Википедија

Kalmarska unija

Kalmarska unija (norv, dan, šved. Kalmarunionen), bila je serija personalnih unija između 1397. i 1521. godine, koja je ujedinila Norvešku, Dansku i Švedsku pod jednim monarhom. Svaka zemlja se odrekla svoje suverenosti, ali ne i nezavisnosti. 1521. Švedska, nezadovoljna Danskom dominacijom, izlazi iz unije formirajući sopstvenu monarhiju pod Gustavom I. Danska ipak kontroliše Norvešku sve do 1814, koju zatim kontroliše Švedska.

Kalmarska unija
Kalmarunionen
Zastava
Zastava
Grb Kalmarske unije
Grb

Kalmarska unija oko 1400. godine
Geografija
Kontinent Evropa
Prestonica Roskilde
Kopenhagen
Društvo
Službeni jezik Službena upotreba: srednjedanski, starošvedski, srednjenorveški, renesansni latinski

Takođe u upotrebi: srednjeislandski, starofarski, norveški, grlandski norveški, srednjenemački, finski, samski, grenlandski, karelijski

Religija Katolicizam
Politika
Oblik države Lična unija (1397-1523)
 — Kralj i Veliki knez Erik Pomeranski
  Kristijan II Danski
Istorija
Postojanje  
 — Osnivanje 1397
 — Ukidanje 1523
Geografske i druge karakteristike
Površina  
 — ukupno 3.000.000 km²
Stanovništvo oko 4.000.000
Valuta marka, ortug, norveški fening, švedski fening
Zemlje prethodnice i naslednice
Kalmarske unije
Prethodnice: Naslednice:
Kraljevina Danska Danska—Norveška
Kraljevina Norveška Kraljevina Švedska
Kraljevina Švedska Kraljevina Škotska

Kalmarsku uniju stvorila je danska kraljica Margareta I Danska u švedskom gradu Kalmaru, koji se tada nalazio na švedsko-danskoj granici, pošto su danske i švedske snage zajedničkom akcijom pobedile švedskog kralja Alberta od Meklenburga, koji je bio nemačkog porekla.

Unija nije bila sasvim kontinuirana; bilo je nekoliko kratkih prekida. Pravno, zemlje su ostale odvojene suverene države. Međutim, njihovu unutrašnju i spoljnu politiku vodio je zajednički monarh. Izbor Gustava Vase za kralja Švedske 6. juna 1523. i njegov trijumfalni ulazak u Stokholm jedanaest dana kasnije, označili su konačno otcepljenje Švedske od Kalmarske unije.[1] Formalno, danski kralj je priznao nezavisnost Švedske 1524. Ugovorom u Malmeu.[2][3]

Nastanak uredi

Unija je bila delo skandinavske aristokratije koja je želela da se suprotstavi uticaju Hanze.[4] Nju je ostvarila kraljica Margareta I od Danske (1353–1412). Ona je bila ćerka kralja Valdemara IV i udala se za kralja Hakona VI od Norveške i Švedske, koji je bio sin kralja Magnusa IV od Švedske, Norveške i Skanije. Margareta je uspela u nastojanju da se njen i Hakonov sin Olaf prizna za prestolonaslednika Danske. Godine 1376, Olaf je nasledio krunu Danske od svog dede po majci kao kralj Olafa II, sa majkom kao starateljem; kada je Hakon VI umro 1380. godine, Olaf je nasledio i krunu Norveške.[5]

Margareta je postala regent Danske i Norveške, ali kada je Olaf umro 1387. godine, ostala je bez naslednika.[6] Iste godine usvojila je svog pranećaka Erika od Pomeranije.[7] Sledeće, 1388. godine, švedski plemići su je pozvali u pomoć protiv kralja Alberta.[8] Nakon što je Margareta pobedila Alberta 1389. godine, njen naslednik Erik je proglašen za kralja Norveške.[6] Erik je kasnije izabran za kralja Danske i Švedske 1396. godine pod zastavom kuće Grifin.[6] Njegovo krunisanje je održano u Kalmaru 17. juna 1397. godine.[9]

Jedan od glavnih podsticaja za formiranje Kalmarske unije bilo je blokiranje nemačke ekspanzije na sever u Baltički region. Vodeći razlog njenog neuspeha da opstane bila je stalna borba između monarha, koji je želeo jaku jedinstvenu državu, i švedskog i danskog plemstva, koje se tome protivilo.[10]

Unija je izgubila teritoriju kada je Kristijan I, u svojstvu kralja Norveške, založio Orkni i Šetlande kao kauciju protiv isplate miraza njegove ćerke Margarete, verene za Džejmsa III Škotskog 1468. godine.[11] Novac nikada nije uplaćen, te su ostrva pripojena Kraljevini Škotskoj 1472. godine.[traži se izvor]

Unutrašnji sukob uredi

Različiti interesi (naročito nezadovoljstvo švedskog plemstva dominantnom ulogom Danske i Holštajna) doveli su do sukoba koji je kočio uniju tokom nekoliko intervala počevši od 1430-ih. Engelbrektova pobuna, koja je počela 1434. godine, dovela je do svrgavanja kralja Erika (u Danskoj i Švedskoj 1439. godine, kao i u Norveškoj 1442. godine).[12] Aristokratija je stala na stranu pobunjenika.[12]

Spoljna politika kralja Erika, posebno njegov sukob sa Hanzom, uslovili su veće oporezivanje i komplikovan izvoz gvožđa, što je zauzvrat moglo da podstakne pobunu.[12] Nezadovoljstvo prirodom režima kralja Erika takođe je navedeno kao motivacioni faktor za pobunu.[12] Kralj Erik takođe nije imao stalnu vojsku i imao je ograničene poreske prihode.[12]

Smrću Kristofora Bavarskog (koji nije imao naslednike) 1448. okončan je period u kome su tri skandinavska kraljevstva bila neprekidno ujedinjena tokom dugog perioda.[12] Karl Karl VIII Švedski vladao je kao kralj Švedske (1448–1457, 1464–1465 i 1467–1470), a Kristijan od Oldenburga je bio kralj Danske (1448–1481), Norveške (1450–1481) i Švedske (14467–1441). Karl i Kristijan su se borili oko kontrole nad Švedskom, Norveškom i Danskom, što je navelo Kristijana da osvoji Švedsku od 1457. do 1464. pre nego što je pobuna dovela do toga da Karl ponovo postane kralj Švedske.[12] Kada je Karl umro 1470. godine, Kristijan je ponovo pokušao da postane kralj Švedske, ali je poražen od Stena Sturea Starijeg u bici kod Brunkeberga kod Stokholma 1471. godine.[12]

Nakon Karlove smrti, Švedskom je uglavnom vladao niz „zaštitnika carstva“ (riksföreståndare), a danski kraljevi su pokušavali da uspostave kontrolu. Prvi od ovih zaštitnika bio je Sten Sture, koji je držao Švedsku pod svojom kontrolom sve do 1497. godine kada ga je švedsko plemstvo svrgnulo. Seljačka pobuna je dovela do toga da Sture ponovo postane regent Švedske 1501. Nakon njegove smrti, Švedskom je vladao Svante Nilsson (1504–1512), a potom i Svanteov sin Sten Sture Mlađi (1512–1520).[12] Sten Sture Mlađi je poginuo u bici kod Bogesunda 1520. godine kada je danski kralj Kristijan II napao Švedsku sa velikom vojskom.[12] Kasnije je Kristijan II krunisan za kralja Švedske, a pristalice Stena Stura su masovno pogubljene u Stokholmskom krvoproliću.[12]

Švedski oslobodilački rat uredi

Nakon Stokholmskog krvoprolića, Gustav Vasa (čiji je otac, Erik Johanson, pogubljen) otputovao je u Dalarnu, gde je organizovao pobunu protiv Kristijana II.[12] Vasa je sklopio savez sa Libekom i uspešno osvojio veći deo Švedske.[12] On je krunisan za kralja Švedske 1523. godine, čime je okončana Kalmarska unija.[12] Posle Severnog sedmogodišnjeg rata, Štetinskim ugovorom (1570) Fridrih II se odrekao svih pretenzija na Švedsku.[13]

Kraj i posledice uredi

Jedna od poslednjih struktura unije ostala je do 1536/1537. godine kada je Dansko državno veće, nakon Grofovske svađe, jednostrano proglasilo Norvešku danskom provincijom. Norveška je postala nasledna kraljevina u realnoj uniji sa Danskom.[14][15] Norveška je ostala deo carstva Danska—Norveška pod dinastijom Oldenburg skoro tri veka, sve dok nije preneta u Švedsku 1814. godine. Unija Švedske i Norveške koja je usledila trajala je do 1905, kada je princ Karl od Danske, unuk i tadašnjeg kralja Danske i pokojnog kralja Švedske, izabran je za kralja Norveške.[16]

Reference uredi

  1. ^ Sampson, Anastacia. „Swedish Monarchy – Gustav Vasa”. sweden.org.za o. Arhivirano iz originala 14. 08. 2018. g. Pristupljeno 1. 8. 2018. 
  2. ^ „Malmö recess 1524”. Uppleva-och-gora. Arhivirano iz originala 02. 07. 2019. g. Pristupljeno 1. 7. 2019. 
  3. ^ Hultberg, Percy. „Malmö 1692 - a historical reflection”. malmo1692.se. Arhivirano iz originala 12. 08. 2010. g. Pristupljeno 1. 6. 2019. 
  4. ^ „The Hanseatic story. 400 years of exciting past”. www.hanse.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-06-18. 
  5. ^ Karlsson 2000, str. 102
  6. ^ a b v „Margaret I | queen of Denmark, Norway, and Sweden”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-06-05. 
  7. ^ „Erik VII | king of Denmark, Norway, and Sweden”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-06-05. 
  8. ^ „Sweden – Code of law | history – geography”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-06-05. 
  9. ^ „Kalmar Union | Scandinavian history”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-06-05. 
  10. ^ For a somewhat different view see Steinar Imsen, "The Union of Calmar: Northern Great Power or Northern German Outpost?" in Christopher Ocker, ed. Politics and Reformations: Communities, Polities, Nations, and Empires (BRILL, 2007) pp. 471–72
  11. ^ Bagge, Sverre (2014). Cross and Scepter: The Rise of the Scandinavian Kingdoms from the Vikings to the Reformation (na jeziku: engleski). Princeton University Press. str. 260—268. ISBN 978-1-4008-5010-5. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Bagge, Sverre (2014). Cross and Scepter: The Rise of the Scandinavian Kingdoms from the Vikings to the Reformation (na jeziku: engleski). Princeton University Press. str. 251—259. ISBN 978-1-4008-5010-5. 
  13. ^ R. Nisbet Bain, Karlskoga: A Political History of tågen, dagiset and the dungeon from 1513 to 1900, 2006 [1905]. ISBN 978-0-543-93900-5. str. 83.
  14. ^ Moseng, Ole Georg (2003). Norges historie 1537–1814. Universietsforlaget AS. str. 27. ISBN 978-82-15-00102-9. 
  15. ^ Nordstrom, Byron (2000). Scandinavia since 1500 . University of Minnesota Press. str. 147. ISBN 0-8166-2098-9. 
  16. ^ „Jubilee”. Time. 8. 12. 1930. str. 1. Arhivirano iz originala 13. 8. 2009. g. Pristupljeno 17. 12. 2008. 

Literatura uredi

  • Moseng, Ole Georg (2003). Norges historie 1537–1814. Universietsforlaget AS. str. 27. ISBN 978-82-15-00102-9. 
  • Karlsson, Gunnar (2000). The History of Iceland. 

Dodatna literatura uredi

  • Albrectsen, Esben, Fælleskabet bliver til. Danmark-Norge 1380–1814, vol. 1, 1380–1536, Oslo: Universitetsforlaget. 1997.
  • Carlsson, Gottfrid, Medeltidens nordiska unionstanke, Stockholm: Gebers. 1945.
  • Christensen, Aksel E., Kalmarunionen og nordisk politik 1319–1439, Copenhagen: Gyldendal. 1980.
  • Enemark, Poul, Fra Kalmarbrev til Stockholms blodbad. Den nordiske trestatsunions epoke 1397–1521, Copenhagen: Nordisk ministerråd/Gyldendal/Liber. 1979.
  • Gustafsson, Harald (2017). „The Forgotten Union”. Scandinavian Journal of History. 42 (5): 560—582. doi:10.1080/03468755.2017.1374028. 
  • Dick Harrison (2020) Kalmarunionen. ISBN 978-91-7789-167-3
  • Helle, Knut, ed. The Cambridge History of Scandinavia, Volume 1: Prehistory to 1520 (2003) excerpt and text search
  • Imsen, Steinar. "The Union of Calmar: Northern Great Power or Northern German Outpost?" in Christopher Ocker, ed. Politics and Reformations: Communities, Polities, Nations, and Empires (BRILL, 2007) pp. 471–90 online
  • Kirby, David. Northern Europe in the Early Modern Period. The Baltic World 1492–1772 (1990)
  • Larsson, Lars-Olof, Kalmarunionens tid. Från drottning Margareta till Kristian II, Stockholm: Rabén-Prisma. 1997.
  • Roberts, Michael. The Early Vasas: A History of Sweden 1523–1611 (1968)
  • Brand, Hanno (2006). Baltic Sea Trade: Baltic Connections. Hanse Research Center. Arhivirano iz originala 18. 4. 2015. g. Pristupljeno 30. 5. 2015. 
  • Peterson, Gary Dean (2014). Warrior Kings of Sweden: The Rise of an Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries. McFarland. ISBN 9781476604114. 
  • Dollinger, P (2000). The German Hansa. Routledge. str. 341—43. ISBN 978-0-415-19073-2. 
  • Gade, John A. (1951). The Hanseatic Control of Norwegian Commerce During the Middle Ages. E.J. Brill. 
  • Harreld, Donald J. A companion to the Hanseatic League (Brill, 2015).
  • Magnusson, Lars (2000). An Economic History of Sweden. Routledge. 
  • Nash, Elizabeth Gee (1929). The Hansa: Its History and Romance. ISBN 1-56619-867-4. 
  • Nedkvinte, Arnved (2013). The German Hansa and Bergen 1100–1600. Böhlau Verlag. ISBN 9783412216825. 
  • Schulte Beerbühl, Margrit (2012). Networks of the Hanseatic League. Mainz: Institute of European History. Pristupljeno 24. 1. 2012. 
  • Thompson, James Westfall (1931). Economic and Social History of Europe in the Later Middle Ages (1300–1530). str. 146–79. ASIN B000NX1CE2. 
  • Wubs-Mrozewicz, Justyna; Jenks, Stuart, ur. (2013). The Hanse in Medieval and Early Modern Europe. Leiden: Koninklijke Brill NV. 
  • Zimmern, Helen (1889). The Hansa Towns (The Story of the Nations series). T. Fisher Unwin. 

Spoljašnje veze uredi

 
Kalmarska unija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Калмарска_унија&oldid=27550894”