Отворите главни мени

Политичке науке проучавају политику. Ово подразумева изучавање устројства и дешавања, процеса у влади или било ком истоврсном систему који покушава да оствари безбедност, правичност и друштвени консензус, односно да докине бројна друштвена питања и управља широким спектром друштвених ресурса. У складу са тим, политолози (политички научници) проучавају и друштвене институције попут корпорација, синдиката, цркве, и других организација чија се устројства и процеси прожимају и међусобно дејствују са владиним.

Појам „политичке науке“ исковао је, 1880. године, Хербер Бекстер Адамс, професор историје на универзитету „Џон Хопкинс“.

ПрегледУреди

Политичке науке изучавају појаве везане за расподелу и трансфер моћи при доношењу одлука, улоге и системе владавине укључујући владе и међународне организације, политичко опхођење и јавне политике. Оне мере успех владавине и специфичних политика путем испитивања многих фактора, укључујући стабилност, правду, материјално богатство, мир и јавно здравље. Неки политолози настоје да допринесу напредовању позитивних теза (покушавају да опишу ствари какве јесу, уместо какве би требало да буду) путем анализирања политике. Други унапређују нормативне тезе, доносећи конкретне политичке препоруке.

Политичке науке пружају оквире из којих новинари, специјалне интересне групе, политичари, и бирачи анализирају проблеме.

Политички научници могу да служе као саветници специфичних политичара, или чак да се кандидују као политичари. Политички научници могу бити запослени у владама, политичким странкама или као државни службеници. Они могу учествовати у невладиним организацијама или политичким покретима. У различитим капацитетима, људи образовани и тренирани у политичким наукама могу да додају вредност и експертизе корпорацијама. Приватна предузећа као што су трустови мозгова, истраживачки институти, предузећа за гласање и односе са јавношћу често ангажују политичке научнике.[1]

У Сједињеним Државама, политички научници познати као „Американисти” разматрају разноврсне податке укључујући уставни развој, изборе, јавно мњење, и државну политику као што су реформа социјалног осигурања, спољна политика, конгресни комитети САД, и Врховни суд САД — између осталог.

Пошто је политичка наука у суштини студија људског понашања, у свим аспектима политике, посматрања је обично тешко репродуковати или дуплирати у контролисаним окружењима, мада су експериментални све заступљенији (погледајте експериментална политичка наука).[2] Наводећи ову потешкоћу, Лоренц Лоуел који је бивши председник Америчког удружења за политичке науке једном је изјавио „Ограничени смо немогућношћу експеримента. Политика је опсервацијска, а не експериментална наука.”[3] Због тога су политолози историјски посматрали политичке елите, институције и индивидуално или групно понашање како би идентификовали обрасце, извели генерализације и изградили политичке теорије.

Као и све друштвене науке, политичка наука се суочава са потешкоћама у посматрању људских актера који се могу само делимично посматрати и који имају способност да праве свесне изборе за разлику од других субјеката као што су нељудски организми у биологији или неживих објеката као у физици. Упркос сложености, савремена политичка наука је напредовала адаптирањем разних метода и теоријских приступа разумевању политике и методолошког плурализма који је дефинитивна карактеристика савремене политичке науке.

Појава политичке науке као универзитетске дисциплине обележена је стварањем универзитетских одела и катедри с насловом политичке науке, који су настали крајем 19. века. Заправо, ознака „политолог” се типично односи на оне који имају докторат из ове области, али се може применити и на оне са магистарским звањем.[4] Интеграција политичких студија из прошлости у јединствену дисциплину је у току, а историја политичке науке је пружила богато поље за раст нормативне и позитивистичке политичке науке, при чему сваки део дисциплине дели неке од историјских претходника. Америчко удружење за политичке науке и часопис American Political Science Review су основани 1903. и 1906. године, респективно, у настојању да се нагласи разлика политичког изучавања од економије и других друштвених феномена.

ПолитиколозиУреди

Политички научници проучавају прерасподелу и пренос моћи у доношењу одлука. Због веома сложених односа и честог сукоба интереса, у политичким наукама често се појављују примењени случајеви теорије игара.

Политичке науке покушавају да развију и унапреде како позитивне тезе, анализом политике, тако и нормативне тезе, доношењем својствених политичких препорука. Проучавањем многих чинилаца, укључујући стабилност, правду, материјално благостање и мир, политолози оцењују успешност власти и њених појединих политика. Док су историчари окренути уназад, са жељом да открију и објасне прошлост, политолози покушавају да разјасне политику данашњице и предвиде политику сутрашњице.

Предмет политичке науке додатно је усложњен честим ангажовањем политичких научника у политичким процесима, зато што њихова наука обезбеђује полазишта и оквире другим коментаторима политичких процеса, новинарима, интересним групама, политичарима и бирачима (види бирачко тело), за анализу друштвених питања и одабир могућих решења. Политолози су често саветници политичарима а понекад се и сами, попут политичара, боре за власт.

Области политичких наукаУреди

Упоредна/компаративна политика (Comparative government) бави се поређењем разних облика владавине у различитим окружењима. Међународни односи усредсређују се на проучавање динамике односа између држава. Сложена међуигра економских и политичких опција предмет је изучавања политичке економије, у којој се преплићу економске и политичке науке.

У САД, политолози посматрају и изучавају веома велики број података, укључујући изборе, јавно мњење (о питањима која се распростиру од социјале до спољне политике), улогу институција (делатности Конгреса, балансу моћи унутар Конгреса, на који начин и у којим случајевима делује Врховни суд, и др.).

ТемеУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Chaturvedy, J.C. (2005). Political Governance: Political theory. Isha Books. стр. 4. ISBN 978-81-8205-317-5. Приступљено 28. 10. 2014. 
  2. ^ Druckman, James; Green, Donald; Kuklinski, James; et al., ур. (2011). Cambridge Handbook of Experimental Political Science. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-17455-8. 
  3. ^ Lowell, A. Lawrence. 1910. "The Physiology of Politics." American Political Science Review 4: 1–15.
  4. ^ Bureau of Labor Statistics, U.S. Department of Labor. „How to Become a Political Scientist”. Приступљено 13. 9. 2016. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Литерарни водичиУреди