Базалт

Изливна базична стена у којој као фенокристал доминира базични плагиоклас, а поред њега следе пироксен и оливин; основна маса је изграђена

Базалт је тврда изливна магматска стена, тамносиве и црнкасте боје.[1] Обично је ситнозрнаст због дугог времена хлађења лаве на површини земље. Може бити порфирне структуре, тј. да садржи веће кристале у матричном облику. Може имати везикуларну или флуидалну текстуру. Базалт је обично црн или сив. Базалтне магме настају декомпресионим топљењем земљиног омотача (мантла). Изворне стене за делимично топљење садрже перидотит и пироксенит. Кристални делови океанских плоча састоје се углавном од базалта, који је настао из мантла испод океанских гребена. Више од 90% свих вулканских стена на Земљи су базалт.[2]

Базалт
Базалтни ступови у Стази дивова у северној Ирској
Велике масе морају се полако охладити да би формирали структуру полигона
Јастучасти базалт на дну јужног пацифика
Базалтни ступови у Турској

Плиније је користио реч базалт. Понекад се реч базалт користи и за дубинске магматске стене што није исправно, a чији је састав сличан базалту, али стене таквога састава називају се долерит или габро.

Дефиниција и карактеристике уреди

Геолози класификују магматску стену према њеном минералном садржају кад год је то могуће, при чему су релативни запремински проценти кварца, алкалног фелдспата, плагиокласа и фелдспатоида (QAPF) посебно важни. Афанитска (фино зрнаста) магматска стена се класификује као базалт када је њена фракција QAPF састављена од мање од 10% фелдспатоида и мање од 20% кварца, при чему плагиоклас чини најмање 65% његовог садржаја фелдспата. Ово поставља базалт у базалт/андезитско поље на QAPF дијаграму. Базалт се даље разликује од андезита по садржају силицијум диоксида од испод 52%.[3][4][5][6]

Често није практично одредити минерални састав вулканских стена, због њихове веома фине величине зрна, и геолози затим класификују стене хемијски, при чему је укупан садржај оксида алкалних метала и силицијум диоксида (TAS) посебно важан. Базалт се тада дефинише као вулканска стена са садржајем од 45% до 52% силицијум диоксида и не више од 5% оксида алкалних метала. Ово поставља базалт у Б поље TAS дијаграма.[3][4][6] Такав састав је описан као мафички.[7]

Базалт је обично тамно сиве до црне боје, због високог садржаја аугита или других тамно обојених пироксенских минерала,[[#cite_note-FOOTNOTEHyndman1985[[Категорија:Чланци_за_чије_изјаве_је_потребно_навести_страницу_извора_од_06._2021.]]<sup_class="noprint_Inline-Template_"_style="white-space:nowrap;">&#91;<i>[[Википедија:Навођење_извора|<span_title="Овај_навод_захтева_референцу_на_одређену_страницу_или_опсег_страница_на_којима_се_материјал_појављује.'"`UNIQ--nowiki-0000000B-QINU`"'_(јун_2021)">потребна&nbsp;страна</span>]]</i>&#93;</sup>-8|[8]]][9][10] али може показати широк спектар сенки. Неки базалти су прилично светли због високог садржаја плагиокласа, а они се понекад описују као леукобазалти.[11][12] Лакши базалт може бити тешак за разликовање од андезита, али уобичајено правило које се користи у теренским истраживањима је да базалт има индекс боје 35 или већи.[13]

Физичка својства базалта одражавају његов релативно низак садржај силицијум диоксида и типично висок садржај гвожђа и магнезијума.[1] Просечна густина базалта је 2,9 g/cm3, у поређењу са типичном густином гранита од 2,7 g/cm3.[14] Вискозитет базалтне магме је релативно низак, око 104 до 105 cP, иако је то још много редова величине више од воде (која има вискозитет од око 1 cP). Вискозитет базалтне магме је сличан оном кечапа.[15]

Базалт је често порфиритан, садржи веће кристале (фенокристе) формиране пре екструзије која је магму изнела на површину, уграђену у матрицу ситнијег зрна. Ови фенокристи су обично од аугита, оливина или плагиоклаза богатог калцијумом,[9] који имају највишу температуру топљења типичних минерала који могу да кристалишу из растопа и стога су први који формирају чврсте кристале.[16][17]

Типови базалта уреди

  • толеитски базалт има релативно мало силиције и сиромашан је са натријумом. Већина базалта океанског дна је тога типа, као и већина океанских острва.
  • јако алуминијски базалт има више од 17% (Al2O3)
  • алкални базалт има релативно мало силиције, а богат је натријумом. Може садржавати алкални фелдспат и флогопит.
  • бонинит је андезит богат магнезијумом.

Петролошке карактеристике уреди

Базалт је карактеристичан по калцитном плагиокласном фелдспату и пироксену. Оливин се такође може наћи у значајној мери. У базалту се могу наћи и оксиди гвожђа или оксиди гвожђа и титанијума, као што су магнетит, улвоспинел и илменит. Због присуства тих материјала базалт има јака магнетна својства током хлађења. Такав базалт омогућава проучавање палеомагнетизма Земље.

У теолеитичком базалту чести су пироксени и калцијумом богат плагиоклас. Матрице стене често садрже кварц, тридимит или кристобалит.

У високоалуминијском базалту присутни су фенокристали фелдспата. Алкални базалт је без ортопироксена, али са оливином. Базалт има високотемпаратурну течну и чврсту фазу. Близу земљине површине има 1200 °C, што је више од осталих магматских стена. Већина телеолита ствара се на око 50-100 километара испод површине, а алкални базалт настаје вероватно на 150-200 километара испод површине.

Геохемија уреди

Базалт је богат у MgO и CaO, а сиромашан у SiO2 и Na2O. Базалт има уобичајено следећи састав: 45-55% SiO2, 2-6% алкала, 0,5-2,0% TiO2, 5-14% FeO и 14% или више Al2O3. Састав од CaO је уобичајено око 10%, а од MgO у распону од 5 до 12%.

Високо алуминијски базалт има 17-19% Al2O3. Бонинити су вулканске стене андезитског састава богате магнезијумом.

Морфологија и текстура уреди

Облик, структура и текстура базалта показује на који је начин изашао на површину, да ли је то у мору, експлозивном ерупцијом или током ерупције лаве.

Ерупције на ваздуху уреди

Базалт, који настаје на отвореном ваздуху ствара три типа вулканских депозита.

Базалт у стубовима уреди

Када се хлади танки ток лаве стварају се значајне контракционе силе. Поготово се то дешава у случају брзог хлађења. У вертикалном смеру ток лаве може да падне надоле, а да се не настане фрактура. У хоризонталном смеру лава се не може акомодирати, па се стварају пукотине, а мрежа пукотина ствара формацију стубова. Често се те структуре погрешно описују као хексагоналне. У стварности просечни број страна је шест, али јављају се и полигони од три до дванаест страна. Врло брзо хлађење може да доведе до стварања веома малих стубића дијаметра мањег од 1 центиметра. Уобичајено су много већи.

Вероватно најпознатији базалтни ток на свету је Џајантс Козвеј (дивовски ток) на северној обали Ирске са хексагоналним структурама.

На пацифичком острву Понпеи изграђен је у 13. веку верски комплекс помоћу стубастог базалта.

Подводни јастучасти базалт уреди

Кад базалт еруптира под водом она га хлади и стварају се стене облика јастука (јастучасте), кроз које се пробија лава и ствара нови јастук. Текстура јастука је уобичајена на морском дну.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б „Basalt”. USGS Volcano Hazards program – Glossary. USGS. 8. 4. 2015. Приступљено 27. 7. 2018. 
  2. ^ „Basalt”. Geology: rocks and minerals. The University of Auckland. 2005. Приступљено 27. 7. 2018. 
  3. ^ а б Le Bas, M. J.; Streckeisen, A. L. (1991). „The IUGS systematics of igneous rocks”. Journal of the Geological Society. 148 (5): 825—833. Bibcode:1991JGSoc.148..825L. CiteSeerX 10.1.1.692.4446 . S2CID 28548230. doi:10.1144/gsjgs.148.5.0825. 
  4. ^ а б „Rock Classification Scheme - Vol 1 - Igneous” (PDF). British Geological Survey: Rock Classification Scheme. 1: 1—52. 1999. 
  5. ^ „CLASSIFICATION OF IGNEOUS ROCKS”. Архивирано из оригинала 30. 9. 2011. г. 
  6. ^ а б Philpotts & Ague 2009, стр. 139–143.
  7. ^ „Oilfield Glossary”. Schlumberger Ltd. 2021. 
  8. [[#cite_ref-FOOTNOTEHyndman1985[[Категорија:Чланци_за_чије_изјаве_је_потребно_навести_страницу_извора_од_06._2021.]]<sup_class="noprint_Inline-Template_"_style="white-space:nowrap;">&#91;<i>[[Википедија:Навођење_извора|<span_title="Овај_навод_захтева_референцу_на_одређену_страницу_или_опсег_страница_на_којима_се_материјал_појављује.'"`UNIQ--nowiki-0000000B-QINU`"'_(јун_2021)">потребна&nbsp;страна</span>]]</i>&#93;</sup>_8-0|^]] Hyndman 1985, стр. [потребна страна].
  9. ^ а б Blatt & Tracy 1996, стр. 57.
  10. ^ Levin 2010, стр. 63.
  11. ^ Wilson, F. H. (1985). „The Meshik Arc – an eocene to earliest miocene magmatic arc on the Alaska Peninsula”. Alaska Division of Geological & Geophysical Surveys Professional Report. 88: PR 88. doi:10.14509/2269 . 
  12. ^ Nozhkin, A.D.; Turkina, O.M.; Likhanov, I.I.; Dmitrieva, N.V. (фебруар 2016). „Late Paleoproterozoic volcanic associations in the southwestern Siberian craton (Angara-Kan block)”. Russian Geology and Geophysics. 57 (2): 247—264. Bibcode:2016RuGG...57..247N. doi:10.1016/j.rgg.2016.02.003. 
  13. ^ Philpotts & Ague 2009, стр. 139.
  14. ^ Philpotts & Ague 2009, стр. 22.
  15. ^ Philpotts & Ague 2009, стр. 23–25.
  16. ^ Klein & Hurlbut 1993, стр. 558–560.
  17. ^ Nave, R. „Bowen's Reaction Series”. Hyperphysics. Georgia State University. Приступљено 24. 3. 2021. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди