Разум је способност разборитог (логичког, критичког) мишљења, поимања и расуђивања. [1] Разум такође означава више когнитивне функције људског ума.[2] У психолошком смислу „разумски“ (рационални) доживљаји се често супротстављају „ирационалнима“ (нагонима, осећањима, тежњама).

Представа људског духа (1619.)

Разум у филозофијиУреди

Током повести филозофије однос разума и ума се различито одређивао. У старогрчкој филозофији се није правила строга разлика између ума и разума.[3] Разликовање разума од ума вуче свој корен из Аристотеловог разликовања нус патхетикос и нус поиетикос.[4] У средњовековној филозофији, Тома Аквински, разликује ум (лат. интелект) којим се непосредно (интуитивно) сазнаје истина, и разум (рацио) који заобилазно (дискурзивно) долази до истине.[3]

Рацио (лат. ratio) је у филозофији ум или разум, а некада, и разлог постојања или делања. У ширем смислу, основни, користан пут и начин.[5] Неки филозофи употребљавају израз рацио за ум, за разлику од разума (лат. intellectus), док неки истим термином означавају обоје (ум и разум), а неки чак и само разум.[4]

Рацио такође може значити и разлог, тј. оно због чега тврдимо да нешто јесте тако како јесте. У том смислу се разликује[4]:

  • ratio essendi — разлог бивствовања,
  • ratio fiendi — разлог бивања, исто што и узрок;
  • ratio agendi — разлог деловања, исто што и мотив,
  • ratio cognoscendi — разлог спознавања, разлог у ужем смислу речи.

ШопенхауерУреди

Шопенхауер разумом назива „способност повезивања интуитивних представа сагласно принципу довољног разлога“, а умом „способност формирања апстрактних појмова и њиховог комбиновања у расуђивању и умовању“.[6]

КантУреди

Кант уводи хијерархију „сазнајних моћи“, разликујући разум (нем. Verstand), као ужу спознајну моћ, и ум (нем. Vernunft), као ширу и вишу, која у себи поред чулности обухвата и разум и стварање идеја.


За Канта, разум чине априорне функције којима се чулни утисци претварају у предмете искуства, појмове и судове, док је ум раван директивних идеја, највиших јединстава мисаоне дјелатности.[4]

ХегелУреди

Хегел разум поставља на најнижу тачку лествице, у сферу апстрактне одређености, у сферу „коначног“, па му је разумска логика она која се изграђује у непремостивој одвојености (апстракцији) субјекта од објекта и којој је непротивречност њених фиксираних форми основно мерило истинитости.[3]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Разум, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. ^ Иван Видановић, Речник социјалног рада
  3. ^ а б в Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница разум), Плато, Београд, 1997.
  4. ^ а б в г Razum, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  5. ^ Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  6. ^ Свет као воља и представа I, пар. 4, 8