Отворите главни мени
Златна скитска огрлица. Нижи слој приказује три коња, где је сваки од њих раздиран између два Грифона. Друга половина 4. века п. н. е.

Скити (из стгрч. Σκύθης, Σκύθοι) или Скићани, такође познати и као Искуза, Аскуза, Сај или Сака (из стперс.; на стгрч. Σάκαι), су били номадски народи и племена иранског порекла која су у 8. и 7. веку п. н.e. мигрирала из средишње Азије на подручје чије је средиште била данашња Украјина, и где су основали тзв. Скитско краљевство.[1][2][3][4] Скитија се протезала све од Дунава на западу па до граница Кине на истоку, а владавина овог народа одржала се негде до 2. века п. н.e. До краја антике, Сармати, народ њиховог порекла доминирао је западом Скитије. Велики део вредних информација о Скитима долази од грчког историчара Херодота (око 440. п. н. е.).

Име Скит се такође користило за народе који су живели било где на великом простору данашње централне Азије, Украјине и Русије, простор који је до средњовековних времена био познат као Скитија. Пример су Готи из тих предела које су такође називали Скитима.

ЈезикУреди

Скитски језик, заједно са језиком Сака[5], припада породици индоевропских језика. Као такав, скитски је класификован као грана иранског језика, али многа племена која су живела на њиховој великој територији говорила су другим језиком.

Азијски скитиУреди

 
Парадни оклоп катафракт-типа Сака поглавара, познатог и као Златни ратник, нађен у Есик кургану, у Казахстану

СакеУреди

Староперсијски и санскрит извори наводе један племески народ источноиранског порекла, који је живео на евроазијским степама.[6][7][8]

Историчари су ове Ските издвојили у релативно новије време, на основу дебате о њиховом опису код старих античких писаца, као што су Херодот и Плиније Старији и на вавилонским писаним плочама.[9] Истоимене Ските, али са различитим називима за њих (Сака, Шака, Сек и Сакај), познавали су, осим Персијанаца и Грка, и Кинези у регионима Ташкента, Фергане (sh) и Кашгара (данашњи Узбекистан). Ови народи су припадали групи скитско-сарматских номада са северних степа,[10] који су имали великог утицаја у региону. Богате гробнице древне Бактрије у Таџикистану и Тила Тепа у Авганистану (познато по археолошком налазу Бактријског злата) потичу из тог периода и везани су за народе Сака.[11]

ИндоскитиУреди

Скитско-сарматске Саке су у 2.–1. веку п. н. е. са степа мигрирале према Пакистану и Индији где су такође формирали групу народа познату као Индоскити.

Потискивани од супарничких Јуечија (sh) (или Дарози) око 140. или 130. п. н. е. напали су Соргдијану и Бактрију и одатле истерали Грке, а након тога, бежећи од Јуечија кренули ка југу, оснивајући своју државу Сакастан, каснији персијски Систан (sh).[10]

РеференцеУреди

  1. ^ Sinor 1990, стр. 97.
  2. ^ Bonfante 2011, стр. 110.
  3. ^ Sinor 1990, стр. 97 Iranian-speaking tribes
  4. ^ West 2009, стр. 713–717
  5. ^ Bailey, H. W. (1958): "Languages of the Saka." Handbuch der Orientalistik, I. Abt., 4. Bd., I. Absch., Leiden-Köln, 1958.
  6. ^ West 2009.
  7. ^ „Scythian”. Online Енциклопедија Британика. Приступљено 18. 1. 2015. 
  8. ^ P. Lurje, “Yārkand”, Encyclopædia Iranica, online edition
  9. ^ George Rawlinson, noted in his translation of History of Herodotus, Book VII. p. 378
  10. 10,0 10,1 Grousset 1970, стр. 29–31
  11. ^ Lebedynsky, Yaroslav (2006): Les Saces: Les <<Scythes>> d'Asie, VIIIe av. J.-C.-IVe siècle apr. J.-C. Editions Errance, Paris. ISBN 978-2-87772-337-4.; pp. 84 (на језику: француски)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди