Блаженство или еудаимониа (грч. εὔδαιμονία, од εὔ - добро + δαιμον - дух; лат. beatitudo) је средишњи циљ свих система античке етике.[1] Оно је потпуна и самодовољна врлина, која надилази све друге циљеве којима се тежи ради постизања неког добра.[1] Етика заснована на концепту еудаимоније назива се еудаимонизам. Према томе у чему види срећу као највише добро вредно тежње (да би се на најбољи начин морално живело), еудаимонизам може бити хедонизам, перфекционизам, утилитаризам, алтруизам и егоизам, а могућа су и њихова међусобна прожимања.

Еудемонизам је филозофски етички правац или учење по коме је постизање среће (еудаимониа) и блаженства главни мотив, побуда и сврха сваког људског деловања и мерило вредности сваког људског чина. Еудемонизам се појављује искључиво у етичким теоријама античке Грчке. Када говоримо о срећи и блаженству достигнутом захваљујући чулном уживању реч је о тзв. негативном еудемонизму. Насупрот томе, достизање духовне среће можемо категорисати као позитивни еудемонизам.[2]

Античке теорије еудаимонизма

уреди

За разлику од хедонизма где је срећа субјективни осећај и производ чулног уживања, антички еудемонист срећу поима на другачији начин. Срећа није субјективно задовољство већ стање које се постиже исправним, моралним поступањем или остварењем истинске природе појединца.[3] За Платона блаженство је трајна контемплација врховног Добра, које надилази чулни свет. За Аристотела блаженство је „најбоља, најплеменитија и најугоднија ствар на свету“, а састоји се у живљењу према разуму и врлини.[4] У Никомаховој етици Аристотел велича контемплативни живот као суштинско остварење еудаимоние. Он наглашава да је еудаимонија стање које не могу поседовати деца.[1] Према Боецију блаженство је: „добро чије поседовање не допушта желети ништа друго"; „збир свих добара“. У средњем веку појам губи филозофско, а све више поприма теолошко значење.

Сократ

уреди

Као и други антички филозофи Сократ сматра да сви људи теже срећи и благостању. Врлина је услов и разлог среће. Врине као што су самоконтрола, мудрост, храброст, смерност и праведност имају круцијалан значај за вођење праведнога и срећнога живота. Врлина гарантује животну срећу. Тако да када Сократ указује Атињанима да воде рачуна о својој души, то значи да треба да брину о својој врлини, а не о богатству и почастима. Када душа тежи савршенству поседује врлину. Морална врлина је највише добро.[5]

Платон

уреди
 
Платон

У својој Републици Платон инсистира да је врлина стање душе и да само особе које живе у хармонији са врлином могу да досегну блаженство и срећу.[5] Душа без врлине је хаотична и у рату са самом собом. Уколико особа задовољи своје примарне жеље недостатак унутрашње хармоније онемогућава јој достизање среће. Врлина је неопходна за срећу, односно њен је саставни део.[6]

Аристотел

уреди

У Никомаховој етици Аристотел појам еудемоније повезује са људском активношћу, врлином и разумом. У основи је Аристотелово поимање човека као рационалне животиње где је сврха живљења изједначена са достизањем савршенства ума. Досезање среће је немогуће без разумом артикулисане активности, а врлина је описана као арете тј. својеврсна изузетност. Примарни циљ човека треба да је живот у врлини и у складу са разумом.[7]

Врлина је код Аристотела потребна, али не и суштинска за еудамониу. Аристотел такође не умањује значај спољашњих чинилаца попут лепоте, порекла, породичног живота као саставног дела живота у срећи и блаженству.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в Eudaimonia, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови. . Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4. 
  2. ^ „EUDEMONIZAM”. Архивирано из оригинала 09. 11. 2013. г. Приступљено 09. 11. 2013. 
  3. ^ Waterman, prema Ryan & Deci , 2000
  4. ^ Никомахова етика I, 13, 1102 а 5
  5. ^ а б Грчки филозофи --Сократ, Платон и Аристотел, Greek Philosophers--Socrates, Plato, and Aristotle, C. C. W. Taylor, R. M. Hare, and Jonathan Barnes, Oxford University Press, NY, 1998
  6. ^ Plato (1974). Republic. Превод: Desmond Lee (2nd revised изд.). Penguin Group. стр. 298—320. ISBN 978-0-14-044048-5. 
  7. ^ Aristoteles, Nicomachean Ethics Book I-IV

Литература

уреди