Отворите главни мени
Симболична представа хришћанског правоверја у виду Никејско-цариградског симбола вере, чије се прихватање и поштовање сматра једним од основних критеријума правоверности у хришћанству
Пољско издање званичног совјетског "Кратког курса" из историје КПСС-а, који је важио као мерило политичког правоверја у доба стаљинизма

Правоверје или ортодоксија (грч. ορθοδοξία, од ријечи ортос – „исправан“ и докса – „мишљење“ или „учење“)[1] је израз којим се означава прихватање неке доктрине која се сматра једино исправном.[2] Појам се првобитно користио првенствено за означавање религијског правоверја, а касније је почео да се користити и изван религије, односно за означавање појединих политичких, филозофских и научних доктрина које су имале догматски карактер.

У хришћанском смислу термин означава „усаглашавање са хришћанском вером која је заступљена у вероисповестима ране цркве”.[3] Првих седам васељенских сабора одржано је између 325. и 787. године с циљем формализације прихваћених доктрина. У неким земљама енглеског говорног подручја, Јевреји који се придржавају свих традиција и заповести, као што је прописано у Талмуду, често се називају ортодоксним Јеврејима, иако је појам „ортодоксан” историјски првобитно описивао хршћанска веровања.

Религијско правоверјеУреди

Појам правоверје, односно ортодоксија има специфична значења у различитим религијама.

БудизамУреди

Познато је да је историјски Буда осудио само приврженост светим списима или догматским принципима, као што је поменуто у Калама сути.[4] Штавише, теравадска школа будизма следи строго придржавање Пали канона (трипитака) и тумачења као што је Висудхимага. Стога се теравадска школа сматра најортодокснијом од свих будистичких школа, јер је познато да је веома конзервативна, а посебно у погледу дисциплине и праксе Винаје.

Хришћанско правоверјеУреди

У историји хришћанства, појам се традиционално користио за означавање званично прихваћених и одобрених, односно „правоверних„ или „ортодоксних“ ставова и учења Цркве, насупрот „неправоверним„ односно „хетеродоксним“ учењима разних „јеретичких„ секти и „расколничких“ цркава. Израз хришћанска ортодоксија је на црквенословенском језику преведен као Правосла́виѥ, од чега потиче израз православље којим се описују учења оних цркава које признају и доследно поштују одлуке свих седам васељенских сабора. То је, између осталог, један од разлога зашто „ортодоксија“ и „православље“ представљају синониме у неким језицима.

Хришћанска ортодоксија или правоверје (односно православље) дефинисана је од стране Васељенских сабора и одражава верске ставове и учења која су се развијала на апостолским темељима хришћанске вере, на шта су се надовезали и утицаји старогрчке филозофије и римског права. Вера се изражавала језиком филозофије, а њене одреднице усвајала је царска влада и проглашавала их обавезујућим за све. Део хришћана одбацио је разна каснија „побољшања“, али вероисповјест коју су изњедрили поменути сабори нашироко је прихваћена.[5]

На Првом васељенском сабору у Никеји, одржаном 325. године, закључено је да је, у вјечности, Христос Син Божји, „од исте суштине“ са Богом Оцем, а не само дио његове творевине, тј. свијета који је створио. Ову тврдњу одбацили су аријанци, који су сматрали да Син није исте суштине са Оцем, а када су „варварски“ народи освојили велики дио Римског царства, они су годинама хришћанство прихватали само у његовом аријанском облику. Други васељенски сабор у Константинопољу (381) дефинисао је доктрину „Свете Тројице“: иако је „јединствен“, Бог је заправо „тројство“: Отац, Син и Дух Свети. Трећи васељенски сабор у Ефесу (431) одлучује да, будући да је Христос „једна особа“, његова мајка Марија треба да буде поштована као Богородица, док је Четврти васељенски сабор у Халкидону (451) утврдио да је Христос, пошто је постао човјек у свом „оваплоћењу“ заправо имао двије „природе“, људску и божанску, које су сапостојале једна поред друге.[5]

Ове је одлуке, међутим, део хришћана одбацио. После 431. године, несторијанци (који су веровали да су божанска и људска природа раздвојене у Христу) бјеже у Персију, одакле се шире према Индији и Кини. После 451. године монофизити (који су веровали да су у Христу божанска и људска природа обједињене), формирају одвојене цркве у Египту, Етиопији, Сирији и Јерменији. Но, Православна црква тиме није уздрмана и 681. године Шести васељенски сабор доноси одлуку да оваплоћени Христ има и двије воље и двије енергије, као што има двије природе.[5]

Правоверје у јудаизмуУреди

Појам правоверни, односно ортодоксни јудаизам означава традиционалистичке и конзервативне религијске струје и покрете унутар јудаизма, који се залажу за доследно поштовање и спровођење свих верских начела и обичаја.

Правоверје у исламуУреди

Појам правоверни или ортодоксни, односно сунитски ислам означава главну религијску струју унутар ислама, којој припада велика већина муслимана.

Политичко правоверјеУреди

Израз "политичко правоверје" означава посебан облик политичког догматизма који се огледа у некритичком веровању у испрвност одређене политичке идеологије.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Harper, Douglas. „orthodoxy”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 2016-01-27. 
  2. ^ orthodox. Dictionary.com. The American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition. Houghton Mifflin Company, 2004. Dictionary definition (accessed: March 03, 2008).
  3. ^ Robert M. Wills (2013). Taking Caesar Out of Jesus: Uncovering the Lost Relevance of Jesus. Xlibris Corporation. стр. 246. ISBN 1-4931-0810-7. 
  4. ^ „Kalama Sutta: To the Kalamas”. Access to Insight (на језику: енглески). Barre Center for Buddhist Studies. Приступљено 2018-03-14. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Кембриџова илустрована историја религије (стр. 240-241), Stylos, Нови Сад, 2006. ISBN 86-7473-281-X

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди