Hultberg, Percy. „Malmö 1692 - a historical reflection”. malmo1692.se. Архивирано из оригинала на датум 12. 08. 2010. Приступљено 1. 6. 2019. 
  4. ^ „The Hanseatic story. 400 years of exciting past”. www.hanse.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-18. 
  5. ^ Karlsson, Gunnar (2000). The History of Iceland. стр. 102. 
  6. ^ а б в „Margaret I | queen of Denmark, Norway, and Sweden”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-05. 
  7. ^ „Erik VII | king of Denmark, Norway, and Sweden”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-05. 
  8. ^ „Sweden – Code of law | history – geography”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-05. 
  9. ^ „Kalmar Union | Scandinavian history”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-05. 
  10. ^ For a somewhat different view see Steinar Imsen, "The Union of Calmar: Northern Great Power or Northern German Outpost?" in Christopher Ocker, ed. Politics and Reformations: Communities, Polities, Nations, and Empires (BRILL, 2007) pp. 471–72
  11. ^ Bagge, Sverre (2014). Cross and Scepter: The Rise of the Scandinavian Kingdoms from the Vikings to the Reformation (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 260—268. ISBN 978-1-4008-5010-5. 
  12. ^ Nicolson 1972, стр. 45
  13. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Bagge, Sverre (2014). Cross and Scepter: The Rise of the Scandinavian Kingdoms from the Vikings to the Reformation (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 251—259. ISBN 978-1-4008-5010-5. 
  14. ^ R. Nisbet Bain, Karlskoga: A Political History of tågen, dagiset and the dungeon from 1513 to 1900, 2006 [1905]. ISBN 978-0-543-93900-5. стр. 83.
  15. ^ Moseng, Ole Georg (2003). Norges historie 1537–1814. Universietsforlaget AS. стр. 27. ISBN 978-82-15-00102-9. 
  16. ^ Nordstrom, Byron (2000). Scandinavia since 1500 . University of Minnesota Press. стр. 147. ISBN 0-8166-2098-9. 
  17. ^ „Jubilee”. Time. 8. 12. 1930. стр. 1. Архивирано из оригинала на датум 13. 8. 2009. Приступљено 17. 12. 2008. 

ЛитератураУреди

  • Albrectsen, Esben, Fælleskabet bliver til. Danmark-Norge 1380–1814, vol. 1, 1380–1536, Oslo: Universitetsforlaget, 1997
  • Carlsson, Gottfrid, Medeltidens nordiska unionstanke, Stockholm: Gebers, 1945
  • Christensen, Aksel E., Kalmarunionen og nordisk politik 1319–1439, Copenhagen: Gyldendal, 1980
  • Enemark, Poul, Fra Kalmarbrev til Stockholms blodbad. Den nordiske trestatsunions epoke 1397–1521, Copenhagen: Nordisk ministerråd/Gyldendal/Liber, 1979
  • Gustafsson, Harald (2017). „The Forgotten Union”. Scandinavian Journal of History. 42 (5): 560—582. doi:10.1080/03468755.2017.1374028. 
  • Dick Harrison (2020) Kalmarunionen ISBN 978-91-7789-167-3
  • Helle, Knut, ed. The Cambridge History of Scandinavia, Volume 1: Prehistory to 1520 (2003) excerpt and text search
  • Imsen, Steinar. "The Union of Calmar: Northern Great Power or Northern German Outpost?" in Christopher Ocker, ed. Politics and Reformations: Communities, Polities, Nations, and Empires (BRILL, 2007) pp. 471–90 online
  • Kirby, David. Northern Europe in the Early Modern Period. The Baltic World 1492–1772 (1990)
  • Larsson, Lars-Olof, Kalmarunionens tid. Från drottning Margareta till Kristian II, Stockholm: Rabén-Prisma, 1997
  • Roberts, Michael. The Early Vasas: A History of Sweden 1523–1611 (1968)
  • Gary Dean Peterson (2014) Warrior Kings of Sweden: The Rise of an Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries (McFarland) ISBN 9781476604114
  • Brand, Hanno (2006). Baltic Sea Trade: Baltic Connections. Hanse Research Center. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2015. Приступљено 30. 5. 2015. 
  • Dollinger, P (2000). The German Hansa. Routledge. стр. 341—43. ISBN 978-0-415-19073-2. 
  • Gade, John A. (1951). The Hanseatic Control of Norwegian Commerce During the Middle Ages. E.J. Brill. 
  • Harreld, Donald J. A companion to the Hanseatic League (Brill, 2015).
  • Magnusson, Lars (2000). An Economic History of Sweden. Routledge. 
  • Nash, Elizabeth Gee (1929). The Hansa: Its History and Romance. ISBN 1-56619-867-4. 
  • Nedkvinte, Arnved (2013). The German Hansa and Bergen 1100–1600. Böhlau Verlag. ISBN 9783412216825. 
  • Schulte Beerbühl, Margrit (2012). Networks of the Hanseatic League. Mainz: Institute of European History. Приступљено 24. 1. 2012. 
  • Thompson, James Westfall (1931). Economic and Social History of Europe in the Later Middle Ages (1300–1530). стр. 146–79. ASIN B000NX1CE2. 
  • Wubs-Mrozewicz, Justyna, and Jenks, Stuart eds. The Hanse in Medieval and Early Modern Europe (Leiden: Koninklijke Brill NV, 2013)
  • Zimmern, Helen (1889). The Hansa Towns (The Story of the Nations series). T. Fisher Unwin. 

Спољашње везеУреди