Razum
Razum je sposobnost razboritog (logičkog, kritičkog) mišljenja, poimanja i rasuđivanja.[1][2][3] Razum takođe označava više kognitivne funkcije ljudskog uma.[4] U psihološkom smislu „razumski“ (racionalni) doživljaji se često suprotstavljaju „iracionalnima“ (nagonima, osećanjima, težnjama). Razum je blisko povezan sa takvim karakterističnim ljudskim aktivnostima kao što su filozofija, nauka, jezik, matematika i umetnost, i obično se smatra izuzetnom sposobnošću koju poseduju ljudi.[5] Razum se ponekad naziva i racionalnost.[6]
Rezoniranje je povezano sa činovima razmišljanja i spoznaje, i uključuje upotrebu nečijeg intelekta. Područje logike proučava načine na koje ljudi mogu koristiti formalno rezonovanje za stvaranje logički valjanih argumenata.[7] Rezonovanje se može podeliti na oblike logičkog zaključivanja, kao što su: deduktivno zaključivanje, induktivno zaključivanje i abduktivno zaključivanje. Aristotel je napravio razliku između logičkog diskurzivnog zaključivanja (pravilan razum) i intuitivnog zaključivanja,[8] u kojem proces zaključivanja putem intuicije - koliko god bio validan - može težiti ka ličnom i subjektivno nerazumnom. U nekim društvenim i političkim okruženjima logički i intuitivni načini zaključivanja mogu se sukobiti, dok se u drugim kontekstima intuicija i formalni razum smatraju komplementarnim, a ne kontradiktornim. Na primer, u matematici je intuicija često neophodna za kreativne procese uključene u dolaženje do formalnog dokaza, verovatno najtežeg od formalnih zadataka rezonovanja.
Rezoniranje, poput navike ili intuicije, jedan je od načina na koji razmišljanje prelazi s jedne na srodnu ideju. Na primer, rezonovanje je način na koji racionalni pojedinci shvataju čulne informacije iz svog okruženja ili konceptualiziraju apstraktne dihotomije kao što su uzrok i posledica, istina i laž, ili ideje u vezi sa pojmovima dobra ili zla. Rezonovanje, kao deo izvršnog odlučivanja, takođe je blisko poistovećeno sa sposobnošću samosvesne promene, u smislu ciljeva, uverenja, stavova, tradicija i institucija, te stoga i sa sposobnošću slobode i samoopredeljenja.[9]
Za razliku od upotrebe „razuma” kao apstraktne imenice, razlog je razmatranje koje objašnjava ili opravdava događaje, pojave ili ponašanje.[10] Razlozi opravdavaju odluke, razlozi podržavaju objašnjenja prirodnih pojava; mogu se dati razlozi za objašnjenje postupaka (ponašanja) pojedinaca.
Korišćenje razuma ili zaključivanja takođe se može jasnije opisati kao pružanje dobrih ili najboljih razloga. Na primer, kada se ocenjuje moralna odluka, „moral je, u najmanju ruku, pokušaj da se vlastito ponašanje usmeri razumom - to jest, učini ono što za to ima najbolje razloge“, a dajući jednaku [i nepristrasnu] težinu interesima svih onih na koje utiče ono što se radi.”[11]
Razum u filozofiji uredi
Tokom povesti filozofije odnos razuma i uma se različito određivao. U starogrčkoj filozofiji se nije pravila stroga razlika između uma i razuma.[12] Razlikovanje razuma od uma vuče svoj koren iz Aristotelovog razlikovanja nus pathetikos i nus poietikos.[13] U srednjovekovnoj filozofiji, Toma Akvinski, razlikuje um (lat. intelekt) kojim se neposredno (intuitivno) saznaje istina, i razum (racio) koji zaobilazno (diskurzivno) dolazi do istine.[12]
Racio (lat. ratio) je u filozofiji um ili razum, a nekada, i razlog postojanja ili delanja. U širem smislu, osnovni, koristan put i način.[14] Neki filozofi upotrebljavaju izraz racio za um, za razliku od razuma (lat. intellectus), dok neki istim terminom označavaju oboje (um i razum), a neki čak i samo razum.[13]
Racio takođe može značiti i razlog, tj. ono zbog čega tvrdimo da nešto jeste tako kako jeste. U tom smislu se razlikuje[13]:
- ratio essendi — razlog bivstvovanja,
- ratio fiendi — razlog bivanja, isto što i uzrok;
- ratio agendi — razlog delovanja, isto što i motiv,
- ratio cognoscendi — razlog spoznavanja, razlog u užem smislu reči.
Šopenhauer uredi
Šopenhauer razumom naziva „sposobnost povezivanja intuitivnih predstava saglasno principu dovoljnog razloga“, a umom „sposobnost formiranja apstraktnih pojmova i njihovog kombinovanja u rasuđivanju i umovanju“.[15]
Kant uredi
Kant uvodi hijerarhiju „saznajnih moći“, razlikujući razum (nem. Verstand), kao užu spoznajnu moć, i um (nem. Vernunft), kao širu i višu, koja u sebi pored čulnosti obuhvata i razum i stvaranje ideja.
| „ | Sve naše saznanje počinje čulima, prelazi od njih na razum i završava se umom. | ” |
| — Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Transc. dijalektika, Uvod, O umu uopšte | ||
Za Kanta, razum čine apriorne funkcije kojima se čulni utisci pretvaraju u predmete iskustva, pojmove i sudove, dok je um ravan direktivnih ideja, najviših jedinstava misaone djelatnosti.[13]
Hegel uredi
Hegel razum postavlja na najnižu tačku lestvice, u sferu apstraktne određenosti, u sferu „konačnog“, pa mu je razumska logika ona koja se izgrađuje u nepremostivoj odvojenosti (apstrakciji) subjekta od objekta i kojoj je neprotivrečnost njenih fiksiranih formi osnovno merilo istinitosti.[12]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Razum, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- ^ Proudfoot, Michael (2010). The Routledge dictionary of philosophy. A. R. Lacey, A. R.. Lacey (4th izd.). London: Routledge. str. 341. ISBN 978-0-203-42846-7. OCLC 503050369. „Reason: A general faculty common to all or nearly all humans...this faculty has seemed to be of two sorts, a faculty of intuition by which one 'sees' truths or abstract things ('essences' or universals, etc.), and a faculty of reasoning, i.e. passing from premises to a conclusion (discursive reason). The verb 'reason is confined to this latter sense, which is now anyway the commonest for the noun too”
- ^ Rescher, Nicholas (2005). The Oxford companion to philosophy. Ted Honderich (2nd izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 791. ISBN 978-0-19-153265-8. OCLC 62563098. „reason. The general human 'faculty' or capacity for truth-seeking and problem solving”
- ^ Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
- ^ Mercier, Hugo; Sperber, Dan (2017). The Enigma of Reason. Cambridge, MA: Harvard University Press. str. 2. ISBN 9780674368309. OCLC 959650235. „Enhanced with reason, cognition can secure better knowledge in all domains and adjust action to novel and ambitious goals, or so the story goes. [...] Understanding why only a few species have echolocation is easy. Understanding why only humans have reason is much more challenging.” Compare: MacIntyre, Alasdair (1999). Dependent Rational Animals: Why Human Beings Need the Virtues. The Paul Carus Lectures. 20. Open Court Publishing. ISBN 9780812693973. OCLC 40632451. Pristupljeno 2014-12-01. „[...] the exercise of independent practical reasoning is one essential constituent to full human flourishing. It is not—as I have already insisted—that one cannot flourish at all, if unable to reason. Nonetheless not to be able to reason soundly at the level of practice is a grave disability.”
- ^ See, for example:
- Amoretti, Maria Cristina; Vassallo, Nicla, ur. (2013). Reason and Rationality. Philosophische Analyse / Philosophical Analysis. 48. Berlin: De Gruyter. ISBN 9783868381634. OCLC 807032616. doi:10.1515/9783110325867.
- Audi, Robert (2001). The Architecture of Reason: The Structure and Substance of Rationality. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 0195141121. OCLC 44046914. doi:10.1093/acprof:oso/9780195158427.001.0001.
- Eze, Emmanuel Chukwudi (2008). On Reason: Rationality in a World of Cultural Conflict and Racism. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 9780822341789. OCLC 180989486. doi:10.1215/9780822388777.
- Rescher, Nicholas (1988). Rationality: A Philosophical Inquiry into the Nature and the Rationale of Reason. Clarendon Library of Logic and Philosophy. Oxford; New York: Clarendon Press; Oxford University Press. ISBN 0198244355. OCLC 17954516.
- ^ Hintikka, J. „Philosophy of logic”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Pristupljeno 12. 11. 2013.
- ^ „The Internet Classics Archive – Nicomachean Ethics by Aristotle, Book VI, Translated by W. D. Ross”. classics.mit.edu. Pristupljeno 25. 5. 2020.
- ^ Michel Foucault, "What is Enlightenment?" in The Essential Foucault, eds. Paul Rabinow and Nikolas Rose, New York: The New Press, 2003, 43–57. See also Nikolas Kompridis, "The Idea of a New Beginning: A Romantic Source of Normativity and Freedom," in Philosophical Romanticism, New York: Routledge, 2006, 32–59; "So We Need Something Else for Reason to Mean", International Journal of Philosophical Studies 8: 3, 271–295.
- ^ Merriam-Webster.com Merriam-Webster Dictionary definition of reason
- ^ Rachels, James. The Elements of Moral Philosophy, 4th ed. McGraw Hill, 2002
- ^ a b v Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica razum), Plato, Beograd, 1997.
- ^ a b v g Razum, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- ^ Svet kao volja i predstava I, par. 4, 8
Literatura uredi
- Razum na sajtu PhilPapers
- Beer, Francis A., "Words of Reason", Political Communication 11 (Summer, 1994): 185–201.
- Gilovich, Thomas (1991), How We Know What Isn't So: The Fallibility of Human Reason in Everyday Life, New York: The Free Press, ISBN 978-0-02-911705-7
- Tripurari, Swami, On Faith and Reason Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. мај 2013), The Harmonist, May 27, 2009.
- Barwise, J. (1982). Handbook of Mathematical Logic. Elsevier. ISBN 978-0-08-093364-1.
- Belnap, N. (1977). "A useful four-valued logic". In Dunn & Eppstein, Modern uses of multiple-valued logic. Reidel: Boston.
- Bocheński, J.M. (1959). A précis of mathematical logic. Translated from the French and German editions by Otto Bird. D. Reidel, Dordrecht, South Holland.
- Bocheński, J.M. (1970). A history of formal logic. 2nd Edition. Translated and edited from the German edition by Ivo Thomas. Chelsea Publishing, New York.
- Brookshear, J. Glenn (1989). Theory of computation: formal languages, automata, and complexity. Redwood City, Calif.: Benjamin/Cummings Pub. Co. ISBN 978-0-8053-0143-4.
- Cohen, R.S, and Wartofsky, M.W. (1974). Logical and Epistemological Studies in Contemporary Physics. Boston Studies in the Philosophy of Science. D. Reidel Publishing Company: Dordrecht, Netherlands. ISBN 90-277-0377-9.
- Finkelstein, D. (1969). "Matter, Space, and Logic". in R.S. Cohen and M.W. Wartofsky (eds. 1974).
- Gabbay, D.M., and Guenthner, F. (eds., 2001–2005). Handbook of Philosophical Logic. 13 vols., 2nd edition. Kluwer Publishers: Dordrecht.
- Haack, Susan (1996). Deviant Logic, Fuzzy Logic: Beyond the Formalism, University of Chicago Press.
- Harper, Robert (2001). „Logic”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 8. 5. 2009.
- Hilbert, D., and Ackermann, W, (1928). Grundzüge der theoretischen Logik (Principles of Mathematical Logic). Springer-Verlag. OCLC 2085765
- Hodges, W. (2001). Logic. An introduction to Elementary Logic, Penguin Books.
- Hofweber, T. (2004), Logic and Ontology. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Edward N. Zalta (ed.).
- Hughes, R.I.G. (1993, ed.). A Philosophical Companion to First-Order Logic. Hackett Publishing.
- Kline, Morris (1972). Mathematical Thought From Ancient to Modern Times. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506135-2.
- Kneale, William, and Kneale, Martha, (1962). The Development of Logic. Oxford University Press, London, UK.
- Liddell, Henry George; Scott, Robert. „Logikos”. A Greek-English Lexicon. Perseus Project. Pristupljeno 8. 5. 2009.
- Mendelson, Elliott, (1964). Introduction to Mathematical Logic. Wadsworth & Brooks/Cole Advanced Books & Software: Monterey, Calif. OCLC 13580200
- Smith, B. (1989). "Logic and the Sachverhalt". The Monist 72(1): 52–69.
- Whitehead, Alfred North and Bertrand Russell (1910). Principia Mathematica. Cambridge University Press: Cambridge, England. OCLC 1041146
Spoljašnje veze uredi
- An Outline for Verbal Logic
- „An Introduction to Philosophical Logic, by Paul Newall”. Arhivirano iz originala 3. 4. 2008. g. aimed at beginners.