Политичка филозофија

Политичка филозофија или политичка теорија је грана филозофије која у свом најапстрактнијем облику разматра концепте и аргументе преко којих се формира политичка мисао. Политичка филозофија се бави темама као што су политика, слобода, правда, право својине, лична права, опште право, и спровођење закона од стране власти: шта су они, да ли су потребни, шта чини владу легитимном, која права и слободе треба да буду заштићени, који облик они треба да поприме, шта је закон, и које дужности грађани дугују легитимној влади, ако постоји, и када она може бити легитимно збачена, ако икада. Дебата о значењу ријечи „политичко“ је један од највећих проблема политичке филозофије. У ширем схватању, под овим појмом се подразумијева политичка пракса и институције од којих се састоји власт сваке државе.

Платон (лево) и Аристотел (десно), из детаља Атинске школе, Рафаелове фреске. Платонова Република и Аристотелова Политика осигурали су овим грчким филозофима место међу најутицајнијим политичким филозофија.

У вернакуларном смислу, термин „политичка филозофија” се често односи на опште гледиште, или специфична етичка, политичка веровања или ставове, о политици, што је синонимно са термином „политичка идеологија”. Политичка филозофија је грана филозофије. Унутар политичких наука, јак фокус је историјски стављан на улогу политичке филозофије (познате и као нормативна теорија), моралну филозофију и хуманистику, иако је последњих година дошло до повећаног фокусирања на политичку теорију базирану на квантитативним методолошким приступима као и на економску теорију, природне науке и бихевиорализам.

Дефиниције

Политичка филозофија се може дефинисати као критичко размишљање о начину или начинима за најбољу организацију једног друштва, његових политичких институција и друштвене праксе као што су економски систем и породица. Политички филозофи теже да успоставе основне принципе који би оправдали одређени тип организације државе, покажу да индивидуе имају одређена неотуђива права, или објасне на који начин треба распоређивати материјалне ресурсе унутар једне државе. Ово обично подразумијева анализу и интерпретацију идеја као што је слобода, правда, ауторитет, демократија и на крају њихову критичку примјену на институције које већ постоје. Кроз историју, многи политички филозофи су покушавали да оправдају своју визију организације друштва, док су други инсистирали на идеји могућности постојања идеалног, односно утопијског друштва.

Историја

Политичка филозофија као пракса почиње оног момента када људска бића крећу да посматрају своју колективну организацију, не више као нешто статично и непромјенљиво и као дио неког природног реда, него као нешто што има потенцијал да се мијења и чему су неопходна филозофска оправдања. У различитим културама срећу се различите форме политичке филозофије. Постоје два разлога за ту различитост. Први произлази од утицаја одређене епохе и општих филозофских тенденција. На примјер, развој у епистемологији и етици је утицао на претпоставке на основу којих се развија један дискурс политичке филозофије. Други је везан за снажан утицај који на политичког филозофа имају тренутне политичке теме. У средњовјековној Европи централна тема политичке филозофије је била одговарајућа веза између државе и цркве. У раном модерном периоду, тема постаје размјена аргумената између браниоца апсолутизма и оних који су једино били спремни да прихвате уставну државу са ограниченом моћи. У 19. вијеку у центар пада социјално питање, односно на који начин тада новонастајуће индустријско друштво треба да организује свој систем економије и благостања.

Литература

• Savigny, Heather; Marsden, Lee (2011). Doing Political Science and International Relations: Theories in Action. Macmillan International Higher Education. стр. 13. ISBN 9780230344136. 

• Academic journals dedicated to political philosophy include: Political Theory, Philosophy and Public Affairs, Contemporary Political Theory, Theory & Event, Constellations, and Journal of Political Philosophy
• Assiter, Alison (2009). Kierkegaard, metaphysics and political theory unfinished selves. London New York: Continuum International Publishing Group. ISBN 9780826498311. 
• Bohman, James F. Rehg; William (1997). Deliberative Democracy: Essays on Reason and Politics. MIT Press. ISBN 978-0-262-52241-0. 
• Barzilai, Gad (2003). Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. The University of Michigan Press. ISBN 978-0-47211315-6. 
• Gutmann, Amy; Dennis F. Thompson (1996). Democracy and Disagreement. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-19766-4. 
• Gutmann, Amy; Thompson, Dennis (2004). Why Deliberative Democracy?. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12019-5. 
• London Philosophy Study Guide Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2009) offers many suggestions on what to read, depending on the student's familiarity with the subject: Political Philosophy Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јун 2016)
• Parkinson, John; Mansbridge, Jane (2012). Deliberative Systems: Deliberative Democracy at the Large Scale. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-02539-4. 
• Alexander F. Tsvirkun 2008. History of political and legal Teachings of Ukraine. Kharkiv.
• Bielskis, Andrius 2005. Towards a Postmodern Understanding of the Political. Basingstoke, New York: Palgrave-Macmillan.
• Eric Nelson, The Hebrew Republic: Jewish Sources and the Transformation of European Political Thought (Harvard University Press, 2010)
• Zippelius, Reinhold (2003). Geschichte der Staatsideen. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-49494-9. 

Спољашње везе

• Политичка филозофија на сајту PhilPapers
• Политичка филозофија на сајту InPho
• „Political philosophy”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• Video lectures (require Adobe Flash): Introduction to Political Philosophy delivered by Steven B Smith of Yale University and provided by Academic Earth.