Историја филозофије

Историја филозофије је скуп система, доктрина, теорија и школа филозофске мисли. Прије него се почне са студијом потребно је ограничити оквир филозофије као дисциплине, која се од самог почетка дефинише као рационална и критичка студија основних принципа. Обично, филозофија се дијели на четири основне области: метафизику (студија структуре реалности), епистемологију (студија корјена, исправности и крајњих граница сазнања), етику (студија природе морала и моралних судова), и естетику (студија о љепоти и умјетничким активностима). Два основна типа филозофског истраживања су: аналитички (логичка студија концепата и концепција), и синтетички (сврставање концепата и концепција у један уједињени систем).

Филозофија подразумијева све области спекулативне мисли и укључује размишљања о умјетности, као и науци и религији. Приликом развоја метода и принципа за истраживање и анализу различитих области сазнања, свака од њих је добила свој властити филозофски профил, одакле настају филозофија умјетности (естетика), науке и религије. Појам филозофија се користи и на популаран начин, односећи се на скуп намјера и базичних вриједности у односу на живот, природу и друштво (одатле потиче и израз ”животна филозофија”). Пошто су границе које раздвајају различите области сазнања флексибилне и подложне промјенама, конкретнија дефиниција филозофије је и даље предмет различитих контроверзи.

Скоро је немогуће пронаћи два филозофа који би дефинисали филозофију на исти начин. Кроз њену дугу и богату историју, филозофија је имала много различитих значења. У античкој Грчкој, појам филозофија је у првом моменту значио самоистраживање сазнања. Касније значење добија на сложености и третира се као покушај схватања универзума као цјелине; испитивање моралних одговорности и друштвених обавеза човјечанства; покушај разоткривања божанских намјера и мјеста људских бића у односу на божанства у многобожној Грчкој или у односу на једног Бога у ери апсолутне доминације хришћанства у европском средњовјековном феудалном друштву и ислама у арапским земљама; покушај обухватања природних наука и конституисања политичке мисли у Ренесанси; ригурозна испитивања корјена и исправности људских идеја; испитивање мјеста свијести у универзуму; испитивање вриједности истине, доброте и љепоте; и напор стварања правила процеса људских учења с циљем промовисања рационалног и прочишћеног размишљања. Све ове дефиниције заједно не могу истрошити сва значења која су повезана са филозофијом, али нам дају идеју о њеној екстремној сложености и свеобухватности.

Није лако пронаћи било какав заједнички елеменат у овој различитости, нити мјесто било каквог централног значења које би могло послужити као универзална и свеобухватна дефиниција. Први покушај у том правцу би могао бити дефинисање филозофије као „размишљање о многобројним људским искуствима“ или као „рационална, методичка и систематска испитивања тема које се тичу човјечанства“. Иако су ове дефиниције недоречене и непрецизне, сугеришу двије битне чињенице о филозофирању:

да је филозофија рефлективна или медитативна активност и
да не посједује експлицитно властити субјекат или тематику, него да се ради о методи или врсти менталне операције (као наука или историја), која се може усмјерити на било коју област или врсту искуства као објекту студије.

Дијелом оно што чини тешко изводљивим консензус око дефиниције филозофије међу филозофима, је због тога што сами филозофи често долазе у филозофију из различитих области, са различитим интересовањима и схватањима, али и чињеница да имају различита искуства која утичу на њихове погледе о значају одређених ствари. Тома Аквински (1224-75), доминикански фратар, Џорџ Беркли (1685—1753) бискуп ирске цркве, Серен Кјеркегор (1813-55), дански теолог, итд. Сваки од поменутих је видио филозофију, као потрагу за истинама у религији и тежњу за отклањањем материјалистичких и рационалистичких грешки, које су по њима, узрок њихове пропасти. Питагора (580-500. п. н. е.) у јужној Италији, Рене Декарт (1596—1650) у Француској и Бертран Расел (1872—1970) у Енглеској, били су прије свега математичари, чији погледи на свијет и људско сазнање пада под утицај концепта броја и дедуктивног размишљања. Други филозофи, као што су Платон (428-348. п. н. е.), Томас Хобс (1588—1679) и Џон Стјуарт Мил (1806-73), су заокупљени политичким проблемима и друштвом, тако да све што су урадили у филозофији долази преко подстицаја за схватањем и на крају, тежњом за промјеном друштвеног и политичког понашања људи. Трећи, као што су Милећани (Талес, Анаксимандар и Анаксимен, први грчки филозофи из стародревног града Милета у Анадолији), Френсис Бекон (1561—1621), елизабетански филозоф и Алфред Норд Вајтехед (1861—1947) енглески метафизичар, почињу са интересовањем за физички састав природе, тако да су њихове филозофије много ближе уопштавањима у физици него онима у религији и социологији.

Историја филозофије разоткрива у детаљу концентрисану активност мноштва озбиљних и способних мислилаца, који се постављају према, размишљају о, или детаљно испитују природу својих искустава. Али у сваком дијелићу те различитости одређене карактеристичне супротности се константно јављају, као што су оне између монизма, дуализма и плурализма у метафизици; између материјализма и идеализма у космолошкој теорији; између номинализма и реализма у теорији значења; између рациоанализма и емпиризма у епистемологији; између утилитаризма и деонтолошке етике у теорији морала и између присталица логике и присталица емоција у потрази за одговорним водичем мудрости живота.

Ако постоји једна једина централна супротност кроз цијелу историју филозофије, на скоро сваком нивоу и у скоро свакој њеној области, то је она која се тиче критичких и спекулативних импулса филозофа. Ове двије дивергентне мотивације имају тенденцију да се изразе кроз двије опет дивергентне методе, а то су респективно, анализа и синтеза. Платонова Република је очигледан примјер друге, док је Принципија етика (1903), Г. Е. Мура (1873—1958), једног од оснивача аналитичке филозофије, очигледан примјер прве. Почевши са једноставним питањем о правди, у Платоновј Републици се прогресивно развија дискурс који се тиче више различитих области: у почетку етике, затим политике, те едукационе теорије, епистемологије и на крају метафизике. Од једног специфичног питања, Платон успијева да прошири своју дискусију на један комплетан свијет. Мурова Принципиа етика је потпуно супротан случај. Почевши од једног општег питања као што је —Шта се подразумијева под добротом?—, Мур прогресивно растапа ово питање у читав низ других потпитања, анализирајући минуциозно значења сваког од њих.