Блаженство или еудаимониа (грч. εὔδαιμονία, од εὔ - добро + δαιμον - дух; лат. beatitudo) је средишњи циљ свих система античке етике.[1] Оно је потпуна и самодовољна врлина, која надилази све друге циљеве којима се тежи ради постизања неког добра.[1] Етика заснована на концепту еудаимоније назива се еудаимонизам.

Еудемонизам је филозофски етички правац или учење по коме је постизање среће (еудаимониа) и блаженства главни мотив, побуда и сврха сваког људског деловања и мерило вредности сваког људског чина. Еудемонизам се појављује искључиво у етичким теоријама античке Грчке. Када говоримо о срећи и блаженству достигнутом захваљујући чулном уживању реч је о тзв. негативном еудемонизму. Насупрот томе, достизање духовне среће можемо категорисати као позитивни еудемонизам.[2]

Античке теорије еудемонизмаУреди

За разлику од хедонизма где је срећа субјективни осећај и производ чулног уживања, антички еудемонист срећу поима на другачији начин. Срећа није субјективно задовољство већ стање које се постиже исправним, моралним поступањем или остварењем истинске природе појединца.[3] За Платона блаженство је трајна контемплација врховног Добра, које надилази чулни свет. За Аристотела блаженство је „најбоља, најплеменитија и најугоднија ствар на свету“, а састоји се у живљењу према разуму и врлини.[4] У Никомаховој етици Аристотел велича контемплативни живот као суштинско остварење еудаимоние. Он наглашава да је еудаимонија стање које не могу поседовати деца.[1] Према Боецију блаженство је: „добро чије поседовање не допушта желети ништа друго"; „збир свих добара“. У средњем веку појам губи филозофско, а све више поприма теолошко значење.

СократУреди

Као и други антички филозофи Сократ сматра да сви људи теже срећи и благостању. Врлина је услов и разлог среће. Врине као што су самоконтрола, мудрост, храброст, смерност и праведност имају круцијалан значај за вођење праведнога и срећнога живота. Врлина гарантује животну срећу. Тако да када Сократ указује Атињанима да воде рачуна о својој души, то значи да треба да брину о својој врлини, а не о богатству и почастима. Када душа тежи савршенству поседује врлину. Морална врлина је највише добро.[5]

ПлатонУреди

 
Platon

У својој Републици Платон инсистира да је врлина стање душе и да само особе које живе у хармонији са врлином могу да досегну блаженство и срећу.[5] Душа без врлине је хаотична и у рату са самом собом. Уколико особа задовољи своје примарне жеље недостатак унутрашње хармоније онемогућава јој достизање среће. Врлина је неопходна за срећу, односно њен је саставни део.[6]

АристотелУреди

У Никомаховој етици Аристотел појам еудемоније повезује са људском активношћу, врлином и разумом. У основи је Аристотелово поимање човека као рационалне животиње где је сврха живљења изједначена са достизањем савршенства ума. Досезање среће је немогуће без разумом артикулисане активности, а врлина је описана као арете тј. својеврсна изузетност. Примарни циљ човека треба да је живот у врлини и у складу са разумом.[7]

Врлина је код Аристотела потребна, али не и суштинска за еудамониу. Аристотел такође не умањује значај спољашљих чинилаца попут лепоте, порекла, породичног живота као саставног дела живота у срећи и блаженству.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Eudaimonia, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови. Нови Сад: 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
  2. ^ „EUDEMONIZAM”. Архивирано из оригинала на датум 09. 11. 2013. Приступљено 09. 11. 2013. 
  3. ^ Waterman, prema Ryan & Deci , 2000
  4. ^ Никомахова етика I, 13, 1102 а 5
  5. 5,0 5,1 Грчки филозофи --Сократ, Платон и Аристотел, Greek Philosophers--Socrates, Plato, and Aristotle, C. C. W. Taylor, R. M. Hare, and Jonathan Barnes, Oxford University Press, NY, 1998
  6. ^ Plato, Republic, translated with an introduction by Desmond Lee, Penguin Group (Second revised edition). 1974. ISBN 978-0-14-044048-5. стр. 298–320.
  7. ^ Aristoteles, Nicomachean Ethics Book I-IV

ЛитератураУреди

  • Ackrill, J. L.. Aristotle the Philosopher. Oxford: Oxford University Press. 1981. ISBN 978-0-19-289118-1.
  • Anscombe, G. E. M. (1958) Modern Moral Philosophy. Philosophy 33; repr. in G.E.M. Anscombe (1981), vol. 3, 26–42.
  • Aristotle. The Nichomachean Ethics, translated by Martin Oswald (1962). New York: The Bobs-Merrill Company.
  • Aristotle. The Complete Works of Aristotle, vol. 1 and 2, rev. ed. Jonathan Barnes, ed. Princeton: Princeton University Press, [1984]. Bollingen Foundation, 1995. ASIN B000J0HP5E
  • Broadie, Sarah W. (1991) Ethics with Aristotle. Oxford: Oxford University Press. ASIN B000VM6T34
  • Cicero. De Finibus Bonorum et Malorum: "On Ends", H. Rackham, trans. Loeb Classical Library (Cambridge: Harvard University Press, 1914). Latin text with old-fashioned and not always philosophically precise English translation.
  • Epicurus. "Letter to Menoeceus, Principal Doctrines, and Vatican Sayings," 28–40 in B. Inwood and L. Gerson, Hellenistic Philosophy: Introductory Readings, Second Edition Indianapolis: Hackett Publishing Co. 1998. ISBN 978-0-87220-378-5.
  • Irwin, T. H. (1995) Plato's Ethics, Oxford: Oxford University Press.
  • Janello, Martin. Philosophy of Happiness, Palioxis Publishing, 1000 pages. 2013. ISBN 978-0-9910649-0-8.
  • Long, A. A., and D.N. Sedley, The Hellenistic Philosophers, vol 1 and 2 (Cambridge: Cambridge University Press, 1987)
  • Norton, David L. (1976) Personal Destinies, Princeton University Press.
  • Plato. Plato's Complete Works, John M. Cooper, ed. Translated by D. S. Hutchinson. Indianapolis: Hackett Publishing Co. 1997. ISBN 978-0-87220-349-5.
  • Urmson, J. O. (1988) Aristotle's Ethics. Oxford: Blackwell.
  • Vlastos, G.. Socrates: Ironist and Moral Philosopher. Ithaca, NY: Cornell University Press. 1991. ISBN 978-0-8014-9787-2.
  • McMahon, Darrin M., Happiness: A History, Atlantic Monthly Press, November 28. 2005. ISBN 978-0-87113-886-6.
  • McMahon, Darrin M., The History of Happiness: 400 B.C. – A.D. 1780, Daedalus journal, Spring 2004.